Odbijena ustavna žalba radnika kome je otkazan ugovor o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu bivšeg zaposlenog, smatrajući da mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo na rad. Utvrđeno je da su postojali opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu usled organizacionih promena i prestanka potrebe za njegovim radom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milena Miletića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milena Miletića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1211/07 od 3. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milen Miletić iz Beograda je 28. juna 2008. godine, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1211/07 od 3. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na rad, zajemčenog odredbama člana 60. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 36/03 od 9. marta 2006. godine usvojen njegov tužbeni zahtev i poništeno rešenje direktora tuženog, te je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, a presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1845/06 od 10. maja 2007. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 36/03 od 9. marta 2006. godine. Podnosilac dalje navodi da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1211/07 od 3. aprila 2008. godine preinačene prvostepena i drugostepena presuda, tako što je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporena presuda doneta suprotno odredbi člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, čime je povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo na rad i dostupnost svakog radnog mesta pod jednakim uslovima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Treći opštinski sud u Beogradu je 9. marta 2006. godine doneo presudu P1. 36/03, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je poništio rešenje direktora tuženog Saobraćajnog preduzeća „Lasta“ a.d. Beograd, profitna organizacija „Prigradski saobraćaj“ PO „Lasta - Avala“ iz Beograda br. 1127 od 26. decembra 2002. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. 330 od 30. maja 2002. godine, usled organizacionih promena u preduzeću tuženog i prestanka potrebe za obavljanjem rada kod tuženog, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od dana prijema ove presude i rasporedi ga na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i radnoj sposobnosti, a u stavu drugom izreke je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u dosuđenom iznosu. U prvostepenom postupku je utvrđeno: da je tužilac radio kod tuženog na radnom mestu vozača autobusa „D“ kategorije; da je prema izveštaju Uprave za bezbednost saobraćaja od 16. jula 2001. godine tužilac oglašen nesposobnim za obavljanje poslova vozača „C“ i „D“ kategorije, a ograničeno sposobnim za obavljanje poslova vozača „B“ kategorije; da je tuženi otkazao tužiocu ugovor o radu usled organizacionih promena u preduzeću i prestanka potrebe za njegovim radom, a na osnovu Pravilnika o sistematizaciji poslova od 10. decembra 2002. godine, kojim je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu vozača; da je tuženi, nakon što je tužiocu otkazao ugovor o radu, u toku januara, februara i marta 2003. godine primio u radni odnos na određeno vreme određeni broj izvršilaca - vozača autobusa, a da je u periodu između 27. decembra 2002. godine i 16. maja 2003. godine određeni broj lica angažovao preko Omladinske zadruge za obavljanje poslova konduktera i da je sa tim licima kasnije zasnovao radni odnos zaključenjem ugovora o radu. Po oceni prvostepenog suda, navedeni razlozi za otkaz ugovora o radu tužioca nisu postojali, jer je nakon davanja otkaza tužiocu, tuženi primio u radni odnos određeni broj vozača na određeno vreme, kao i određeni broj konduktera. Naime, po oceni suda, tuženi nije preduzeo sve mere da sa tužiocem reguliše radno-pravni status na drugačiji način, a ne otkazom ugovora o radu, jer ukoliko tuženi nije mogao tužioca, zbog zdravstvene sposobnosti, da rasporedi na radno mesto vozača „C“ i „D“ kategorije, bilo je mesta raspoređivanju na poslove vozača sa „B“ kategorijom ili konduktera.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 10. maja 2007. godine doneo presudu Gž1. 1845/06, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 36/03 od 9. marta 2006. godine.

Vrhovni sud Srbije je odlučujući o reviziji koju je izjavio tuženi, 3. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. II 1211/07, kojom je u stavu prvom izreke preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1845/06 od 10. maja 2007. godine i presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 36/03 od 9. marta 2006. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe da se poništi rešenje direktora tuženog br. 1127 od 26. decembra 2002. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. 330 od 30. maja 2002. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca rati na rad i da mu naknadi troškove parničnog postupka, a u stavu drugom izreke je obavezan tužilac da tuženom isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 38.000,00 dinara. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca, jer su, po oceni Vrhovnog suda, bili ispunjeni uslovi da tužiocu prestane radni odnos po osnovu člana 101. stav 1. tačka 8) tada važećeg Zakona o radu, budući da je kod tuženog došlo do organizacionih promena, da je utvrđeno da je za radom tužioca prestala potreba i da mu je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 117. Zakona o radu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na rad, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 60. Ustava Republike Srbije, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.).

Odredbama člana 101. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, između ostalog, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, a što obuhvata i slučaj da je, usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla (stav 1. tačka 8)); da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (stav 3.); da se odredba stava 3. ovog člana ne odnosi na poslodavca koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme manje od 50 zaposlenih (stav 4.); da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (stav 5.); da ako pre isteka roka iz stava 5. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (stav 6.).

Prema članu 281. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i odredaba materijalnog prava koje su od značaja za rešenje spornog pravnog odnosa i utvrđivanje postojanja povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je našao sledeće:

Podnosiocu ustavne žalbe je otkazan ugovor o radu kao posledica organizacionih promena u preduzeću i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu vozača autobusa na kome je i on bio zaposlen, usled čega je prestala potreba za njegovim radom. Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 101. stav 1. tačka 8) tada važećeg Zakona o radu, navedeni razlog mogao biti zakonski osnov za otkaz ugovora o radu. Sa druge strane, odredbama člana 101. st. 3. i 5. ovog zakona bilo je propisano da se otkaz ugovora o radu iz razloga prestanka potrebe za radom zaposlenog može dati samo ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za obavljanje drugih poslova i da u slučaju otkaza ugovora o radu po ovom osnovu poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa zaposlenog. Iz navedenog sledi da otkaz ugovora o radu po ovom zakonskom osnovu može da usledi ako ne postoje uslovi da poslodavac zaposlenom obezbedi ostvarivanje prava na rad na novom radnom mestu na kome nedostaju izvršioci, i to bilo tako što je zaposleni osposobljen za obavljanje poslova tog novog radnog mesta, bilo što se dodatno može osposobiti za obavljanje tih poslova. Dakle, preduslov da ne dođe do otkaza ugovora o radu usled razloga propisanih članom 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu je bio da postoje upražnjena radna mesta na kojima se obavljaju drugi poslovi koje je zaposleni sposoban da obavlja ili se može osposobiti da ih obavlja i to u momentu otkazivanja ugovora o radu. Kako je u prvostepenom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu utvrđeno da je Pravilnikom o sistematizaciji poslova tuženog smanjen broj izvršilaca kako na poslovima vozača koje je obavljao podnosilac ustavne žalbe, tako i na poslovima u drugim sektorima koje bi eventualno mogao da obavlja, te da od donošenja Pravilnika do otkaza ugovora o radu podnosioca ustavne žalbe nije došlo do prijema u radni odnos novih radnika na poslovima koje je on obavljao ili koje bi mogao da obavlja, a što nije sporio ni sam podnosilac ustavne žalbe, to sledi da u momentu otkaza ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe nije bilo zakonskih smetnji da mu radni odnos po ovom osnovu prestane.

Sa druge strane, u pogledu ukazivanja podnosioca ustavne žalbe na zakonsku zabranu zapošljavanja drugog lica na istim poslovima, iz člana 101. stav 5. tada važećeg Zakona o radu, a što je, u suštini, bio osnov da prvostepeni i drugostepeni sud usvoje njegov tužbeni zahtev, jer je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tuženi posle otkaza ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe, a pre isteka zakonskog roka od tri meseca primio u radni odnos na određeno vreme, odnosno angažovao po ugovoru preko Omladinske zadruge izvestan broj lica na poslovima vozača i konduktera, Ustavni sud ukazuje da se odredba stava 5. člana 101. Zakona o radu ne može tumačiti nezavisno od odredbe stava 6. istog člana. Naime, odredba stava 5. člana 101. Zakona o radu zabranjuje, za određeni period, prijem novog zaposlenog i to samo na iste poslove na kojima je radilo lice za čijim radom je prestala potreba, ali odredba stava 6. ovog člana predviđa da ako pre isteka propisanog roka nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos. Iz navedenog sledi da zapošljavanje novih radnika na istim poslovima i pre isteka roka od tri meseca od prestanka radnog odnosa zaposlenog, samo po sebi, ne utiče na zakonitost prethodno datog otkaza ugovora o radu, već samo zaposlenom kome je prestao radni odnos obezbeđuje prednost pri zapošljavanju.

Iz odredaba člana 101. st. 5. i 6. Zakona proizlazi i to da se za obavljanje istih poslova ne može primati novo lice, odnosno da prednost pri zapošljavanju na tim poslovima ima zaposleni koji ih je obavljao pre dobijanja otkaza ugovora o radu, pod uslovom da je zaposleni kome je radni odnos prestao i dalje sposoban da te poslove obavlja. Kako je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu kao izvršiocu na poslovima vozača autobusa „D“ kategorije, a tokom sudskog postupka je nesporno utvrđeno da je još pre otkaza ugovora o radu on oglašen nesposobnim za obavljanje poslova vozača „C“ i „D“ kategorije, dakle upravo za obavljanje poslova na kojima je bio zaposlen, to u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe poslodavac prilikom prijema u radni odnos novih vozača autobusa nije ni mogao biti ograničen navedenim odredbama Zakona o radu. Pored toga, angažovanje konduktera po osnovu ugovora sa omladinskom zadrugom, što ne predstavlja zasnivanje radnog odnosa, pa i prijem određenog broja konduktera u radni odnos, ne mogu se smatrati suprotnim odredbama st. 5. i 6. člana 101. Zakona, jer je podnosiocu ustavne žalbe ugovor o radu otkazan kao vozaču autobusa, a ne kondukteru.

Stoga se odluka Vrhovnog suda Srbije sadržana u osporenoj presudi, po oceni Ustavnog suda, zasniva na tumačenju materijalnog prava koje prihvata i Ustavni sud, jer su bili ispunjeni uslovi iz Zakona o radu čije su se odredbe primenjivale u konkretnom slučaju da se podnosiocu ustavne žalbe otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a što je bilo praćeno i isplatom otpremnine u skladu sa članom 117. Zakona. S obzirom na izneto, te činjenicu da se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. st. 1. i 3. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba radnika kome je otkazan ugovor o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti