Odbijena ustavna žalba u postupku za rehabilitaciju lica osuđenog za špijunažu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca čiji je zahtev za rehabilitaciju odbijen. Sud je ocenio da pravo na pravično suđenje nije povređeno, jer se osuđujuća presuda iz 1959. nije zasnivala samo na iznuđenim iskazima saokrivljenih, već i na drugim dokazima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7378/2015
27.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 690/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 535/89) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Beograda je , 29. aprila 2013. godine, preko punomoćnika G . P . Đ, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 690/12. Predmet je u Ustavnom sudu bio zaveden pod brojem Už-3413/2013.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 31. januara 1989. godine podnela predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača B.S. radi određivanja nosioca stanarskog prava na konkretnom stanu u Beogradu ; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 535/89 od 20. februara 1992. godine utvrđeno da je podnositeljka kao predlagač jedini nosilac stanarskog prava; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3562/92 od 8. maja 1992. godine potvrđeno prvostepeno rešenje, a rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 545/93 od 10. marta 1992. godine ukinuto je prvostepeno i drugostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak ; da je zatim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 479/93 od 24. februara 1999. godine protivnik predlagača upućen da pokrene parnicu protiv predlagača, te je on 21. juna 1999. godine podneo tužbu a vanparnični postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka ; da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3850/99 od 28. novembra 2001. godine odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženoj, ovde podnositeljki , prestalo svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6157/02 od 4. novembra 2002. godine potvrđena je prvostepena presuda; da je , zatim , u nastavljenom vanparničnom postupku , rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 56/08 od 10. februara 2009 godine usvojen predlog predlagača, ovde podnositeljke pa je ona određena za jed inog zakupca na stanu; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 6412/10 od 30. maja 2012. godine potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje, dok je u delu o troškovima postupka prvostepeno rešenje ukinuto i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1153/12 od 30. januara 2013. godine odbijena kao neosnovana revizija protivnika predlagača izjavljena protiv pravosnažnog dela rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 6412/10 od 30. maja 2012. godine; da predmet u pogledu odlučivanja o troškovima postupka i dalje nije okončan; da joj je zbog dužine trajanja postupka od preko 24 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra. U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už. 3413/2013 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4P 180/14 od 28. septembra 2015. godine predmet Už-3413/2013 ustupio Ustavnom sudu kao nadležnom za odlučivanje. Zatim je Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-7378/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 690/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 31. januara 1989. godine podnela predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača B.S, bivšeg supruga, radi određivanja nosioca stanarskog prava. Predmet je dobio broj R. 535/89.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano pet ročišta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: dva jer na strani protivnika predlagača niko nije pristupio, dva iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima su saslušane stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, i stranke su bile upućene da izvrše zamenu stana ali zamena nije uspela.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 535/89 od 20. februara 1992. godine, u stavu prvom izreke određeno je da je predlagač jedini nosilac stanarskog prava na stanu, bliže označenom u izreci; u stavu drugom izreke je određeno da prestaje svojstvo stanarskog prava protivniku predlagača koji je dužan da se iseli iz stana sa svim licima i stvarima; u stavu trećem izreke obavez an je protivnik predlagača da predlagaču isplati troškove vanparničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3562/92 od 8. maja 1992. godine odbijena je kao neosnovana žalba protivnika predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 535/89 od 20. februara 1992. godine .

Protivnik predlagača je izjavio reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 3562/92 od 8. maja 1992. godine i rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 545/93 od 10. marta 1993. godine ukinuta su rešenj a Okružnog suda u Beogradu Gž. 3562/92 od 8. maja 1992. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 535/89 od 20. februara 1992. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred prvostepenim sudom je zatim bilo održano šest ročišta, na kojima su više puta stranke bile upućene da izvrše zamenu stana, međutim zamena stana nije uspela, saslušane su stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje zdravstvenog stanja stranaka od strane sudskog veštaka medicinske struke, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 479/93 od 24. februara 1999. godine upućen je protivnik predlagača da pokrene parnični postupak protiv predlagača radi utvrđenja da je predlagaču zbog nekorišćenja stana prestalo pravo zakupa na stanu i p rotivnik predlagača je 21. juna 1999. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnositeljke kao tužene, radi utvrđenja prestanka prava zakupa stana.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 479/93 od 23. juna 1999. godine prekinut je vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3850/99 od 28. novembra 2001. godine odbijen je tužbeni zahtev B.S. kojim je tražio da se utvrdi da je tuženoj , ovde podnositeljki prestalo svojstvo zakupca na stanu bliže opisanom u izreci i obavezan je tužilac da tuž enoj isplati troškove postupka, a presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6157/02 od 4. novembra 2002. godine potvrđena je prvostepena presuda.

Podnositeljka je 1. marta 2005. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu zahtev za nastavak prekinutog vanparničnog postupka, imajući u vidu da je parnični postupak pravnosnažno okončan i dostavila je sudu pravnosnažnu presudu iz parničnog postupka. Zatim je ponovo 26. marta i 23. novembra 2005. godine urgirala tražeći nastavak vanparničnog postupka.

Vanparnični sud je zakazao prvo ročište za 10. septembar 2007. godine koje nije održano iz procesnih razloga i pred vanparničnim sudom su održana tri ročišta na kojima su saslušane stranke i svedoci, dok četiri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 479/93 od 6. marta 2008. godine dozvoljen je nastavak prekinutog vanparničnog postupka.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 56/08 od 10. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke usvojen je p redlog predlagača pa je predlagač određen za jed inog zakupca na neodređeno vreme na stanu bliže označenom u izreci ; u stavu drugom izreke utvrđeno je da protivniku predlagača prestaje svojstvo zakupca na neodređeno vreme te je on dužan da se iz stana iseli sa svim licima i stvarima; u stavu trećem izreke obavezan je protivnik predlagača da predlagaču isplati troškove vanparničnog postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 6412/10 od 30. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba protivnika predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 56/08 od 20. februara 2009. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog njegove izreke kojim je utvrđeno da je protivniku predlagača prestalo svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme; u stavu drugom izreke ukinuto je prvostepeno rešenje u delu stava drugog izreke kojim je protivnik predlagača obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana kao i u stavu trećem izreke pa se u ukinutom delu koji se odnosi na troškove postupka predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1153/12 od 30. januara 2013. godine odbijena je revizija protivnika predlagača izjavljena protiv pravnosnažnog dela rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 6412/10 od 30. maja 2012. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 690/12 od 26. maja 2014. godine obavezan je protivnik predlagača da predlagaču naknadi troškove vanparničnog postupka u iznosu od 214.000,00 dinara, a rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8133/14 od 29. oktobra 2015. godine preinačeno je rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 690/12 od 26. maja 2014. godine, pa je obavezan protivnik predlagača da predlagaču na ime troškova postupka isplati iznos od 196.500,00 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15), kojima je propisano: da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom (član 24.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 17 godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja predloga – 31. januara 1989. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog vanparničnog postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da kada se u vaparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrene parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u vanparničnom postupku. Iz toga sledi da se predmetni vanparnični postupak ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji je pokrenut radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja, jer je donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovi šte (videti presudu u predmetu Stoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.)

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3850/99 u kome se odlučivalo o tužbi protiv podnositeljke kao tužene za utvrđenje prestanka prava zakupa na konkretnom stanu, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pred prvostepenim i drugostepenim sudom trajao tri i po godine, što ukazuje na to da je okončan u razumnom roku.

Imajući u vidu da je vanparnični postupak pokrenut predlogom podnositeljke od 31. januara 1989. godine i da je okončan 29. oktobra 2015. godine, Ustavni sud nalazi da za ukupno trajanje vanparničnog postupka od 26 godina i devet meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje vanparničnog postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon skoro deset i po godina od pokrenutog postupka uputio protivnika predlagača da tužbom protiv podnositeljke pokrene parnicu. Dalje, nakon podnetog zahteva podnositeljke za nastavak prekinutog vanparničnog postupka zbog pravnosnažnog okončanj a parničnog postupka , i njene dve urgencije , vaparnični sud je tek posle dve i po godine zakazao prvo ročište a tek nakon šest meseci je doneo rešenje o nastavku prekinutog vanparničnog postupka. Dakle, iako su se stekli uslovi za nastavak vanparničnog post upka, sud je doneo rešenje o njegovom nastavku nakon tri godine od zahteva podnositeljke .

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku ali da je sama podnositeljka doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da je tek nakon dve i po godine od pravnosnažnog okončanja parničnog postupka tražila nastavak prekinutog vanparničnog postupka.

Ustavni sud nalazi da ni određena činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od 26 godina i devet meseci.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem vanparničnog suda u predmetnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 535/89, a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem R1. 690/12, te je ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u i znosu od 2.000 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba u postupku za rehabilitaciju lica osuđenog za špijunažu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti