Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju kao neblagovremenu, ignorišući prethodnu odluku Ustavnog suda koja je podnosiocu dala novi rok. Ovakvo postupanje predstavlja preterani formalizam i nepoštovanje odluka Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. V. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014 . godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 30. septembra 2016. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 21, 32. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Pr otokola 1 uz Evropsku konveciju.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ratni vojni rezervista koji je učestvovao u borbenim dejstvima u toku 1999. godine, ali za razliku od rezervista sa juga Srbije, podnosiocu nisu isplaćene „ratne dnevnice“ budući da je iz Zemuna; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog povrede osnovnih ljudskih prava izazvane diskriminatorskim postupanjem tužene Republike Srbije; da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 27877/11 od 4. juna 2012. godine odbio kao neosnovan takav tužbeni zahtev, dok je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine odbijana kao neosnovana podnosiočeva žalba podneta protiv prvostepene presude; da je podnosilac protiv navedenih parničnih presuda izjavio ustavnu žalbu; da je Ustavni sud rešenjem Už-3729/2014 od 8. septembra 2015. godine odbacio ustavnu žalbu sa obrazloženjem da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da protiv osporenih parničnih presuda izjavi reviziju, pri čemu je podnosiocu dat rok od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda da izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu; da je postupajući po navedenom rešenju Ustavnog suda, podn osilac ustavne žalbe 16. oktobra 2015. godine izjavio reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, ali da je najviši sud osporenim rešenjem Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine odbacio kao neblagovremenu podnosiočevu reviziju neceneći upustvo o navedenom pravnom sredstvu iz rešenja Ustavnog suda.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih i konvencijskih prava. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbama člana 104. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je: da d ržavni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni su da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda (stav 1 .); da u slučaju potrebe, izvršenje odluke i rešenja Ustavnog suda obezbediće Vlada, na način koji je utvrđen posebnim rešenjem Ustavnog suda (stav 2 .).

4. Ustavni sud najpre ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine odbacio kao neblagovremenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine, računajući rok od 30 dana za izjavljivanje revizije od dana kada je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio osporenu drugostepenu presudu, u smislu odredbe člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedenom revizijskom rešenju je prethodilo Rešenje Ustavnog suda Už-3729/2014 od 8. septembra 2015. godine kojim je odbačena ustavna žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine, pri čemu je u rešenju Suda konstatovano da, imajući u vidu da je revizija u istovrsnim slučajevima postala delotvorno pravno sredstvo od Odluke Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine, Ustavni sud je stanovišta da stranka ne može trpeti štetne pravne posledice, te da podnosilac ustavne žalbe može u roku od 30 dana od prijema ovog rešenja, izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude. Podnosilac ustavne žalbe je u skladu sa n avedenim rešenjem Ustavnog suda, u roku od 30 dana od dana prijema navedenog Rešenja Ustavnog suda (17. septembra 2015. godine), izjavio reviziju (16 . oktobra 2015. godine) protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine, ali je Vrhovni kasacioni sud u svom osporenom revizijskom rešenju, kao što je već navedeno, blagovremenost revizije cenio od trenutka prijema prepisa navedene drugostepene presude, a ne od trenutka prijema Rešenja Ustavnog suda suda Už-3729/2014 od 8. septembra 2015. godine, što je imalo za procesnu posledicu odbacivanje kao neblagovremene podnosiočeve revizije.

Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Znači, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza, poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava). U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u svom osporenom rešenju nije postupio po nalogu iz rešenja Ustavnog suda Už-3729/2014 od 8. septembra 2015. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje od strane d rugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojediničnim zahtevima, suprotno je fundamentalnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (v ideti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud, zatim, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o prav nom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u o voj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-3729/2014 od 8. septembra 2015. godine. Naime, u trenutku kada je podnosilac podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine, 25. aprila 2014. godine, a koja drugostepena presuda je doneta u sporu protiv tužene Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete zbog diskriminacije određene kategorije vojnih rezervista, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo pravno stanovište da revizija u ovoj vrsti spora nije dozvoljena (rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine). Navedeno je predstavljalo i razlog zbog koga se podnosilac direktno ustavnom žalbom obratio Ustavnom sudu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6971/12 od 9. januara 2014. godine, bez prethodnog izjavljivanja revizije najvišem sudu , u smislu odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Ovakvo pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda povodom dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno neprihvatljivom u svojoj Odluci Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine i od dana donošenja navedene Odluke , revizija u ovoj vrsti spora postoje delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.

Zatim, sam Vrhovni kasacioni sud je vremenom promenio svoje pravno stanovište o dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, tako što je utvrdio da je revizija u ovoj vrsti spora dozvoljena ( sentenca iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 500/2014 od 26. novembra 2014. godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja 31. maja 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 778/15 od 27. januara 2016. godine). Štaviše, Vrhovni kasacioni sud, pored dozvoljenosti revizije, utvrdio je i osnovanost revizije u ovoj vrsti spora. Doduše, ovakvo pravno stanovište najv išeg suda je objavljeno i postalo dostupno javnosti tek 2016. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe zbog (početnog) ustavnopravno neprihvatljivog pravnog stanovišta najvišeg suda o nedozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, ne može snositi štetne posledice u vidu gubitika prava da se o njegovoj reviziji odlučuje u meritum u. Posebno imajući u vidu da je sam Vrhovni kasacioni sud promenio pravno stanovište o dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora – utvrđujući njenu dozvoljenost. O tome da rizik bilo koje greške koju je počinio sud mora da snosi država i da se propusti ne smeju ispravljati na štetu pojedinaca izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Radchikov protiv Rusije, od 24. maja 2007. godine ( videti stav 50. pomenute presude, broj predstavke 65582/01). U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, a što je uzrokovano navedenom „greškom“ Vrhovnog kasacionog suda, jeste davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje i na svoje pravno stanovište da se ustavnopravna zaštita ne pruža onim podnosiocima čiji je pristup najvišem sudu odbijen zbog njihove proceduralne greške ( videti Odluku Už-2416/2010 od 5. decembra 2012. godine). Međutim, u konkretnom slučaju ne postoji takva proceduralna greška (propust) na strani podnosioca ustavne žalbe u izjavljivanju revizije. Podnosilac ustavne žalbe je u roku od 30 dana (zakonski rok za izjavljivanje ustavne žalbe i revizije) od dana prijema drugostepene presude preduzeo pravnu radnju u cilju zaštite svojih građanskih prava protiv nižestepenih presuda, ali tu radnju je preduzeo u formi podnošenja ustavne žalbe, zbog (početnog) ustavnopravno neprihvatljivog pravnog stanovišta najvišeg suda o nedozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, i u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda, u skladu sa poukom datoj u navedenom rešenju Suda, podnosilac ustavne žalbe je podneo reviziju najvišem sudu.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji , a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca u konkretnom slučaju predstavlja očigledno vid preteranog formalizma.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionionog suda Rev. 404/16 od 14. aprila 2016. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o podnosiočevoj reviziji, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava , Sud se nije dalje upuštao u razmatranje istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu, zajemčenih čl. 21. i 58. Ustava.

6. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog drugostepenog rešenja adekvatna satisfakcija za nematerijalnu štetu, te je odbio zahtev podnosioca na novačnu naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti