Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za povraćaj oduzetog zemljišta. Postupak pred opštinskom komisijom traje preko 18 godina, što je posledica njenog neefikasnog i nepravilnog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Toholj iz Malog Zvornika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. novembra 2009. godine doneo je

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Toholj i utvrđuje se da je u postupku koji se pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik vodi u predmetu broj 461-3/91 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Toholj iz Malog Zvornika je 13. maja 2009. godine podnela Ustavnom sudu us tavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik u predmetu broj 461-3/91.
Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je zahtev za povraćaj oduzete imovine iz Poljoprivredno zadružnog fonda podnet Komisiji za vraćanje zemljišta 8. aprila 1991. godine. Podnositeljka je dalje istakla da se rasprave pred Komisijom zakazuju u dugim vremenskim razmacima, kao i da je u odnosu na sporne parcele doneto delimično rešenje, a donošenje rešenja za ostale parcele čeka već 18 godina. Smatrajući da se postupak pred Komisijom bez ikakve potrebe odugovlači, kao i da je zemljište trebalo vratiti podnosiocima zahteva u razumnom roku ili im isplatiti novčanu naknadu, podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta, Ministarstvom finansija i Vrhovnim sudom Srbije povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i utvrdi pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu štete koju može ostvariti na način predviđen odredbom člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
2. Ustavni sud je 8. jula 2009. godine, u skladu sa odredbama člana 34. stav 1. Zakona o Us­tav nom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) i člana 72. stav 3. Po slov ni ka o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Komisije za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik (u daljem tekstu: Komisija) da dostavi na uvid spise predmeta broj 461-3/91 i da se izjasni o navodima iz ustavne žalbe. U odgovoru predsednika Komisije je navedeno da je Komisija nastojala da se što pre okonča rad, rukovodeći se primedbama Ministarstva finansija i Vrhovnog suda Srbije, kao i da od strane Komisije nije bilo svesnog odugovlačenja postupka. U dopisu Komisije je takođe navedeno da se spisi predmeta nalaze kod Ministarstva finansija povodom žalbe učesnika postupka.
Na zahtev Ustavnog suda, Ministarstvo finansija je 31. jula 2009. godine dostavilo Sudu spise predmeta Komisije za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik broj 461-3/91.
Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra zum nom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno va no sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Komisije broj 461-3/91 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavno­sud s kom predmetu:
Otac podnositeljke ustavne žalbe - Žika Mićić iz Malog Zvornika je 8. aprila 1991. godine podneo Komisiji za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik zahtev za povraćaj oduzete imovine iz Poljoprivredno zadružnog fonda (u daljem tekstu PZF). Otac podnositeljke je naveo da je njegovom ocu Anđelku Mićiću iz Donje Borine rešenjem Sreske komisije Z.F. broj 252 od 5. septembra 1953. godine oduzeta sledeća imovina:
- katastarska parcela (u daljem tekstu: k.p.) broj 1007/1, njiva 5. klase, u površini 1.50.72 ha,
- k.p. broj 1023, njiva 7. klase, u površini od 1.42.70 ha,
- k.p. broj 1024, njiva 7. klase, u površini od 1.70.35 ha,
- k.p. broj 1623, njiva 6. klase, u površini 0.99.94 ha,
- k.p. broj 1021, njiva 6. klase, u površini od 0.76.75 ha,
(dakle, ukupno u površini od 6.40.46 ha, sve u K.O. Donja Borina).

Komisija je 18. oktobra 1991. godine donela zaključak o spajanju upravnih stvari i to: Žike Mićića iz Malog Zvornika (broj 461-3/91), Desanke Đukanović iz Pančeva (broj 461-6/91 od 9. aprila 1991. godine), Miroslava Mihajlovića iz Beograda (broj 461-36/91 od 9. aprila 1991. godine) i Miodraga Mihajlovića iz Beograda (broj 461-50/91 od 15. jula 1991. godine), radi sprovođenja jednog upravnog postupka. Predmet je zaveden pod brojem 461-3/91.
Komisija je 5. avgusta 1992. godine donela rešenje broj 461-3/91 kojim je utvrdila da je osnovan zahtev podnosilaca, ali da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta, niti postoji mogućnost za davanje drugog zemljišta ili sporazum, te je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva, na teret sledećih pravnih subjekata: Zemljoradnička zadruga „Podrinje" Mali Zvornik (u daljem tekstu: ZZ „Podrinje") za k.p. br. 1023, 1024, 1021 i deo k.p. broj 1007; Skupština opštine Mali Zvornik za k.p. br. 1007/2 i 1007/3; Zdravstveni centar Loznica za k.p. broj 1007/14; PTT Šabac za k.p. broj 1007/13; Mesna zajednica „Donja Borina" (u daljem tekstu: MZ „Donja Borina") za deo k.p. broj 1007. Prema ovom rešenju Komisije, pravo na novčanu naknadu će utvrditi mesno nadležni Opštinski sud u Loznici u vanparničnom postupku, kome će se po pravosnažnosti ovog rešenja dostaviti spisi predmeta. U obrazloženju rešenja je navedeno da je opština Mali Zvornik predmetne parcele dodelila bivšoj Zemljoradničkoj zadruzi Donja Borina, čiji je pravni sledbenik ZZ „Podrinje" koja ih je otuđila, odnosno da su parcele pod izgrađenim objektima ili su postale javne površine, pa podnosioci pravo na novčanu naknadu mogu da ostvare na teret ZZ „Podrinje", kao i drugih društvenih korisnika koji drže predmetno zemljište.
Po podnetoj žalbi, Ministarstvo finansija je 25. juna 1993. godine donelo rešenje broj 461-02-196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 5. avgusta 1992. godine i predmet je vratilo Komisiji na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da Komisija u sprovedenom postupku nije na pouzdan način utvrdila da li su ispunjeni uslovi da se podnosiocima zahteva vrati oduzeto zemljište, odnosno da im se da u svojinu drugo odgovarajuće zemljište.
Komisija je 4. oktobra 1996. godine donela rešenje broj 461-3/91 kojim je u tački 1. dispozitiva utvrdila da je osnovan zahtev podnosilaca, ali da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta, te je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva na teret sledećih pravnih subjekata: ZZ „Podrinje" za k.p. br. 1023, 1024, 1021, 1007/4 i 1007/6-12, Zdravstveni centar „dr Marinko Marin" - Loznica (u daljem tekstu: ZC „dr Marinko Marin") za k.p. broj 1007/14, Javno preduzeće PTT Srbija, Radna jedinica Šabac za k.p. broj 1007/13, MZ „Donja Borina" za k.p. br. 1007/15, 1007/1 i 1007/19, opština Mali Zvornik za k.p. broj 1007/5 i Osnovna škola „Braća Ribar" (u daljem tekstu: OŠ „Braća Ribar") iz Malog Zvornika za k.p. broj 1007/4; u tački 2. dispozitiva je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosilaca zahteva na k.p. broj 1007/8, te je obavezala ZZ „Podrinje" da u roku od 15 dana preda ovu katastarsku parcelu podnosiocima zahteva u državinu; u tački 3. dispozitiva je navedeno da će u vezi k.p. br. 1007/16, 1007/20 i 1007/17 Komisija naknadno odlučiti, a u tački 4. dispozitiva je navedeno da će pravo na novčanu naknadu utvrditi mesno nadležni Opštinski sud u Loznici u vanparničnom postupku, kome će se po pravosnažnosti ovog rešenja dostaviti spisi predmeta.
Po žalbi, Ministarstvo finansija je 5. juna 1997. godine donelo rešenje broj 461-02-196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 4. oktobra 1996. godine i predmet je vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da Komisija ni u ponovnom postupku nije utvrđivala da li su ispunjeni uslovi da se podnosiocima zahteva umesto oduzetog zemljišta da u svojinu drugo odgovarajuće zemljište, u skladu sa članom 6. Zakona. Stoga je dat nalog Komisiji da u ponovnom postupku utvrdi da li obveznici naknade poseduju zemljište koje je u svemu odgovarajuće oduzetom zemljištu.
Komisija je 22. februara 1998. godine donela rešenje broj 461-3/91 kojim je u stavu 1. dispozitiva utvrdila pravo na novčanu naknadu poimenično navedenim podnosiocima zahteva na teret sledećih pravnih subjekata: ZZ „Podrinje" za k.p. br. 1023, 1024, 1021, 1007/5-12 i deo k.p. broj 1007/4 (tačka 1.); OŠ „Braća Ribar" za deo k.p. broj 1007/4 (tačka 2.); Javno preduzeće PTT Srbija, Radna jedinica Šabac za k.p. broj 1007/13 (tačka 3.); ZC „dr Marinko Marin" za k.p. broj 1007/14 (tačka 4.); MZ „Donja Borina" za k.p. br. 1007/15, 1007/18 i 1007/19 (tačka 5.); opština Mali Zvornik za k.p. br. 1007/17, 1007/20 i deo k.p. broj 1007/14 (tačka 6.); u stavu 2. dispozitiva Komisija je utvrdila pravo zajedničke svojine poimenično navedenim podnosiocima zahteva na sledećim katastarskim parcelama: k.p. br. 1007/1, 1007/16, deo k.p. broj 1007/15, deo k.p. broj 1007/1, deo k.p. br. 1007/14 i 1007/8.
Po žalbi, Ministarstvo finansija je 7. septembra 1998. godine donelo rešenje broj 461-02-001196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 22. februara 1998. godine i predmet je vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da Komisija i dalje nije utvrdila da li postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta podnosiocima naknade.
Komisija je 29. jula 1999. godine donela rešenje broj 461-3/91 kojim je u tač. 1. do 6. dispozitiva utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva na teret sledećih pravnih subjekata: opština Mali Zvornik za deo k.p. broj 1007/1 (tačka 1.), OŠ „Braća Ribar" za deo k.p. broj 1007/1 (tačka 2.), ZZ „Podrinje za k.p. br. 1007/5-7, 1007/9-11 i deo k.p. broj 1007/1 (tačka 3.), ZC „dr Marinko Marin" za k.p. broj 1007/14 (tačka 4.), Javno preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija" - Radna jedinica Šabac (u daljem tekstu: JP za telekomunikacije „Telekom Srbija" - RJ Šabac) za k.p. broj 1007/13 (tačka 5.), MZ „Donja Borina" za deo k.p. broj 1007/1 (tačka 6.); u tač. 7. i 8. dispozitiva utvrdila je pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na sledećim katastarskim parcelama: deo k.p. br. 1007/1, deo k.p. broj 1007/13 i deo k.p. broj 1007/1, a u tački 9. dispozitiva je navedeno da će Komisija u vezi k.p. br. 1021, 1023 i 1024 odlučiti naknadnim rešenjem.
Po žalbi, Ministarstvo finansija je 31. avgusta 2000. godine donelo rešenje broj 461-02-00196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 29. jula 1999. godine i predmet je vratilo prvostepenom organu na prvostepeni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da Komisija ponovo nije utvrđivala da li postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta podnosiocima naknade, iako se u žalbi ZZ „Podrinje" navodi da postoji zemljište koje bi se kao odgovarajuće moglo ponuditi podnosiocima zahteva.
Komisija je 9. marta 2001. godine donela peto po redu rešenje broj 461-3/91 kojim je u tač. 1. do 5. dispozitiva utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva na teret sledećih pravnih subjekata: ZZ „Podrinje" za oduzete i otuđene parcele k.p. br. 1023, 1024 i 1021, kao i za oduzeti i otuđeni deo k.p. broj 1007/1 (tačka 1.), opština Mali Zvornik za oduzeti i otuđeni deo k.p. broj 1007/1 (tačka 2), OŠ „Braća Ribar" za otuđeni deo k.p. broj 1007/1 (tačka 3.), ZC „dr Marinko Marin" za otuđeni deo k.p. broj 1007/14 (tačka 4.), JP za telekomunikacije „Telekom Srbija" - RJ Šabac za otuđenu k.p. broj 1007/13 (tačka 5.); u tački 6. dispozitiva je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na delu k.p. broj 1007/13, te je obavezala ZC „dr Marinko Marin" da navedenu parcelu preda u državinu podnosiocima zahteva; u tački 7. dispozitiva je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na delu k.p. broj 1007/13, te je obavezala OŠ „Braća Ribar" da ovaj deo parcele preda u državinu podnosiocima zahteva; u tački 8. dispozitiva je navedeno da će o zahtevu podnosilaca za oduzeti deo k.p. broj 1007/1, koji je pod igralištem i pod domom, Komisija odlučiti naknadno dopunskim rešenjem. U obrazloženju rešenja je navedeno da je veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da obveznici naknade nemaju drugo odgovarajuće zemljište koje bi mogli ponuditi podnosiocima zahteva.
Po žalbi, Ministarstvo finansija i ekonomije je 16. novembra 2001. godine donelo rešenje broj 461-02-00196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 9. marta 2001. godine u delu pod tač. 1. i 8. dispozitiva, kojim je podnosiocima zahteva utvrđeno pravo na novčanu naknadu na teret ZZ „Podrinje", odnosno kojim je navedeno da će se o zahtevu za vraćanje k.p. broj 1007/01 odlučiti docnije dopunskim rešenjem i predmet je u tom delu vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da Komisija u ponovnom postupku nije u potpunosti postupila po datim primedbama, budući da je procena zemljišta koje se nudi kao odgovarajuće zemljište izvršena samo sa aspekta tržišne vrednosti, ali ne i sa aspekta položaja, kvaliteta, boniteta i udaljenosti od puta i naseljenog mesta.
Po tužbi Ministarstva prosvete i sporta i OŠ „Braća Ribar", Vrhovni sud Srbije je 23. oktobra 2002. godine doneo presudu U. 3950/01 kojom je uvažio tužbu i poništio rešenje Ministarstva finansija i ekonomije broj 461-02-00196/93 od 16. novembra 2001. godine. U obrazloženju presude je navedeno da, budući da se u spisima predmeta ne nalazi prvostepeno rešenje Komisije, Sud nije mogao da proveri pravilnost osporenog rešenja o odbijanju žalbe.
Postupajući po presudi Vrhovnog suda Srbije U. 3950/01 od 23. oktobra 2002. godine, Ministarstvo finansija je 4. aprila 2003. godine, donelo rešenje broj 461-02-00196/93 kojim je poništilo rešenje Komisije broj 461-3/91 od 9. marta 2001. godine i predmet je vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da nije utvrđeno da li ispunjeni uslovi da se umesto oduzetog zemljišta podnosiocima zahteva da drugo odgovarajuće zemljište, da nisu precizno utvrđena pasivno legitimisana lica, kao i da je Komisija trebalo da odluči rešenjem i o pitanju iz tačke 8. dispozitiva.
Podnositeljka ustavne žalbe se uključila u postupak pred Komisijom na usmenoj raspravi održanoj 16. maja 2003. godine, nakon smrti svoga oca Žike Mićića. Od momenta uključenja u postupak podnositeljke ustavne žalbe, zakazane su pred Komisijom tri usmene rasprave (16. maja 2003, 31. oktobra 2003. i 18. decembra 2003. godine).
Na usmenu raspravu održanu 16. maja 2003. godine pristupili su od predlagača Ružica Mićić, Ljiljana Toholj sa punomoćnikom i Jelena Mićić. Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je predložio da Komisija odluči o zahtevima predlagača koji su nesporni, a da se za preostali deo zahteva nastavi postupak i postupi po primedbama datim u presudi Vrhovnog suda Srbije i rešenju Ministarstva finansija.
Komisija je 18. decembra 2003. godine donela delimično rešenje broj 461-3/91 kojim je u tački 1. dispozitiva utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva, kao pravnim sledbenicima ranijeg vlasnika na delu k.p. broj 1007/1 na kome se nalazi fudbalsko igralište FK „Mladost" iz Donje Borine u površini od 0.52,09 ha, u KO Donja Borina, te je obavezala FK „Mladost" iz Donje Borine da novim vlasnicima preda u svojinu i državinu ovaj deo katastarske parcele, kao i da trpi prenos prava svojine u zemljišnim knjigama; u tački 2. dispozitiva je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na delu k.p. broj 1007/14 na površini od 0.04,40 ha, (na kome se nalazi zdravstvena ambulanta) a čiji je korisnik ZC „dr Marinko Marin", te je obavezala ZC „dr Marinko Marin" da novim vlasnicima preda u svojinu i državinu ovaj deo naveden kat. parcele, kao i da trpi prenos prava svojine u zemljišnim knjigama; u tački 3. dispozitiva je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva za deo oduzete k.p. broj 1007/14 u površini 0.05,00 ha na teret ZC „dr Marinko Marin"; u tački 4. dispozitiva je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva za oduzetu k.p. broj 1007/13 u površini 0.05,00 ha (na kojoj je izgrađena pošta) na teret JP za telekomunikacije „Telekom Srbija" - RJ Šabac, a o preostalom delu postavljenog zahteva će Komisija odlučiti dopunskim rešenjem u naknadnom postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da je veštačenjem od strane veštaka građevinske i poljoprivredne struke utvrđeno da je vrednost zemljišta koje je pod fudbalskim igralištem veća od vrednosti objekta i opreme na igralištu, te su ispunjeni uslovi da se taj deo zemljišta vrati podnosiocima zahteva.
Po žalbi, Ministarstvo finansija je 18. maja 2004. godine donelo rešenje broj 461-02-196/93 kojim je odbilo žalbe FK „Mladost" iz Donje Borine i ZC „dr Marinko Marin" izjavljene protiv delimičnog rešenja Komisije, dok je odbacila žalbu ZZ „Podrinje" jer je podneta od neovlašćenog lica.
Po tužbi FK „Mladost" iz Donje Borine, Vrhovni sud Srbije je 28. jula 2005. godine doneo presudu U. 2753/04 kojom je uvažio tužbu i poništio rešenje Ministarstva finansija broj 461-02-196/93 od 18. maja 2004. godine. U obrazloženju presude je navedeno da činjenično stanje nije tačno utvrđeno, da postoji protivrečnost rešenja prvostepenog organa, da je nalaz veštaka manjkav, kao i da u dispozitivu delimičnog rešenja nisu navedena imena podnosilaca zahteva. U ponovnom postupku je potrebno da se upotpuni činjenično stanje, da se na nesumnjiv način utvrdi vrednost oduzetog zemljišta i izgrađenih objekata, kao i namena korišćenja zemljišta.
Nakon poništavanja rešenja Komisije od 18. decembra 2003. godine, u ponovnom postupku pred Komisijom zakazano je 10 usmenih rasprava (10. marta 2006, 12. maja 2006, 13. oktobra 2006, 3. novembra 2006, 5. decembra 2006, 9. februara 2007, 16. marta 2007, 27. aprila 2007, 1. juna 2007. i 6. jula 2007. godine).
Na usmenu raspravu zakazanu za 10. mart 2006. godine nije pristupio niko od podnosilaca zahteva, iako su uredno pozvani, te je Komisija odložila raspravu za 12. maj 2006. godine.
Na usmenoj raspravi održanoj 12. maja 2006. godine, Komisija je naložila obavljanje veštačenja od strane veštaka građevinske struke, radi utvrđivanja vrednosti uloženih radova i materijala u izgradnju fudbalskog igrališta u Donjoj Borini kao i vrednosti građevinskog zemljišta. Veštak građevinske struke je 8. juna 2006. godine dostavio pismeni nalaz u kome je naveo da ukupna vrednost uloženih radova i materijala u izgradnju fudbalskog igrališta, kao i objekata neophodnih za korišćenje igrališta, na k.p. broj 1007 KO Donja Borina, koje koristi FK „Mladost" iz Donje Borine, iznosi 62.360 evra ili 5.487.644,00 dinara.
Komisija je zaključkom od 16. juna 2006. godine naložila da se obavi veštačenje od strane sudskog veštaka poljoprivredne struke, a na okolnost utvrđivanja vrednosti zemljišta k.p. broj 1007/1 koje je pod igralištem u Donjoj Borini. Veštak poljoprivredne struke je 27. septembra 2006. godine dostavio nalaz u kome je naveo da vrednost jednog ara zemljišta katastarske parcele broj 1007/1, KO Donja Borina iznosi 40.000,00 dinara.
Na usmenu raspravu zakazanu za 16. mart 2007. godine nije pristupio niko od podnosilaca zahteva, te je Komisija odložila raspravu za 25. april 2007. godine.
Veštak poljoprivredne struke je 3. aprila 2007. godine dostavio dopunu nalaza u kome je naveo da sadašnja ukupna vrednost dela kat. parcele br. 1007/1 i 1007/8 na kome se nalazi igralište iznosi 2.125.200,00 dinara.
Veštak građevinske struke je 11. aprila 2007. godine dostavio Komisiji dopunu nalaza, u kome je naveo da je vrednost k.p. broj 1007/1 na kojoj je izgrađeno igralište FK „Mladost" iz Donje Borine iznosi 37.191,00 evra ili 2.975.280,00 dinara, a da ukupna vrednost izvedenih radova na izgradnji igrališta i objektima, koji su toj površini omogućili da ima namenjenu joj funkciju, iznosi 67.291,01 evra ili 5.383.281,00 dinara.
Veštak građevinske struke je 31. maja 2007. godine dostavio dopunu nalaza u kome je naveo da su svi objekti, i to kako oni koji se nalaze na parcelama koje su predmet vraćanja tako i oni koji su van predmetnih parcela, izgrađeni za potrebe fudbalskog igrališta, te je utvrdio da ukupna vrednost objekata na igralištu i troškova njihove izgradnje iznosi 39.977,81 evra ili 3.238,203,00 dinara.
Na usmenu raspravu zakazanu za 1. juni 2007. godine nije pristupio niko od predlagača, te je Komisija odložila raspravu za 6. juli 2007. godine.
Na usmenu raspravu zakazanu za 6. juli 2007. godine nije pristupio niko od predlagača, kao ni veštaci građevinske i poljoprivredne struke, te je Komisija odložila raspravu za 27. juli 2007. godine.
Komisija je 27. jula 2007. godine donela delimično rešenje broj 461-3/91 kojim je u tački 1. dispozitiva utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva Ružici Mićić, Ljiljani Toholj, Miroslavu Mihailoviću, Miodragu Mihailoviću, Desanki Đukanović i Jeleni Mićić, kao pravnim sledbenicima ranijeg vlasnika na delu k.p. broj 1007/1 na kome se nalazi fudbalsko igralište FK „Mladost" iz Donje Borine u površini od 0.53,13 ha, u KO Donja Borina, te je obavezala FK „Mladost" iz Donje Borine da novim vlasnicima preda u svojinu i državinu ovaj deo parcele, kao i da trpi prenos prava svojine u zemljišnim knjigama; u tački 2. dispozitiva je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva Ružici Mićić, Ljiljani Toholj, Miroslavu Mihailoviću, Miodragu Mihailoviću, Desanki Đukanović i Jeleni Mićić na delu k.p. broj 1007/14 na površini od 0.04,40 ha, (na kome se nalazi zdravstvena ambulanta) a čiji je korisnik ZC „dr Marinko Marin", te je obavezala ZC „dr Marinko Marin" da novim vlasnicima preda u svojinu i državinu ovaj deo navedene kat. parcele, kao i da trpi prenos prava svojine u zemljišnim knjigama; u tački 3. dispozitiva je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva Ružici Mićić, Ljiljani Toholj, Miroslavu Mihailoviću, Miodragu Mihailoviću, Desanki Đukanović i Jeleni Mićić za deo oduzete k.p. broj 1007/14 u površini 0.05,00 ha na teret ZC „dr Marinko Marin"; u tački 4. dispozitiva je utvrdila pravo na novčanu naknadu podnosiocima zahteva Ružici Mićić, Ljiljani Toholj, Miroslavu Mihailoviću, Miodragu Mihailoviću, Desanki Đukanović i Jeleni Mićić za oduzetu k.p. broj 1007/13 u površini 0.05,00 ha (na kojoj je izgrađena pošta) na teret JP za telekomunikacije „Telekom Srbija" - RJ Šabac, a o preostalom delu postavljenog zahteva će Komisija odlučiti dopunskim rešenjem u naknadnom postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da je veštačenjem od strane veštaka građevinske struke utvrđeno da sadašnja vrednost objekata i opreme na samom fudbalskom igralištu iznosi 1.551.659,00 dinara, a veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke je utvrđeno da je vrednost dela parcele kp. br. 1007/1 i 1007/8 na kome se nalazi igralište iznosi 2.125.200,00 dinara. U postupku do donošenja delimičnog rešenja četiri usmene rasprave su odložene zato što nije pristupio niko od predlagača.
ZZ Podrinje je 14. novembra 2007. godine izjavilo žalbu Ministarstvu finansija protiv delimičnog rešenja Komisije, a FK Mladost iz Donje Borine 20. novembra 2007. godine.
Ministarstvo finansija je 12. juna 2008. godine vratilo Komisiji spise predmeta broj 461-3/91, koji su mu dostavljeni 25. decembra 2007. godine, budući da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je u dispozitivu propušteno da se navede broj katastarske parcele na kojoj se nalazi igralište, pa budući da se radi o tehničkoj grešci, potrebno je da se donese zaključak o ispravci greške.
Komisija je 3. jula 2008. godine donela zaključak o ispravljanju delimičnog rešenja Komisije broj 461-3/91 od 27. jula 2007. godine.
Ministarstvo finansija je 22. jula 2009. godine donelo rešenje broj 461-02-00196/93/13 kojim je odbilo žalbe FK „Mladost" iz Donje Borine i ZZ „Podrinje" izjavljene protiv delimičnog rešenja Komisije za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik broj 461-3/91 od 27. jula 2007. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne, zakonske i podzakonske odredbe:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu Poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) utvrđeno je: da je predmet vraćanja po odredbama ovog zakona zemljište koje se nalazi u društvenoj svojini na dan podnošenja zahteva (stav 2.); da u slučaju kada su na zemljištu iz stava 2. ovog člana izgrađeni objekti trajnog karaktera čija vrednost prelazi vrednost tog zemljišta ili su podignut trajni zasadi u kompleksu većem od tri hektara koji su mlađi od 15 godina, kao i zemljište koje se koristi kao fudbalsko igralište (sportski tereni), ranijem sopstveniku na ime naknade daće se u svojinu drugo odgovarajuće zemljište (po površini i kvalitetu), a ako takvog zemljišta nema, odnosno ako se ne može obezbediti, isplatiće mu se novčana naknada u visini tržišne vrednosti, ukoliko se stranke drukčije ne sporazumeju (stav 3.); da pravo na naknadu u obliku drugog odgovarajućeg zemljišta, odnosno na novčanu naknadu u smislu stava 3. ovog člana ima i raniji sopstvenik oduzetog zemljišta koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona otuđeno iz društvene svojine (stav 4.).
Odredbom člana 5. Zakona propisano je da se strankama u smislu ovog zakona smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane.
Odredbama člana 6. Zakona utvrđeno je da kad komisija nađe da je zahtev osnovan i da su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku pripada pravo na povraćaj oduzetog zemljišta (stav 1.); da ako nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku pripada pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu, ukoliko organizacija ima takvo zemljište ili ga može obezbediti (stav 3.); da se u slučaju iz st. 1. i 3. ovog člana stranke mogu sporazumeti da se umesto vraćanja oduzetog, odnosno davanja naknade u drugom odgovarajućem zemljištu, naknada isplati u novcu, deonicama ili u drugom obliku (stav 4.); da ako se ne postigne sporazum o obliku i visini naknade u smislu stava 3. ovog člana, komisija donosi rešenje kojim utvrđuje pravo svojine ranijeg sopstvenika na oduzetom, odnosno drugom odgovarajućem zemljištu, i obavezuje držaoca na predaju tog zemljišta, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja, ukoliko organ iz opravdanih razloga ne odredi duži rok (stav 5.).
Odredbama člana 7. Zakona utvrđeno je da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će se utvrditi da podnosiocu pripada pravo na novčanu naknadu (stav 1.), a da se u slučaju iz stava 1. ovog člana stranke pred komisijom mogu sporazumeti o visini naknade (stav 2.).
Odredbom člana 11. Zakona propisano je da obavezu davanja drugog odgovarajućeg zemljišta iz člana 1. stav 4. ovog zakona ima organizacija koja je oduzeto zemljište otuđila iz društvene svojine.
Odredbama člana 12. Zakona utvrđeno je: da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (stav 1.); da u slučaju kad se oduzeto zemljište nalazi u privatnoj svojini, naknadu snosi organizacija koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine (stav 2.); da u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st. 1. i 2. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiće opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (stav 3.).
Uredbom za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu Poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da zemljište koje je oduzeto po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu i konfiskovano zemljište, koje je od momenta oduzimanja do 28. avgusta 1990. godine po nekom od pravnih osnova otuđeno iz društvene svojine i sada se nalazi u privatnoj svojini, nije predmet vraćanja, već će se u ovakvim slučajevima postupiti u smislu člana 1. stav 4. Zakona (član 3.); da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona, ako postupak nije konačno završen (član 290.). Odredbama člana 291. Zakona utvrđeno je da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ", broj 52/56, „Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ", broj 24/94).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na postupak pred nadležnim organima, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Komisijom za vraćanje zemljišta Opštine Mali Zvornik pokrenut 8. aprila 1991. godine podnošenjem zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta od strane oca podnositeljke ustavne žalbe, da se podnositeljka ustavne žalbe uključila u postupak kao pravni sledbenik svog oca 16. maja 2003. godine i da postupak još nije pravosnažno okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da postupak pred nadležnim organima po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 18 godina i da još nije pravosnažno okončan, s tim da od momenta kada se podnositeljka ustavne žalbe uključila u postupak, isti pred Komisijom traje šest godina.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Najpre, u postupku učestvuje veći broj stranka, kako na strani predlagača, tako i na strani protivnika predlagača. Zatim, imajući u vidu da su imovinskopravni odnosi u konkretnoj pravnoj stvari složeni, postupak utvrđivanja činjeničnog stanja je bio veoma otežan. Naime, Komisija je najpre bila dužna da utvrdi da li su katastarske parcele koje su predmet vraćanja otuđene trećim licima ili su još uvek u društvenoj svojini. U pogledu otuđenih parcela, Komisija je bila dužna da utvrdi kontinuitet pravnog sledbeništva, budući da je u tom slučaju obveznik davanja novčane naknade pravni subjekt koji je to zemljište otuđio iz društvene svojine. U slučaju parcela koje se nalaze u društvenoj svojini, Komisija je bila dužna da utvrdi da li su ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta, u smislu člana 1. stav 3. Zakona. To je podrazumevalo sprovođenje veštačenja kako bi se utvrdilo da li vrednost izgrađenih objekata trajnog karaktera na zemljištu koje je predmet vraćanja prelazi vrednost tog zemljišta ili ne. Ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta, Komisija je dužna da na pouzdan način ustanovi da li postoji mogućnost davanja ili obezbeđivanja drugog, po površini i kvalitetu odgovarajućeg zemljišta. Tek ako ni takvog zemljišta nema, odnosno ako se ne može obezbediti, Komisija može rešenjem utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu.
Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe ima značajan pravni i materijalni interes da joj se vrati imovina koja je oduzeta njenoj porodici.
Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnositeljka u izvesnoj meri i sama doprinela produžavanju trajanja osporenog postupka. Naime, od momenta uključenja podnositeljke ustavne žalbe u osporeni postupak, četiri usmene rasprave su bile odložene zato što ni podnositeljka niti ostali predlagači nisu došli na usmenu raspravu, a bili su uredno pozvani.
Ispitujući postupanje organa koji vode postupak u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Komisije za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik prevashodno dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Naime, u osporenom postupku Komisija nije poštovala odredbe člana 1. stav 3. i člana 6. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu Poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, koje je obavezuju da pre određivanja prava na novčanu naknadu na pouzdan način utvrdi da li su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, odnosno da ustanovi da li postoji mogućnost da se podnosiocima zahteva umesto oduzetog zemljišta preda drugo odgovarajuće zemljište. Umesto toga, Komisija je donosila rešenje o vraćanju oduzetog zemljišta, a da prethodno nije utvrđivala da li je vrednost zemljišta veća od vrednosti izgrađenih objekata, odnosno utvrđivala je pravo na novčanu naknadu podnosilaca zahteva, a da prethodno nije ustanovila da li se podnosiocima zahteva umesto oduzetog zemljišta može dati drugo odgovarajuće zemljište, iako joj je drugostepeni organ na to neprestano ukazivao u obrazloženjima rešenja o poništavanju prvostepenog rešenja. To je imalo za posledicu da do momenta uključenja u postupak podnositeljke ustavne žalbe svih pet prvostepenih rešenja koje je Komisije donela bude poništeno iz navedenih razloga, što je produžilo postupak za više od 10 godina. Od momenta uključenja podnositeljke ustavne žalbe u osporeni postupak, Komisija je donela delimično rešenje 16. decembra 2003. godine, koje je poništeno iz razloga što nije na pouzdan način utvrđeno da li su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta podnosiocima zahteva, što je dovelo do produžavanja trajanja postupka za još dve i po godine. Komisija je novo delimično rešenje donela 27. jula 2007. godine i još nije pravosnažno odlučeno ni o jednom delu zahteva podnositeljke ustavne žalbe.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u osporenom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vodi postupak. Mada je podnositeljka ustavne žalbe u izvesnoj meri i sama doprinela produžavanju trajanja postupka nedolaskom na četiri usmene rasprave koje su usled toga odložene, Ustavni sud nalazi da je Komisija za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik navedenim nepravilnim i nedelotvornim postupanjem prevashodno doprinela ovako dugom trajanja postupka od preko 18 godina, posebno ako se ima u vidu da u osporenom postupku nije pravosnažno odlučeno ni o jednom delu zahteva podnositeljke ustavne žalbe.
Iz tih razloga, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić