Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iako je parnični postupak trajao preko 15 godina. Sud je ocenio da je podnosilac žalbe, kao tuženi u parnici, svojim ponašanjem pretežno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz C, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10722/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacu je.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz C, Republika Crna Gora, podneo je, 19 . septembra 2012. godine, preko punomoćnika M. G , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apela cionog suda u Beogradu Gž. 1216/11 od 21. juna 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet a osporen a odluk a.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na tvrdnj i da su u osporenoj presudi izostali konkretni i argumentovani stavovi drugostepenog su da o njegovim žalbenim navodima da u spisima predmeta ne postoji nijedan pismeni dokaz o postojanju ugovora o zajmu između parničnih stranaka i načinu na koji je prvostepeni sud cenio iskaze određenih svedoka, pravilnosti pravnog stanovišta prvostepenog suda i neizvođenju dokaza čitanjem određenih istražnih spisa i saslušanjem umešača, jer kako ističe, drugostepeni sud samo ponavlja zaključke iz nižestepene odluke i daje paušalnu ocenu o zakonitosti te odluke. Smatra da mu je pravo na imovinu povređeno odlukom suda da suprotnoj strani naknadi troškove postupka za koje, kako navodi, nije odgovoran. Povredu navedenog prava vidi i u mogućnosti da bude obavezan na restituciju u slučaju da osporena presuda ostane na snazi. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku ističe da je zbog sporog i nezakonitog postupanja sudova postupak pravnosnažno okončan posle 16 godina, te da on ni na koji način nije mogao da utiče na njegovu dužinu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i objavi svoju odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10722/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. Z. podneo je 2. decembra 1996. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv M. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja.

Nakon tri ročišta koja nisu održana u toku 1997. godine zbog neurednog pozivanja tuženog (za koga se jedna povratnica vratila sa konstatacijom da po ostavljenom obaveštenju o prispeloj sudskoj pošiljci, nije tražio njeno uručenje), na ročištu održanom 16. decembra 1997. godine, advokatu koji se predstavio kao punomoćnik tuženog, uručena je tužba i ostavljen mu je rok od 15 dana za dostavljanje odgovora na tužbu i punomoćja za zastupanje tuženog.

Usled nepostupanja po nalogu suda i neodržavanja četiri ročišta zbog nedostatka dokaza o pozivanju pomenutog advokata i neurednog pozivanja tuženog, za koga su se povratnice vraćale sa konstatacijama da je odseljen, odnosno da je u inostranstvu, iako je sud adresu prebivališta tuženog pribavio i od Ureda za registar stanovništva, tuženom je u junu 1999. godine postavljen privremeni zastupnik. Do aprila 2001. godine, od ukupno šest zakazanih ročišta, tri nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog nepotpunog sastava sudskog veća, jedno zbog nedolaska privremenog zastupnika tuženog, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja.

Na ročište koje je bilo zakazano za 5. april 2001. godine za tuženog je došao advokat koji se predstavio kao njegov punomoćnika na ročištu od 16. decembra 1997. godine, i tom prilikom je tražio odlaganje ročišta radi dostavljanja odgovora na tužbu.

U daljem toku postupka, od još ukupno 29 zakazanih ročišta, 17 nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, dok su četiri ročišta rešenjem otkazana, s tim što su tri otkazana ročišta zakazana u roku od nekoliko dana od prvobitno određenog datuma. Tri ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, zbog čega je u julu 2004. godine utvrđeno da postupak miruje. Zbog neurednog pozivanja tuženog i njegovog punomoćnika četiri ročišta nisu održana. Za tuženog su se povratnice vraćale sa konstatacijama da je odseljen sa adrese koju je dao sudu, a jedanput je konstatovano da njegova majka odbija prijem poziva. Jedno ročište nije održano na molbu punomoćnika tuženog, odnosno zbog nedolaska svedoka, a dva ročišta nisu održana na molbu tužiočevog punomoćnika. Prvostepeni sud je u dva navrata ročišta zakazao u razmacima dužim od pola godine (12. oktobar 2001. – 23. septembar 2002. godine i 18. januar – 30. oktobar 2007. godine), a po predlogu tužioca za nastavak postupka, ročište je zakazao tek posle osam meseci (5. novembar 2004. – 7. juli 2005. godine). U toku postupka saslušane su parnične stranke i osam svedoka, a takođe je izvršeno suočenje između tužioca i određenog broja svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10722/10 od 29. septembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da su ništavi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 30. avgusta 1996. godine između tužioca u svojstvu prodavca, i tuženog u svojstvu kupca, i aneks tog ugovora od 23. septembra 1996. godine. U obrazloženju presude navedena je sadržina dokaza koje je taj sud izveo, opisan je proces njihove ocene i s tim u vezi izvedeni zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva.

Prihvatajući u svemu kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge i zaključke nižestepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu je 21. juna 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 1216/11 kojom je potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, takođe ocenivši da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o kupoprodaji i aneksa tog ugovora, jer se radi o prividnim pravnim poslovima tj. fiducijarnom prenosu prava svojine. Prema nalaženju drugostepenog suda, na donošenje drugačije odluke ne utiču žalbeni navodi tuženog da zapisnik sa ročišta na kom su suočeni svedoci ne sadrži nijednu opasku postupajuće sudije koja bi ukazivala na to čiji iskaz deluje ubedljivije, kao i navodi da u spisima predmeta nema podataka o tome da je izveden dokaz čitanjem određenih istražnih spisa, jer je, kako je navedeno, prvostepeni sud zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva izveo na osnovu sveobuhvatne analize dokaza koji su bili dovoljni za donošenje odluke. U tom kontekstu, ocenjeno je kao neosnovano i ukazivanje tuženog na neophodnost izvođenja dokaza saslušanjem umešača, a takođe je ocenjeno i da se žalbom neosnovano osporava zaključak prvostepenog suda da je između parničnih stranaka zaključen ugovor o zajmu i s tim u vezi ukazivanje tuženog na sadržinu iskaza pojedinih svedoka, s obzirom na to da je prvostepeni sud obrazložio da je ovakav činjenični zaključak izveo iz sadržine iskaza tužioca i drugih svedoka, kojima je poklonio veru. Konačno, drugostepeni sud je, ukazujući na sadržinu člana 8. Zakona o parničnom postupku, našao da je prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, na osnovu ocene dokaza koje je odlučio da izvede radi utvrđenja bitnih činjenica, izveo pravilan zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 15 i po godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud tri puta bio neaktivan u periodu od preko pola godine – dva puta je ročišta zakazao u razmaku od 11, odnosno devet meseci (12. oktobar 2001. – 23. septembar 2002. godine i 18. januar – 30. oktobar 2007. godine), a po predlogu tužioca za nastavak postupka, ročište je zakazao nakon osam meseci. Osim toga, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nepotpunog sastava sudskog veća. Navedeni propusti prvostepenog suda doveli su do dužeg trajanja postupka za oko tri godine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da do decembra 1997. godine podnosiocu nije bilo moguće uručiti tužbu i pozive za ročišta, iako se u tom periodu jedna od povratnica vratila sa konstatacijom da po ostavljenom obaveštenju o prispeloj sudskoj pošiljci, nije tražio uručenje. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je advokat, koji se na ročištu održanom u decembru 1997. godine predstavio kao punomoćnik podnosioca ustavne žalbe i kojem je tom prilikom uručena tužba uz ostavljanje roka za dostavljanje odgovora na tužbu i punomoćja za zastupanje podnosioca, po nalogu suda postupio tek u aprilu 2001. godine, što je za posledicu imalo da je podnosiocu u toku 1999. godine bio postavljen privremeni zastupnik. Pored toga, na predlog punomoćnika podnosioca dva ročišta nisu održana, dok četiri ročišta nisu održana zbog njegovog neurednog pozivanja, odnosno neurednog pozivanja podnosioca za koga su se povratnice vraćale sa konstatacijom da je odseljen sa adrese koju je sam dao sudu, a jedanput je konstatovano da njegova majka odbija prijem poziva. Opisano postupanje podnosioca i njegovog punomoćnika produžilo je trajanje postupka za više od pet godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnosioca ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, ocenio da je, u konkretnom slučaju, doprinos podnosioca onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je prvostepeni sud tri puta bio neaktivan u periodima od preko pola godine, ali smatra da ovi periodi neaktivnosti nisu opredeljujuće uticali na sveukupnu dužinu trajanja predmetnog postupka, jer je prvostepeni sud u preostalom delu aktivno vodio postupak, zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima i izvodio dokaze u cilju utvrđivanja relevantne činjenične građe. Osim toga, trajanje drugostepenog postupka od nešto više od godinu i po dana, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da on ni na koji način nije uticao na dužinu trajanja postupka i da mu je isključivo zbog sporog i nezakonitog postupanja suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se garancije prava iz člana 32. stav 1. Ustava odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije , od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91). Osim toga, ovo pravo dopušta višim sudovima da samo podrže razloge koje su niži sudovi naveli u obrazloženju, bez potrebe da te razloge ponavljaju (videti presudu Hirvisaari protiv Finske , od 27. septembra 2001. godine, st. 3 0. do 32.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud ocenu o neosnovanosti taksativno navedenih žalbenih navoda podnosioca, kojima je u suštini osporen način na koji je prvostepeni sud ocenio izvedene dokaze i utvrdio činjenično stanje, zasnovao na stanovištu da je prvostepeni sud zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva izveo na osnovu sveobuhvatne analize izvedenih dokaza koji su bili dovoljni za donošenje odluke, iz kog razloga je ocenio i da su bez uticaja žalbeni navodi podnosioca o neophodnosti izvođenja određenih dokaza. Prema nalaženju Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude, suprotno navodima podnosioca ustavne žalbe, sadrži konkretne i argumentovane razloge o neosnovanosti njegovih žalbenih navoda, a sama činjenica da je drugostepeni sud u svemu prihvatio zaključke i razloge nižestepenog suda, opširno obrazložene u odluci tog suda, sama po sebi, nije dovoljna za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, jer kako je prethodno istaknuto, obaveza sudova da obrazlože svoje odluke ne znači da se u njima moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje očigledno neosnovani.

Prethodna ocena odnosi se i na tvrdnju podnosioca o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava, jer podnosilac povredu navedenog prava vidi u odluci suda da tužiocu naknadi troškove postupka i eventualnoj mogućnosti da bude obavezan na vraćanje onoga što je primio po osnovu ništavog pravnog posla.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava na obrazloženu sudsku odluku i prava na imovinu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti