Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu oštećene kao tužioca i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra zbog neažurnosti suda, posebno perioda neaktivnosti od godinu i osam meseci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Maje Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Maje Ilić i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 24417/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maja Ilić iz Beograda je, 12. novembra 2015 . godine, preko punomoćnika Dragana Smiljanića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 24417/10 od 8. juna 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/15 od 17. septembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede p rava na suđenje u razumnom roku iz označenog člana Ustava u krivičnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu K. 24417/10. Ustavnom žalbom ukazuje se i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Kako se pravo na pravično suđenje garantovano članom 6. Evropske konvencije jemči i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud postojanje njegove povred e ceni u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju prvostepena i drugostepena sudska odluka kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja koje mu je optužnicom oštećenih kao tužilaca bilo stavljeno na teret. Ponositeljka, koja je u krivičnom postupku imala svojstvo oštećene kao tužioca , u ustavnoj žalbi , pored ostalog, navodi da je 4. novembra 1999. godine došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je poginula njena baba Z.S, ali da „policija i tužioci nisu sproveli delotvornu istragu“ u cilju utvrđivanja načina povređivanja i smrti pok. Z.S, pa su oštećeni preduzeli krivično gonjenje , te nadalje o sporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja u krivičnom postupku , dajući svoju ocenu dokaza, posebno ističući da je sud okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio navedeno krivično delo, a da pri tome „nije uzeo u obzir mišljenje stručnog savetnika , uprkos činjenici da su mu kvalifikacije, stručnost i reputacija bili, najmanje rečeno, na istom nivou kao i kod članova Komisije sudskih veštaka Instituta za sudsku medicinu “.

Ustavna žalba podneta je i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je od saobraćajne nezgode 4. novembra 1999. godine, do okončanja krivičnog postupka 17. septembra 2015. godine, proteklo 15 godina . Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi i da prvostepeni sud u dužem vremenskom periodu „nije uspeo da od Instituta za sudsku medicinu pribavi ključni dokaz - obdukcion i zapisnik, niti je upotrebio oštrije mere kojim je raspolagao, kako bi se izbeglo nepotrebno kašnjenje“.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, te „ukine“ osporene presude i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi čla na 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 24417/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporeni krivični postupak protiv Lj.B. zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja pokrenut je rešenjem o sprovođenju istrage istražnog sudije nekadašnjeg Drugog opštinskog suda u Beogradu od 22. maja 2002. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je u osporenom krivičnom postupku imovinskopravni zahtev prvi put istakla na glavnom pretresu 28. novembra 2011. godine, kada se izjasnila da će „imovinskopravni zahtev naknadno opredeliti “.

U osporenom krivičnom postupku u periodu od 28. novembra 2011. godine, kada je podnositeljka istakla imovinskopravni zahtev, pa do 8. juna 2015. godine, kada je doneta prvostepena presuda , glavni pretres je zakazan ukupno 14 puta, od čega je održan dva puta . Hronološki posmatrano , glavni pretres jedanput nije održan zbog nedolaska okrivljenog i svedoka ; jedanput zbog nemogućnosti punomoćnika oštećenih kao tužilaca da pristupi na glavni pretres, a koji je prethodno opravdao svoj izostanak; jedanput radi ostvarivanja prava na odbranu okrivljenog koji je neposredno pre početka glavnog pretresa izjavio da će angažovati branioca; jedanput na predlog punomoćnika oštećenih kao tužilaca kako bi oštećeni kao tužioci mogli da prisustvuju glavnom pretresu ; jedanput jer je punomoćnik oštećenih kao tužilaca neposredno pre početka glavnog pretresa predložio da se odredi sudsko-medicinsko veštačenje na okolnost mehanizma povređivanja pok. Z.S ; dva puta jer su se spisi predmeta nalazili u Institutu za sudsku medicinu radi veštačenja; jedanput zbog protesta advokata; j edanput radi izjašnjenja Komisije sudskih veštaka Instituta za sudsku medicinu na primedbe punomoćnika oštećenih kao tužilaca; jedanput jer je punomoćnik oštećenih kao tužilaca neposredno pre glavnog pretresa najavio da će angažovati stručnog savetnika, te predložio da se predstavnik Komisije sudskih veštaka ispita u prisustvu stručnog savetnika ; jedanput na predlog punomoćnika oštećenih kao tužilaca kako bi se upoznao sa dopunskim nalazom i mišljenjem Komisije sudskih veštaka koji mu je toga dana uručen i jed anput kako bi postalo pravnosnažno rešenje o odbijanju predloga punomoćnika oštećenih kao tužilaca za postavljanje stručnog savetnika na teret suda.

U periodu od 16. maja 2012. do 31. januara 2014. godine glavni pretres nije zakazivan. Naime, nakon održanog glavnog pretresa 16. maja 2012. godine postupajući sudija odredio je da će se naredni glavni pretres zakazati naknadno pismenim putem nakon pribavljanja obdukcionog zapisnika za pok. Z.S, da bi naredba o zakazivanju glavnog pretresa bila doneta 31. januara 2014. godine i glavni pretres zakazan za 18. februar 2014. godine. U označenom periodu došlo je do promene postupajućeg sudije, a sud je preduzimao isključivo radnje usmerene na pribavljanje originalnog obdukci onog zapisnika za pok. Z.S.

Više puta u toku osporenog postupka (16. januara 2004. i 23. novembra 2012. godine) prvostepeni sud je od strane Instit uta za sudsku medicinu obavešten da je 17. marta 2000. godine original obdukcionog zapisnika za pok. Z.S. poslat istražnoj pisarnici nekadašnjeg Okružnog suda u Beogradu, da bi Viši sud u Beogradu više puta ( 14. septembra 2010. i 21. maja 2012. godine) obavestio postupajući sud da je navedeni obdukcioni zapisnik 26. juna 2000. godine ekspedovan nekadašnjem Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, dok je od strane Višeg javnog tužilaštva u Beogradu sud više puta (27. septembra 2010, 20. maja 2013 . i 20. juna 2014. godine ) obavešten da traženi obdukcioni zapisnik za pok. Z.S. nikada nije dostavljen Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu .

Punomoćnik oštećenih kao tužilaca 2. juna 2014. godine predložio je da sud od Instituta za sudsku medicinu zatraži dostavljanje kopije ob dukcionog zapisnika za pok. Z.S, te je Institut za sudsku medicinu 23. juna 2014. godine prvostepenom sudu dostavio kopiju ovog obdukcionog zapisnika, nakon čega je 16. septembra 2014. godine određeno sudsko-medicinsko veštačenje koje je povereno Komisiji sudskih veštaka Instituta za sudsku medicinu , tako da je Komisija sud skih veštaka nalaz i mišlje nje od 4. novembra 2014. godine , kao i njegovu dopunu od 14. aprila 2015. godine, dala na osnovu kopije obdukcionog zapisnika , budući da original nikada nije pribavljen.

Osporena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 24417/10 doneta je 8. juna 2015. godine, a krivični postupak je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/15 od 17. septembra 2015. godine, kojom je okrivljeni pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja koje mu je optužnicom oštećenih kao tužilaca bilo stavljeno na teret .

4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.), da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.) i da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih: Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja; Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už- 452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbi koja se stavlja na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o njihovim imovinskim (građanskim) pravima (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Atanasova protiv Bugarske , od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imal a svojstvo oštećene kao tužioca i u kome je imovinskopravni zahtev istakla 28. novembra.2011. godine, prilikom ispitivanja u svojstvu svedoka na glavnom pretresu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak u odnosu na podnositeljku ustavne ža lbe trajao skoro četiri godine, računajući od 28. novembra 2011. godine ( kada je istakla imovinskopravni zahtev), pa do 17. septembra 2015. godine ( kada je doneta drugostepena presuda Apelaciono g suda u Beogradu Kž1. 893/15), a da je u periodu od 28. novembra 2011. do 8. juna 2015. godine ( kada je doneta osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 24417/10) glavni pretres održan samo dva puta , kao i da u periodu od jedne godine i osam meseci (od 16. maja 2012. do 31. januara 2014. godine) nijednom nije zakazan glavni pretres.

Razumnost dužine sudskog postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka i postupanje nadležnih organa koji vode postupak, kao i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu već utvrđenu sudsku praksu Ustavnog suda i ustaljene kriterijume za ocenu razumne dužine trajanja krivičnog postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda trajanje predmetnog krivičnog postupka. Nadležni sud je načelno postupao u okviru svojih zakonskih obaveza, ali dinamikom koja se u datim okolnostima ne može prihvatiti, imajući u vidu preduzete radnje. Ovo iz razloga što je prvostepeni sud u nerazumno dugom vremenskom periodu iznova pokušavao da pribavi original obdukcionog zapisnika o uzroku smrti pok. Z.S, iako je prethodno od nadležnih organa i ustanova već bio obavešten da se kod njih taj obdukcioni zapisnik ne nalazi, a iz kog razloga sud uopšte nije ni zakazivao glavni pretres u periodu od jedne godine i osam meseci, da bi naposletku veštačenje u predmetnoj pravnoj stvari bilo obavljeno na osnovu kopije obdukcionog zapisnika, koja se nesumnjivo sve vreme nalazila u arhivi Instituta za sudsku medicinu i kao takva mnogo ranije mogla biti dostupna sudu . Ovakvo postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, bilo krajnje nedelotvorno i neažurno.

Podnositeljka ustavne žalbe je nesumnjivo imala interes da se krivični postupak, u kome je ima la svojstvo oštećene kao tužioca zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, što pre okonča i da se odluči o njenom imovinskopravnom zahtevu kako bi ostvarila svoje pravo na obeštećenje, imajući u vidu da je u saobraćajnoj nezgodi koja je bila predmet krivičnog postupka izgubila bliskog člana porodice. Međutim, iz spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 24417/10, kako je to napred navedeno, proizlazi da nekoliko glavnih pretresa nije održano na predlog punomoćnika oštećenih kao tužilaca, iako su postojale proce sne pretpostavke da se glavni pretres održi, iz čega je Ustavni sud utvrdio da su podnositeljka ustavne žalbe odnosno njen punomoćnik svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineli dužem trajanju sudskog postupka.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju za trajanje krivičnog postupka preko razumnog roka prevashodno odgovoran postupajući sud, i to tako što u jednom dužem vremenskom periodu nije postupao dinamikom koja se očekuje od krivičnog suda i koja bi se mogla smatrati iole ažurnom , a da je u jednoj manjoj meri za trajanje krivičnog postupka odgovorna i podnositeljka ustavne žalbe, kao jedna od stranaka u funkciji neoficijelnog krivičnog gonjenja .

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti i kriterijume od značaja za njeno određivanje i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, doprinos podnositeljke, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla i povredu načela i prava iz čl ana 21. st. 1. i 2 , člana 23. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 5. obrazloženja ove Odluke, navoda ustavne žalbe i procesnog položaja podnositeljke u krivičnom postupku, ocenio da je ustavna žalbe ratione personae , nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnositeljke isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, uz iskazano nezadovoljstvo podnositeljke ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome je okrivljeni oslobođen od optužbe koja mu je bila stavljena na teret optužnicom oštećenih kao tužilaca. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 21. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode. Povreda ovog načela, na koju se podnositeljka takođe poziva, može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava i slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ocenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do diskriminacije podnositeljke, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju se dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što podnositeljka u konkretnom slučaju nije učinila.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka o odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti