Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka koji je trajao devet i po godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog značajne neažurnosti prvostepenog i drugostepenog suda i dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivane Kajganić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivane Kajganić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1760/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivana Kajganić iz Beograda je, 18. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Aleksandra Cvejića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1760/06 od 30. septembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/11 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporene presude donete uz povredu odredaba parničnog postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava na tačno utvrđeno činjenično stanje, suprotno imperativnim normama važećih propisa, što se u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže; da su sudovi u istovetnim pravnim situacijama donosili potpuno različite odluke, u dokaz čega su uz ustavnu žalbu priložene i kopije određenih sudskih odluka; da je usled krajnje nerazumljivog odugovlačenja postupka koji je iniciran tužbom podnetom 2002. godine i gde se kao sporno postavljalo samo pravno pitanje, prvostepena presuda doneta tek 2008. godine, dok je drugostepenom sudu bilo potrebno pune četiri godine da donese svoju odluku; da je, s obzirom na izneto u ustavnoj žalbi, potrebno da Ustavni sud utvrdi povrede ljudskih prava zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava, da zabrani vršenje pojedinačne radnje - naplate dosuđenog iznosa na ime troškova parničnog postupka, kao i da dosudi podnositeljki naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dinarskoj protivvrednosti 1500 evra i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 62.500 dinara. Podneskom od 16. aprila 2013. godine podnositeljka je dopunila ustavnu žalbu tako što je, pored navedenog, predložila da Ustavni sud poništi osporene presude i predmet vrati Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje u smislu pravnog shvatanja koje proizlazi iz odluke Ustavnog suda, a podneskom od 28. novembra 2013. godine je dopunila obrazloženje ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene presude i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13981/11, ranije predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1760/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Grad Beograd je 5. decembra 2002. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Ivane Kajganić iz Beograda, kao prvotužene, i Javnog preduzeća za stambene usluge iz Beograda, kao drugotuženog, sa predlogom da sud utvrdi da je ništav ugovor o zakupu stana broj 41, u ul. Kumodraška broj 398 u Beogradu, koji je prvotužena zaključila sa drugotuženim, i ugovor o otkupu navedenog stana koji je tužilac, kao prodavac, zaključio sa prvotuženom, kao kupcem, te da obaveže prvotuženu da preda predmetni stan tužiocu ispražnjen od lica i stvari, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, sa predlogom za određivanje privremene mere zabrane prvotuženoj da raspolaže predmetnom nepokretnošću do pravnosnažnog okončanja parnice. Tužbeni zahtev je u toku parničnog postupka preinačen.

Peti opštinski sud u Beogradu je 24. marta 2003. godine doneo rešenje P. 3273/02 o određivanju predložene privremene mere, koje je potvrđeno rešenjem Ipv (P) 31/03 od 16. juna 2003. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 3273/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da sud utvrdi ništavost ugovora o zakupu i ugovora o otkupu predmetnog stana i odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se prvotužena obaveže na predaju stana tužiocu, doneo 8. marta 2005. godine, tj. posle dve godine i tri meseca od podnošenja tužbe.

U tom periodu je zakazano dvanaest ročišta (19. decembra 2002. godine, 28. januara, 19. februara, 21. marta, 14. maja, 27. oktobra i 10. decembra 2003. godine, 19. januara, 15. juna, 19. oktobra i 14. decembra 2004. godine, te 8. marta 2005. godine), od kojih su održana četiri, a nije održano osam ročišta. Dva ročišta nisu održana na molbu punomoćnika prvotužene, a ostalih šest zbog nedostatka procesnih pretpostavki ili sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze čitanjem dokumentacije koju su u toku postupka dostavile stranke ili koju je sud pribavio po službenoj dužnosti.

Protiv navedene prvostepene presude prvotužena i tužilac su izjavili žalbu 20. juna 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 854/06 od 17. maja 2006. godine ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3273/02 od 8. marta 2005. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je prvostepeni sud propustio da pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje relevantno za pravilno rešenje spornog odnosa i presuđenje, sa kojih razloga se ne može ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom postupku, prvo ročište, zakazano za 8. novembar 2006. godine, nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a tri naredna zakazana ročišta (18. decembra 2006. godine, 6. februara i 5. aprila 2007. godine) prvostepeni sud je otkazao, tako da je postupak nastavljen na ročištu održanom 4. juna 2007. godine pred drugim postupajućim sudijom. U daljem toku prvostepenog postupka, do septembra 2008. godine, zakazano je pet ročišta (16. oktobra 2007. godine, 18. januara, 24. marta, 6. juna i 30. septembra 2008. godine), od kojih dva nisu održana iz razloga na strani prvotužene. Prvostepeni sud je, pored upoznavanja sa već izvedenim pismenim dokazima, izveo dokaze saslušanjem prvotužene u svojstvu parnične stranke i saslušanjem dva svedoka.

Peti opštinski sud u Beogradu je, osporenom presudom P. 1760/06 od 30. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, dozvolio objektivno preinačenje tužbe, kako je navedeno u reči zastupnika tužioca sa zapisnika na ročištu 4. juna 2007. godine, u stavu drugom izreke utvrdio da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda broj 360-772/98 od 6. jula 1998. godine, kojim je data saglasnost Javnom preduzeću za stambene usluge RJ Voždovac da sa prvotuženom može zaključiti ugovor o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme, na kom stanu grad Beograd ima pravo korišćenja, u stavu trećem izreke presude utvrdio da je ništav ugovor o zakupu predmetnog stana zaključen 4. decembra 1998. godine između Javnog preduzeća za stambene usluge u Beogradu, kao zakupodavca sa jedne strane, i prvotužene, kao zakupca sa druge strane, zaveden pod brojem 2131, u stavu četvrtom izreke utvrdio da je ništav ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen 29. juna 1999. godine između grada Beograda, kao prodavca sa jedne strane, i prvotužene, kao kupca sa druge strane, zaveden pod brojem XXI-02 broj 463-480/98, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod II Ov. 586/99 dana 30. juna 1999. godine, u stavu petom izreke odbio zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže provotuženu da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana u roku od petnaest dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao neosnovan, i u stavu šestom izreke obavezao prvotuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 116.000 dinara.

Protiv navedene presude prvotužena je izjavila žalbu 7. novembra 2008. godine, a tužilac 10. novembra 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5409/10 od 23. juna 2011. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, tj. da bi prvostepeni sud dostavio žalbu tužioca drugotuženom.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4718/11 od 6. juna 2012. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i prvotužene i potvrdio prvostepenu presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1760/06 od 30. septembra 2008. godine u njenim stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Presuda je dostavljena punomoćniku prvotužilje 20. avgusta 2012. godine, a prvotužilja je izjavila ustavnu žalbu 18. septembra 2012. godine.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu se, pored ostalog, navodi: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se u žalbama parničnih stranaka ukazuje na postojanje takvih bitnih povreda postupka zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci, dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i uverljive razloge, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. U obrazloženju presude se, takođe, navodi: da je drugostepeni sud razmotrio sve navode iz žalbe tužioca i tužene, pa je ocenio da se navodima žalbe ne dovodi u sumnju istinitost utvrđenog činjeničnog stanja, niti pravilnost primene materijalnog prava jer se u njima ponovo izlažu navodi koje su stranke izlagale u prvostepenom postupku, a koje je prvostepeni sud imao u vidu, pa je na osnovu izvedenih i savesno ocenjenih dokaza doneo odluku kao u izreci; da su cenjeni i navodi iz žalbe prvotužene da je u konkretnom slučaju rešavano o zahtevu za dodelu stana Biljane Kajganić, majke ovde tužene Ivane, koja je u to vreme bila zaposlena u Skupštini grada Beograda, da je po njenom zahtevu rešeno na taj način što je njenoj ćerki – Ivani Kajganić dodeljen predmetni stan, pa je ovaj sud našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda; da je to stoga što je krug lica koji ima pravo na korišćenje stanova u državnoj svojini propisan zakonom, i to članom 9. stav 1. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, dok je odredbom člana 9. stav 3. istog zakona navedeno da je ugovor, drugi pravni posao ili akt kojim se daje na korišćenje stan u državnoj svojini licu koje nije navedeno u stavu prvom istog člana ništav; da majka tužene Biljana Kajganić, koja je obavljala poslove sekretara Gradska uprave i sekretara gradske Skupštine, po nalaženju toga suda, nije mogla svoje pravo za dodelu stana na korišćenje preneti na ćerku, pa kako tužena ne spada u krug lica predviđenih članom 9. stav 1. navedenog zakona, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je rešenje Izvršnog odbora tužioca od 6. jula 1998. godine kojim je data saglasnost Javnom preduzeću za stambene usluge da sa Ivanom Kajganić može zaključiti ugovor o zakupu predmetnog stana - ništavo; da isto tako, pošto je odredbom člana 9. stav 2. navedenog zakona predviđeno da Vlada Republike Srbije propisuje način i kriterijume davanja stambenih zgrada i stanova u zakup, a ne i kojim licima se mogu dati stanovi na korišćenje, jer je stavom prvim tog člana propisano kome se mogu dati stanovi na korišćenje, dok je članom 49. stav 1. istog zakona propisano da će se do donošenja propisa iz člana 9, stambene potrebe rešavati u skladu sa propisima i opštim aktima donetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, što dalje znači da se gradski propisi i opšti akti na koje se prvotužena poziva u žalbi mogu odnositi samo na način i kriterijume davanja stana u zakup, s tim što se gradskim opštim aktima ne može regulisati krug lica kojima se stanovi mogu dati na korišćenje, a što je predviđeno i odredbama člana 49. st. 2. i 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, u kojima je predviđeno da se ne mogu rešavati stambene potrebe lica koja nisu navedena u članu 9. stav 1. istog zakona, tako da je svaki ugovor, drugi pravni posao ili akt koji je zaključen, odnosno donet suprotno stavu 2. tog člana ništav.

Tužilac je protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu izjavio reviziju 14. septembra 2012. godine, a prvotužena 18. septembra 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4718/11 od 20. marta 2013. godine odlučio da ne predloži Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o revizijama tužioca i prvotužene izjavljenim u smislu člana 395. tada vežećeg Zakona o parničnom postupku.

Protiv ovog rešenja Apelacionog suda u Beogradu tužilac je izjavio žalbu 26. aprila 2013. godine, a prvotužena 30. aprila 2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rž. 107/13 i Rev. 888/13 od 5. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbacio kao nedozvoljene žalbe tužioca i prvotužene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/11 od 20. marta 2013. godine, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljene revizije tužioca i prvotužene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/11 od 6. juna 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku od 22. februara 2005. godine , bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 5. decembra 2002. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 6. juna 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, pravnosnažno je okončan posle devet godina i šest meseci. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji prvotužene i tužioca, koje su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačene kao nedozvoljene, ne predstavlja jednistvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, te Ustavni sud u ovoj odluci nije cenio trajanje tog postupka. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da sprovedeni dokazni postupak u kome je sud imao da se upozna sa relativno obimnom dokumentacijom i izveo dokaz saslušanjem prvotužene i dva svedoka, kao ni činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu, ne mogu opravdati ovoliko prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka nesumnjivo imala interes za efikasno rešavanje predmetnog spora, s obzirom na to da se radilo o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora na osnovu koga je podnositeljka stekla pravo svojine na nepokretnosti, koju je, inače, do pokretanja parničnog postupka i otuđila.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je i sama podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprinela dugom trajanju osporenog postupka. Ovde se ima u vidu sledeće: da su na molbu podnositeljke odložena ročišta zakazana za 14. maj 2003. i 14. decembar 2014. godine; da je punomoćnik podnositeljke dostavio svoj podnesak na samom ročištu održanom 10. decembra 2003. godine, zbog čega je morao biti ostavljen naknadni rok tužiocu da se izjasni; da je podnositeljka, po nalogu suda sa ročišta od 19. januara 2004. godine, dostavila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana tek 30. juna 2006. godine; da podnositeljka, koja nije pristupila ročištu zakazanom za 18. januar 2008. godine zbog bolesti, nije pristupila ni na sledeće ročište zakazano za 24. mart 2008. godine, iako je prvostepeni sud odredio izvođenje dokaza njenim saslušanjem u svojstvu parnične stranke, te je saslušana na narednom ročištu, održanom 6. juna 2008. godine; da je prvostepeni sud u maju 2004. i junu 2007. godine morao da od punomoćnika podnositeljke traži dostavljanje tačne adrese podnositeljke koja se nije mogla pronaći na adresi kojom je raspolagao sud, što je takođe u izvesnoj manjoj meri produžilo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je , međutim, utvrdio da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dali nadležni sudovi. U pogledu postupanja Petog opštinskog suda u Beogradu, Ustavni sud je zasnovao svoju ocenu na činjenici da od ukupno dvadeset i dva zakazana ročišta, zbog razloga na strani suda nije održano devet ročišta, te da je posle odlaganja ročišta na molbu tužene 14. maja 2003. godine, naredno ročište održano posle nepunih sedam meseci (10. decembra 2003. godine), a u ponovnom prvostepenom postupku, Peti opštinski sud u Beogradu je šest meseci otkazivao zakazana ročišta (od novembra 2006. do juna 2007. godine), da bi se zatim postupak nastavio pred novim postupajućim sudijom, što je samo po sebi takođe doprinelo dužem trajanju postupka, zbog potrebe da se novi sudija upozna sa spisima predmeta. Drugostepeni sud je, pak, odluku o žalbama protiv prvostepene presude izjavljenim u novembru 2008. godine doneo posle tri ipo godine od njihovog izjavljivanja, čime je prekoračio standard razumnog trajanja drugostepenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1760/06, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnositeljke na pravično suđenje osporenim presudama Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1760/06 od 30. septembra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4718/11 od 6. juna 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe zapravo u osnovi predstavljaju ponavljanje stavova koje je podnositeljka iznosila u toku prvostepenog postupka i u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, o kojima su se nadležni sudovi izjasnili dajući detaljne i jasne razloge za donete odluke, a Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Kako je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava se zasniva u osnovi na istovetnim navodima, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se može obrazložiti povreda ovog prava.

U vezi sa navodom podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporen im presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u sudske presude priložene uz ustavnu žalbu, i to: presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3518/00-2 od 23. decembra 2003. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 3632/04 od 25. marta 2004. godine i presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1989/06 od 9. novembra 2006. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3518/00-2 od 23. decembra 2003. godine odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca grada Beograda protiv tuženog Nikole Opačića, kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o otkupu stana bliže opredeljenog u izreci presude, koji je zaključen između grada Beograda, kao prodavca, i Nikole Opačića iz Beograda, kao kupca, koji ugovor je overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod II/1 Ov. br. 2247/2000, 9. oktobra 2000. godine. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3632/04 od 25. marta 2004. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o pravnosnažnoj presudi donetoj u činjenično i pravno identičnom slučaju. Naime, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu grada Beograda kojim se tražilo utvrđenje ništavosti rešenja Izvršnog odbora grada Beograda kojim je data saglasnost na zaključenje ugovora o zakupu stana sa tuženom, ugovora o zakupu stana, kao i ugovora o otkupu stana, tako što je tužbeni zahtev usvojen zbog toga što tužena ne spada u krug lica iz člana 9. stav 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, koja mogu biti korisnici stana u državnoj svojini, dostavljenom presudom Okružni sud je odlučio o tužbenom zahtevu grada Beograda kojim se tražio samo poništaj ugovora o otkupu stana zbog toga što tuženi nije ušao u stan koji je otkupio i efektivno ga koristio, i to primenom odredaba Zakona o stanovanju.

Kako se iz dostavljene presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1989/06 od 9. novembra 2006. godine ne može utvrditi da li je protiv iste bila izjavljena žalba, odnosno da li je bila predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, to Ustavni sud nije uzimao u razmatranje ovu presudu .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja podnositeljke o povredi ustavnog prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karater, te se postojanje njegove povred e može ocenjivati samo u slučaju postojanja povrede određenog ljudskog prava ili slobode, kao što je npr. pravo na pravično suđenje, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela. Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim presudama podnositeljka ustavne žalbe n a bilo koji način diskriminisana, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neoph odna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi načela zabrane diskriminacije.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti