Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7368/2012
19.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Predojevića iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Predojevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 836/97 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Predojević iz Stare Pazove izjavio je, 18. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 836/97, kao i protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 18/12 od 8. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog istim članom Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od 14 godina, kao i da je osporeno rešenje nezakonito, jer je parnični sud izveo pogrešan zaključak o tome da je podnosilac trebalo da dostavi troškovnik do 16. oktobra 2001. godine, s obzirom na to da iz Zakona o parničnom postupku proizlazi da je takav zahtev mogao da se podnese u određenom roku od prijema rešenja o povlačenju tužbe. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete u opredeljenom iznosu zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 836/97, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac S.B. je 2. decembra 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi sa zahtevom za izdavanje platnog naloga kojim će se naložiti tuženom da mu isplati opredeljeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 771/97.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je 12. decembra 1997. godine izdao navedeni platni nalog, protiv koga je tuženi izjavio prigovor 26. decembra, te je parnični sud, nakon rasprave održane na ročištu od 4. marta 1998. godine, rešenjem stavio van snage izdati platni nalog.

U nastavku postupka po tužbi predmet je dobio broj P. 836/97. U ovoj fazi postupka, tuženi je 16. juna 1998. godine podneo protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade štete, isplati opredeljene novčane iznose. Do donošenja rešenja kojim je utvrđeno da se tužba tužioca smatra povučenom, zakazano je 15 ročišta od kojih tri nisu održana (dva zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca-protivtuženog, a jedno jer nije došao određeni veštak). Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem sedam svedoka, kao i saslušanjem parničnih stranaka, a određeno je i izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka elektrotehničke struke, koji je, nakon dostavljenog nalaza sa mišljenjem, saslušan.

Na ročište zakazano za 16. oktobar 2001. godine nije došao uredno pozvani tužilac-protivtuženi, te je Opštinski sud u Staroj Pazovi, na zahtev tuženog-protivtužioca i u njegovom prisustvu, na zapisniku doneo rešenje kojim se utvrđuje da je tužba u ovom sporu povučena. Tuženi-protivtužilac je na ovom ročištu izjavio da će naknadno dostaviti zahtev za naknadu troškova postupka koje potražuje od tužioca-protivtuženog, a koji je predao sudu narednog dana. Opštinski sud u Staroj Pazovi je potom doneo rešenje P. 836/97 sa datumom 16. oktobar 2001. godine, kojim se u tački 1. izreke utvrđuje da se smatra da je tužba u ovom sporu povučena, dok je tačkom 2. izreke označenog rešenja obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 15.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv označenog rešenja obe parnične stranke su izjavile žalbu, te su spisi predmeta 4. aprila 2002. godine dostavljeni drugostepenom sudu. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, razmatrajući izjavljene žalbe, doneo je rešenje Gž. 646/02 od 6. marta 2003. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje u tački 1. izreke, dok je isto rešenje ukinuo u tački 2. izreke.

U nastavku postupka po protivtužbi, Opštinski sud u Staroj Pazovi zakazao je šest ročišta. U periodu od 24. novembra 2004. do 24. januara 2006. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to. U ovoj fazi postupka ponovo je izveden dokaz saslušanja parničnih stranaka. Na ročištu održanom 12. jula 2006. godine protivtužilac je povukao deo protivtužbenog zahteva, dok je ostao pri zahtevu za isplatu iznosa od 179,48 evra, sa pripadajućom kamatom, obračunatom počev od 1. decembra 1995. godine. Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 8. novembra 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 836/97 od 8. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužioca. Istom presudom rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Protiv označene presude protivtužilac je izjavio žalbu, pa su spisi predmeta 31. maja 2007. godine dostavljeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, spisi predmeta su ustupljeni Višem sudu u Sremskoj Mitrovici, kao nadležnom drugostepenom sudu, koji je 18. jula 2011. godine doneo presudu Gž. 1073/10. Označenom drugostepenom presudom potvrđena je presuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 836/97 od 8. novembra 2008. godine u delu u kom je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužioca, dok je ukinuto rešenje o troškovima postupka i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi doneo je rešenje P. 1907/11 od 20. septembra 2011. godine kojim je obavezao tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 72.609,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 18/12 od 8. avgusta 2012. godine preinačeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 1907/11 od 20. septembra 2011. godine, tako što je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju označenog drugostepenog rešenja navedeno je da je odluka kojom je utvrđeno da se tužba smatra povučenom doneta na ročištu održanom 16. oktobra 2001. godine, na kome je bio prisutan i punomoćnik tuženog, koji je opredeljeni zahtev za naknadu troškova dostavio narednog dana. Međutim, kako je navedeno u obrazloženju označenog drugostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 164. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i odredbi člana 159. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, opredeljeni zahtev za naknadu troškova postupka stranka je dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, osim u slučaju da se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja, kada se zahtev za naknadu troškova stavlja u samom predlogu o kome sud treba da odluči.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 164. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči (stav 1.); da u slučaju iz člana 158. ovog zakona, ako povlačenje tužbe ili odustanak od pravnog leka nije izvršen na raspravi, zahtev za naknadu troškova se može staviti u roku od petnaest dana po prijemu obaveštenja o odustanku (stav 5.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od dostavljanja tužbe podnosiocu u decembru 1997. godine, pa do njegovog okončanja donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici od 8. avgusta 2012. godine, trajao 14 godina i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka već na prvi pogled može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, imajući u vidu konačno opredeljeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ocenio da je on imao interes da se postupak efikasno sprovede, ali da taj zahtev, objektivno, nije mogao da bude od većeg značaja za njega.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, osporeni parnični postupak je bio u izvesnoj meri složen. Naime, u jednom delu postupka raspravljalo se i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu parničnih stranaka, a radi odluke o osnovanosti istaknutih zahteva parnični sud je trebalo da izvede dokaze saslušanjem više svedoka i stranaka, kao i veštačenjem.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisana složenost predmetnog parničnog postupka ne može da bude opravdanje za njegovo navedeno trajanje, već odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi se nisu rukovodili načelom efikasnosti, a što potvrđuje i činjenica da je o žalbi izjavljenoj protiv presude, drugostepeni sud odlučivao više od četiri godine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud u periodu od 24. novembra 2004. godine do 24. januara 2006. godine, odnosno za više od godinu dana nije zakazao nijedno ročište, a da za to nije postojao opravdan razlog.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem parničnih sudova, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja, opisanu složenost postupka, te opisani značaj koji je za podnosioca mogao da ima konačno opredeljeni protivtužbeni zahtev. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac, zapravo, poziva na pogrešnu primenu merodavnog prava. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi očigledno proizvoljno primenili pravo.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio argumentovane ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici proizvoljno ili arbitrerno primenio pravo donoseći osporeno rešenje, niti je našao bilo šta što bi ukazivalo da je tako postupano. Naprotiv, prema oceni Ustavnog suda, za zauzet stav i iznetu ocenu Viši sud u Sremskoj Mitrovici je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge. Ovo stoga, jer je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrdio da ovde podnosilac ustavne žalbe, iako je imao pravo na naknadu troškova postupka koji se vodio po kasnije povučenoj tužbi, nije dostavio opredeljeni zahtev za njihovu naknadu do zaključenja rasprave po toj tužbi, odnosno do zaključenja ročišta na kome je, upravo na predlog podnosioca, doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Ustavni sud konstatuje da je osporenu odluku parnični sud doneo pozivajući se na citiranu odredbu člana 164. merodavnog Zakona o parničnom postupku, dajući za nju razumljive i normativno zasnovane razloge.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud, te da preispita i oceni zakonitost osporenog rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti