Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Sud je ocenio da redovni sudovi nisu naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje mere zabrane napuštanja stana, ponavljajući stereotipne razloge bez uzimanja u obzir konkretnih okolnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. marta 2018. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 – Kv.Po1. 865/13 od 11. decembra 2013. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 525/13 od 24. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. Đ. iz Beograda je, 27. januara 2014. godine, preko punomoćnika Z. A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 – Kv.Po1. 865/13 od 11. decembra 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 525/13 od 24. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da je osporenim rešenjima prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora za najviše tri meseca na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog opasnosti od bekstva;

- da je prvostepeni sud u osporenom rešenju kao razloge za produženje navedene mere istakao: da je „pravnom subjektu Š. korporaciji pribavljena korist od 829.170.448.44 dinara, da ta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena na privatnom računu optuženog ili ovog privrednog društva“; da je „optuženi M. Đ. kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Srbiji izgradio brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu“; da je „privredno društvo N. korporacija aktivno društvo i da može poslovati i ostvarivati prihode, bez obzira na zalogu računa u korist U. banke“; da je „privredno društvo Sheer House aktivno bez obzira na činjenicu da je 100% vlasnik ovog društva drugi privredni subjekat u stečaju, te da je stečaj irelevantna činjenica, a da je bitna da je okrivljeni vlasnik tog istog subjekta u stečaju“; da je „okrivljeni M. Đ. vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Srbiji koja u ovom trenutku nisu u postupku stečaja“; da je „među tim društvima N. korporacija i S.“; da je „u pitanju teško krivično delo i što se vidi i kroz visinu zakonom propisane kazne“;

- da „sve gore navedeno predstavlja neistinu, odnosno notornu neistinu...izuzev samo jedne činjenice da se M. Đ. nominalno vodi kao vlasnik N. korporacije“, o čemu je njegova odbrana pružila pismene dokaze uz žalbu protiv prvostepenog osporenog rešenja, koje potom detaljno iznosi i obrazlaže i u ustavnoj žalbi (da sredstva nisu niti mogla biti oduzeta ili pronađena jer su na zakonit način utrošena i koja činjenica apsolutno dezavuiše ovakav razlog prvostepenog suda; da je neistinita tvrdnja da je bio direktor, a da je jedino bio vlasnik gore dva pomenuta subjekta od kojih je danas jedan u stečaju, a drugi u apsolutno neotklonjivoj blokadi; da je neistina da je vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Srbiji koja u ovom trenutku nisu postupku stečaja i koja poseduju u svom vlasništvu i udele u drugim povezanim pravnim licima, a što je lako proverljivo uvidom u veb-sajt Agencije za Privredne registre, i dr.);

- da su „potpuno neosnovani i proizvoljni navodi prvostepenog suda o daljoj potrebi njegovog lišenja slobode putem mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor“ i da su takvi navodi u suprotnosti i sa činjenicama koje nesumnjivo ukazuju da ne postoji opasnost od njegovog bekstva, jer je „državljanin Republike Srbije, gde ima uredno prijavljeno prebivalište i boravište, jer je porodičan čovek, oženjen i otac petoro dece, jer je centar njegovih životnih i poslovnih aktivnosti u Republici Srbiji, u Beogradu, jer ne poseduje imovinu niti je vlasnik bilo kog pravnog subjekta u inostranstvu, a u njegovom dosadašnjem ponašanju nema niti jedne indicije koja bi ukazivala na mogućnost da on bude nedostupan sudu u daljem vođenju postupka.“

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi:

- da je, imajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku, nesporeno da se mera zabrane napuštanja stana može izjednačiti sa pritvorom, s obzirom na to da se podvodi pod pojam lišenja slobode, kao i zbog toga što se vreme provedeno „u kućnom pritvoru“ odnosno pod merom zabrane napuštanja stana, uračunava u pritvor;

- da je „notorno jasno“ da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli relevantne, konkretne i dovoljne razloge za dalje lišenje slobode, niti su na zadovoljavajući način obrazložili razloge zbog kojih je dalje lišenje slobode opravdano, niti „elaborirali nove razloge zbog kojih je produženje kućnog pritvora neophodno“, te da nisu uzeli „u obzir činjenice koje su morale biti uzete u obzir“;

- da mu je pritvor određen 14. decembra 2012. godine i da je potom više puta produžavan, da mu je 11. septembra 2013. godine mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor koja mera je i dalje na snazi, te da je u pritvoru proveo više od godinu i mesec dana.

Konačno, podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da se protiv njega pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodi još jedan krivični postupak u predmetu K.Po1. 70/11 i da se „odnosi na iste pravne subjekte N. G. kao i u ovom predmetu i sa istom pravnom kvalifikacijom kao u ovom predmetu“ i da je „čak suma navodno pribavljene imovinske koristi veća nego u ovom predmetu“;

- da mu je krivičnom postupku Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 70/11 takođe bio određen pritvor i „kućni pritvor“ u kome se nalazio jednu godinu i šest meseci, ali na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog uznemirenja javnosti, a ne na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) istog zakonika, odnosno zbog opasnosti od bekstva;

- da je nakon ukidanja mere zabrane našuštanja stana uz elektronski u krivičnom postupku koji se protiv njega vodi pred navedenim sudom u predmetu K.Po1. 70/11 „u više navrata odlazio i u inostranstvo, vraćao se i uvek se uredno odazivao pozivima suda“, te da „nepobitna činjenica nije smela i ne sme biti ignorisana prilikom donošenja odluke o daljem produženju mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor“;

- da je „ovaj pritvor kao i kućni pritvor od samog trenutka kada je određen predstavljao suštinski protivpravno lišavanje slobode ... zbog toga što razlozi za njegovo određivanje nikada nisu postojali“;

- da „sve gore navedene argumente i pismene dokaze priložene uz žalbu drugostepeni sud apsolutno ne da nije ocenio nego ih je brutalno ignorisao“, kao i da „Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje u osporenom rešenju Kž2.Po1. 525/13 samo ponavlja navode iz prvostepenog rešenja“.

Podnosilac iz svega iznetog zaključuje da su osporena rešenja „eklatantno nezakonita“ i da su mu povređena prava na slobodu, na ograničeno trajanje pritvora i na pravično suđenje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te ukine osporena rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

U vreme podnošenja ustavne žalbe se pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 57/13 vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, koji je bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine. Podnosiocu ustavne žalbe je navedenom optužnicom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Takođe, u vreme podnošenja ustavne žalbe se protiv podnosioca ustavne žalbe i još šest lica pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodio krivični postupak u predmetu K.Po1. 70/11 koji je bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 10/11 od 3. novembra 2011. godine (koja je izmenjena 15. aprila 2013. godine). Podnosiocu ustavne žalbe je navedenom optužnicom stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika.

Nakon podnošenja ustavne žalbe, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine spojeni su krivični postupci protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica u predmetima tog suda K.Po1. 70/11 i K.Po1. 57/13 i određeno je da će se voditi jedinstveni postupak pod brojem K.Po1. 70/11.

Krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe je nepravnosnažno okončan donošenjem prvostepene presude.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru pritvora

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru devet meseci (računajući od 12. decembra 2012. godine kada je lišen slobode, do 11. septembra 2013. godine kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana).

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe potom više puta produžavan, poslednji put pre ukidanja pritvora na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je 11. septembra 2013. godine doneo rešenje Kž2.Po1. 359/13 kojim je preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine i prema podnosiocu ustavne žalbe meru pritvora zamenio merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na meru zabrane napuštanja stana

Prema podnosiocu ustavne žalbe je 11. septembra 2013. godine mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor (rešenje Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 359/13).

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 – Kv.Po1. 865/13 od 11. decembra 2013. godine je: prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor za najviše tri meseca (stav 1. izreke); podnosilac upozoren da protiv njega može biti određen pritvor ako prekrši izrečenu meru zabrane napuštanja stana (stav 2. izreke); određeno da izrečena mera zabrane napuštanja stana uz primenu mere elektronskog nadzora može trajati najduže dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode (stav 3. izreke).

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da „prema podacima u spisima predmeta postoji opravdana sumnja da je optuženi M. Đ. preduzimanjem inkriminisanih radnji u svojstvu vlasnika, kontrolnog člana i direktora privrednog društva Š. korporacija i N. korporacija, delujući sa ostalim optuženima, pribavio značajnu imovisnu korist i to privrednom društvu M. d.o.o, čiji je krajnji vlasnik M.M, u iznosu od 2.277.028.616,51 dinara, privrednom društvu H. L, čiji je krajnji vlasnik M.M, u iznosu od 217.064,65 evra i privrednom društvu Š. korporaciji čiji je vlasnik M. Đ. u iznosu od 829.170.448,44 dinara“;

- da „pomenuta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena kako na privatnim računima, tako ni na računima ovih privrednih društava“;

- da je „optuženi kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Republici Srbiji u prethodnom periodu izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemnji, tako i u inostranstvu“;

- da je „prema podacima iz Agencije za privredne registre i danas N. korporacija u stoprocentnom vlasništvu optuženog M. Đ, aktivno privredno društvo, koje, shodno tome, nije u stečaju i može poslovati i ostvarivati prihode, bez obzira na zalogu računa ovog pravnog subjekta u korist Unikredit banke, kao i S. koje je takođe aktivno privredno društvo, bez obzira na činjenicu što je S. korporacija (100% vlasnik S.), takođe u stoprocentnom vlasništvu ovog optuženog, u stečaju“;

- da „sve navedeno u međusobnoj povezanosti, a u vezi sa težinom predmetnog krivičnog dela za koje postoji opravdana sumnja da je optuženi M. Đ. učinio i visinom propisane kazne, predstavlja okolnosti koje ukazuju da postoji opasnost za skrivanje i bekstvo ovog optuženog, te da bi upravo navedena novčana sredstva i kontakti mogli biti iskorišćeni za njihovo organizovanje i finansiranje“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 525/13 od 24. decembra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca podnosioca ustavne žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja. Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je ocenio da je „pravilno prvostepeni sud postupio kada je prema podnosiocu ustavne žalbe produžio meru zabrane napuštanja stana“ i da je „za svoju odluku dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud“.

Podnosilac ustavne žalbe je pušten na slobodu naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu (po pravnosnažnom rešenju Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 evra i određeno da će se nakon pružanja dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije podnosilac pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Zvezdara i merom oduzimanja putne isprave).

G) Činjenice i okolnosti koje se odnose na ranije podnetu ustavnu žalbu podnosioca Ustavnom sudu

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 2013. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 368/12 od 10. maja 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 199/13 od 24. maja 2013. godine, zbog, pored ostalog, povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, koja je zavedena pod brojem Už-4528/2013.

Ustavni sud je 23. decembra 2015. godine doneo Odluku Už-4528/2013 kojom je usvojio ustavnu žalbu M. Đ. i utvrdio da je navedenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije, pozivajući se na razloge date u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-3231/2013 od 3. oktobra 2013. godine koja je objavljena na internet stranici Suda (www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je, pored ostalog, utvrdio:

- da je osporenim rešenjima u odnosu na koja je ustavna žalba usvojena prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog opasnosti od bekstva;

- da su nadležni sudovi prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored težine zaprećene kazne, imali u vidu i to – da postoji opravdana sumnja da je izvršenjem krivičnog dela podnosilac pribavio sebi i pravnom licu koje je u njegovom vlasništvu značajnu imovinsku korist, pri čemu ta sredstava nisu pronađena pa postoji opravdana sumnja da bi ih mogao koristiti za bekstvo i skrivanje, kao i da je podnosilac vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Srbiji, da poseduje imovinu i da ima brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu, te bi mogao da navedena novčana sredstva i kontakte koristiti za organizovanje bekstva i skrivanja.

Ustavni sud je ocenio:

- da su sudovi morali uzeti u obzir i sledeće činjenice: da je podnosilac državljanin samo Republike Srbije, da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti, da u Beogradu živi njegova porodica, da se i pre dononošenja naredbe o sprovođenju istrage uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i da nije bežao;

- da su, pored navedenog, nadležni sudovi propustili da u osporenim rešenjima ocene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost podnosioca ustavne žalbe;

- da navodi iz osporenih rešenja (da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe pribavio veliku protivpravnu imovinsku korist, da ista nije pronađena, da novčana sredstva i lične kontakte može da iskoristi za bekstvo), a bez navođenja konkretnih činjenica i okolnosti na kojima se ovakav zaključak temelji, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne mogu da budu ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora;

- da se vezivanje opasnosti od bekstva za nepronađeni iznos imovinske koristi za koju se u predmetnom krivičnom postupku tereti podnosilac, u konkretnom slučaju, po logici stvari, ne može dovesti u vezu sa zakonskim osnovom po kom mu je pritvor produžen;

- da su obrazloženja osporenih sudskih rešenja nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru zbog opasnosti od bekstva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje – odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na slobodu, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora nesumnjivo predstavlja lišenje slobode imajući u vidu stepen ograničenja koji kod ove mere postoji, odnosno da se po intenzitetu ograničenja ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove (u smislu navedenog videti, pored ostalih: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Lavents protiv Letonije, broj 58442/00 od 28. novembra 2002. godine, stav 63, Mancini protiv Italije, broj 44955/98 od 2. avgusta 2001. godine, stav 17, D. protiv Nemačke, broj 11703/85; odluku Komisije od 9. decembra 1987. godine – odluke i izveštaji (DR) 54, strana 117; A.B. protiv Švajcarske, broj 20872/92, odluka Komisije od 22. februara 1995. godine – odluke i izveštaji (DR) 80, strana 55; presudu Velikog veća u predmetu Buzadji protiv Republike Moldavije, broj 23755/07 od 5. jula 2016. godine, st. 103-110; Odluku Ustavnog suda Už-9137/2014 od 21. decembra 2017. godine, stav 5. obrazloženja).

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i da je u navedenoj Odluci Suda Už-9137/2014, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, stao na stanovište da se odredbe člana 31. Ustava imaju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana, pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode (citirana presuda u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.), te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (citirane presude ESLjP u predmetima: Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71; Buzadji protiv Republike Moldavije, stav 113.).

Polazeći od prethodno iznetog, kao i navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava (da su neosnovani i proizvoljni navodi suda o daljoj potrebi njegovog lišenja slobode putem mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor i da su takvi navodi u suprotnosti i sa činjenicama koje nesumnjivo ukazuju da ne postoji opasnost od njegovog bekstva; da je „notorno jasno“ da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli relevantne, konkretne i dovoljne razloge za dalje lišenje slobode … niti „elaborirali nove razloge zbog kojih je produženje kućnog pritvora neophodno“; da je „pritvor kao i kućni pritvor od samog trenutka kada je određen predstavljao suštinski protivpravno lišavanje slobode ... zbog toga što razlozi za njegovo određivanje nikada nisu postojali“), Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo u pogledu trajanja pritvora, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 31. Ustava.

6. Ustavni sud naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, te da pritvor i „kućni pritvor“ predstavljaju posebno osetljive mere njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor i „kućni pritvor“ se prema nekom licu mogu odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanih u tač. 1) do 4) navedenog člana.

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja) i „kućnog pritvora“. Međutim, postojanje osnovane sumnje samo po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru i „kućnom pritvoru“, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ovih mera, dužni da posebno obrazlože svoje razloge u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Kay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 1. marta 1994, stav 31.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da svoje razloge detaljno obrazloži (Kurt protiv Turske, broj 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, broj 69481/01 od 27. jula 2006. godine).

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da lišenje slobode ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost lišenja slobode s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonskih osnova za lišenje, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi lišenja slobode i dalje postoje. Prilikom svake kontrole pritvora i „kućnog pritvora“ sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje lišenje slobode, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom, blažom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba i dalje zadržati u pritvoru ili „kućnom pritvoru“, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku. Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje navedenih mera. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o lišenju slobode podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa lišenjem slobode dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora ili „kućnog pritvora“ sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge za pritvor ili „kućni pritvor“, odnosno da li je vreme lišenja slobode razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga se pitanje da li je razumno da okrivljeni i dalje bude lišen slobode mora procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje lišenja slobode može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, stav 30; Kudla protiv Poljske, od 26. oktobra 2000. godine, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, od 16. januara 2007. godine, stav 38.).

7. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe 27. januara 2014. godine bio lišen slobode ukupno jednu godinu, jedan mesec i 15 dana, od čega je u pritvoru proveo devet meseci, a u „kućnom pritvoru“ skoro četori meseca.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je „kućni pritvor“, odnosno mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe produžena zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica i krivično delo poreska utaja.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio navedena krivična dela, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva i kao razloge naveli:

1) da postoji opravdana sumnja da je kao vlasnik, kontrolni član i direktor privrednog društva Š. korporacija i N. korporacija, zajedno sa ostalim optuženima, pribavio značajnu imovinsku korist, i to privrednom društvu M. d.o.o, H. L. i Š. korporaciji;

2) da pomenuta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena kako na privatnim računima, tako ni na računima ovih privrednih društava;

3) da je kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Republici Srbiji u prethodnom periodu izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemlji, tako i u inostranstvu;

4) da „sve navedeno u međusobnoj povezanosti, a u vezi sa težinom predmetnog krivičnog dela za koje postoji opravdana sumnja da je optuženi M. Đ. učinio i visinom propisane kazne, predstavlja okolnosti koje ukazuju da postoji opasnost za skrivanje i bekstvo ovog optuženog, te da bi upravo navedena novčana sredstva i kontakti mogli biti iskorišćeni za njihovo organizovanje i finansiranje“.

Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati lišenje slobode, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, ponašanje pre lišenja slobode, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za ograničenje lične slobode okrivljenog po osnovu opasnosti od bekstva (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i Neumeister protiv Austrije, od 27. juna 1968. godine, strana 35, pasus 10, Odluka Ustavnog suda Už-88/2012 od 17. jula 2013. godine, stav 5. obrazloženja).

U ovom konkretnom slučaju, Viši i Apelacioni sud u Beogradu - posebna odeljenja su prilikom produženja mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora podnosiocu ustavne žalbe, pored težine zaprećene kazne, imali u vidu i to: da postoji opravadana sumnja da je izvršenjem krivičnog dela podnosilac pribavio veliku protivpravnu imovinsku korist, pri čemu ta sredstva nisu pronađena, a samim tim ni oduzeta, pa postoji opravdana sumnja da bi ih mogao koristiti za bekstvo i skrivanje, kao i da je podnosilac vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u zemlji i da ima brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu, te bi mogao da navedena novčana sredstva i kontakte iskoristit za organizovanje bekstva i skrivanje.

Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi navodili potpuno identične razloge i prilikom produženja mere pritvora prema podnosiocu, a koja mera je prethodila „kućnom pritvoru“ (meri zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora), odnosno tokom celokupnog perioda njegovog lišenja slobode.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-4528/2013 od 23. decembra 2015. godine (kojom Odlukom je usvojio prethodno izjavljenenu ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, pozivajući se na razloge date u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-3231/2013 od 3. oktobra 2013. godine) ocenio da navedeni razlozi za produženje mere pritvora nisu relevantni i dovoljni iz sledećih razloga:

1) jer nisu uzete u obzir činjenice da je podnosilac državljanin Republike Srbije i da ima prijavljeno prebivalište u Beogradu gde se nalazi centar njegovih životnih i radnih aktivnosti, da u Beogradu živi njegova porodica, da se i pre pokretanja postupka uredno odazivao na svaki poziv nadležnih organa i da nije bežao;

2) jer nisu ocenjene konkretne okolnosti koje se odnose na ličnost podnosioca ustavne žalbe;

3) jer se vezivanje opasnosti od bekstva za nepronađeni iznos imovinske koristi za koju se tereti podnosilac ne može dovesti u vezu sa zakonskim osnovom po kom mu je pritvor produžen;

4) jer nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne prilikom procene da li postoji realna opasnosti od bekstva.

Imajući u vidu činjenicu da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora naveli potpuno identične razloge kao i prilikom produženja mere pritvora, da nisu uzeli u obzir oklonost da se podnosilac ustavne žalbe u periodu u kome prema njemu nije bila na snazi niti jedna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog redovno odazivao pozivima suda i drugih nadležnih organa, te da ni nakon jedne godine i skoro dva meseca od inicijalnog lišenja slobode podnosioca nisu uzete u obzir i druge okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka, Ustavni sud nalazi da su obrazloženja osporenih sudskih rešenja nedostatna. Ovo posebno iz razloga što, po oceni Suda, u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u „kućnom pritvoru“ zbog opasnosti od bekstva, odnosno jer se tokom celokupnog perioda lišenja slobode podnosioca ponavljaju isti razlozi koji su poslužili kao početni osnov za njegovo pritvaranje, bez navođenja konkretnih okolnosti na kojima se ovakav zaključak temelji. U tom smislu Ustavni sud naglašava da su nadležni sudovi, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje mere pritvora i „kućnog pritvora“, posebno u situaciji kada se te mere više puta produžavaju, dužni da posebno obrazlože razloge za svoju odluku u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno da na zadovoljavajući način objasne zašto je lišenje slobode i dalje neophodno (presuda Kay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 1. marta 1994, pasus 31.) i da daju detaljne razloge (presuda Kurt protiv Turske, broj 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, broj 69481/01 od 27. jula 2006. godine) koji ne smeju biti identični i stereotipni, već potkrepljeni novim činjenicama (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Najzad, Ustavni sud ukazuje i na to da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Wemhoff protiv Nemačke, od 27. juna 1968. godine, pasus 15, izneo stav „da kad je jedini preostali razlog za produženje pritvora strah da će optuženi pobeći i time izbeći pojavljivanje na suđenju, mora biti naloženo njegovo puštanje na slobodu pre suđenja ukoliko se od njega mogu dobiti jemstva koja će osigurati takvo pojavljivanje“.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da postupajući sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te je Sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio je da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvaruje samim utvrđivanjem povrede prava.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo zamenom blažom merom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Izdvojeno mišljenje sudije Ustavnog suda Srbije dr Milana Škulića

na odluku Ustavnog suda broj UŽ-738/2014

 

Ustavni sud Srbije je na svojoj sednici održanoj 29. marta 2018. godine, doneo odluku o usvajanju ustavne žalbe M.Đ. i utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 11. decembra 2013. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1 525/13 od 24. decembra 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, garantovano odredbama člana 31. stav 2. Ustava Srbije.

Uvažavajući i poštujući pravo svakog uvaženog sudije Ustavnog suda na sopstveni stav, što se po logici stvari, posebno odnosi na sudiju izvestioca iz čijeg predloga proizlazi odluka Ustavnog suda, izražavam svoje neslaganje sa odlukom Ustavnog suda broj UŽ-738/2014, donetom većinom glasova sudija Ustavnog suda, jer smatram da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora u krivičnom postupku.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda Srbije broj UŽ-738/2014, a odluku koja je proizišla iz predloga sudije izvestioca, smatram pogrešnom iz čitavog niza razloga, koji se pre svega, svode na:

1. pogrešno pozivanje Ustavnog suda na praksu Evropskog suda za ljudska prava - prilikom obrazlaganja odluke UŽ-738/2014;
2. druge primere pogrešnog rezonovanja Ustavnog suda prilikom obrazlaganja odluke UŽ-738/2014;
3. upuštanje Ustavnog suda u instanciono odlučivanje prilikom donošenja odluke u predmetu UŽ-738/2014;
4. implicitno negiranje od strane Ustavnog suda načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja u odnosu na odlučivanje redovnih sudova u krivičnom postupku, te
5. neopravdano neuvažavanje ustavno-pravno prihvatljivih argumenta u obrazloženjima rešenja redovnih sudova, uz neadekvatno obrazloženje takvog stava Ustavnog suda.

I

Pogrešno pozivanje Ustavnog suda na praksu Evropskog suda za ljudska prava - prilikom obrazlaganja odluke UŽ-738/2014

Odluka Ustavnog suda UŽ-738/2014 je zaista prepuna primera iz prakse ESLjP. Navedeno je čak 12 odluka ESLjP (od kojih je većina krajnje sumarno komentarisana), ali pri tom, u odluci Ustavnog suda postoji određena nesrazmera, ne samo u odnosu na sadržaj ustavne žalbe (u kojoj se „skromnije“, nego u odluci Ustavnog suda Srbije, navodi znatno manje odluka ESLjP kojima se „potkrepljuju“ stavovi podnosioca ustavne žalbe), već i stoga, što se ni jedna jedina od navedenih odluka ESLjP, ne može na bilo koji konkretniji način i sa iole višim stepenom relevantnosti, dovesti u vezu sa odlukom Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014. Ovo se može ilustrovati sa nekoliko upadljivih primera pogrešnog pozivanja Ustavnog suda Srbije prilikom obrazlaganja usvajajuće odluke u predmetu UŽ-738/2014, na praksu Evropskog suda za ljudska prava, pri čemu neki primeri prilično grubih grešaka ove vrste (poput slučaja „A.B. protiv Švajcarske“), koji se odnosi na potpuno drugo pitanje (tzv. slučaj „urin“), donekle imaju čak i bizaran karakter.

U odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje se, kada je reč o pozivanju na praksu ESLjP, može uočiti jedan „manir“ koji je po mom stavu, potpuno pogrešan, te čak indirektno veoma loše utiče i na praksu samog Ustavnog suda Srbije uopšte. Ovaj problem se svodi na tri osnovna aspekta:

• prvi aspekt je da se da se u odluci Ustavnog suda „rutinski“ navodi niz odluka ESLjP od kojih većina nema uopšte, ili bar nema neke i iole bitn(ij)e veze sa „kućnim pritvorom“, već se te odluke ESLjP tiču određene kombinacije u krivičnom postupku „klasičnog pritvora“ i „kućnog pritvora“ i to po pravilu, u znatno dužem trajanju, nego u slučaju M.Đ., ili se odnose samo na „klasičan pritvor“, ili se tiču „prinudnog smeštaja/boravka u duševnoj bolnici, u određenoj „kombinaciji“ sa kaznom zatvora, odnosno određenog faktičkog lišenja slobode prilikom „protiv-terorističkih“ akcija oružanih snaga, kada lica lišena slobode, potom „prisilno/prinudno nestaju“,gde suština i nije u samom lišenju slobode (koje i nije formalnog, već faktičkog karaktera), već u postavljanju/rešavanju pitanja da li se radi o tzv. prinudnom nestanku osobe, što inače, može pod određenim uslovima da bude i oblik zločina protiv čovečnosti.
• drugi aspekt je da se iz tog niza odluka ESLjP, koje često imaju i više desetina stranica, te su veoma obimne i složene, potom „izvlači“ i posebno apostrofira jedan sasvim „minoran deo“, tj. samo po neka rečenica, ili čak „polu-rečenica“, koja bi se eventualno i bar u izvesnoj, najčešće sasvim minimalnoj meri, mogla bar donekle dovesti u vezu sa problematikom lišenja slobode, odnosno pritvora, čemu se onda još potpuno „mehanički“ upodobljava „kućni pritvor“, što je potpuno neopravdano, a u izvesnom smislu asocira na onu čuvenu konstataciju francuskog kardinala Rišeljea, za koga se smatra da je rekao: „Dajte mi samo jednu, bilo koju rečenicu, iz bilo kojeg teksta i ja ću već pronaći način, da se pisac obesi.“
• treći aspekt se svodi na uporno objašnjavanje i svojevrsno „insistiranje u odluci Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014, da prema praksi ESLjP, „kućni pritvor nesumnjivo predstavlja lišenje slobode“, te da se „po intenzitetu ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove“, iako tako nešto uopšte nije sporno (te se zaista i ne mora posebno potkrepljivati praksom ESLjP), ne samo prema praksi redovnih sudova Srbije, već prema striktnim zakonskim rešenjima u krivičnopravnom sistemu Srbije, kako sa stanovišta krivičnog postupka, jer su u samom Zakoniku o krivičnom postupku propisane sve potrebne procesne i na Ustavu zasnovane garancije u odnosu na „kućni pritvor“, u osnovi korelativno takvim garancijama koje postoje u pogledu „klasičnog pritvora“, tako i prema odredbama materijalnog krivičnog prava, jer se vreme provedeno u tzv. kućnom pritvoru, potpuno isto, kao i vreme provedeno u „zatvoru“ tokom izvršenja „klasičnog pritvora“, uračunava u eventualno izrečenu kaznu zatvora. Takođe, lice kojem je u krivičnom postupku izrečena mera „kućnog pritvora“, a koje je kasnije oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena, odnosno postupak obustavljen ili mu je izrečena kazna zatvora u kraćem trajanju od vremena koje je proveo u tzv. kućnom pritvoru, ima pravo na naknadu štete, prema istim pravilima koja se odnose na takve situacije kao i kada je lice bilo u „klasičnom pritvoru“. I koja je onda svrha posebnog ilustrovanja nekakve „izjednačenosti kućnog i klasičnog pritvora“, prema praksi ESLjP ? Jedina svrha toga bi mogla biti da se dodatno objasni nešto što uopšte i nije sporno, a to je zaista besmisleno, te u stvari, liči na „kucanje na otvorena vrata“.

Dakle, što se tiče prakse Evropskog suda za ljudska prava, odnosno određenih primera iz prakse ESLjP, koji se navode u presudi Ustavnog suda Srbije, iako kao što je prethodno navedeno, odluka Ustavnog suda Srbije, sadrži čitav niz primera iz prakse ESLjP i pozivanja na veliki broj odluka ESLjP, to se čini u jednom ekstremno sumarnom obliku, nekada čak i prilično površno, te se stoga, može jasno zaključiti sledeće:

1. Većina primera iz prakse Evropskog suda za ljudska prava odnosi se na „kombinaciju“ klasičnog pritvora, odnosno tipičnog lišenja slobode u krivičnom postupku, sa tzv. kućnim zatvorom, pri čemu se pritvor iako naravno, nije krivična sankcija, uvek izvršava u zatvorskim uslovima, dok ni za ESLjP nikada nije bilo sporno (to se uostalom primećuje i u svim odlukama kojima se „ilustruje“ stav Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014), da je „kućni zatvor“, daleko blaža mera procesne prinude. Dakle, prilično je neobično i čak je veoma čudno, da se stav Ustavnog suda Srbije u odluci predmetu UŽ-738/2014, ilustruje primerima koji se dominantno odnose na „klasičan“ pritvor, jer je u odlukama ESLjP-a, koje se navode u obrazloženju odluke Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014 i onda kada se radi o „kombinaciji“ pritvora i „kućnog pritvora“, uglavnom stavlja naglasak na „klasičan“ pritvor, te pitanja kao što su njegova arbitrarnost, neopravdano dugo trajanje, propuštanje određenih rokova i sl., s obzirom da se predmet odlučivanja po ustavnoj žalbi, odnosi na tzv. kućni pritvor, koji je, bez obzira što je načelno reč o obliku „lišenja slobode“, suštinski ipak, znatno blaži po karakteru, a posebno stepenu deprivacije u pogledu okrivljenog (pritvorenika), nego kada se radi o „klasičnom“ pritvoru.
2. Kada je u pitanju slučaj „Lavents protiv Letonije“, tu se uopšte ni ne radi primarno o tzv. kućnom pritvoru, već pre svega o klasičnom pritvoru, koji je u jednom periodu kombinovan i sa kućnim pritvorom, kao i smeštanjem pritvorenika u bolnicu radi lečenja, a pri tom je u ovom slučaju ukupno trajanje lišenja/ograničenja slobode, trajalo čak preko šest godina, što je značajno, odnosno više od šest puta manje nego u slučaju optuženog M.Đ. Pored toga, dobar deo odluke ove ESLjP se pre svega, tiče konkretnih uslova izvršenja klasičnog pritvora i zdravstveno stanje okrivljenog Laventsa, problem njegovog lečenja tokom boravka u pritvoru itd., što nema nikakve bitne sličnosti sa slučajem na koji se odnosi ustavna žalba, a jedino se može primetiti izvesna „fenomenološka“ sličnost slučaja „Lavents protiv Letonije“, sa slučajem M.Đ., u tome što se i u ovom slučaju radi o optužbi za krivično delo koje spada u privredni i finansijski kriminalitet, odnosno oblik kriminaliteta koji je u kriminološkom smislu veoma poznat kao „kriminalitet belih okovratnika“. Takva sličnost ((pri čemu se kada je reč o M.Đ. (za kojeg važi pretpostavka nevinosti), radi naravno, u ovom stadijumu krivičnog postupka samo o opravdanoj sumnji)), svakako nije ustavno-pravno relevantna.
3. Slučaj „Mancini protiv Italije“ takođe nije adekvatan primer, jer se ovde radi o dvoje braće, optuženih pred sudom u Rimu da su izvršili „oružano“ razbojništvo, kojima je prvo određen pritvor, pa potom, ta mera nešto kasnije na predlog javnog tužioca, odlukom istražnog sudije zamenjena kućnim pritvorom (arresti domiciliari). Ovaj primer nije adekvatan, kada se radi o ustavnoj žalbi M.Đ.-a, odnosno predmetu po ustavnoj žalbi UŽ-738/2014, jer braći Mansini kućni pritvor nije određen zbog opasnosti od bekstva, već zbog postojanja bojazni da će ponoviti neko „slično“ krivično delo, iako su prethodno bili neosuđivani (što je zamenjujući pritvor blažom merom), uzeo u obzir i sud u Rimu, smatrajući bitnom i činjenicu da nema opasnosti od „dokazne opstrukcije“. Za ESLjP je u ovom slučaju pre svega bilo sporno što je došlo do neopravdanog odlaganja prebacivanja okrivljenih iz zatvora u Rimu u njihov stan, gde su trebali da budu u „kućnom pritvoru“. Dakle, u ovom slučaju u odluci ESLjP, uopšte nije „naglasak“ i težište na tome da se pritvor i „kućni pritvor“, poistovećuju kao oblici lišenja slobode, jer to i inače ne predstavlja „ništa posebno novo“, to je načelni stav ESLjP-a, potvrđen nizom njegovih odluka (poput, Guzzardi protiv Italije. odluka od 6. novembra 1980., Amuur protiv Francuske, odluka od 25. juna 1996., D. protiv Nemačke, broj 11703/85, odluka Komisije od 9. decembra), već da je u konkretnom slučaju optužene braće Mansini, došlo do neopravdanog odlaganja njihovog „prebacivanja“ iz zatvora gde je izvršavan pritvor, u stan gde je trebalo da se „nastavi“ sa izvršenjem kućnog zatvora. Sve ovo uopšte, nema bilo kakve relevantne sličnosti sa slučajem M.Đ., odnosno ustavnom žalbom u predmetu UŽ-738/2014.
4. U slučaju „D. protiv Nemačke“ (broj. 11703/85), radi se o jugoslovenskom državljaninu, optuženom da je u saučesništvu sa još jednim okrivljenim, nemačkim državljaninom, 1981. godine, u Nemačkoj izvršio tešku krađu. Odlukom suda u Diseldorfu, određen mu je pritvor, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio tešku krađu i zbog istovremenog postojanja opasnosti od bekstva, a tako određen pritvor je jedno vreme izvršavan „paralelno“ sa kaznom zatvora, koju je ovaj okrivljeni u Nemačkoj već izdržavao za drugo krivično delo. Nakon boravka u pritvoru koji je već trajao oko dve godine (od 17. avgusta 1983,) i nakon što je već nekoliko puta od strane redovnih sudova odbijan zahtev za puštanje na slobodu, okrivljeni je 19. maja 1985. podneo ustavnu žalbu, koju je već 28. maja 1985. godine trojno veće Ustavnog suda Nemačke, odbacilo, nalazeći da već u prima faciae smislu, nema „izgleda na uspeh“, a da odluka redovnog suda o određivanju pritvora nije arbitrarna. Krivični postupak protiv D. je trajao dugo i zbog određenih problema sa mehanizmom međunarodne krivičnopravne pomoći, jer su neki važni svedoci bili u Jugoslaviji, a D. se u jednom trenutku nalazi u kućnom zatvoru, da bi nakon izvesnog vremena napustio Nemačku i otišao u Jugoslaviju. Odluka ESLjP, odnosno Komisije, se u ovom slučaju pre svega, zasniva na suviše dugom trajanju pritvora, s obzirom na zaprećenu kaznu za krivično delo koje je bilo predmet krivičnog postupka (neproporcionalno trajanje pritvora „prema“ kazni koja je „moguća“, ili je „u izgledu“), a u konkretnom slučaju se radilo o kazni zatvora do pet godina, uz mogućnost ublažavanja. Pored toga, ESLjP je imao u vidu i da je D. kao strani državljanin imao određene probleme u komunikaciji sa nemačkom sudovima i u razumevanju prava te države, a osvrnuo se i na problematičan zaključak nemačkih sudova o postojanju osnovane sumnje da je D. uopšte učinio krivično delo (što je i prema nemačkom ZKP-u (StPO), prvi bitan uslov da bi se pritvor uopšte odredio) i to zaista nema nikakve relevantne veze se slučajem M.Đ., odnosno ustavnom žalbom u predmetu UŽ-738/2014.
5. U slučaju „Buzadji protiv Moldavije“, radi se o biznismenu u jednoj naftnoj kompaniji, protiv kojeg je 2006. godine pokrenuta istraga zbog sumnje da je izvršio određene finansijske malverzacije, u maju 2007. godine je uhapšen i protiv njega je podignuta optužnica. Pritvor mu je određen zbog težine krivičnog dela, odnosno „težine optužbe“, složenosti slučaja i koluzione opasnosti. Već ovi razlozi inicijalnog određivanja pritvora se razlikuju u odnosu na one zbog kojih je M.Đ.-u određen „kućni pritvor“. Pritvor je gospodinu Buzađiju produžavan nekoliko puta, a 26. juna 2007. godine mu je prvostepeni sud pritvor zamenio „kućnim pritvorom“. Tu odluku ukida žalbeni sud već 29. juna 2007. godine, s obrazloženjem da bi okrivljeni mogao pobeći, uticati na svedoke, uništiti dokaze i dogovarati se sa svojim sinom (koji je bio saokrivljeni), te tako ometati krivični postupak (koluziona opasnost). Konačno je okrivljenom, nakon nekoliko njegovih zahteva, jula 2007. godine „klasičan“ pritvor, zamenjen kućnim pritvorom, a osnovni razlog je bilo zdravstveno stanje okrivljenog, koje je u pritvoru bilo značajno pogoršano, a naročito zbog toga što je imao srčano oboljenje, te pre pritvaranja, doživeo srčani udar. Okrivljeni je do marta 2008, godine bio u kućnom pritvoru, kada je pušten na slobodu uz davanje jemstva, a kasnije je, kao i njegov sin, oslobođen od optužbe. Boravak u „kućnom pritvoru“ je ukupno trajao nešto preko deset meseci. U ovom slučaju ESLjP i „kućni pritvor“, kao i „klasičan“ pritvor, posmatra kao oblik lišenja slobode, ali razlozi zbog kojih je okrivljenom određen pritvor, nepotrebno odlaganje suda da težu procesnu meru zameni blažom merom procesne prinude, „promptno“ ukidanje odluke o kućnom pritvoru koju je doneo prvostepeni sud, odlukom drugostepenog suda, a posebno, relevantno pogoršano zdravstveno stanje okrivljenog kao bitan faktor u odlučivanju sudova, kao i činjenica da je krivični postupak relativno brzo okončan oslobađajućom presudom, nakon što je kućni pritvor zamenjen jemstvom, čine značajne razlike u odnosu na slučaj ustavne žalbe M.Đ.-a, pa se stoga, ni ovaj slučaj ne može smatrati relevantnim u dovoljnoj meri u odnosu na odluku Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014.
6. U slučaju „W. protiv Švajcarske (broj 14379/88, od 26. januara 1993. godine), radi se biznismenu (G.W.), koji je lišen slobode 27. marta 1985., zbog optužbe za nekoliko teških krivičnih krivičnih dela iz sfere privrednog kriminaliteta, a ukupan iznos gubitaka koji su prema navodima optužbe proizišli iz tih krivičnih dela, iznosio je više od 50.000.000 švajcarskih franaka. G.W je u pritvoru pre suđenja proveo ukupno oko tri godine, a u tom periodu je podneo osam zahteva za puštanje na slobodu, koji su svi odbijeni, samo suđenje je završeno osuđujućom presudom, kojom je okrivljenom izrečena kazna od jedanaest godina zatvora, u koju je uračunato 1465 dana provedenih u pritvoru u svim stadijumima krivičnog postupka. ESLjP (Komisija), utvrđuje da je postojanje osnovane sumnje sine qua non za određivanje pritvora, ali da je pri tom, uvek potrebno postojanje i „drugih osnova, koji su relevantni i dovoljni“. Pritvor protiv W. se temeljio na konstataciji švajcarskih sudova da postoji opasnost od bekstva i skrivanja, koluziona opasnost, te opasnost od ponavljanja krivičnog dela, što je sve bitno drugačije nego u slučaju M.Đ, te pri tom nikada gospodinu W., nije bio određen “kućni pritvor“, već je sve vreme bio u „klasičnom pritvoru“, a pored toga, u ovom slučaju je ESLjP konačno zaključio da nije ni bilo povrede člana 5. stav 3. Konvencije (art. 5-3).
7. U slučaju „Kudla protiv Poljske “ (broj 30210/96, od 26. oktobra 2000. godine), reč je o čoveku koji je zbog sumnje za prevaru i falsifikovanje, pritvoren u avgustu 1991. godine. Posle odbijanja brojnih zahteva za oslobađanje, pritvor mu je konačno ukinut u junu 1992. godine, na osnovu psihijatrijskog izveštaja u kome je navedeno da je podnosilac pokazao stalne samoubilačke tendencije. On je kasnije propustio da prisustvuje suđenju februara 1993. godine i kako nije u određenom roku dostavio lekarsko uverenje koje je sud tražio, izdat je nalog za hapšenje. Podnosilac predstavke je u oktobru 1993. godine uhapšen u vezi sa saobraćajnim deliktom i određen mu je pritvor. Tokom sledeće godine odbijeno je više zahteva za oslobađanje i u januaru 1995. godine on je pokušao samoubistvo. Međutim, Regionalni sud je odbio zahtev za oslobađanje, na osnovu izveštaja zatvorskih službenika o tome da je taj pokušaj bio samo „jednostavno traženje pažnje“. Nekoliko daljih zahteva je odbijeno pre nego što je podnosilac osuđen u junu 1995. godine. U februaru 1996. godine osuda je ukinuta i naloženo je ponovno suđenje. U maju 1996. godine pritvor je ukinut uz plaćanje jemstva od 10.000 zlota. Podnosiočeve žalbe protiv iznosa, u kojima se pozvao na opasnost od samoubistva, bile su neuspešne. Konačno je oslobođen u oktobru 1996. godine, nakon što je jemstvo položeno, a ponovo je osuđen u decembru 1998. godine. Kazna koja mu je izrečena je po žalbi smanjena u oktobru 1999. godine, a pred Vrhovnim sudom je u tekao postupak po „kasacionoj žalbi“. ESLjP je našao da postoji povreda prava na ograničeno trajanje pritvora, koji je ukupno trajao 2 godine, 4 meseca i 3 dana, jer poljski sudovi nisu u dovoljnoj meri objasnili vezu između ponašanja okrivljenog, koji nije dostavio zahtevanu potvrdu o zdravstvenom stanju i opasnosti od bekstva. Ovaj slučaj nije relevantan kada se radi o ustavnoj žalbi M.Đ, i odluci Ustavnog suda Srbije u predmetu UŽ-738/2014, ne samo što se ne radi o „kućnom pritvoru“, već o pravom, tj. „klasičnom“ pritvoru, već i stoga što je pritvor trajao znatno duže, te se obrazloženje zasnivalo na potpuno drugim razlozima, nego u slučaju M.Đ.
8. U slučaju „Neumaster protiv Austrije“, radi se o jednom bečkom biznismenu protiv kojeg je 1959. godine pokrenuta istraga zbog sumnje da je izvršio neka finansijsko-privredna krivična dela i utaju poreza. Istražni sudija ga saslušava januara 1960. godine, a u februaru te godine mu je određen pritvor, iz kojeg je „uslovno pušten“ u maju 1961. godine. Potom je sa dozvolom istražnog sudije više puta poslom, turistički i iz porodičnih razloga putovao u inostranstvo, sve dok nije ponovo pritvoren u maju 1962. godine, nakon što je optužen i za druga teža krivična dela privredno-finansijske prirode. Okrivljeni se u nekoliko navrata žalio na rešenje o određivanju pritvora, a austrijski sudovi su te žalbe odbijali, smatrajući da zbog visine imovinske koristi koju je protivpravno stekao krivičnim delima (prvo se smatralo da je pribavio čak 40.000.000, potom 11.500.000 i konačno 6.500.000 austrijskih šilinga), pritvor ne može biti zamenjen jemstvom, koje je Neumaster „nudio“, a čiji bi iznos bio znatno manji od onoga za koji se teretio da ga je pribavio krivičnim delima. Za austrijski sud i državnog tužioca je u ovom slučaju poseban problem bio što su svi ostali saučesnici okrivljenog Neumaster -a, bili u bekstvu, te se nalazili u inostranstvu, a postupci ekstradicije su bili veoma komplikovani i dugo trajali. Takođe su i mnogi svedoci bili nedostupni i van Austrije, a neki čak i u SAD, Kanadi, Africi, državama Latinske Amerike itd. Sve se ovo odrazilo i na dužinu trajanja pritvora okrivljenom Neumaster -u, koji je praktično jedini bio u Austriji. ESLjP je konačno zaključio da je u odnosu na Neumaster-a povređeno pravo iz člana 5 (3) (art. 5-3) Konvencije, a ovaj slučaj u celini, a naročito stoga, što se radi o „klasičnom pritvoru“, a ne o „kućnom pritvoru“, te zbog velike razlike u razlozima iz kojih je taj pritvor određen, te drugih bitnih razlika slučaja (poput broja okrivljenih, problema ekstradicije, nedostupnih svedoka itd.), nema mnogo veze sa ustavnom žalbom M.Đ. i odlukom Ustavnog suda Srbije u predmetu UŽ-738/2014.
9. U slučaju „Solmaz protiv Turske“ (broj 27561/02, od 16. januara 2007. godine), radi se o čoveku kojeg u januaru 1994. godine hapse pripadnici antiterorističke policije, pod sumnjom da je pripadnik jedne turske „terorističke organizacije“ (Türkiye Komünist Partisi/Marksist Leninist), a kojem potom u februaru, nakon saslušanja od strane nadležnog državnog tužioca, istražni sudija određuje pritvor. U martu se protiv Solmaz-a podnosi optužnica, a postupak se potom vodi pred „specijalnim sudom državne bezbednosti“, koji mu 2000. godine izriče kaznu doživotnog zatvora, a tu odluku 2001. godine ukida Kasacioni sud iz procesnih razloga i nalaže ponovno suđenje pred prvostepenim sudom. Nakon odbijanja više zahteva branioca, okrivljenog, čije je zdravstveno stanje bilo bitno pogoršano, sud 2002. godine zbog toga, ali i ocenjujući da se on već veoma dugo nalazi u pritvoru, pušta na slobodu do suđenja. Potom se 2004. godine u Turskoj ukidaju specijalni sudovi državne bezbednosti, ali „porotni sud“ u Istanbulu u januaru 2005. godine, Solmaz-a „opet“ oglašava krivim i izriče mu „ponovo“ kaznu doživotnog zatvora. Tu odluku ponovo poništava Kasacioni sud, što je stanje u predmetu u vreme rešavanja pred ESLjP, koji između ostalog, utvrđuje da je došlo do kršenja prava na ograničeno trajanje pritvora, posebno povezujući to sa nedovoljno kvalitetnim obrazloženjem, a naročito zato što je pritvor trajao ekstremno („nerazumno“) dugo, a okrivljeni koji je bio ozbiljno bolestan nije mogao da u pritvoru bude adekvatno lečen. Ovaj slučaj nema nikakve relevantne veze sa slučajem M.Đ., ne samo zbog znatno dužeg trajanja pritvora (desetak godina), već i stoga što se Solmaz isključivo nalazio u „klasičnom pritvoru“.

10. U slučaju „Bazorkina protiv Rusije“ (broj 69481/01 od 27. jula 2006. godine), radi se o žalbi ESLjP, koji je pozivajući se na povredu čl. 2, 3, 5, 6, 8, 13, 34 i 38 Konvencije, uz pomoć nekoliko nevladinih organizacija podnela Fatima Sergeyevna Bazorkina, tvrdeći da su joj sina (Khadzhi-Murat Yandiyev), 2000. godine lišili slobode pripadnici ruske vojske u Čečeniji, a da je potom njen sin nestao. Poslednji put je podnositeljka žalbe ESLjP svog sina videla 2. februara 2000. godine, na snimku NTV-a (jedne tadašnje ruske „nezavisne“ TV stanice) i CNN-a. Khadzhi-Murat Yandiyev je bio u maskirnoj uniformi, a ispitivao ga je jedan pukovnik ruske vojske. Majka je odmah nakon što je sina videla na TV snimku, pokušala da ga pronađe, dobila je pomoć nekoliko nevladinih organizacija, ali u tome nije uspela. Jednog momenta je nadležni državni tužilac u Čečeniji pokrenuo istragu protiv neidentifikovanih osumnjičenih za kidnapovanje Khadzhi-Murat Yandiyev-a, ali su ta istraga, kao i sve ostala aktivnosti nakon obraćanja majke i nekoliko NVO državnim i vojnim vlastima, kao i vojnom pravosuđu Rusije, ostali bez rezultata. Konačno, ESLjP je u ovom slučaju utvrdio povredu odredaba niza članova Konvencije, ali sve to praktično, nema nikakve veze sa ustavnom žalbom M.Đ. i odlukom Ustavnog suda Srbije u predmetu UŽ-738/2014, niti je uopšte, od značaja za rezonovanje Ustavnog suda Srbije u ovom predmetu, kada se odlučuje o mogućoj povredi prava na ograničeno trajanje pritvora.

11. U slučaju „Kurt protiv Turske“ (broj 24276/94, od 25. maja, 1998. godine), reč je žalbi (predstavki) ESLjP, majke (Koçeri Kurt), koja je žalbu ESLjP podnela kako u svoje ime, tako i u ime svog nestalog sina, lišenog slobode tokom jedne antiterorističke akcije turske vojske. Tom prilikom je u jednom selu u Turskoj, u novembru 1993. godine, nakon sukoba sa pripadnicima kurdske organizacije, koju Turska smatra terorističkom (PPK), kada je selo u velikoj meri porušeno i spaljeno, slobode lišeno (u lokalnom školskom dvorištu, kasnije u seoskim kućama), desetak seljana, među kojima je bio i Üzeyir Kurt, koji je u jednom trenutku viđen živ i sa tragovima mučenja, odnosno jasno vidljivim modricama i drugim tragovima udaraca, a potom potpuno nestaje. Njegova majka se više puta obraćala raznim „vlastima“, odnosno državnim organima Turske i nikada nije dobijala validne informacije o svom sinu, a konačno joj je zvanično saopšteno da su njenog sina oteli pripadnici „terorističke kurdske organizacije (PPK)“, te da je nadležni javni tužilac, protiv „terorista“ pokrenuo istragu zbog otmice njenog sina. Majka se konačno, obraća ESLjP, a Komisija između ostalog, zaključuje da su turske vlasti Üzeyir Kurt-a podvrgle mučenju i nečovečnom tretmanu (član 3. Konvencije), prekršile pravo na slobodu i bezbednost ličnosti iz člana 5. Konvencije kao i odredbe člana 13. Konvencije, tako što nisu vodile efektivnu/efikasnu istragu zbog nestanka Üzeyir Kurt-a, što sve već na prvi pogled, zaista nema nikakve veze sa ustavnom žalbom M.Đ. i odlukom Ustavnog suda Srbije u predmetu UŽ-738/2014.

12. U slučaju „Kay protiv Velike Britanije“ (broj 17821/91, odluka Komisije od 1. marta 1994. godine), radi se o čoveku koji je u novembru 1970. godine ubio devojčicu iz svog komšiluka, staru 12 godina, koju je prethodno silovao. Kay je dvanaestogodišnju devojčicu nakon silovanja zadavio, a potom telo svoje žrtve unakazio, tako što ga je sekao i ubadao oštrim oruđem. Okrivljeni je imao bogatu „istoriju“ ranije izvršenih krivičnih dela protiv polne slobode, čije su žrtve bila maloletna lica. Izrečena mu je mera obaveznog psihijatrijskog lečenja bez unapred ograničenog maksimalnog trajanja, što znači sa mogućnošću da traje doživotno. Kada je prvi put 1985. godine, pušten na „uslovnu slobodu“, on odmah pošto se našao van bolnice, čini dva krivična dela sa elementima nasilja, a obe žrtve su bile mlade žene. Tada u ovom konkretnom slučaju dolazi i do izvesne „konfuzije“ u britanskom krivičnopravnom sistemu, jer okrivljeni nije mogao automatski biti vraćen u bolnicu, bez odgovarajuće medicinske „preporuke“, te se on potom smešta u zatvor, gde izdržava kaznu zatvora za krivična dela učinjena nakon napuštanja bolnice. Samo dan pre nego što je 1989. godine okrivljeni trebalo da bude pušten iz zatvora, sudija, postupajući na neki način u „krajnjoj nuždi“ i u strahu da se „opasan čovek ne nađe na slobodi“, bez sprovođenja neophodnih psihijatrijskih veštačenja, određuje da Kay opet bude smešten u bolnicu, odnosno lišen slobode radi medicinskog tretmana. Konačno, poseban tribunal za vođenje postupka/preispitivanje odluka protiv neuračunljivih lica (The Mental Health Review Tribunal), u novembru 1991. godine, donosi odluku da, imajući u vidu zdravstveno stanje okrivljenog, a posebno krivična dela koja je Kay izvršio 1985. godine, odmah po izlasku iz bolnice, njegovo lečenje bude nastavljeno u uslovima lišenja slobode u psihijatrijskoj ustanovi. Suština odluke ESLjP (Komisija), od 1. marta 1994. godine, svodi se na konstataciju da je „gospodin Kay“, 1989. godine, odlukom suda (sudija pojedinac), da ponovo bude smešten u bolnicu, a pre korektno sprovedene „procedure“, praktično „protivpravno lišen slobode“. Ovaj slučaj sasvim očigledno nema nikakve relevantne veze sa slučajem ustavne žalbe M.Đ.-a, ne samo zato što „gospodin Kay“, nikada nije bio u „kućnom zatvoru/kućnom pritvoru“, te što se radi o mentalno bolesnom čoveku, sklonom veoma nasilnim krivičnim delima, posebno zločinima seksualne prirode, te čak osobi koja je silovala i ubila dvanaestogodišnju devojčicu, čije je telo potom unakazila, već stoga što se nikada u slučaju ustavne žalbe M.Đ.-a, uopšte nije postavilo pitanje protivpravnog lišenja slobode, a i sama usvajajuća odluka Ustavnog suda u predmetu UŽ-738/2014, se ne tiče prava na slobodu, već prava na ograničeno trajanje pritvora.

13. Navođenje slučaja „A.B. protiv Švajcarske“ (broj 20872/92, odluka Komisije od 22. februara 1995. godine), u odluci Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba M.Đ.-a, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora u krivičnom postupku (član 31. stav 2. Ustava Srbije), predstavlja veoma interesantan kuriozitet, pomalo bizarnog karaktera (slučaj „Urin“), jer taj slučaj baš nikakve, ni elementarne veze nema sa problematikom trajanja ni „klasičnog“, niti „kućnog pritvora“. Radi se o čoveku (A.B.), koji je od 1988. godine bio u zatvoru u Luganu, a osuđen je na 17 godina zatvora, zbog ubistva sudije i tri pokušaja razbojništva uz upotrebu oružja. Od osuđenog je prvi put u zatvoru 17. oktobra 1990. godine zatraženo da preda uzorak urina, radi testiranja na upotrebu opojnih droga, što on odbija, a to potom, rezultira određenim disciplinskim merama u odnosu na njega, te jednim dugačkim postupkom, gde je osuđenom od strane sudova, koji su zaključili da se ne radi o „degradirajućoj meri i nehumanom tretmanu“, više puta nalagano da preda uzorak urina, što je on uvek odbijao, uporno se žaleći na takve odluke. Konačno, obratio se Evropskom sudu za ljudska prava, bazirajući svoj zahtev na tome da mu norme švajcarskog prava ne omogućavaju korišćenje delotvornog pravnog sredstva, te da bi davanjem uzorka urina bila prekršena pretpostavka nevinosti, a on bio primoran da sam iznosi dokaze protiv sebe u odnosu na eventualno korišćenje droge u zatvoru. ESLjP, odnosno Komisija zaključuje u ovom slučaju, između ostalog da „čak i sasvim minimalno intervenisanje u odnosu na fizički integritet lica protiv njegove/njene volje, mora biti posmatrano u sklopu prava na poštovanje privatnog života u smislu člana 8. Konvencije,“ ali pri tom ističe i da su moguća određena ograničenja u cilju zaštite javnog zdravlja, javnog interesa itd. Suština je da ESLjP, odnosno Komisija zaključuju da švajcarsko pravo ne propisuje delotvoran pravni lek u odnosu na odluke koje su inače legitimne, poput konkretne odluke u pogledu uzimanja uzorka urina, ali da to i nije suštinski relevantno jer takvo pravno sredstvo mora postojati samo u odnosu na odluke koje imaju određenu težinu i odgovarajući značaj. Sve ovo naravno, nema bilo kakve relevantne veze sa predmetom UŽ-738/2014, odnosno podnosiocem ustavne žalbe M.Đ.-em, od kojeg koliko je poznato (bar se to ne navodi u ustavnoj žalbi), nije tokom trajanja pritvora, odnosno „kućnog pritvora“, traženo da preda uzorke urina.

II

Drugi primeri očigledno pogrešnog rezonovanja Ustavnog suda prilikom obrazlaganja odluke UŽ-738/2014

Kada tvrdi da su „obrazloženja osporenih sudskih rešenja nedostatna“, Ustavni sud po svemu sudeći, koristeći jedan veoma „neobičan“ atribut, bar u srpskom jeziku (u jednini: nedostatan/nedostatna/nedostatno), pokušava da ospori kvalitet obrazloženja rešenja redovnih sudova, odnosno Ustavni sud tvrdi da obrazloženja rešenja redovnih sudova, kojima se prema okrivljenom M.Đ. određuje konkretna mera za obezbeđenje prisustva u krivičnom postupku, sadrže određene „nedostatke“, bar je to pretpostavljam, značenje atributa „nedostatno“. Po mom mišljenju, daleko ozbiljnije nedostatke sadrži obrazloženje odluke Ustavnog suda, koja je donesena u predmetu UŽ-738/2014.

Ustavni sud je u svojoj odluci potpuno pogrešno, ali vrlo upadljivo, neopravdano dao preveliki značaj činjenici da imovinska korist za koju se u optužbi protiv M.Đ. navodi da je stečena krivičnim delom za koje se optuženi tereti, nije pronađena.

Samim tim što postoji odgovarajući procesno relevantni stepen sumnje u odnosu na optužbu u celini, što znači i u pogledu protivpravno stečene imovinske koristi, a to je najviši stepen sumnje u krivičnom postupku – opravdana sumnja, proizlazi da takva procesno relevantna sumnja postoji i u odnosu na iznos protivpravno pribavljene imovinske koristi.

Stvar je naravno, krivičnoprocesnih pravila koja se odnose na dokazivanje uopšte i posebno na teret dokazivanja, da li će optužba u celini ili delimično biti dokazana, a u okviru toga, da li će se dokazati i visina eventualno protivpravno stečene imovinske koristi, proizišle iz krivičnog dela koje je predmet optuženja. Međutim, u relevantnom stadijumu krivičnog postupka iz kojeg su proizišle i ustavna žalba M.Đ, kao i odluka Ustavnog suda o njoj, postoji opravdana sumnja da je optuženi učinio krivično delo za koje se tereti, te da je zahvaljujući tome i stekao imovinsku korist čija se visina navodi u optužnici, pri čemu obrazloženje postojanja opravdanje sumnje nije bilo sporno ni za Ustavni sud. A baš to što takva korist nije pronađena, je potpuno obrnuto u odnosu na zaključivanje većine sudija Ustavnog suda, samo dodatni argument da bi optuženi, ako bi bio na slobodi, odnosno ukoliko u odnosu na njega ne bi bile primenjene mere propisane Zakonikom o krivičnom postupku, kojima mu se pravo na slobodu limitira, stečenu imovinsku korist mogao da iskoristi, baš radi organizacije/realizacije skrivanja ili bekstva, te da tako postane nedostupan sudu.

Ustavni sud u svojoj odluci rezonuje šablonski i krajnje apstraktno, te svojim „zamerkama“, pred redovne sudove (ako bi oni počeli ili bolje rečeno, pokušali da se prilagođavaju praksi Ustavnog suda), praktično postavlja i neke veoma teško ostvarive ili čak „nemoguće“ zadatke. Tako, kada Ustavni sud insistira da prilikom određivanja/produženja pritvora (nezavisno od toga što se ovde ni ne radi o „klasičnom“ pritvoru), treba imati u vidu i „ličnost okrivljenog“, on potpuno prenebregava notornu činjenicu da su redovni sudovi prilikom odlučivanja o merama kojima će u odnosu na M.Đ., obezbediti njegovo prisustvo u krivičnom postupku, svakako i po logici stvari, imali u vidu i njegovu ličnost. Ustavni sud nije imao u vidu da to po definiciji proizlazi iz delovanja načela neposrednosti u krivičnom postupku.

Naime, krivični postupak protiv M.Đ. se vodi u njegovom prisustvu, to nije postupak in absentia, a redovni sudovi su u prisustvu M.Đ. preduzimali određene dokazne i uopšte, procesne radnje, te i inače, vodili krivični postupak. Sve to po logici stvari, omogućava i u stvari, svakako podrazumeva, uvid i u ličnost M.Đ., koji se naravno ostvaruje, u skladu sa slobodnim sudijskim uverenjem, a što je usko skopčano i sa načelom neposrednosti u krivičnom postupku, koje se obrnuto i po logici stvari, nikada ne ispoljava u postupku pred Ustavnim sudom. Konačno i načela slobodne ocene dokaza, te slobodnog sudijskog uverenja, podrazumevaju davanje prava sudiji da zahvaljujući neposrednom izvođenju dokaza pred sudom ili od strane samog suda, stekne uverenje ne samo u odnosu na činjenično stanje, već i u pogledu svih drugih procesno relevantnih pitanja, pa i u odnosu na mere kojima se obezbeđuje prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku.

Nije logično da sudije Ustavnog suda koje nikada nisu videle okrivljenog M.Đ. i pred kojima neposredno nije izveden ni jedan jedini dokaz koji bi ukazivao na potrebu da se primeni određena mera procesne prinude, odnosno mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, insistiraju na tome da su redovni sudovi morali imati posebno u vidu ličnost okrivljenog prilikom odlučivanja o „kućnom pritvoru“, kada su redovni sudovi to po logici stvari, svakako imali u vidu. To se praktično podrazumeva kada se okrivljenom sudi u njegovom prisustvu (suđenje u odsustvu je naravno, redak izuzetak u krivičnom postupku), a stav redovnih sudova je u konkretnom slučaju pri tom, valjano obrazložen navođenjem svih onih razloga kojima su i inače, redovni sudovi obrazložili svoj stav da je potrebno prema M.Đ. primeniti u određenom trajanju i u konkretnoj fazi krivičnog postupka, meru propisanu Zakonikom o krivičnom postupku, kojom se adekvatno može obezbediti njegovo prisustvo u krivičnom postupku. Time su sudije redovnih sudova implicitno, ali sasvim jasno, izrazile svoj stav i o ličnosti okrivljenog u odnosu na kojeg su odlučile da se primeni konkretna mera za obezbeđenje njegovog prisustva, te taj stav potkrepili ustavno-pravno prihvatljivim razlozima.

Još manje je logično eventualno očekivanje Ustavnog suda da bi redovni sudovi svoj stav o ličnosti okrivljenog morali, obrnuto od prethodne konstatacije, eksplicitno da izraze u svojim odlukama, što znače da bi bili dužni da ga i posebno obrazlože. Naime, kada bi redovni sudovi to činili, tako kako to po svemu sudeći, od njih očekuju sudije Ustavnog suda koje su glasale za odluku u predmetu UŽ-738/2014, oni bi se na taj način u nekim situacijama potencijalno čak ogrešili o Ustavom garantovanu pretpostavku nevinosti, a bilo bi i krajnje besmisleno da bilo koji sudija u krivičnom postupku obrazlaže svoj stav, tako što na primer, tvrdi da mu okrivljeni „deluje kao osoba sklona bekstvu“, kao „prevrtljivac“, ili kao „pošten čovek“, odnosno obrnuto kao „nepoštena osoba“ i sl., ili čak možda vrši nekakva „psihološka veštačenja“ okrivljenog, procenjuje „stepen njegove (ne)iskrenosti“, poziva njegovu rodbinu, komšije itd., da se izjasne o tome „kakav je to čovek“ i sl. Takvim procenjivanjem ličnosti okrivljenog, te posebnim obrazlaganjem stava suda o ličnosti okrivljenog, što izgleda, a sudeći po obrazloženju odluke u predmetu UŽ-738/2014, Ustavni sud kao da „očekuje“, od redovnih sudova, ti redovni sudovi bi u stvari, u najvećem broju slučajeva, baš takvim postupanjem i „obrazloženim analiziranjem ličnosti okrivljenog“, grubo povredili bar nekoliko Ustavom garantovanih prava okrivljenog, poput zabrane diskriminacije i povrede ljudskog dostojanstva.

III

Instanciono odlučivanje Ustavnog suda

Ustavni sud nije sud četvrtog stepena, niti je on uopšte, nekakav „super sud“ ili „sud najvišeg ranga“, a nije takođe, ni segment redovnog pravosuđa, niti je naravno, deo sudske vlasti u ustavnopravnom sistemu podele vlasti. Ustavni sud doduše, baveći se zaštitom Ustavom garantovanih prava i sloboda, može u određenim situacijama čak i da poništava odluke redovnih sudova, ali on ni tada ne može i ne sme da postupa kao instancioni sud, niti se sme upuštati u utvrđivanje činjeničnog stanja. Ovo naravno važi u potpunosti i za odluke Ustavnog suda koje su „samo“ deklarativnog karaktera, te se svode na utvrđivanje da je podnosiocu ustavne žalbe određenom sudskom odlukom, povređeno neko konkretno pravo koje je zajemčeno Ustavom Srbije. Sva ova načelna ograničenja su u bitnoj meri dovedena u pitanje odlučivanjem po ustavnoj žalbi UŽ-738/2014.

Već na prvi pogled se može uočiti da je sadržaj ustavne žalbe UŽ-738/2014 u najvećoj meri i čak sasvim direktno usmeren na pobijanje činjeničnog stanja, koje je utvrđeno u odlukama redovnih sudova protiv kojih je ustavna žalba podnesena. U ustavnoj žalbi se spominju i izrazi „neistina“, kao i „notorna neistina“, uz čak isticanje da za to u srpskom jeziku postoji nekakav „sinonim od tri reči“, koji doduše, u ustavnoj žalbi nije i izričito naveden, pa je sudijama Ustavnog suda uskraćena takva „lingvistička lekcija“.

Navodi se u ustavnoj žalbi i da su redovni sudovi odlučivali „paušalno“, da su koristili „argumentaciju zasnovanu na neistinama“, te čitav niz drugih apsolutno činjeničnih razloga, a jednom, čak i uz ilustrovanje svega ovoga, izrazom „fakat“.

U ustavnoj žalbi se koristi i jedna zaista specifična „ilustracija“ navodnih činjeničnih grešaka redovnih sudova, tako što se ističe da je sud prihvatio „grubo neistinitu“ tvrdnju tužioca, primenom „metoda“ (u stilu), koji se prema navodima samog podnosioca ustavne žalbe, svodi na konstataciju – „majke mi, verujemo ti na reč“, a nekada se za rezonovanje redovnih sudova koristi i atribut „brutalno“. Stvar je stila, ukusa, opšteg i pravnog obrazovanja, vladanja pravnim znanjem, kao i kako opšte, tako i posebno pravne kulture, kojim će navodima podnosilac ustavne žalbe svoju ustavnu žalbu obrazlagati. Podnosilac ustavne žalbe može ustavnu žalbu „zakititi“ i činjeničnim tvrdnjama, pa i nekim objektivno „teškim rečima“, pa čak i manje ili više teškim „optužbama“ na račun redovnih sudova, te može rezonovati i „u stilu“ da „od viška glava ne boli“, iako sve to naravno, ne spada u ustavno-prihvatljivu argumentaciju, ali se Ustavni sud mora fokusirati samo i striktno na ustavno-pravno prihvatljive razloge, a njih u samoj ustavnoj žalbi ima veoma malo u odnosu na razloge koji su striktno činjeničnog karaktera ili se čak svode na paušalno „ruženje“ redovnih sudova.

Kada se iz ustavne žalbe izdvoje navodi koji zaista mogu da budu predmet razmatranja Ustavnog suda, odnosno koji bi mogli imati odgovarajući ustavno-pravni značaj, onda se sasvim lako može uočiti upadljiva i izrazita „količinska“ nesrazmera između tih navoda i onih koji se svode na činjenično stanje, čija tačnost ili netačnost, potpunost ili nepotpunost, uopšte ni ne mogu da budu predmet odlučivanja Ustavnog suda.

Odlučujući po ustavnoj žalbi, Ustavni sud se nije neposredno upuštao u ocenu činjeničnog stanja, ali on to u osnovi čini implicitno, kada u suštini apriorno utvrđuje da su rešenja protiv kojih je podnesena ustavna žalba nedovoljno obrazložena, odnosno da „razlozi za produženje „mere pritvora“, nisu relevantni i dovoljni“, te čak koristeći prethodno već komentarisan „čudan“ atribut (bar u srpskom jeziku) - „nedostatna“.

Kada govori o razlozima za produženje „mere pritvora“, navedenim u rešenjima redovnih sudova, Ustavni sud čak pravi i jednu formalnu ali nikako ne i nevažnu grešku, jer striktno navodi da se radi o meri pritvora, iako se uopšte ne radi o pritvoru, već o meri zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor“, koja je takođe oblik limitiranja lične slobode, ali koja se, bez obzira što se donekle može „izjednačavati sa pritvorom“ i njemu „formalno upodobljavati“, zbog čega se žargonski označava kao „kućni pritvor“, nikako ne može tako apriorno i mehanički poistovetiti sa pritvorom, kao ne samo formalno (ZKP), već i faktički (jer se pritvor izvršava u „klasičnom“ zatvoru), najtežom merom za obezbeđivanje prisustva okrivljenog i obezbeđivanje drugih ciljeva u krivičnom postupku.

Naime, obrazloženje bilo koje sudske odluke, pa i rešenja o određivanju/produženju pritvora, se ne može posmatrati apstraktno, bez ikakve veze sa utvrđenim činjenicama. Uvek kada se tvrdi da takva sudska odluka nije adekvatno, relevantno ili dovoljno obrazložena, to se bar donekle zasniva na odgovarajućoj sumnji u činjenično stanje koje je utvrdio redovni sud, a Ustavni sud u svojoj odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, to čak čini direktno, jer neposredno nabraja sve razloge navedene u ustavnoj žalbi, a koji su striktno činjeničnog karaktera i kao takvi uopšte ni ne mogu da budu predmet ustavno-pravne ocene Ustavnog suda.

Dakle, Ustavni sud u svojoj odluci navodi da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu u osporenim rešenjima utvrdili da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva i kao razloge naveli: 1) da postoji opravdana sumnja da je M.Đ. kao vlasnik, kontrolni član i direktor privrednog društva Š. k. i N. k., zajedno sa ostalim optuženima, pribavio značajnu imovinsku korist, i to privrednom društvu M. d.o.o, H.L. i Š. korporaciji; 2) da pomenuta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena kako na privatnim računima, tako ni na računima ovih privrednih društava; 3) da je kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava u Republici Srbiji M.Đ. u prethodnom periodu izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemlji, tako i u inostranstvu; te 4) da „sve navedeno u međusobnoj povezanosti, a u vezi sa težinom predmetnog krivičnog dela za koje postoji opravdana sumnja da je optuženi M. Đ., učinio i visinom propisane kazne, predstavljaju okolnosti koje ukazuju da postoji opasnost za skrivanje i bekstvo ovog optuženog, te da bi upravo navedena novčana sredstva i kontakti mogli biti iskorišćeni za njihovo organizovanje i finansiranje“.

Ustavni sud nije doveo, niti je mogao dovesti u pitanje ispravnost činjenica koje su utvrdili redovni sudovi (što je naravno, u konkretnom stadijumu postupka, sve na „na nivou“ opravdane sumnje), ali je Ustavni sud bez ikakvog dokaznog postupka, jer on nije ni moguć u postupku pred Ustavnim sudom, prilično lakonski zaključio da razlozi na kojima redovni sudovi temelje svoje odluke, nisu relevantni i „dovoljni“. Time se Ustavni sud s jedne strane, indirektno upustio u utvrđivanje i ocenu činjeničnog stanja, dok je s druge strane, delovao kao instancioni sud. I jedno i drugo je pogrešno.

IV

Implicitno negiranje načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja

Do izmena ZKP-a iz 2001. godine (u septembru 2009.), načelo slobodne ocene dokaza je kod nas decenijama bilo formulisano na „klasičan” način – kao pravo suda i državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku, da ocenjuju postojanje ili nepostojanje određenih činjenica, bez postojanja ograničenja u vidu posebnih formalnih dokaznih pravila. Načelo slobodne ocene dokaza je novelama iz 2009. godine nešto drugačije definisano, tako što je propisano da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a presudu ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren. U stvari, ovde se eksplicitno uopšte više nije ni spominjala slobodna ocena dokaza, za šta suštinski nije bilo valjanog opravdanja, ali bi se u kontekstu logičnog interpretiranja pravila o ocenjivanju dokaza po slobodnom sudijskom uverenju, moglo zaključiti da je naš zakonodavac i tada poznavao ovo važno načelo, koje je imanentno većini savremenih liberalnih krivičnih procedura, jer se slobodno sudijsko uverenje, po logici stvari, može ostvarivati jedino u sistemu slobodne ocene dokaza. Na sličan način, kao i kada se radilo o prethodno objašnjenim novelama ZKP-a iz 2001. godine, postupljeno je i u odredbama „novog“ (sada važećeg), Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine, u kojem je propisano da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a presudu, ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren (član 16. st. 3. i 4).

Načelo slobodnog uverenja suda, ali i organa postupka uopšte, je usko povezano sa načelom slobodne ocene dokaza, jer s jedne strane, sudija, odnosno drugi subjekt krivičnog postupka koji donosi odgovarajuće odluke u krivičnom postupku, ne može imati slobodno uverenje ukoliko nema pravo da slobodno ocenjuje dokaze, dok se s druge strane, dokazi ne mogu slobodno ocenjivati, ukoliko subjekt odlučivanja nema mogućnost sticanja slobodnog uverenja, odnosno slobodnog rasuđivanja o tome šta je dokaz u konkretnom krivičnom postupku, koji će se dokazi izvoditi u krivičnom postupku i koliko će im se poverenja pokloniti, odnosno koji stepen dokaznog kredibiliteta će biti dat određenim činjenicama.

Obaveza suda da obrazloži svoju odluku, te mogućnost pravnog „napada“ odluke ulaganjem ža­lbe, odnosno vanrednog pravnog leka, predstavlja nužni korektiv u odnosu na dejstvo načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja, te se time sud primorava da dokaze ocenjuje slobodno u smislu da ne mora u tome da bude sputan formalnim zakonskim okvirima, ali on to mora činiti savesno, bez ispoljavanja arbitrarnosti, te u skladu ne samo sa pravilima krivične procedure, već i sa logičkim pravilima. Na taj način su dosledno i postupili prilikom obrazlaganja svojih rešenja redovni sudovi u konkretnom krivičnom postupku protiv M.Đ., a Ustavni sud svojim obrazloženjem i insistiranjem na tome da razlozi navedeni u obrazloženjima rešenja redovnih sudova nisu dovoljni, praktično implicitno negira načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja, a sve to i uz indirektno osporavanje činjeničnog stanja.

V

Ustavno-pravno prihvatljivi argumenti u obrazloženjima rešenja redovnih sudova

Okrivljeni ima tri osnovne dužnosti u krivičnom postupku: 1) dužnost dostupnosti tokom trajanja krivičnog postupka, tj. dužnost da se tokom trajanja krivičnog postupka ne skriva i ne beži, 2) dužnost da se odazove na poziv organa postupka; te 3) dužnost da obavesti organ postupka o promeni adrese prebivališta ili boravišta, odnosno o nameri da promeni adresu prebivališta ili boravišta.

Mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom radi obezbeđenja njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu: 1) poziv; 2) dovođenje; 3) zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem, kao i zabrana posećivanja određenih mesta; 4) zabrana napuštanja boravišta; 5) jemstvo; 6) zabrana napuštanja stana; te 7) pritvor.

Osnovna opšta pravila koja se odnose na sve mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su: 1) opšti uslov za primenu bilo koje od ovih mera, a to je uslov kaskadne svrsishodnosti, koji se sastoji u obavezi da prilikom određivanja mera organ postupka vodi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom; 2) mogućnost kumulacije mera – u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pri čemu to, naravno, važi samo za mere koje se faktički mogu kombinovati, pa bi tako, na primer, po logici stvari, pritvor isključivao istovremeno određivanje drugih mera i sl.; te 3) pravilo o obaveznom ukidanju, odnosno obaveznoj supstituciji blažom merom – mera koja je određena ukinuće se i po službenoj dužnosti kada prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi.

Određujući u konkretnim rešenjima protiv kojih je podnesena ustavna žalba u predmetu UŽ-738/2014, meru zabrane napuštanja stana, kao i uopšte, određivanjem konkretnih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, te sukcesivnom supstitucijom težih mera, blažim merama procesne prinude, redovni sudovi su svoje odluke u potpunosti donosili shodno načelu hitnosti koje se primenjuje uvek kada je okrivljenom određen pritvor, odnosno „kućni pritvor“, kao i prema opštim pravilima koja se odnose na mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, u potpunosti postupajući prema odredbama člana 31. stav 1. Ustava Srbije i člana 189. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Posebno je upadljivo ne samo da „kućni pritvor“, bez obzira što je i trajanje kako „klasičnog“ pritvora, tako i „kućnog pritvora“, kao i „dužina“, odnosno trajanje samog krivičnog postupka, relativna kategorija, objektivno nije trajao preterano dugo, već da je do određivanja te mere došlo, baš onako kako je to i propisano, na „kaskadni način“, tj. u skladu sa načelom kaskadne svrsishodnosti i nakon što je teža mera zamenjena (obavezna supstitucija), blažom merom. Sve ovo je u rešenjima redovnih sudova dobro obrazloženo, te u potpunosti utemeljeno na ustavno-pravno prihvatljivim razlozima.

…

Iz svih prethodno detaljno navedenih razloga, izdvojio sam mišljenje u odnosu na odluku o usvajanju ustavne žalbe M.Đ.-a, u predmetu UŽ-738/2014. Svoje izdvojeno mišljenje posebno temeljim na oceni da se Ustavni sud Srbije takvom odlukom neopravdano upustio u instanciono odlučivanje, a delimično čak i u osporavanje činjeničnog stanja i implicitno negiranje načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja, potkrepljujući pri tom, svoj pogrešan stav navođenjem niza odluka Evropskog suda za ljudska prava, koje suštinski uopšte nisu relevantne u odnosu na ustavnu žalbu u predmetu UŽ-738/2014, a neke od tih odluka ESLjP, čak ni uz maksimalno ekstenzivno analiziranje, nemaju baš nikakve veze sa odlukom Ustavnog suda UŽ-738/2014.

 

 

sudija

dr Milan Škulić