Odluka Ustavnog suda o poništenju presude zbog proizvoljnog tumačenja propisa

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je ocenio da je nižestepeni sud proizvoljno i bez dovoljno obrazloženja odbio zahtev za povećanje rente za period pre podnošenja tužbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7379/2014
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Dmitrašinovića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Dmitrašinovića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Užicu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Užicu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 608/13 od 20. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Dmitrašinović iz Inđije podneo je, 25. septembra 2014. godine, preko punomoćnika Mileta Romčevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Užicu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je osporena presuda doneta mimo važećih zakonskih propisa; da je sud neosnovano odbio njegov tužbeni zahtev za period pre podnošenja tužbe, jer se radi o specifičnoj situaciji – kada je tužilac u obavezi da Republici Srbiji pre pokretanja postupka podnese predlog za mirno rešenje spora, zbog čega se podnošenje takvog predloga mora izjednačiti sa podnošenjem tužbe sudu; da sud nepravilno tumači odredbu člana 193. Zakona o parničnom postupku o mogućnosti podnošenja tužbe nakon isteka 60 dana od dana podnošenja navedenog predloga, jer u navedenom članu nema prekluzije o proteku roka za podošenje tužbe, a pogotvo nema preklzije kada je tužena odgovorila na predlog, što se ne može smatrati ćutanjem ili odbijanjem predloga.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i osporenu presudu poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu, te dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Užicu je doneo prvostepenu presudu P. 608/13 od 20. februara 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane da tužiocu Nebojši Dmitrašinoviću iz Inđije, ovde podnosiocu ustavne žalbe na ime dospelih iznosa razlike pripadajuće i isplaćene rente za period od 4. aprila 2013. do 30. novembra 2013. godine plati pojedinačne iznose bliže navedene u tom delu izreke, kao i na ime rente iznos od 35.926,00 dinara mesečno počev od 1. decembra 2013. godine pa ubuduće, u kom delu se i menja odluka o visini rente sadržana u presudi Opštinskog suda u Užicu P. 1268/10 od 1. marta 2011. godine; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime dospelih iznosa razlike pripadajuće i isplaćene rente za period od 1. juna 2012. do 4. aprila 2013. godine plati pojedinačne iznose bliže navedene u tom delu izreke; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove postupka.

Viši sud u Užicu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a žalbe tužioca i tužene odbio kao neosnovane.

U prvostepenom postupku utvrđeno je da je presudom Opštinskog suda u Užicu P. 418/02 od 23. maja 2005. godine, tužilac ostvario pravo na rentu. Visina rente poslednji put je utvrđena presudom Osnovnog suda P. 1268/10 od 1. marta 2011. godine u iznosu od 28.737,00 dinara, i to počev od 1. novembra 2010. godine, a na osnovu prosečne neto zarade u Opštini Inđija za oktobar 2010. godine. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke utvrđena je razlika između prosečne zarade u Opštini Inđija i isplaćene rente po mesecima, kao i da po zadnjem objavljenom podatku o prosečnoj zaradi za mesec novembar 2013. godine, prosečna zarada u Opštini Inđija iznosi 35.926,00 dinara.

Po oceni toga suda, prvostepeni sud je na prednje činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku je dao jasne i pravilne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovano se žalbom tužioca navodi da je prvostepeni sud neopravdano odbio tužbeni zahtev za period pre podnošenja tužbe. Naime, tačni su navodi tužioca da je obaveza lica koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora i da je to obavezna faza postupka, međutim ukoliko u roku od 60 dana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju to lice može da podnese tužbu nadležnom sudu. Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je tužiocu priznao pravo na povećanje rente od dana podnošenja tužbe, a ne od dana podnošenja predloga za mirno rešavanje spora, jer podnošenjem predloga nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana, nakon čijeg isteka nastavlja da teče, pa je tužilac bio ovlašćen da tužbu podnese odmah nakon isteka ovog roka, što on nije učinio, već znatno kasnije (osam meseci po isteku roka).

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme (član 188. stav 1.); da sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a može na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke (član 196.).

Odredbama člana 193. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je važio u vreme podnošenja predloga Republičkom javnom pravobranilaštvu bilo je propisano da je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe, a da predlog za mirno rešavanje spora mora da sadrži sve podatke iz člana 192. ovog zakona (stav 1.); da podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.); da ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi povećanja rente bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, praksi ovog i Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj i osporenoj drugostepenoj presudi neosnovan je deo tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim je potraživao razliku pripadajuće i isplaćene rente za period od 1. juna 2012. do 4. aprila 2013. godine, tj. za period od dana podnošenja predloga Republičkom javnom pravobranilaštu do dana podnošenja tužbe jer podnošenjem predloga nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana, nakon čijeg isteka nastavlja da teče, pa je podnosilac bio ovlašćen da tužbu podnese odmah nakon isteka ovog roka, što nije učinio, već je tužbu podneo znatno kasnije - osam meseci po isteku roka.

Sporno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju je pitanje od kada oštećenom pripada pravo na povećenje rente zbog obaveze da se pre podnošenja tužbe obrati javnom pravobraniocu predlogom za mirno rešenje spora – od dana podnošenja predloga ili od dana podnošenja tužbe.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je pošao od toga da je članom 193. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjivao na konkretan slučaj, bila propisana obaveza lica koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije da pre podnošenja tužbe dostavi predlog za mirno rešavanje spora Republičkom javnom pravobranilaštvu. Dakle, polazeći od teksta navedene odredbe, podnošenje predloga pre podnošenja tužbe je bilo obavezno. Pored toga što je predvideo obavezu podnošenja predloga za mirno rešavanje spora, zakon je propisao i da je stranka koja namerava da podnese tužbu dužna da sačeka da protekne šezdesetodnevni rok od dana podnošenja predloga, u kom roku Republičko javno pravobranilaštvo može dati odgovor na predlog za mirno rešavanje spora, te ako republički javni pravnobranilac u tom roku ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i tada može biti podneta tužba sudu. Međutim, Zakon o parničnom postupku nije dao izričit odgovor na pitanje u kom roku nakon isteka pomenutog roka treba da se podnese tužba sudu. S obzirom na to da rok za podnošenje tužbe nakon obraćanja Republičkom javnom pravobranilaštvu nije propisan zakonom, sudovi su bili dužni da detaljnije obrazlože svoj zaključak po kome je tužba morala biti podneta „odmah i nakon isteka roka od 60 dana od dana podnošenja predloga“. Pri tome, sudovi su morali imati u vidu i okolnosti ovog slučaja iz kojih proizlazi da u roku od 60 dana Republičko javno pravobranilaštvo nije ni odbilo niti usvojilo zahtev podnosioca, već ga je samo obavestilo da nije dostavio svu potrebnu dokumentaciju, nakon čega je podnosilac ponovo dostavio dokumentaciju neophodnu za odlučivanje o predlogu.

Po oceni Ustavnog suda, iz svega iznetog proizlazi da u osporenoj presudi nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva podnosioca kojim je potraživao naknadu štete u vidu rente za period pre podnošenja tužbe, tj. da sud nije u dovoljnoj meri obrazložio zašto podnosiocu ustavne žalbe to pravo pripada tek od dana podnošenja tužbe, a ne od dana obaveznog obraćanja Republičkom javnom pravnobranilaštvu, shodno čemu osporena presuda u pogledu svog obrazloženja ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

6. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Užicu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Užicu Gž. 664/14 od 27. avgusta 2014. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 608/13 od 20. februara 2014. godine. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Polazeći od toga da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava ne razlikuju od navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao.

7. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o poništenju presude zbog proizvoljnog tumačenja propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti