Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo. Poništava rešenje Osnovnog suda u Loznici kojim je odbačen prigovor na obustavu izvršnog postupka, nalažući ponovno odlučivanje. Zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete se odbija kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mare Gligorić iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mare Gligorić i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke izjavljenom protiv stava drugog izreke rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3086/2010 od 28. avgusta 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mara Gligorić iz Loznice je, 17. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Stanoja Filipovića, advokata iz Loznice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3086/10 od 5. jula 2012. godine, Ipv. I. 122/12 od 20. avgusta 2012. godine i I. 3086/2010 od 28. avgusta 2012. godine (stav drugi izreke tog rešenja), zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 25, člana 26. st. 1. i 3, člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36, člana 58. stav 1, člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnositeljka ustavne žalbe je, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporila i dužinu trajanja izvršnog postupka u kome su doneta navedena rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je dopunama žalbe od 23. decembra 2013. i 17. marta 2014. godine osporila rešenje Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 426/13 od 26. decembra 2013. godine, ističući da su tim rešenjem povređena načela i prava zajemčena odredbama čl. 18, 25, 32, 36, 58, 142. i 145. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom i utvrdi joj pravo na naknadu materijalne štete nastale nenaplatom potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 189/2000 od 13. decembra 2000. godine, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, kao i pravo na naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 189/2000 od 13. decembra 2000. godine je obavezan tuženi P.A. da na ime naknade nematerijalne i materijalne štete isplati tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 25. februara 2002. godine Opštinskom sudu u Loznici predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika P.A, radi prinudne naplate potraživanja utvrđenog navedenom izvršnom ispravom, tražeći da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti dužnika.

Opštinski sud u Loznici je 26. februara 2002. godine doneo rešenje I. 155/02, kojim je usvojio navedeni predlog i odredio prinudno izvršenje.

Prvostepeni sud je 30. marta 2007. godine doneo rešenje I. 30/07, kojim je izvršnom poveriocu dosudio u svojinu nepokretnost izvršnog dužnika, dok je 9. maja 2007. godine doneo rešenje I. 30/07 o predaji te nepokretnosti izvršnom poveriocu.

Imajući u vidu da izvršni dužnik nije postupio po navedenom rešenju o predaji nepokretnosti, izvršni poverilac je 24. maja 2007. godine podnela prvostepenom sudu predlog za izvršenje, kojim je tražila da joj se preda u državinu nepokretnost dužnika. Opštinski sud u Loznici je rešenjem I. 719/07 od 31. maja 2007. godine usvojio taj predlog izvršnog poverioca.

Opštinski sud u Loznici je 6. jula 2007. godine doneo rešenje I. 30/07, kojim je stavio van snage svoja rešenja I. 155/02 od 26. februara 2002, I. 30/07 od 30. marta 2007. i I. 30/07 od 9. maja 2007. godine i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje u ovom predmetu, ističući da izvršni dužnik prema izveštaju Službe za katastar nepokretnosti u Loznici nije vlasnik na nepokretnosti na kojoj je predloženo izvršenje, već je kao vlasnik upisana S.B, na osnovu sudskog poravnanja od 11. maja 1995. godine zaključenog u vanparničnom postupku koji se vodio pred istim sudom u predmetu 3R. 361/95.

Opštinski sud u Loznici je 14. septembra 2007. godine doneo rešenje I. 719/07, kojim je obustavio postupak izvršenja određenog rešenjem istog suda I. 719/07 od 30. maja 2007. godine.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 8. novembra 2010. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Loznici protiv izvršnog dužnika P.A, radi prinudne naplate potraživanja utvrđenog navedenom izvršnom ispravom, tražeći da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnosti dužnika. Istovremeno, tužilja je podnela Osnovnom sudu u Loznici tužbu kojom je tražila da se utvrdi ništavost sudskog poravnanja koje je zaključeno u navedenom vanparničnom postupku.

Osnovni sud u Loznici je 15. novembra 2010. godine doneo rešenje I. 3086/10, kojim je usvojio navedeni predlog poverioca i odredio prinudno izvršenje.

Izvršni poverilac je 18. juna 2012. godine podnela predlog da izvršni sud prekine postupak prinudnog izvršenja do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodila radi utvrđenja ništavosti sudskog poravnanja ili da sam reši prethodno pitanje, tako što će doneti odluku da je ništavo to poravnanje.

Osnovni sud u Loznici je 5. jula 2012. godine doneo osporeno rešenje I. 3086/10, kojim je odbio kao neosnovane predloge izvršnog poverioca.

Veće Osnovnog suda u Loznici je 20. avgusta 2012. godine donelo osporeno rešenje Ipv. I. 122/12, kojim je odbacilo kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca izjavljenog protiv prvostepenog rešenja.

Osnovni sud u Loznici je 28. avgusta 2012. godine doneo osporeno rešenje I. 3086/2010, kojim je: u stavu prvom izreke ispravio rešenje o prinudnom izvršenju I. 3086/10 od 15. novembra 2010. godine; a u stavu drugom izreke obustavio izvršni postupak i ukinuo sve do sada sprovedene izvršne radnje. Izvršni sud je istakao da je u ovom predmetu određeno izvršenje prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i da sudski izvršitelj prilikom izlaska na lice mesta kod dužnika nije našao stvari koje mogu biti predmet izvršenja, o čemu je obavešten izvršni poverilac, a on nije predložio da se ponovo sprovede popis, u smislu odredaba člana 91. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Veće Osnovnog suda u Loznici je 13. novembra 2013. godine donelo osporeno rešenje Ipv. I. 76/2013, kojim je odbacilo kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca izjavljen protiv stava drugog izreke prvostepenog rešenja, a kojim je obustavljen ovaj izvršni postupak. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne predviđa mogućnost izjavljivanja prigovora protiv pobijanog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Gzz1. 426/13 od 26. decembra 2013. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog poverioca izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3086/10 od 5. jula 2012. godine i Ipv. I. 122/12 od 20. avgusta 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, te da je zabranjen prinudni rad i da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom (član 26. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja u predmetnom izvršnom postupku i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor i da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1 . i 2.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom (član 76. stav 1. tač. 1) – 7)); da izvršni poverilac može, u roku od 45 dana od dana prijema obaveštenja o bezuspešnom popisu, odnosno od dana bezuspešnog popisa kome je prisustvovao, predložiti da se ponovo sprovede popis, te da izvršitelj može da ponavlja popis i bez predloga izvršnog poverioca, te da će sud, ako izvršni poverilac u tom roku ne predloži da se popis ponovo sprovede ili ako se ni prilikom ponovnog popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, obustaviti izvršenje (član 91. st. 4. i 5.).

Odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine i koji se shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak, propisano je da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim je osporava rešenje Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine, a kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe izjavljen protiv stava drugog izreke rešenja istog suda I. 3086/2010 od 28. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na činjenici da joj je drugostepeno veće onemogućilo da ulaganjem redovnog pravnog leka otkloni očigledne nezakonitosti i nepravilnosti koje su učinjene u predmetnom izvršnom postupku.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je imao u vidu karakter prvostepenog rešenja protiv koga je podnositeljka izjavila prigovor. U konkretnom slučaju, rešenjem Osnovnog suda u Loznici I. 3086/2010 od 28. avgusta 2012. godine, u stavu drugom izreke je obustavljen izvršni postupak, u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo izvršnog poverioca, zbog toga što ona u smislu odredaba člana 91. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u odgovarajućem roku predložila da se ponovo sprovede popis pokretnih stvari izvršnog dužnika, a na kojima je predloženo sprovođenje izvršenja. Polazeći od toga, a uzimajući u obzir da obustava izvršenja u skladu sa odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju predstavlja jedan od načina okončanja izvršnog postupka, Ustavni sud smatra da je ovim prvostepenim rešenjem u suštini konačno odlučeno o imovinskim pravima podnositeljke ustavne žalbe kao izvršnog poverioca, jer je ona de facto onemogućena da svoje potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom ostvari iz vrednosti pokretne imovine izvršnog dužnika. Pored toga, Ustavni sud je primetio da je prvostepeni sud u pouci o pravnom leku naveo da stranke imaju pravo da protiv navedenog rešenja podnesu prigovor. Sa druge strane, Ustavni sud je konstatovao da u postupku prinudnog izvršenja sud odlučuje zaključkom ili rešenjem, pri čemu Zakon o izvršenju i obezbeđenju nije regulisao kako formu akta kojim se postupak obustavlja, tako ni pitanje da li je dozvoljen prigovor protiv akta kojim se postupak obustavlja. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se shodno primenjuje u postupku izvršenja, predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakon nije drugačije propisao, Ustavni sud nalazi da se u takvoj pravnoj situaciji može podneti prigovor protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka, jer izvršni poverilac ima pravni interes za njegovo izjavljivanje. Na ovakav pravni zaključak upravo upućuje odredba člana 36. stav 2. Ustava, kojom se svakom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, Ustavni sud je ocenio da rešenje o obustavi izvršnog postupka svakako spada u sudske akte kojima se odlučuje o pravima podnositeljke ustavne žalbe. Stoga Ustavni sud smatra da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te da podnositeljki ustavne žalbe kao izvršnom poveriocu pripada pravo na izjavljivanje prigovora veću prvostepenog suda.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem, kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor protiv prvostepenog rešenja o obustavljanju izvršnog postupka, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Naime, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela konkretne i činjenično utemeljene razloge koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem same podnositeljke i značajem koji je predmet spora imao za nju, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Pri tome, Ustavni sud ističe da se predmetni izvršni postupak, u kome su doneta osporena rešenja, ne može posmatrati kao jedinstvena celina sa izvršnim postupkom koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 155/02, a koji je pokrenut 25. februara 2002. godine podnošenjem predloga za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe i pravnosnažno okončan rešenjem Opštinskog suda u Loznici I. 719/07 od 14. septembra 2007. godine, kojim je obustavljen postupak zbog toga što izvršni dužnik nije imao pravo svojine na nepokretnosti na kojoj je predloženo izvršenje. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da podnositeljka ustavne žalbe, uprkos tome što ukazuje na nedelotvorno postupanje izvršnog suda u predmetu I. 719/07, nije izričito osporila dužinu trajanja tog izvršnog postupka. Iz tih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka osporava rešenje Osnovnog suda u Loznici I. 3086/10 od 5. jula 2012. godine, kojim su odbijeni kao neosnovani njeni predlozi da izvršni sud prekine izvršni postupak ili sam reši prethodno pitanje u vezi ocene punovažnosti sudskog poravnanja (koje je podnositeljka pobijala u parničnom postupku), rešenje Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 122/12 od 20. avgusta 2012. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen njen prigovor izjavljen protiv prvostepenog rešenja, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 426/13 od 26. decembra 2013. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnositeljke za zaštitu zakonitosti podnet protiv prvostepenog rešenja.

Imajući u vidu prirodu osporenih rešenja, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o rešenjima procesnog karaktera, kojima nije odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka prinudnog izvršenja i da li izvršni sud u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju može da preuzme ulogu parničnog suda, odnosno da li je dozvoljen redovan i vanredni pravni lek protiv takvog prvostepenog rešenja. Stoga Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u ovom delu, ratione materiae, nedozvoljena. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravno sredstvo mogu otkloniti jedino poništajem osporen og rešenja Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine , kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv stava drugog izreke rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 3086/2010 od 28. avgusta 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravno sredstvo dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će prigovor podnositeljke ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Osnovnim sudom u Loznici, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke da su rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ipv. I. 76/2013 od 13. novembra 2013. godine povređena načela i prava zajemčena odredbama člana 25, člana 26. st. 1. i 3, člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1, člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti