Odluka Ustavnog suda o povredi prava na život vojnika na odsluženju vojnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je država odgovorna za smrt vojnika na odsluženju vojnog roka, čime je povređen materijalni aspekt prava na život. Iako je istraga o smrti bila delotvorna (procesni aspekt), država je propustila da preduzme preventivne mere zaštite.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K . i M . K, obe iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A . K . i M . K . i utvrđuje da je podnositeljkama ustavne žalbe propuštanjem dužnog nadzora ovlašćenih službenih lica Vojske Srbije i Crne Gore 27. avgusta 2004. godine povređen materijalni aspekt prava na život , iz člana 24. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo A. K . i M . K . na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. K . i M . K . izjavljena protiv akta Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine i radnji Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu u predmetu Ktn. 973/12 u odnosu na procesni aspekt prava na život iz člana 24. Ustava .

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K . i M . K, obe iz Požege, podnele su Ustavnom sudu , 28. januara 2015. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine i radnje nečinjenja Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu i Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu – nepostupanja po krivičnoj prijavi od 26. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na život, zajemčenog odredbom člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje kojim je odbijen kao neosnovan prigovor punomoćnika oštećene A. K . izjavljen protiv odluke Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 16. decembra 2014. godine o odbačaju njene krivične prijave od 26. novembra 2012. godine (datum prijema u Osnovnom javno m tužilaštvu je 29. novembar 2012. godine) protiv NN lica zaposlenih u Vojsci Srbije, zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnositeljke ustavne žalbe majka i sestra tragično nastradalog vojnika D.K, koji je pronađen mrtav u vojničkoj spavaoni kasarne Jablanica 27. avgusta 2004. godine; da je veštačenjem utvrđeno da je smrt nasilna i da je nastupila od povreda koje su nanesene dejstvom projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja, da je u obdukcionom zapisniku navedeno da je vojnik D.K. imao više povreda u predelu vrata, desnog čeonog dela i temenog predela u vidu krvnih podliva, oguljene kože i drugih, nastalih dejstvom tupine mehaničkog oruđa, ali, iako je urađena i ekshumacija , nije objašnjeno da li su ove povrede u vezi sa projektilima ispaljenim iz vatrenog oružja, niti je detaljnije obrazloženo o kakvoj tupini mehaničkog oruđa se radi , zbog čega je bilo neophodno odrediti balističko veštačenje, kao i da je ostalo neutvrđeno da li je postojao apsolutni ili relativni prislon oružja, s obzirom na to da je automatska puška M-70B1, fabričkog broja 151913 otuđena nepoznatog dana 2010. godine, a odeća poginulog vojnika nije sačuvana, te stoga nije bilo moguće sprovesti eksperiment i utvrditi ko je odgovoran za nasilnu smrt vojnika dok se nalazio na odsluženju redovnog vojnog roka. U ustavnoj žalbi je navedeno da je ovde reč o direktnoj povredi prava na život, jer državni organi više od osam godina ništa nisu učinili da se rasvetle sve okolnosti nemilog događaja, kao i da su državni organi namerno činili propuste u istrazi i tako očigledno povredili pravo na život, a koji propusti i bezakonje nisu sankcionisani od strane drugostepenih organa.

Podnositeljke ustavne žalbe su predložile da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine i nepostupanjem Osnovnog i Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na život, da poništi osporeni akt i predmet vrati Višem javnom tužilaštvu na ponovni postupak. U ustavnoj žalbi je istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 10.000,00 evra.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04, Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05, Okružnog suda u Leskovcu Kri. 17/05, Višeg suda u Leskovcu Kri. 3/11, Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 i predmet Ustavnog suda Srbije Už-7001/2012 te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

3.1. Uviđaj na mestu događaja dana 27. avgusta 2004. godine

Uvidom u spise predmeta Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 utvrđeno je da je dana 27. avgusta 2004. godine, sin, odnosno brat podnositeljki ustavne žalbe, vojnik D.K. smrtno stradao za vreme redovnog služenja vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore u Leskovcu. Sada pokojni D.K. je dana 27. avgusta 2004. godine davao stražu u okviru kasarne „J .“ u Leskovcu (VP. 4796/6), te je, 20 sekundi nakon što se čuo pucanj na drugom spratu objekta broj 23 u kasarni pronađen mrtav sa prostrelnim ranama u predelu grudi, u spavaonici koja se nalazi u neposrednoj blizini stražarskog mesta na kojem je bio raspoređen tog dana u vremenu od 5,00 do 7,00 sati, da se pored njega nalazila automatska puška M-70B1 fab.br. 151913 i da je o kritičnom događaju odmah obavešten istražni sudija Vojnog suda u Nišu. Istražni sudija je po dobijanju tog obaveštenja naredio da pripadnici vojne policije VP 8070/3 Leskovac obezbeđuju mesto događaja do dolaska Vojnog tužioca u Nišu i istražnog sudije Vojnog suda u Nišu. Iz zapisnika o uviđaju Vojnog suda u Leskovcu Kr. 96/04 od 27. avgusta 2004. godine proizlazi da je uviđaj započeo u 9.00 časova, da su na licu mesta zatečeni: leš pokojnog D.K na stomaku, na oko 2 metra od ulaznih vrata, automatska puška M-70B1 fab.br. 151913 zatečena sa desne strane iza leša pokojnog D.K, dve čaure kalibra 7,62 mm za automatsku pušku, kao i dva neispaljena metka koja su se nalazila na podu pored puške. Na plafonu su zatečene dve rupe (nastale od metaka) i trag na desnom zidu (moguće od rikošetiranja). Istražni sudija je obdukciju leša poverio Institutu za sudsku medicinu V . (V .). Uz leš su dostavljene i parafinske rukavice koje su skinute sa ruku pokojnog K, te je na njima utvrđeno postojanje barutnih čestica. Takođe je dat nalog da se puška tehnički ispita, a kroz cev iste je provučena krpica, zatim je izvršen pregled vojničkih kaseta pokojnog vojnika i njegove lične stvari koje su se nalazile u džepu uniforme u kojoj je smrtno stradao, te je pregledana lista poziva sa njegovog mobilnog telefona na kojem su evidentirani propušteni i primljeni pozivi tog dana. U obdukcionom zapisniku Instituta za sudsku medicinu V. S. 49/04 od 28. avgusta 2004. godine, dato je mišljenje da je smrt pokojnog D.K. nasilna i da je nastupila usled iskrvavljenja iz rascepa srca, pluća, slezine, dijafragme i raskidanih krvnih sudova mekih tkiva duž i oko kanala prostrelina trupa, nanesenih dejstvom projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja; da je pravac kanala prostreline od napred unazad, zdesna ulevo i odozgo naniže; da je rana u unutrašnjoj polovini desnog dojkinog predela ulazni otvor ustreline-prostreline iz apsolutne blizine koja se kanalom nastavlja sve do izlazne rane na koži središnjeg leđnog predela; da je rana u grudnjačnom predelu ulazni otvor ustreline-prostreline iz apsolutne blizine, koja se kanalom nastavlja kroz kožu sve do izlazne rane na koži levog potplećnog predela; da je pravac kanala prostreline od napred unazad, zdesna ulevo i odozgo naniže. U obdukcionom zapisniku su konstatovane i povrede kože vrata za koje je dato mišljenje da su nastale dejstvom tupine mehaničkog oruđa. Izvršena je obdukcija leša, kao i toksikološko – hemijska analiza uzoraka njegove krvi i urina, kojom prilikom nije registrovano prisustvo etanola ni metanola.

3.2. Istražne radnje preduzete pred Vojnim sudom u Nišu u predmetu Ki. 449/04 po predlogu Vojnog tužioca u Nišu Ktn. 24/04 od 6. oktobra 2004. godine protiv HH učinioca, zbog krivičnog dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu iz člana 51. stav 1. Krivičnog zakonika

Povodom kritičnog događaja Vojni tužilac u Nišu je dana 06. oktobra 2004. godine Vojnom sudu u Nišu podneo predlog za preduzimanje pojedinih istražnih radnji Ktn. 24/04 protiv HH učinioca, zbog krivičnog dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu iz člana 51. stav 1. Krivičnog zakonika, povodom kojeg je u Vojnom sudu u Nišu formiran predmet Ki. 449/04, te su ispitani u svojstvu svedoka pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore i civilna lica u Vojsci Srbije i Crne Gore koji su u vreme kritičnog događaja bili na dužnosti, kao i oni vojnici i starešine koji su prethodnih dana bili u kontaktu sa pokojnim D.K. i koji su vršili pripremu straže, te komandir čete i vojnici iz čete u kojoj je bio raspoređen pokojni D.K. U svojstvu svedoka ispitani su psiholog u VP 4796 Leskovac kao i načelnik Instituta za sudsku medicinu V. i lekar – obducent na Institutu za sudsku medicinu V . u Beogradu. U svom iskazu lekar – obducent se detaljno izjašnjavala o povredama u predelu vrata kod pokojnog D.K, iznoseći mišljenje da su one nastale prilikom pokušaja pružanja pomoći pokojnom D.K. nakon ispaljenja smrtonosnih hitaca, kao i o tome da se iz izgleda obe ulazne rane zaključuje da su projektili koji su usmrtili vojnika D.K. ispaljeni iz apsolutne blizine. Postupajući po naredbi istražnog sudije Ki. 449/04 od 27. oktobra 2004. godine Zavod za sudsku medicinu u Nišu je sproveo veštačenje rukavica na barutni test koje su skinute sa ruku pokojnog D.K. i sa krpice provučene kroz cev puške M-70, kojim je utvrđeno da sve probe koje su urađene daju pozitivan test na nitrite. Sud je ispitao oštećenu majku, oca, ujaka i ujinu pokojnog vojnika, te je 6. oktobra 2004. godine sprovedena psihološko-psihijatrijska autopsija suicida vojnika D.K. u kojem je, pored ostalog, navedeno da na početku služenja vojnog roka vojnik D.K. nije imao problema u adaptaciji, ponašao se pretežno povučeno i neupadljivo, vojničke zadatke je izvršavao tačno i odgovorno i nisu zapaženi znaci neprilagođenosti i nezadovoljstva, niti je bilo znakova presuicidalnog sindroma koji bi ukazivali na povećan rizik od vršenja suicida, te da, ono što bi mogao biti više povod, nego uzrok vezano je za okolnosti koje su se dogodile neposredno pre izvršenja suicida – povratak sa vikend odsustva, krađa novca uveče pred odlazak na stražu, stražarska smena od 05-07, prazna spavaonica i druge okolnosti, koje su kao nepovoljne u svom sticaju mogle da pokrenu disocijativno razmišljanje i neadekvatno emocionalno reagovanje ličnosti koja je bila predisponirana za anksiozno-depresivno reagovanje.

Zatim je konstatovano da kada se na osnovu ispoljenog ponašanja, poznavanja porodične situacije i hetroanamnestičkih podataka analizira struktura ličnosti vojnika D.K , može se zaključiti da je u pitanju granična struktura ličnosti pasivno-zavisnog tipa, određena hereditarnim činiocima i porodičnim vaspitanjem (neadekvatna identifikaciona figura pasivnog oca; dominantna, hladna i rigidna majka sa poremećajem ličnosti i suspekrivnim znacima dublje psihopatologije); da takva ličnost može uspešno da funkcioniše samo u dobro kontrolisanim i manje zahtevnim situacijama, bez ozbiljnih frustracija i konflikata, oslanjajući se na drugi autoritet ili prenoseći odgovornost na drugog, a ako se nađe u uslovima povišene odgovornosti, kao što je stražarska dužnost, i oštrije izraženih frustracija i konflikata, kao što su krađa novca, učestale i produžene smene, ukor ili kazna starešine, kritika majke, besmislenost zadatka koji obavlja i slično, osobe sa ovakvom strukturom ličnosti mogu reagovati preosetljivo i impulsivno, ne usmeravajući agresivnost prema spoljašnjim uzrocima, već prema unutra – ka sopstvenoj ličnosti, te je dato mišljenje da je vojnik D.K. bio osoba sa biološko-socijalnom predispozicijom za anksiozno-depresivno reagovanje i pasivno-zavisnom strukturom ličnosti, što je predstavljalo glavnu osnovu na koju su se samo nadovezali situacioni frustrirajući činioci, što je u datom trenutku rezultiralo suicidalnim činom, pa je dat predlog da se, kao mera prevencije suicida u vojsci, pooštre kriterijumi selekcije regruta prilikom njihove ocene sposobnosti za vojsku i ozbiljno preispita opravdanost zahteva za odlaganje služenja vojnog roka (vojnik D.K. je u prijemnom upitniku izjavio da želi da odloži odlazak u vojsku jer je imao određenih problema, koje nije naveo, te da su i roditelji naveli da su tražili da odlože njegov odlazak u vojsku ne obrazlažući razloge, što po oceni ekspertiznog tima psihološko -psihijatrijske autopsije ukazuje da su postojali određeni problemi u porodici ili u pogledu psihološke pripremljenosti D.K. za odlazak u vojsku, koji su ostali nedovoljno otkriveni).

Takođe je predloženo da se posebna pažnja posveti regrutima koji u svojoj anamnezi imaju ocenu – nesposoban za učenika Vojne gimnazije (vojnik D.K. nije uspeo da se upiše u Vojnu gimnaziju nakon čega se, po izjavi majke, demoralisao), kao i da je u vojnoj sredini evidentan „fenomen iscrpljivanja“ kod vojnika koji se preterano angažuju na raznim zadacima, a naročito se učestalo upućuju na stražarsku dužnost, kao najtežu, zbog manjeg broja vojnika u jedinici sposobnih za stražu, te stoga, u skladu sa mogućnostima jedinice, treba voditi računa o individualnom stepenu izdržljivosti svakog pojedinca i naći adekvtniji ritam straže od postojećeg, koji je jako iscrpljujući, može da dovede do inverzije sna, a takođe deprivacija sna može prouzrokovati razdražljivost, nervozu, napetost i neadekvatne reakcije, sa nesagledivim posledicama.

Rešenjem Vojnog suda u Nišu Kv. 191/04 od 16. novembra 2004. godine, odlučujući povodom neslaganja istražnog sudije sa predlogom za dopunu istražnih radnji, delimično je usvojen predlog Vojnog tužioca u Nišu za dopunu sprovođenja pojedinih istražnih radnji i to tako što će se pokušati da se iz plafona vojničke spavaone pronađu puščana zrna i da se sprovede balističko veštačenje da bi se utvrdilo da li su ispaljena iz puške broj 151913 koja je pronađena pored leša prilikom uviđaja, kao i da se utvrdi položaj tela pokojnog vojnika D.K. u trenutku ispaljenja hitaca zajedno sa položajem puške, s obzirom na liniju putanje puščanih zrna i oštećenja na plafonu, te balističko veštačenje pronađenih čaura na uviđaju u cilju utvrđivanja da li su iste nakon ispaljenja hitaca izašle iz ležišta metka označene puške.

Dana 23. novembra 2004. godine izvršena je rekonstrukcija samoubistva vojnika D.K., te je sprovedenim balističkim veštačenjem utvrđeno da pronađene čaure na mestu događaja potiču iz predmetne automatske puške CZ, M70B1, fabrički broj 151913, kao i da na osnovu materijalnih tragova pronađenih na licu mesta te podataka iz spisa i sa rekonstrukcije događaja, moguće je da se u kritičnom momentu pokojni D.K. nalazio na mestu i u nekom od savijenih čučećih položaja, te da su mogući pravci putanja projektila nakon što su prošli kroz telo pokojnog vojnika prikazani na fotografijama u fotodokumentaciji rekonstrukcije događaja. U zapisniku o rekonstrukciji Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 od 23. novembra 2004. godine konstatovano je da je prilikom rekonstrukcije ustanovljeno da se tavan nalazi na betonskim gredama i ploči, te da zrna nikako nisu mogla da probiju betonsku ploču i da se nađu na tavanskom prostoru, te se pristupilo detaljnom pregledu tavanice u spavaoni i prostora između karatavana i betonskih ploča, pri čemu puščana zrna nisu pronađena ni u delovima. Istražni sudija je naredio da se prekine sa daljim izvođenjem predmetne radnje, nakon što je veštak balističar dao objašnjenje da postoji velika verovatnoća da su se zrna, koja su najpre prošla kroz telo pokojnog vojnika, a zatim i kroz karatavan i udarila u betonsku ploču, raspala, a čak i kada bi se pronašla bila bi apsolutno nepodobna za balističko veštačenje.

U nalazu i mišljenju V. – Instituta za sudsku medicinu Int. 2512-160 od 13. decembra 2004. godine je navedeno da povrede kože vrata koje su konstatovane u obdukcionom zapisniku pod tačkom 7, predstavljaju oguljotine kože i da njihov izgled ukazuje na to da su one posledica slabijeg dejstva tupine mehaničkog oruđa i mogle su nastati pri padu i udarom glave o čvrstu podlogu neposredno nakon zadobijanja prostrelnih rana, te da su opisane povrede zaživotne i po kvalifikaciji lake telesne povrede koje ni u kom slučaju nisu mogle uticati na nastanak smrtnog ishoda.

Naredbom istražnog sudije Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 od 30. novembra 2004. godine izuzimanje automatske puške M-70B1, fabrički broj 151913, koja se nalazi kod veštaka balističara A.R. u Kriminalisto-tehničkom centru Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i njeno prenošenje iz Beograda u Leskovac, te predaja odgovornom licu u Vojnoj pošti 4796 Leskovac povereno je ovlašćenim službenim licima vojne policije Vojne pošte 2834 Beograd.

3.3. Supsidijarno krivično gonjenje od strane oštećenih roditelja – A . K . (majka poginulog vojnika, ovde podnositeljka ustavne žalbe) i sada pokojnog M . K . (otac poginulog vojnika i podnositeljke ustavne žalbe M . K .) protiv NN izvršioca zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije

Rešenjem Okružnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05 od 4. aprila 2005. godine odbačena je krivična prijava protiv NN izvršioca zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije izvršenog na štetu oštećenog, sada pokojnog D.K. iz Požege, bivšeg vojnika Vojne pošte 4796/6 u Leskovcu.

Uvidom u spise predmeta Okružnog suda u Leskovcu Kri. 17/05 Ustavni sud je utvrdio da su nakon odbačaja krivične prijave oštećeni A. K . (ovde podnositeljka ustavne žalbe) i sada pokojni M . K, roditelji stradalog vojnika D.K, dana 14. aprila 2005. godine preuzeli krivično gonjenje protiv NN izvršioca, zbog krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, podnošenjem predloga za preduzimanje pojedinih istražnih radnji Okružnom sudu u Leskovcu, koji je zaveden pod brojem Kri. 17/05, pa su predložili vršenje ekshumacije i ponovne obdukcije leša vojnika D.K, balističkog veštačenja, ispitivanje svedoka – oficira i podoficira koje pominje podoficir M.P. u tekstu „Živo meso R. M .“ u dnevnom listu „D.“, a čiji identitet da utvrdi sud po službenoj dužnosti, kao i svih ostalih lica koja mogu da pruže određene podatke u cilju utvrđivanja materijalne istine.

U predlogu za preduzimanje pojedinih istražnih radnji od 14. aprila 2005. godine punomoćnici oštećenih su naveli da je reobdukciju neophodno izvršiti jer postoji osnovana sumnja da su lekari – obducenti sa V .Z obavili svoj posao suprotno Zakoniku o krivičnom postupku i pravilima sudske medicine, te je jedino reobdukcijom moguće precizno odgov oriti da li se ulazne i izlazne rane poklapaju sa oštećenjima na odeći, o dejstvima projektila i mnogim drugim pitanjima neophodnim da nalaz i mišljenje sudskih veštaka bude potpun, jasan i u skladu sa izviđenim okolnostima (posebno u slučaju povreda na vratu i desne čeone kvrge).

Nakon sprovedene ekshumacije (29. septembra 2005. godine) i ponovne obdukcije leša pokojnog vojnika D.K. dato je mišljenje Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u B. broj 385/05 od 11. novembra 2005. godine da je tom prilikom ustanovljena podudarnost svih medicinskih činjenica konstatovanih u nalazu prvobitno izvršene obdukcije, te da je smrt pokojnog vojnika D.K. nasilna i u direktnoj uzročnoj vezi sa povredama unutrašnjih organa duž kanala prostrelina trupa, nanesenih projektilima ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja; da su ulazne rane nesumnjivo lokalizovane na prednjoj strani grudnog koša – u desnom dojkinom predelu i u desnoj polovini grudnjačnog predela, dok su izlazne rane na leđnoj strani trupa – u središnjem delu leđa i levom podlopatičnom predelu; da su pravci kanala obeju prostrelina bili od napred unazad, odozgo naniže i sdesna ulevo; da su obe ustreline nastale jedna za drugom u veoma kratkom vremenskom intervalu, te se ne može ustanoviti redosled njihovog nanošenja; da na osnovu lokalizacije i drugih karakteristika ulaznih i izlaznih rana, pravca pružanja kanala prostrelina, kao i na osnovu materijalnih tragova na licu mesta proizlazi da je u momentu zadobijanja prostrelina D.K. bio okrenut prednjom stranom tela ka ustima cevi vatrenog oružja, u nekom od uspravnih položaja tela, sa savijenim trupom put napred i nadole, sa opruženim nogama ili blago savijenim u kolenim zglobovima, koji položaj tela se jedino može dovesti u zamišljenu liniju koja povezuje pravce kanala prostrelina kroz telo D.K. sa oštećenjima na plafonu i zidu spavaonice na licu mesta; da je nakon ispaljenja projektila došlo do pada tela na njegovu zadnju stranu; da na osnovu karakteristika ulaznih rana i njihove okoline se može zaključiti da su prostreline nanesene iz relativne blizine, odnosno udaljenosti od nekoliko centimetara, dok bi se preciznije određivanje rastojanja moglo utvrđivati balističkim veštačenjem i to probnim ispaljenjem predmetnim vatrenim oružjem, ali da se iz oštećenja odeće u nivou ulaznih rana („krstasto“ raskidana košulja dužine krakova 6 cm i opsežan defekt bele treger majice nepravilno ovalan u promeru 10x9 cm) ukazuju na to da su usta cevi vatrenog oružja bila u kontaktu-prislonjena uz tkaninu, te stoga takav nalaz ukazuje na postojanje relativne blizine u odnosu na kožu i apsolutne blizine u odnosu na odeću, te položaj tela pokojnog vojnika u kome je trup savijen put napred omogućavao je i pomeranje i nabiranje tkanine u istom pravcu, čime je tkanina bila udaljena od kože odnosno odstojala je od njene ravni. U navedenom nalazu i mišljenju je konstatovano da na osnovu svega navedenog nema sudskomedicinskih elemenata na osnovu kojih bi se moglo isključiti samopovređivanje D.K.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 od 27. februara 2006. godine uvažavanjem neslaganja istražnog sudije nije prihvaćen predlog oštećenih da se sprovede balističko veštačenje, da se od dnevnog lista „Danas“ prikupe podaci o licima pomenutim u određenom tekstu tog lista i da se ta lica saslušaju u svojstvu svedoka, s obzirom na to da je sud ocenio da je na osnovu svih preduzetih radnji u toku postupka u dovoljnoj meri rasvetljena predmetna krivično-pravna stvar, a kako je ponovljenom obdukcijom prikupljeno dovoljno medicinskih elemenata nije neophodno preduzimati ostale predložene istražne radnje. U obrazloženju navedenog rešenja navedeno je da ocenom osnovanosti zahteva, a imajući u vidu do sada preduzete radnje pred Vojnim sudom i Vojnim tužiocem u Nišu, Opštinskog suda u Leskovcu i utvrđenih činjenica u toku pomenute ekshumacije i ponovne obdukcije, kao i izvršene rekonstrukcije pred Vojnim sudom u Nišu na zapisniku Ki. 449/04 od 23. novembra 2004. godine i zapisnika o uviđaju Kr. 96/04 od 27. avgusta 2004. godine i ostalih dokaza, krivično veće nalazi da se pokojni D.K. kritičnog dana nalazio u grupi za davanje straže, u okviru interne straže na stražarskom mestu broj 4. koje se nalazi u kasarni na drugom spratu, u periodu od 5,00 do 7,00 časova, da je kod sebe imao AP „CZ“ kalibra 7.62 mm, M-70V1, fabričkog broja 151913, kojom se dužio; da je pre isteka vremena za smenu i popunu navedenog stražarskog mesta, oko 7.00 časova napustio stražarsko mesto i ušao u svoju vojničku spavaonu, koja se nalazila u neposrednoj blizini navedenog stražarskog mesta i da je iz automatske puške ispaljeno dva hica, koji su naneli prostrelne rane sa ulazom prostrelnih kanala na prednjoj strani tela i izlaznih na leđima, dok je pokojni D.K. bio okrenut ka „ustima“ cevi automatske puške, da je nakon ispaljenja došlo do pada tela pokojnog D.K. na njegovu zadnju stranu, da su prostrelne rane nanete iz takozvane „relativne“ blizine u odnosu na telo, a u odnosu na odeću pokojnog D.K. iz takozv ane „apsolutne blizine“, od kojih je na licu mesta nastupila smrt. Od istražnog sudije je detaljno opisano lice mesta, fiksirani su tragovi i isto je fotografisano, pri čemu je pronađena automatska puška u položaju obarača „rafalno“.

Iz zapisnika sa rekonstrukcije, pred Vojnim sudom u Nišu Ki. 449/04 od 23. novembra 2004. godine utvrđuje se da su pregledane prostorije kasarne u Leskovcu, u kojoj se desio kritični događaj i posebno prostor tavana iznad nje, da je utvrđeno da se tavan sastoji od betonske ploče i grede, te da zrna nisu mogla probiti betonsku ploču i da se nađu u tavanu i naloženo je balističko veštačenje automatske puške M-70B1, fabričkog broja 151913, dve čaure kalibra 7,62 mm. Sa folija skinutih sa ruku pokojnog D.K. kao i sa krpice provučene kroz cev puške pronađeni su nitriti i to na desnoj ruci iznutra u predelu spoljašnje ivice dlana, na levoj ruci spolja u predelu između palca i kažiprsta i u nivou palca, kao i na krpici. Sprovedenim balističkim veštačenjem utvrđeno je da su putanje ispaljenih projektila podudarne sa pravcima i smerovima kanala prostrelnih rana. U toku postupka saslušani su brojni svedoci, vojnici i starešine kasarne u Leskovcu i druga lica na okolnosti slučaja kritičnog događaja i o tome sačinjeni zapisnici, pa se tako iz iskaza datih na zapisnik o saslušanju od 13. oktobra 2004. godine, s vedoka vojnika M.M utvrđuje da je isti negde oko 7,00 časova čuo zvuk koji je ovog svedoka podsetio na zvuk pada lima na beton, da je odmah sa svedokom P. izašao iz dežurane i ušao u prostoriju u kojoj se nalazio vojnik D.K. i istog zatekao da leži na leđima u samrtnom ropcu, da mu je izgledalo kao da desnom rukom pokušava nešto da uhvati, dok je sa tavana padala prašina i da se u spavaoni osećao miris prašine i barutnih gasova, iskaza majora S.J. od 19. oktobra 2004. godine, utvrđuje se da je nakon što je začuo pucanj u blizini kancelarije, izašao na hodnik i u spavaonu i zatekao vojnika D.K. kako leži na leđima i nekontrolisano blago mrdao rukama, kao i da se iz iskaza ostalih svedoka potvrđuju iste činjenice.

Iz pomenutih zapisnika o ekshumaciji i ponovnoj obdukciji od 11. novembra 2005. godine i nalaza i mišljenja od 11. novembra 2005. godine, Instituta za sudsku medicinu V. u Beogradu utvrđuje se da je nađena podudarnost svih medicinskih činjenica konstatovanih u nalazu prvobitno izvršene obdukcije, kao i da je smrt sada pokojnog D.K. nasilna i da stoji u direktnoj uzročnoj vezi sa povredama unutrašnjih organa nastale od ispaljenih projektila sa ulazom prostrelnih kanala na prednjoj strani automatske puške, da je nakon ispaljenja došlo do pada tela pokojnog D.K. na njegovu zadnju stranu, da su prostrelne rane nanete iz takozvane relativne blizine u odnosu na telo, a u odnosu na odeću pokojnog D.K. iz takozvane apsolutne blizine i da nema sudskomedicinskih elemenata na osnovu kojih bi se moglo isključiti samopovređivanje pokojnog D.K. Na osnovu preduzetih radnji u dosadašnjem postupku, krivično veće nalazi da je u dovoljnoj meri rasvetljena ova krivično pravna stvar, da je ponovnom obdukcijom prikupljeno dovoljno medicinskih elemenata i da stoga nije neophodno da se preduzmu predložene istražne radnje, balističko veštačenje, pribavljanje imena starešina od dnevnog lista „D .“ od 11. aprila 2005. godine i saslušanje eventualno drugih lica koja bi mogla da daju podatke o kritičnom događaju, obzirom da su do sada prikupljeni dovoljni dokazi i činjenice kojima se rasvetljavaju okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja i smrti pokojnog D.K, na osnovu čega se može odlučiti da li će biti pokrenut krivični postupak ili ne.

Rešenje Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 od 27. februara 2006. godine je dostavljeno oštećenoj A. K . 13. marta 2006. godine, oštećenom M . K . 10. marta 2006. godine i jednom od njihovih punomoćnika – advokatu V . B . 13. marta 2006. godine.

Pet godina kasnije, dana 13. januara 2011. godine, jedan od punomoćnika oštećenih – advokat P. S , podn eo je Višem sudu u Leskovcu predlog za sprovođenje balističkog veštačenja radi utvrđivanja da li je prislon vatrenog oružja bio relativan ili apsolutan, koji je zaveden pod brojem 3/11. Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Kv. 25/11 od 10. februara 2011. godine odbijeno je neslaganje istražnog sudije sa preduzimanjem predložene istražne radnje, te je sud preduzeo opsežne radnje u cilju pronalaženja predmetne puške. Predmetna puška pronađena je u preduzeću „J.“ 14. juna 2012. godine i dostavljena na veštačenje Upravi kriminalističke policije – Nacionalni kriminalističko -tehnički centar – Odsek u Nišu.

U zapisniku o veštačenju Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra, Odsek u Nišu broj 1251/12 od 10. oktobra 2012. godine dato je mišljenje da se bez predmetne garderobe i puške, radi eksperimentalnog pucanja, ne može odgovoriti na pitanje da li su opisana oštećenja na garderobi nastala dejstvom projektila ispaljenog iz ručnog vatrenog oružja iz apsolutnog prislona, relativnog prislona, relativne blizine ili daljine, a predmetna uniforma nije dostavljena na veštačenje.

Dana 26. novembra 2012. godine (datum prijema u Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu je 29. novembar 2012. godine) punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe podneo je Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu krivičnu prijavu protiv NN lica zaposlenih u Vojsci Srbije, zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, koja je zavedena pod brojem Ktn. 973/12.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn 973/12 utvrđeno je da je postupajući povodom podnete krivične prijave Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu aktom Ktn. 973/12 od 30. novembra 2012. godine stavilo zahtev Policijskoj upravi u Leskovcu da se preduzmu sve potrebne mere da se pronađe izvršilac prijavljenog krivičnog dela, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

Policijska uprava u Leskovcu – Odeljenje kriminalističke policije je aktom PO. 572/12 od 12. decembra 2012. godine obavestilo Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu da je postupilo po zahtevu Ktn. 973/12 od 30. novembra 2012. godine i da je u telefonskom razgovoru sa načelnikom grupe za suzbijanje kriminaliteta Odeljenja vojne policije – Komande kopnene vojske u Nišu, VP 1097 Niš dobio informaciju da je automatska puška koja se pominje u krivičnoj prijavi dostavljena istražnom sudiji Višeg suda u Leskovcu, kao i da je saglasno članu 53. Zakona o vojsci Srbije Vojna policija nadležna za postupanje po krivičnim prijavama koje su usmerene protiv pripadnika Vojske Srbije i da je potrebno da, u konkretnom slučaju, Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu navedenu krivičnu prijavu uz zahtev za postupanje dostavi Komandi kopnene vojske u Nišu VP 1097, te da će ta služba preduzeti sve Zakonom predviđene mere i radnje radi nalaženja garderobe pokojnog vojnika D.K.

Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu je 13. decembra 2012. godine, po prijemu akta Policijske uprave u Leskovcu – Odeljenje kriminalističke policije PO. 572/12 od 12. decembra 2012. godine, podnelo zahtev Komandi kopnene vojske u Nišu VP 1097 da se preduzmu sve potrebne mere da se pronađe izvršilac prijavljenog krivičnog dela, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka, a u prilogu zahteva je dostavljena službena beleška istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Kri. 3/11 od 16. jula 2012. godine u kojoj je konstatovano da su tog dana u sud pristupili pripadnici Vojne policije VP 3162/3 Niš radi predaje automatske puške fabričkog broja 151913, jedan prazan okvir i krpice kojima je izvršena dekonzervacija puške, navodeći da je predmetna puška pronađena u konzerviranom stanju (svi delovi puške su očišćeni) i da se sada vraća u dekonzerviranom stanju, kao i da je konzervacija i dekonzervacija izvršena i preduzeću „J .“.

Postupajući po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 13. decembra 2012. godine Vojska Srbije – Vojna policija VP 3162 je aktom EP. 122/12 od 26. decembra 2012. godine dostavila izveštaj u kojem je navedeno da su ovlašćena službena lica Vojne policije VP 3162 Niš automatsku pušku M70B1 fabrički broj 151913 predali 16. jula 2012. godine Višem sudu u Leskovcu , kojom prilikom je sačinjena službena beleška Kri. 3/11, kao i da su ovlašćena službena lica Vojne policije VP 3162 Niš sačinili i uputili zahtev Odeljenju sudske medicine – patologije V. u Beogradu radi provere da li kroz njihovu evidenciju prolazi uniforma pokojnog D.K.

Aktom Ministarstva pravde i državne uprave – Sektor za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava broj 762-00-06673/2013-21 od 26. januara 2013. godine Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu je obavešteno da je pred Evropskim sudom za ljudska prava pokrenut postupak po predstavci M.K. oca pokojnog vojnika D.K, koji je nastradao 27. avgusta 2004. godine za vreme služenja redovnog vojnog roka u kasarni „J ablanica“ u Leskovcu, te da je taj sud doneo odluku 17. septembra 2013. godine u kojoj je istakao da bi pritužbe u predstavci trebalo ispitati sa aspekta povrede prava na život, koji je zaštićen članom 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno da bi trebalo ispitati pritužbe podnosioca predstavke u pogledu istrage koja je vođena povodom i u vezi sa smrću pokojnog D.K, a u preostalom delu je predstavka odbačena. Stoga je zatraženo od Osnovnog javnog tužilaštva da, u cilju odbrane Republike Srbije u tom predmetu, do 6. januara 2014. godine dostavi kopiju spisa predmeta Ktn. 973/12, kao i izveštaj o postupanju u tom predmetu.

Osnovno javno tužilaštvo u Leskovcu je aktima Ktn. 973/12 od 4. januara i 18. februara 2013. godine zatražilo od Vojne policije u Nišu – Vojna pošta 3162/12 da dostavi izveštaj Odeljenja sudske medicine – patologije V . Beograd o proverama u vezi sa uniformom pokojnog vojnika D.K.

Aktom Vojne policije u Nišu, VP. 3162 EP. 122/12 od 8. marta 2013. godine dostavljen je izveštaj o postupanju po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 18. februara 2013. godine u kojem je navedeno da je načelnik Instituta za patologiju i sudsku medicinu – Odeljenja za sudsku medicinu V . Beograd dao izveštaj da je uniforma pokojnog vojnika D.K. predata za potrebe nove istrage u okviru koje je vršena ekshumacija tela (29. septembra 2005. godine) i reobdukcija i ispitivani tragovi na predmetnoj uniformi, te da se od tada pred metna uniforma ne nalazi na tom institutu.

Aktima Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 18. marta i 18. aprila 2013. godine Vojna policija VP. 3162/12 Niš je obaveštena da je potrebno da se i nadalje preduzimaju sve mere radi utvrđivanja kome i kada je predata uniforma pokojnog vojnika D.K. i gde se ona nalazi.

Aktom Vojne policije u Nišu, VP. 3162 EP. 122/12 od 24. aprila 2013. godine dostavljen je izveštaj o postupanju po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 18. aprila 2013. godine u kojem je navedeno da je upućen zahtev Vojnoj policiji VP 2834 Beograd da se preduzmu konkretne mere kako bi se utvrdile okolnosti kako je postupano sa uniformom pokojnog vojnika D.K, te da se izvrše provere da li se eventualno uniforma nalazi u Upravi kriminalističke policije, Kriminalističko -tehničkom centru Beograd s obzirom na to da je tu vršeno balističko veštačenje automatske puške i čaura koje su pronađene pored tela pokojnog vojnika.

Aktom Vojne policije u Nišu, VP. 3162 EP. 122/12 od 11. juna 2013. godine dostavljen je izveštaj o postupanju po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 18. aprila 2013. godine u kojem je navedeno da je Vojna policija VP 2834 Beograd dostavila izveštaj o postupanju po zahtevu Vojne policije VP 3162 i da je obavljen razgovor sa pukovnikom I.M. koji je izjavio da je 2004. godine vršena obdukcija pokojnog vojnika D.K. sa kojeg je skinuta i detaljno fotografisana uniforma, da je potom uniforma osušena i upakovana, ali da mu nije poznato kome je dalje predata, s obzirom na to da je u toku 2005. godine rađena ekshumacija i reobdukcija, kao i da nema pisanog traga o tome kome je i kada dostavljena. U dostavljenom izveštaju je takođe navedeno da je Direkcija policije – Uprava kriminalističke policije – Nacionalni kriminalističko-tehnički centar (NKTC) 03/4-7 broj 234-1-1235/13 od 27. maja 2013. godine dostavio izveštaj da predmetna uniforma nije bila predmet veštače nja tog centra niti je ikada dostavljena NKTC.

Aktom Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 26. juna 2013. godine punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe, advokat P. S . je detaljno obavešten o svim napred navedenim radnjama koje je to tužilaštvo preduzelo povodom krivične prijave oštećenih od 26. (29.) novembra 2012. godine, te je navedeno da je to tužilaštvo dalo nalog Vojnoj policiji da i dalje preduzima mere u cilju rasvetljenja prijavljenog krivičnog dela.

Aktima Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 19. septembra i 31. decembra 2013. godine Vojna policija VP 3162/12 obaveštena je da je potrebno i dalje preduzimati radnje koje su usmerene na rasvetljavanje krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, kao i da je o svim preduzetim radnjama potrebno dostavljati pisane izveštaje.

Aktom Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/2012 od 27. decembra 2013. godine odgovoreno je na dopis Ministarstva pravde i državne uprave – Sektor za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava broj 762-00-06673/2013-21 od 26. januara 2013. godine i navedene su sve radnje koje je to tužilaštvo preduzelo u cilju rasvetljavanja krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika po kriv ičnoj prijavi A. K, te su priložene kopije svih pribavljenih izveštaja, sa napomenom da je Vojnoj policiji dat nalog da i dalje preduzima mere radi otkrivanja NN izvršioca krivičnog dela iz krivične prijave.

Aktima Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 14. marta, 11. aprila, 16. maja i 17. jula 2014. godine ukazano je Vojnoj policiji VP 3162/12 da je potrebno da sva obaveštenja koja dobiju od Medicinskog fakulteta u Beogradu u vezi sa uniformom pokojnog vojnika D.K. odmah dostave tom tužilaštvu.

Aktom Vojne policije u Nišu, VP. 3162 EP. 122/12 od 5. marta 2014. godine dostavljen je izveštaj o postupanju po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 31. decembra 2013. godine i navedeno je da je Vojna policija VP 3162 Niš dobila informacije od Višeg suda u Leskovcu da je na osnovu naredbe istražnog sudije tog suda Kri. 17/05 od 29. septembra 2005. godine izvršena ekshumacija i reobdukcija tela pokojnog D.K. o čemu je sačinjen obdukcioni zapisnik broj 385/05 od 11. novembra 2005. godine, kao i da Medicinski fakultet nije još uvek odgovorio na zahteve Vojne policije od 1. novembra 2013. godine i 13. januara 2014. godine da dostave podatke da li se predmetna uniforma pokojnog vojnika i dalje nalazi kod njih.

Vojna policija VP 3162 Niš dostavila je izveštaj EP. 122/12 od 18. avgusta 2014. godine o postupanju povodom zahteva Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 17. jula 2014. godine u kojem je navedeno da su od lekara veštaka Medicinskog fakulteta – Instituta za sudsku medicinu u B . dobili obaveštenje da je lekarska komisija veštaka koja je radila na ekshumaciji i reobdukciji tela pokojnog D.K. nije pregledala vojnu uniformu, već samo odeću u kojoj je sahranjen, kao i da uniforma pokojnog vojnika njima nije dostavljena, kao i da imaju saznanja da je uniforma pregledana prilikom prve obdukcije koja je izvršena na Odeljenju sudske medicine – patologije V . Beograd.

Aktima Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 5. septembra i 18. novembra 2014. godine Vojska Srbije – Vojna policija VP. 3162 Niš date su dalje instrukcije u cilju pronalaženja sporne uniforme, te je navedeno da kako na osnovu do sada prikupljenih obaveštenja nije moguće utvrditi koje lice je preuzelo vojnu uniformu nakon prve obdukcije vojnika D.K, potrebno je da se proveri celokupna procedura koja je sprovedena nakon prve obdukcije D.K, a koja se odnosi na sušenje i pakovanje uniforme, te da se utvrdi koja lica su to radila, kao i da se utvrdi ko je bio zadužen da preda dalje uniformu i kome, te ko je predmetnu uniformu preuzeo i kada, a što će se, pored ostalog, utvrditi i obavljanjem razgovora sa svim licima – osobljem Odeljenja patologije, koja su bila uključena u navedenu proceduru.

U izveštaju Vojne policije VP. 3162 Niš broj EP. 122/12 od 9. decembra 2014. godine navedeno je da je postupljeno po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 5. septembra 2014. godine i da je obavljen razgovor sa svim licima koja su vršila obdukciju tela D.K, kao i sa svim zaposlenim licima koja su nakon obdukcije mogla doći u dodir sa predmetnom uniformom i saznali da je predmetna uniforma, zajedno sa telom pokojnika primljena u Institut za patologiju i sudsku medicinu V; da je pukovnik I.M. vršio fotografisanje uniforme, G.T. je vršila sušenje uniforme nakon obdukcije, te je uniforma spakovana i odložena na, za to predviđeno, mesto u Institutu, s tim da nije moguće utvrditi ko je to uradio, jer pukovnik I.M. ne može da se seti kome je dao takvu naredbu, ali da u praksi to radi pomoćnik obducenta, što je u konkretnom bio S.S. koji je izjavio da je moguće da je to uradio, ali da se ne seća.

U izveštaju Vojne policije VP. 3162 Niš broj EP. 122/12 od 9. decembra 2014. godine je dalje navedeno da je utvrđeno da dalje postupanje sa uniformom realizuju pomoćnici obducenta, isključivo po naređenju pukovnika I.M. ili lica koja ga u tom trenutku zamenjuju, te da u konkretnom nije moguće utvrditi da li je, kada i kome predata uniforma, jer ne postoji nikakav pisani trag o tome (revers ili zapisnik o primopredaji) koji su obavezni da se naprave prilikom primopredaje stvari na dalje postupanje, izuzev u slučaju kada je naređeno da se sa telom transportuju u kapelu na uništenje ili se predaju rodbini. U izveštaju je zatim navedeno da je jedini put kada je moguće da su zaposleni ponovo dolazili u kontakt sa uniformom jeste 5. novembar 2004. godine, što proizlazi iz navoda G.T. koja je navela da je telefonskim putem tražila od tadašnjeg dežurnog pomoćnika obducenta M.V. da pripremi uniformu za predaju, što je on i uradio, jer su roditelji najavili da će preuzeti uniformu. Međutim, navedeno nije moguće sa sigurnošću utvrditi jer je M.V. izjavio da je moguće da je tako bilo, ali da ne može da tvrdi sa sigurnošću, a drugi podaci ne postoje, kojima bi se takva konstatacija opovrgnula i potvrdila.

S obzirom na sve navedeno u izveštaju Vojne policije VP. 3162 Niš broj EP. 122/12 od 9. decembra 2014. godine, izveden je zaključak, prvo – da u zahtevu za vršenje obdukcije i reobdukcije nije precizirano dalje postupanje sa uniformom, drugo – da ne postoji sistemsko rešenje u vidu dokumenata koja regulišu postupanje sa dokazima nakon obdukcije na Institutu za patologiju i sudsku medicinu V, u smislu načina, roka, mesta čuvanja, načina primopredaje i ovlašćenih lica da to realizuju, već se to realizuje posebnim rešenjem „od slučaja do slučaja“, treće – da ne postoji pisani trag o tome gde je uniforma završila, jer nije ispoštovana napisana procedura da se prilikom predaje iste pravi revers, što navodi na to da je uniforma uništena, jer se tada ne pravi revers, kao i četvrto – da u prostorijama gde se čuvaju dokazi moguć je pristup od strane svih zaposlenih u Institutu , jer ta prostorija nije fizički obezbeđena, niti postoji evidencija ko tu ulazi i šta se unosi i iznosi.

U Izveštaju Vojne policije VP. 3162 Niš broj EP. 122/12 od 9. decembra 2014. godine navedeno je i da je pukovnik I.M. u jednoj od ranijih izjava naveo da je sporna uniforma predata na reobdukciju, jer se u nalazu sa reobdukcije rađene na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu poklonila pažnja defektima na odeći, pa je imenovani mislio da je to rađeno na osnovu uvida u uniformu koju je na sebi u vreme smrti imao pokojni vojnik D.K, a ne na osnovu urađene fotodokumentacije sa same obdukcije, kako se kasnije ispostavilo.

Osporenim aktom Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine odbijen je kao neosnovan prigovor punomoćnika oštećene A. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je ona osporavala odluku Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 16. decembra 2014. godine o odbačaju krivične prijave protiv NN izvršioca, zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stava 2. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

U obrazloženju rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 16. decembra 2014. godine navedeno je da je predmetna puška pronađena i dostavljena Višem sudu u Leskovcu radi veštačenja po zahtevu tog suda broj Kri 3/11 od 6. jula 2012. godine, a da što se tiče uniforme pokojnog vojnika utvrđeno je da je leš vojnika odvežen u uniformi na Institut za patologiju i sudsku medicinu Vojno medicinske akademije u Beogradu radi obdukcije, da je uniforma detaljno fotografisana i opisana; da je nakon toga osušena i upakovana ali da ne postoji pisani trag o tome gde je predmetna uniforma skladištena ili kome je predata, te se jedino može zaključiti da je uništena, jer se u tom slučaju ne pravi revers, mada ni o uništavanju nema pisanog traga. U obrazloženju je dalje navedeno da imajući u vidu da je za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika predviđena kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina, te kako je predmetno kriv ično delo bilo moguće izvršiti najkasnije 5. novembra 2004. godine, kada je bio poslednji kontakt sa uniformom pokojnog vojnika, to je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja iz člana 104. stav 6. u vezi člana 103. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika.

U odgovoru Osnovog javnog tužilaštva u Leskovcu A. 253/2017 od 15. maja 2017. godine navedeno je da je predmet tog tužilaštva Ktn. 973/2012 formiran 29. novembra 2012. godine po krivičnoj prijavi koja je podneta protiv NN lica zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja, u kojoj je navedeno da su nepoznata lica zaposlena u Vojsci Srbije nepoznatog dana 2010. godine otuđila pušku M-70 iz koje je dana 27. septembra 2004. godine na straži u kasarni Jablanica ubijen vojnik D.K, kao i da su NN lica, zaposlena u Vojsci Srbije uništila uniformu pokojnog D.K. i na taj način učinili krivično delo sprečavanja i ometanje dokazivanja. U odgovoru Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu je nadalje navedeno da je postupajući po krivičnoj prijavi utvrđeno da je sporna puška M-70 predata Višem sudu u Leskovcu dana 16. jula 2012. godine po zahtevu tog suda Kri. 3/11, a što se tiče uniforme pokojnog vojnika utvrđeno je da je uniforma nakon obdukcije i obavljenih veštačenja osušena, spakovana i obeležena i da je dana 5. novembra 2004. godine bio poslednji kontakt zaposlenih u Vojsci Srbije sa spornom uniformom, s obzirom na to da su roditelji oštećenog najavili da će je preuzeti. Međutim, nikakvog pisanog traga nema šta se desilo sa uniformom. Naime, nema dokaza da su je roditelji preuzeli, niti postoji revres iz kojeg bi se moglo videti kome je predata, što navodi na zaključak da je uniforma uništena, s obzirom na to da je i lekarska komisija koja je vršila reobdukciju 29. septembra 2009. godine izjavila da im nije bila dostavljena sporna uniforma. U odgovoru Osnovnog javnog tužilaštva je navedeno da je preduzetim istražnim radnjama utvrđeno da prostorija u Institutu u kojoj se čuvaju dokazi nije fizički obezbeđena i da svi zaposleni imaju pristup, kao i da ne postoji evidencija ko ulazi u tu prostoriju i šta se u nju unosi, odnosno iz nje iznosi, te kako je poslednji kontakt sa uniformom bio 5. novembra 2004. godine to je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja protekom 10 godina, s obzirom na to da je za predmetno krivično delo zaprećena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci do 5 godina.

3.4. Parnični i izvršni postupak koje su vodile podnositeljke ustavne žalbe protiv Republike Srbije

Uvidom u spise predmeta Ustavnog suda Republike Srbije Už-7001/2012 utvrđeno je da je rešenjem o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I-733/2011 od 25. januara 2011. godine usvojen predlog za izvršenje izvršnih poverilaca, ovde podnositeljki ustavne žalbe, A . K . i M . K . i određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo odbrane na osnovu izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3589/07 od 9. aprila 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2181/10 od 28. oktobra 2010. godine radi naplate novčanog potraživanja za pretrpljene duševne bolove zbog smrti vojnika D.K, i to za izvršnu poverilju A . K . u iznosu od 2.200.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2009. godine, pa do konačne isplate, a za izvršnu poverilju M . K . u iznosu od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2009. godine pa do konačne isplate.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine kojim je usvojio prigovor i preinačio prvostepeno rešenje o izvršenju, tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca A. K . radi naplate iznosa od 800.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, a koji je izvršnim naslovom dosuđen pravnom prethodniku navedenog poverioca, sada pok. M . K .

Iz navedenog proizlazi da je rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I-733/2011 od 25. januara 2011. godine postalo pravnosnažno u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe M . K . u iznosu od 600.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2009. godine pa do konačne isplate, a u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe A . K . u iznosu od 2.200.000,00 dinara , umanjenom za iznos od 800.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. aprila 2009. godine, pa do konačne isplate.

Odlukom Ustavnog suda Už-7001/2012 od 30. januara 2014. godine, tačkom 1. izreke, usvojena je ustavna žalba A . K . i utvrđeno da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na dostojanstvo iz člana 23. Ustava, prava na rehabilitaciju iz člana 35. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava ustavna žalba odbačena; tačkom 2. izreke odbačena je ustavna žalba M. K . protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine; tačkom 3. izreke poništeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 1528/2011/7 Posl. br. 6-I-733/2011 od 6. jula 2012. godine i određeno da nadležni sud donese novu odluku o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 733/11 od 25. januara 2011. godine.

4. Odredbom člana 24. stav 1. Ustava na čiju povredu se pozivaju podnositeljke u ovom ustavnosudskom postupku, utvrđeno je da je ljudski život neprikosnoven.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je, pored ostalog: da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo (član 241. stav 1.); da ako je istražnom sudiji potrebna pomoć organa unutrašnjih poslova (kriminalističko-tehnička i dr.) ili drugih državnih organa u vezi sa sprovođenjem istrage, oni su dužni da mu na njegov zahtev tu pomoć pruže. Na zahtev istražnog sudije, preduzeće ili drugo pravno lice je dužno da pruži pomoć za preduzimanje istražne radnje koja ne trpi odlaganje (član 260 .); u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivaće se odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433.); pre podnošenja optužnog predloga, javni tužilac može predložiti istražnom sudiji da preduzme određene istražne radnje. Ako se istražni sudija složi sa ovim predlogom, preduzeće istražne radnje, a zatim će sve spise dostaviti javnom tužiocu. Istražne radnje sprovode se što je moguće brže i kraće (član 435. stav 1.); ako se istražni sudija ne složi sa predlogom za preuzimanje istražnih radnji, zatražiće odluku veća (član 24. stav 6). Protiv odluke veća žalba nije dozvoljena (član 435. stav 2.); kad u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana državni tužilac primi spise može podneti optužni predlog ili doneti rešenje o odbacivanju krivične prijave (član 435. stav 3.).

Odredbama Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“ , br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90, i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) propisano je da ko drugog liši života, kazniće se zatvorom najmanje sedam godina (član 47. stav 1.); ko navede drugog na samoubistvo ili mu pomogne u izvršenju samoubistva, pa ovo bude izvršeno, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina (člana 51. stav 1.).

Odredbama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.) propisano je da ko u nameri da spreči ili oteža dokazivanje sakrije, uništi, ošteti ili delimično ili potpuno učini neupotrebljivom ispravu, odnosno druge predmete koji služe za dokazivanje, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom (član 336. stav 2.); da ako je delo iz stava 2. učinjeno u krivičnom postupku, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (član 336. stav 4.); ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine (član 103. stav 1. tačka 4.); zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba izjavljena zbog nedelotvornosti nadležnih državnih organa u rasvetljavanju svih okolnosti pod kojima je nastupila smrt pokojnog D.K. dok je bio na odsluženju vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore. Ističući povredu prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava podnositeljke su navele da su nadležni organi Republike Srbije namerno činili propuste u istrazi, kako bi sprečili da se sazna istina o smrti vojnika D.K.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava ukazuje na to da države zaštitu prava na život ostvaruju najpre, ispunjenjem obaveze da život svake osobe zaštite zakonom, a potom ispunjenjem dužnosti da svačiji život zaštite od ugrožavanja. Stoga se od svake države zahteva da se u određenim situacijama uzdrži od primene mera koje mogu da dovedu do namernog i nezakonitog lišavanja života (negativna materijalna obaveza) (videti : presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Mc Kann i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva , broj predstavke 18984/91, od 27. septembra 1995. godine, stav 151; presudu Evropskog suda za ljudska prava, Kakoulli protiv Turske , broj predstavke 38959/97, od 22. novembra 2005. godine, te presudu istog suda Avsar protiv Turske , broj predstavke 25657/94, od 10. jula 2001. godine, stav 393.) i da u cilju praktične i efikasne zaštite prava na život preduzmu određene mere kako do nasilne smrti ne bi došlo (pozitivna/preventivna materijalna obaveza), a što pretpostavlja uspostavljanje pravnog (zakonodavnog i administrativnog) okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usme renih na pravo na život (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva , broj predstavke 23452/94, od 28. oktobra 1998. godine ), kao i da preduzme preventivne mere radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Öneryildiz protiv Turske , broj predstavke 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, st. 89, 90. i 107, kao i presudu Sašo Georgiev protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 49382/06, od 19. aprila 2012. godine, stav 42.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povre da tih normi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke , predstavke br. 34044/96, 35532/97 i 44801/98, od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ustavni sud, posebno ukazuje na to da je kada se radi o obaveznom služenju vojnog roka, primarna dužnost države da uspostavi pravila koja su prilagođena nivou rizika po život ili telo koji može proizaći ne samo iz prirode vojnih aktivnosti i operacija, već i iz ljudskog elementa, naročito kada se obični građani pozivaju na služenje vojnog roka. Takva pravila moraju da zahtevaju usvajanje praktičnih mera koje imaju za cilj efikasnu zaštitu vojnih obveznika od opasnosti svojstvene „vojnom životu“, tj. životu tokom služenja redovnog vojnog roka i odgovarajuće procedure za identifikaciju nedostataka i grešaka koje bi u tom pogledu mogli da učine nadležn i na različitim nivoima (videti presudu Kilinç i drugi protiv Turske, broj predstavke 40415/98, od 7. juna 2005. godine, stav 41.). Zatim se od svake države zahteva da, u slučaju kada je neko lice lišeno života, obezbedi vođenje nezavisne, delotvorne i efikasne istrage (pozitivna procesna obaveza), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični (videti presudu Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), bez obzira na to da li su navodni učinioci službena lica, privatna lica ili je učinilac nepoznat (videti, pored ostalih, presudu Kaya protiv Turske , broj predstavke 22729/93, od 19. februara 1998. godine i presudu Yasa protiv Turske , broj predstavke 22495/93, od 2. septembra 1998. godine).

Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je u konkretnom slučaju reč o smrti vojnika – sina, odnosno brata podnositeljki ustavne žalbe, koja je nastupila dok je bio na služenju vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore, Ustavni sud smatra da je obaveza nadležnih državnih organa bila da delotvorno istraže okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da utvrde eventualnu odgovornost određenih lica.

Stoga Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju potrebno, prvo da ispita da li su nadležni državni organi sproveli delotvornu istragu povodom smrti sina, odnosno brata podnositeljki ustavne žalbe, i drugo da utvrdi da li se u okolnostima konkretnog slučaja može smatrati da je država ispunila svoju obavezu da u dovoljnoj meri zaštiti njegov život.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da podnositeljke ustavne žalbe osporavaju akt Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine (odbijen prigovor oštećenih protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12 od 16. decembra 2014. godine) i radnje Osnovnog i Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu povodom krivične prijave od 26. novembra 2012. godine (u predmetu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12), Ustavni sud je cenio osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na procesnopravni aspekt prava na život iz člana 24. Ustava u odnosu na radnje Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu u predmetu Ktn. 973/12, a u vezi sa radnjama preduzetim u predmetu Okružnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05 i u predmetu Okružnog suda u Leskovcu Kri. 17/05, koje su sprovedene nakon preuzimanja krivičnog gonjenja od strane oštećenih, ovde podnositeljki ustavne žalbe, protiv NN učinioca zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, dok je osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na materijalni aspekt prava na život cenio u odnosu na propuštanje dužnog nadzora ovlašćenih službenih lica Vojske Srbije i Crne Gore , zaključno sa danom 27. avgusta 2004. godine, kada je nastupio kritični događaj.

6. Ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti navoda ustavne žalbe

Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava, a polazeći od odredbe člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda (videti Odluku Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine i Odluku Už-5947/2018 od 27. januara 2022.), Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje dve pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi, i to: prvo, da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae i drugo, da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis.

1) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. stav 1. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je apsolutno pravo i osnovno je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, pored ostalog, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine , Izveštaj 1998-III, stav 36; Guerra i drugi protiv Italije, od 19. februara 1 998. godine, Izveštaj 1998-I; Botta protiv Italije , od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).

Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koja je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali ne u svojstvu zastupnika umrlog, već zbog toga što nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (vidi, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava Ergi protiv Turske , broj predstavke 23818/94, od 28. jula 1998. godine, presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Šilih protiv Slovenije , broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, te presudu istog suda u predmetu Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva , broj predstavke 28883/95, od 4. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u analognoj situaciji u kojoj su podnositeljke ustavne žalbe bil e blisk e srodnic e – majka i sestra lica povodom čije smrti su preduzimane istražne radnje, zaključio da je ustavna žalba dopuštena ratione personae.

2) Razmatrajući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud podseća da je Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da procesna obaveza nadležnih organa iz člana 24. stav 1. Ustava, da se sprovede istraga, predstavlja posebnu i nezavisnu dužnost, koja obavezuje čak i kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava. Uprkos navedenom, imajući u vidu načelo pravne sigurnosti, vremenska nadležnost Ustavnog suda nije beskonačna. Stoga je Ustavni sud ocenio da, kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava, samo one procesne radnje ili propusti koji su se desili posle 8. novembra 2006. godine mogu potpadati pod vremensku nadležnost Suda. Takođe, između smrti i stupanja na snagu Ustava mora postojati stvarna veza da bi procesna obaveza imala efekat, odnosno da je značajan deo procesnih koraka koji se zahtevaju ovom odredbom obavljen ili bi trebalo da bude obavljen posle stupanja na snagu Ustava. Sud takođe ističe da se mogu pojaviti okolnosti koje dovode u sumnju delotvornost prvobitne istrage (pre stupanja na snagu Ustava), a mogu nastati i obaveze da se teži nastavku istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Hackett protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj 34698/04, od 10. maja 2005. g odine i Odluku Ustavnog suda Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine).

Imajući u vidu da se kritični događaj desio 27. avgusta 2004. godine, a da su nakon stupanja važećeg Ustava na pravnu snagu, preduzimane određene istražne radnje u cilju rasvetljavanja svih okolnosti pod kojima je oštećeni D.K. izgubio život, kako povodom predloga podnositeljke ustavne žalbe A . K . za sprovođenje balističkog veštačenja od 13. januara 2011. godine, tako i povodom njene krivične prijave od 26. novembra 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnositeljki spojiva ratione temporis sa Ustavom. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (v ideti, pored ostalih, presude: Šilih protiv Slovenije , od 9. aprila 2009. godine, st. 159. i 161; Hackett protiv Ujedinjenog Kralje vstva, od 10. maja 2005. godine), a izražen je i u ranijim odlukama Ustavnog suda (videti Odluku Už-5947/2018 od 27. januara 2022. godine ).

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je ocenio da postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

7. Ocena osnovanosti procesnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 24. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da iz podnete ustavne žalbe proizlazi da podnositeljke ustavne žalbe izričito ističu povredu procesnog aspekta zaštite prava na život , obrazlažući je tvrdnjama da su nadležni organi Republike Srbije namerno činili propuste u istrazi, kako bi sprečili da se sazna istina o smrti vojnika D . K, i tako zataškavali slučaj njegovog ubistva.

Ustavni sud ukazuje da obaveza zaštite života prema članu 24. Ustava, tumačena prema članu 19. Ustava da „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava“, upućuje na to da se u ovom slučaju imaju primeniti sledeći stavovi Evropskog suda za ljudska prava:

1) država je dužna da obezbedi zvaničnu istragu od momenta kada sazna da postoji sumnja da je smrt pojedinca nasilna bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, pored ostalih, presud e Evropskog suda za ljudska prava Yasa protiv Turske, broj predstavke 22495/93, od 2. septembra 1998. godine, stav 98 , Mladenović protiv Srbije, broj predstavke 1099/08, od 22. maja 2012. godine, Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, broj predstavke 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.), a nadležni organi su dužni da postupaju po službenoj dužnosti (presude Evropskog suda za ljudska prava Hugh Jordan protiv Ujedinjenog kraljevstva , broj predstavke 24746/94, od 4. maja 2001. godine, stav 105, Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, broj predstavke 46598/06 od 15. januara 2009. godine, stav 52. i dalje);

2) istraga mora ispuniti implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti Yaşa protiv Turske , od 2. septembra 1998. godine, Izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i Mahmut Kaya protiv Turske , 2000-III, st. 106. i 107.). Stoga, iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti presudu Jularić protiv Hrvatske , broj predstavke 20106/06, od 10. januara 2011. godine, stav 43.).

3) istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Oğur protiv Turske , broj predstavke 21594/93, od 20. maja 1999. godine, stav 88.). Međutim, to nije obaveza cilja već obaveza sredstava (videti presudu Hugh Jordan protiv Ujedinjenog kraljevstva , broj predstavke 24746/94, od 4. maja 2001. godine, stav 107.), što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u istrazi koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba, može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, presudu Bazorkina protiv Rusije, broj predstavke 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.).

4) istragu sprovode lica koja su nezavisna od onih koja su umešana u do gađaj koji se istražuje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Oğur protiv Turske , broj predstavke 21594/93, od 20. maja 1999. godine, st. 91. i 92.) i nepristrasna u odnosu na njih, koja podrazumeva, kako odsustvo hijerarhijske ili institucionalne veze, tako i praktičnu nezavisnost (videti presudu istog suda Ramasahai i drugi protiv Holandije , broj predstavke 52391/99, od 15. maja 2007. godine, stav 337 .).

5) da bi istraga zadovoljila zahtev adekvatnosti mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti presude Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujediljenog kraljevstva , broj predstavke 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 115. i Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva , od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, iako ima nadležnost ratione temporis da razmatra ustavnu žalbu podnosilaca u onoj meri u kojoj se ona odnosi na događaje od 8. novembra 2006. godine iz razloga potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, a u cilju donošenja pravične odluke uzeo u obzir sve relevantne događaje i pre navedenog datuma.

Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja, nesumnjivo postojala procesna obaveza nadležnih organa da se sprovede istraga o smrti vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka koji je zatečen u vojničkoj spavaoni mrtav sa prostrelnim ranama u trupnom delu tela. Radi se o neophodnošću za istragom u njenom supstancijalnom smislu, što znači da je reč o istrazi shvaćenoj kao „ranoj istraživačkoj“ fazi postupka, a u kojoj se na nivou procesno relevantnog stepena sumnje razjašnjavaju sve relevantne okolnosti konkretnog aktuelnog ili potencijalnog krivičnog dela, što znači da to svakako ne mora formalno biti istraga koju vodi istražni sudija prema ranije važećem Zakoniku o krivičnom postupku, niti formalna istraga koju prema sada važećem Zakoniku o krivičnom postupku vodi javni tužilac, već se može raditi o pretkrivičnom postupku u smislu ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno predistražnom postupku prema pravilima pozitivnog Zakonika o krivičnom postupku.

U istragu u njenom supstancijalnom smislu spadaju i radnje koje se vrše u pogledu krivičnih dela za koja se vodi skraćeni postupak, u kojem istrage formalno nikada ni nema. Tada je reč o istražnim radnjama pre podnošenja optužnog predloga, prema pravilima ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno radi se o dokaznim radnjama koje se preduzimaju pre podnošenja optužnog predloga, u skladu sa pozitivnim Zakonikom o krivičnom postupku. Ovo proizlazi i iz činjenice da krivičnoprocesni sistemi većine država, pa i evropskih država u pogledu kojih, a vezano za odluke njihovih pravosudnih organa, svoje stavove zauzima i ESLjP (što je već ilustrovano u prethodnom tekstu ove odluke), najčešće ni nemaju dve istražne faze, poput formalne istrage (koju je nekada vodio istražni sudija, a sada je vodi javni tužilac) i nekadašnjeg pretkrivičnog postupka i sadašnjeg predistražnog postupka, koji takvoj istrazi prethodi, a nekada je i zamenjuje, kada se radi o skraćenom postupku u kojem formalne istrage ni nema, kao što je to bilo kako regulisano pravilima nekada važećeg Zakonika o krivičnom postupku Jugoslavije/Srbije, tako i u odredbama sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku Srbije.

Stoga će se u ovoj odluci i u daljem tekstu koristiti izraz „istraga“, pod kojim se podrazumeva prethodno objašnjeno značenje takve istrage u supstancijalnom smislu. To znači da pod nju ne spada samo formalna istraga koja se vodi prema rešenju istražnog sudije, kao što je to bilo uređeno u nekada važećem Zakoniku o krivičnom postupku, odnosno prema naredbi javnog tužioca, kao što je to propisano pozitivnim Zakonikom o krivičnom postupku, već u istragu spadaju sve radnje usmerene na celovito razjašnjavanje svih okolnosti mogućeg krivičnog dela, preduzete u pretkrivičnom postupku, prema ranije važećem Zakoniku o krivičnom postupku, odnosno u predistražnom postupku shodno pozitivnom Zakoniku o krivičnom postupku, kao i sve istražne/dokazne radnje koje su sprovedene pre podnošenja optužnog predloga, odnosno u „istražnoj fazi“ skraćenog postupka.

Istraga u njenom supstancijalnom smislu je bila neophodna u konkretnom slučaju, radi postizanja niza ciljeva, a pre svega:

1) da bi se utvrdio uzrok smrti,

2) da bi se utvrdile okolnosti u kojima se incident dogodio,

3) da bi se utvrdilo da li se radi o ubistvu ili samoubistvu, te

4) ako bi postojala relevantna sumnja ili čak mogućnost da je reč o ubistvu, da se identifikuju učinilac, odnosno okrivljeni, kao i sva umešana lica, kao i

5) da se razmotri da li su nadležni vojni organi na bilo koji način odgovorni što nisu sprečil i nastupanje smrti vojnika, čija im je obuka bila poverena , u odnosu na koje su se starali i u pogledu čega su imal i dužnost savesnog postupanja.

7.1. Ocena delotvornosti istrage protiv NN učinilaca zbog krivičnog dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu iz člana 51. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u predmetima Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 i Okružnog suda u Leskovcu Kri. 17/05

Ustavni sud je utvrdio da je odmah nakon kritičnog događaja 27. avgusta 2004. godine oko 7.00 sati, o svemu obavešten istražni sudija Vojnog suda u Nišu, koji je naredio da pripadnici vojne policije VP 8070/3 Leskovac obezbeđuju mesto događaja do dolaska Vojnog tužioca u Nišu i istražnog sudije Vojnog suda u Nišu; da je po nalogu Vojnog tužioca u Nišu ovlašćeno službeno lice Vojne policije obavilo razgovor sa dežurnim oficirom kasarne i celokupnim sastavom kasarnske straže, uključujući lica koja su pronašla telo pokojnog vojnika, te je uviđaj na mestu događaja započeo tog jutra u 9.00 časova i trajao do 11,45 časova, o čemu je sačinjena detaljna kriminalističko-tehnička dokumentacija i zapisnik o uviđaju, te su svi tragovi fiksirani i obezbeđeni, a obdukcioni zapisnik je urađen detaljno, pa su u njemu opisane spoljašnje i unutrašnje karakteristike leša pokojnog vojnika, te je detaljno opisana njegova uniforma u kojoj je zatečen, sa preciznim opisom svih uočenih oštećenja na pojedinim delovima njegove garderobe – uniforme, data je patološkoanatomska dijagnoza i detaljno mišljenje o uzroku smrti, vrstama i težini svih konstatovanih povreda, te su opisane rane na telu, pri čemu je jasno označen pravac kanala obe prostreline uz identifikaciju ulaznih i izlaznih rana, sa konstatacijom da su ulazni otvori ustreline nastali iz apsolutne blizine. Po naredbi istražnog sudije urađen je pregled (veštačenje) folija skinutih sa ruku pokojnog vojnika i krpice provučene kroz cev puške, kojom prilikom je utvrđeno prisustvo barutnih čestica na desnoj ruci iznutra i levoj ruci spolja, kao i na krpici, zatim je izvršen pregled vojničkih kaseta pokojnog vojnika i njegove lične stvari koje su se nalazile u džepu njegove uniforme, te je pregledana lista poziva sa njegovog mobilnog telefona na kojem su evidentirani propušteni i primljeni pozivi tog dana, i izvršena je toksikološko – hemijska analiza uzoraka njegove krvi i urina, kojom prilikom nije registrovano prisustvo etanola ni metanola.

U daljem toku postupka, po predlogu Vojnog tužioca u Nišu Ktn. 24/04 od 6. oktobra 2004. godine sprovedene su određene istražne radnje pred Vojnim sudom u Nišu u predmetu Ki. 449/04 protiv NN učinioca, zbog krivičnog dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu iz člana 51. stav 1. Krivičnog zakonika, pa je istražni sudija Vojnog suda u Nišu ispitao u svojstvu svedoka pripadnike Vojske Srbije i Crne Gore i civilna lica u Vojsci Srbije i Crne Gore koji su u vreme kritičnog događaja bili na dužnosti, kao i one vojnike i starešine koji su prethodnih dana bili u kontaktu sa pokojnim D.K. i koji su vršili pripremu straže, te komandira čete i vojnike iz čete u kojoj je bio raspoređen pokojni D.K, te se ni iz jednog od datih iskaza nije moglo posumnjati da se pokojni vojnik D.K. bilo kome žalio da ima bilo kakav problem u vojsci, osim što je jednom prilikom izrazio sumnju da mu je neko ukrao novac iz uniforme dok se tuširao, odbijajući da zvanično prijavi taj slučaj, te osim što je bio „povučen“, niko, pa ni stručni psiholog u Vojnoj pošti 4796 Leskovac nije ukazao na postojanje bilo kakvih psihičkih smetnji kod vojnika D.K, čak su i roditelji negirali postojanje takvih problema kod vojnika D.K, a pri tome imenovani vojnik nije imao nikakvih problema u adaptaciji, već je ocenjen kao dobar vojnik koji je tačno i odgovorno izvršavao vojničke zadatke. Istražni sudija Vojnog suda u Nišu detaljno je ispitao u svojstvu svedoka psihologa u VP 4796 Leskovac kao i načelnika Instituta za sudsku medicinu na V . i lekara – obducenta na Institutu za sudsku medicinu V . u Beogradu, te su sprovedena balistička veštačenja i psihološko -psihijatrijska autopsija suicida vojnika D.K. i dato je mišljenje da je vojnik D.K. bio osoba sa biološko-socijalnom predispozicijom za anksiozno-depresivno reagovanje i pasivno-zavisnom strukturom ličnosti, što je predstavljalo glavnu osnovu na koju su se samo nadovezali situacioni frustrirajući činioci, što je u datom trenutku rezultiralo suicidalnim činom; da je izvršena rekonstrukcija samoubistva pokojnog vojnika D.K, pa je sprovedenim balističkim veštačenjem utvrđeno da pronađene čaure na mestu događaja potiču iz predmetne automatske puške CZ, M70B1, fabrički broj 151913, kao i da na osnovu materijalnih tragova pronađenih na licu mesta te podataka iz spisa i sa rekonstrukcije događaja, moguće je da se u kritičnom momentu pokojni D.K. nalazio na mestu i u nekom od savijenih čučećih položaja, te da su mogući pravci putanja projektila nakon što su prošli kroz telo pokojnog vojnika prikazani na fotografijama u fotodokumentaciji rekonstrukcije događaja. Nakon rekonstrukcije automatska puška M-70B1, fabrički broj 151913 je obezbeđena i naredbom istražnog sudije Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 od 30. novembra 2004. godine poverena na čuvanje Vojnoj policiji VP 2834 Beograd.

Nakon odbačaja krivične prijave rešenjem Okružnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05 od 4. aprila 2005. godine, roditelji pokojnog vojnika su preuzeli krivično gonjenje protiv NN izvršioca zbog krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakonika, pa je povodom njihovog predloga za preduzimanje određenih istražnih radnji izvršena ekshumacija i ponovna obdukcija leša pokojnog vojnika D.K, nakon čega je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 od 27. februara 2006. godine uvažavanjem neslaganja istražnog sudije odbijen predlog oštećenih da se sprovede novo balističko veštačenje i da se od dnevnog lista „D.“ prikupe podaci o licima pomenutim u određenom tekstu tog lista i da se ta lica saslušaju u svojstvu svedoka, s obzirom na to da je sud ocenio da je na osnovu svih preduzetih radnji u toku postupka u dovoljnoj meri rasvetljena predmetna krivično-pravna stvar, a kako je ponovljenom obdukcijom prikupljeno dovoljno medicinskih elemenata nije neophodno preduzimati ostale predložene istražne radnje, s obzirom na to da iz zapisnika o reobdukciji proizlazi da je tom prilikom ustanovljena podudarnost svih medicinskih činjenica konstatovanih u nalazu prvobitno izvršene obdukcije. Navedeno rešenje je dostavljeno ošt ećenoj A. K 13. marta 2006. godine, oštećenom M . K . 10. marta 2006. godine i njihovom punomoćniku – advokatu V . B . 13. marta 2006. godine.

Iz navedenog Ustavni sud zaključuje da su istražne radnje u predmetu Vojnog suda u Nišu Ki. 449/04 sprovedene od strane Vojnog suda u Nišu u prisustvu Vojnog tužilaštva u Nišu i uz pomoć pripadnika vojne policije, koji nisu ni strukturno ni faktički u položaju zavisnosti u odnosu na nadležne organe Vojske Srbije i Crne Gore kojima je bila poverena vojna obuka pokojnog vojnika D.K. u kasarni „J ablanica“ u Leskovcu, a u čiju nepristrasnost i nezavisnost nije bila izražena sumnja ni u toku predkrivičnog postupka, niti u ustavnoj žalbi.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se sa sprovođenjem istražnih radnji povodom smrti vojnika D.K. započelo po službenoj dužnosti, odmah nakon što se kritični događaj odigrao, te da su sve nužne istražne radnje preduzimane u kratkim rokovima i u kontinuitetu, kao i da je postupak pred Vojnim sudom u Nišu trajao sedam meseci i nedelju dana, računajući od kritičnog događaja 27. avgusta 2004. godine od 4. aprila 2005. godine, kada je odbačena krivična prijava rešenjem Okružnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05, a da je postupak po zahtevu oštećenih kao supsidijarnih tužilaca pred Okružnim sudom u Leskovcu trajao deset i po meseci , računajući od 14. aprila 2005. godine kada su oštećeni preuzeli krivično gonjenje , do 27. februara 2006. godine, kada je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 uvaženo neslaganje istražnog sudije za preduzimanjem preostalih predloženih istražnih radnji, Ustavni sud je ocenio da je istraga u ovom delu ispunila zahteve hitnosti i nezavisnosti.

Ustavni sud smatra da su nadležni organi krivičnog gonjenja preduzeli sve razumne i realno moguće korake u cilju potpunog utvrđivanja svih bitnih okolnosti kritičnog događaja, kao i sve raspoložive mere iz svoje nadležnosti, kako bi se utvrdilo šta se kritičnog dana (27. avgusta 2004. godine) zaista desilo, sprovodeći detaljnu i svobuhvatnu istragu, pri čemu su svi izvedeni dokazi ukazivali na samoubistvo bez upadljivih znakova presuicidalnog sindroma. Stoga Ustavni sud smatra da je istraga povodom kritičnog događaja od 27. avgusta 2004. godine u kasarni „J .“ u Leskovcu (VP. 4796/6) ispunila zahteve hitnosti, nepristrasnosti, temeljnosti, ekspeditivnosti i adekvatnosti, zbog čega se ne mogu prihvatiti kao osnovane tvrdnje podnositeljki ustavne žalbe da su nadležni državni organi Republike Srbije „namerno činili propuste u istrazi, kako bi sprečili da se sazna istina o smrti vojnika D.K. i tako zataškavali slučaj njegovog ubistva“.

7.2. Ocena delotvornosti istrage protiv NN lica zaposlenih u Vojsci Srbije zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika po krivičnoj prijavi od 26. novembra 2012. godine u predmetu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 973/12

Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe, dana 13. januara 2011. godine, odnosno pet godina nakon dostavljanja rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 od 27. februara 2006. godine oštećenima kao supsidijarnim tužiocima i njihovom punomoćniku, predložio da se sprovede novo balističko veštačenje radi utvrđivanja činjenice da li je prislon vatrenog oružja bio relativan ili apsolutan, a da predloženo veštačenje nije moglo da se sprovede uz konstataciju Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra, Odsek u Nišu u zapisniku o veštačenju broj 1251/12 od 10. oktobra 2012. godine, da se bez predmetne garderobe, koja nije dostavljena na veštačenje i puške, koja je pronađena 14. juna 2012. godine u preduzeću „J .“, radi eksperimentalnog pucanja, ne može odgovoriti na pitanje da li su opisana oštećenja na garderobi nastala dejstvom projektila ispaljenog iz ručnog vatrenog oružja iz apsolutnog prislona, relativnog prislona, relativne blizine ili daljine, pri čemu se predmetna uniforma nije mogla dostaviti na veštačenje, jer iz dostupne evidencije proizlazi da je „najverovatnije uništena“.

Punomoćnik podnositeljki ustavne žalbe dana 26. (29.) novembra 2012. godine podnosi Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu krivičnu prijavu protiv NN lica zaposlenih u Vojsci Srbije, zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, povodom koje je Osnovno javno tužilaštvo odmah – dana 30. novembra 2012. godine stavilo zahtev Policijskoj upravi za grad Leskovac, a 13. decembra 2012. godine i Vojnoj policiji – Komandi kopnene vojske u Nišu VP 1097 da se preduzmu sve potrebne mere da se pronađe učinilac prijavljenog krivičnog dela, kao i da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu biti od koristi za vođenje krivičnog postupka, te su u periodu od nepune dve godine preduzimane opsežne istražne radnje kako bi se utvrdilo gde se nalazi uniforma koju je pokojni vojnik kritičnog dana nosio na sebi, kao i ostale okolnosti od značaja za rasvetljavanje prijavljenog krivičnog dela.

Imajući u vidu da je krivična prijava podnositeljki ustavne žalbe protiv NN lica zaposlenih u Vojsci Srbije zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika odbačena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a da predmetna uniforma nije bila pronađena, niti su rasvetljene okolnosti pod kojima je ona „nestala“, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju neophodno ispitati da li je javni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu preduzeo sve razumne mere koje su mu bile na raspolaganju kako bi se utvrdile bitne okolnosti koje se tiču čuvanja dokaza – uniforme u kojoj je smrtno stradao vojnik D.K.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio: da je po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu postupala Vojna policija u Nišu i da je utvrđeno da je predmetna uniforma, zajedno sa telom pokojnog vojnika D.K. doneta na Institut za patologiju i sudsku medicinu V . gde je izvršena obdukcija 28. avgusta 2004. godine; da je predmetna uniforma detaljno pregledana, opisana i fotografisana, te da su detaljno fotografisana i opisana sva oštećenja na uniformi, naročito mesta koja se poklapaju sa ulaznim i izlazim ranama od projektila na telu stradalog vojnika. Ustavni sud je nadalje utvrdio da je po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu Vojna policija u Nišu obavila razgovor sa načelnikom Instituta za sudsku medicinu, V . u Beogradu, sva zaposlena lica koja su učestvovala u prvobitnoj obdukciji tela pokojnog vojnika D.K. koji su se izjašnjavali o proceduri koja se uobič ajeno preduzima u praksi, kao i o proceduri koja je u konkretnom slučaju sprovedena nakon obdukcije, te su obavljeni razgovori i sa zaposlenim licima na Institutu koja su nakon obdukcije mogla doći u dodir sa predmetnom uniformom, te je utvrđeno da uniforma nije ponovo pregledana prilikom reobdukcije (novembar 2005. godine), već je tada korišćena fotodokumentacija sačinjena prilikom prve obdukcije, kao i da je poslednji mogući kontakt sa predmetnom uniformom bio 5. novembra 2004. godine, kada je obducent tražio da se uniforma pripremi za predaju roditeljima, koji su najavili da će je preuzeti, nakon čega joj se „gubi svaki trag“.

Ustavni sud je utvrdio da su u toku sprovođenja istražnih radnji povodom krivične prijave oštećenih, a u postupku pred Ustavnim sudom podnosilaca ustavne žalbe, uočeni nedostaci koji su doveli do toga da:

krivično gonjenje protiv NN učinilaca krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika apsolutno zastari, a da

dokazi koje je bilo potrebno obezbediti, pri tom e, ne budu pronađeni, odnosno došlo je do situacije nemogućnosti pouzdanog utvrđivanja gde se nalaze i kako se čuvaju predmeti nakon obdukcije leša koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Tako je u Izveštaju Vojne policije VP. 3162 Niš broj EP. 122/1 od 9. decembra 2014. godine konstatovano, prvo, da u zahtevu za vršenje obdukcije i reobdukcije nije precizirano dalje postupanje sa uniformom, drugo, da ne postoji sistemsko rešenje u vidu dokumenata koja regulišu postupanje sa dokazima nakon obdukcije na Institutu za patologiju i sudsku medicinu V, u smislu načina, roka, mesta čuvanja, načina primo-predaje i ovlašćenih lica da to realizuju, već se to realizuje posebnim rešenjem „od slučaja do slučaja“, treće, da ne postoji pisani trag o tome gde je uniforma završila, jer nije poštovana napisana procedura da se prilikom njene predaje pravi revers, što navodi na to da je uniforma uništena, jer se tada ne pravi revers, četvrto, da je u prostorijama gde se čuvaju dokazi moguć pristup od strane svih zaposlenih u Institutu jer prostorija nije fizički obezbeđena, niti postoji evidencija ko u nju ulazi i šta se unosi i iznosi.

Iz svega prethodno navedenog proizlazi da je bilo određenih propusta u istrazi koja se, pre svega, ticala mogućeg krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika. Stoga je neophodno utvrditi da li su navedeni nedostaci u sprovođenju istrage u konkretnom slučaju ugrozili njenu delotvornost, kao i da li ti propusti mogu dovesti u sumnju zaključak da je vojnik izvršio samoubistvo u okolnostima i na način, kao što su to utvrdili nadležni organi, a što je objašnjeno u prethodnom tekstu ove odluke.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da je nakon sprovedene ekshumacije (29. septembra 2005. godine) i ponovne obdukcije tela pokojnog vojnika D.K. dato mišljenje u kojem je navedeno da se na osnovu karakteristika ulaznih rana i njihove okoline može zaključiti da su prostreline nanesene iz relativne blizine, kao i da se iz oštećenja odeće u nivou ulaznih rana ukazuje na to da su usta cevi bila prislonjena uz tkaninu i da takav nalaz ukazuje na postojanje relativne blizine u odnosu na kožu i apsolutne blizine u odnosu na odeću, sa zaključnom konstatacijom da, na osno vu svega utvrđenog, nema sudsko-medicinskih elemenata na osnovu kojih bi se moglo isključiti samopovređivanje D.K.

Iz navedenog proizlazi da je u zapisniku o reobdukciji Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u B . broj 358/05 od 11. novembra 2005. godine, suštinski odgovoreno na pitanja koja su oštećeni postavili u svom predlogu za sprovođenje balističkog veštačenja, kako u onom koji je pravnosnažno odbijen rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 44/06 od 27. februara 2006. godine, tako i u novom predlogu od 13. januara 2011. godine, a povodom kojeg je utvrđeno da je nemoguće pronaći uniformu u kojoj je vojnik D.K. smrtno stradao.

Stoga, Ustavni sud konstatuje da bi prethodno navedeni propusti nadležnih organa, pre svih zaposlenih u Institutu za sudsku medicinu V, sami po sebi, mogli da ukažu na to da prvobitno vođena istraga, kako po predlogu Vojnog tužilaštva, tako i po supsidijarnom predlogu oštećenih, nije bila dovoljno detaljna i da postoje dokazi koji, nisu bili, a morali su biti, izvedeni – konkretno, predloženo balističko veštačenje. Međutim, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i opsežnost preduzetih istražnih radnji, na koje podnosioci ustavne žalbe nisu imali primedbi, naročito mišljenje veštaka balističara datog prilikom rekonstrukcije kritičnog događaja, kao i rezultate reobdukcije tela pokojnog vojnika D.K, Ustavni sud smatra da navedeni pro pusti nadležnih državnih organa ne pružaju dovoljno osnova za zaključak da je istraga smrti vojnika D.K. bila manjkava u meri koja dovodi u pitanje njenu delotvornost.

Zaključak o delotvornosti istrage, uprkos postojanju i određenih propusta, posebno proizlazi iz činjenice da se osnovni propust tiče uniforme koja nije mogla biti pronađena, a koja je po svemu sudeći uništena u postupku koji nije bio formalno korektan, čime je onemogućeno da se naknadno prema otvorima na uniformi nastalim od ustrelina, ponovo utvrđuje daljina pucanja, te potom eventualno, sprovede i odgovarajući eksperiment, odnosno balističko veštačenje, ako bi organ postupka prihvatio takav dokazni predlog. Ovde treba imati u vidu i delovanje krivičnoprocesnog načela slobodne ocene dokaza.

Naime, propust koji se tiče uniforme, koja nakon što je već sprovedena odgovarajuća ekspertska analiza, potom nije čuvana na ispravan način, nije u konkretnom slučaju od suštinskog značaja, koji bi podrazumevao da je njime dovedena u pitanje delotvornost istrage, jer je kao što je to već objašnjeno u prethodnom tekstu, daljina pucanja, pouzdano utvrđena ne samo analizom oštećenja odeće u nivou ulaznih rana, što ukazuje na to da su usta cevi bila prislonjena uz tkaninu i da takav nalaz ukazuje na postojanje relativne blizine u odnosu na kožu i apsolutne blizine u odnosu na odeću, već i na osnovu obdukcije i reobdukcije, što se konkretno tiče karakteristika ulaznih rana na telu.

To znači da je daljina pucanja u konkretnom slučaju, a iz čega u kontekstu analize svih drugih utvrđenih činjenica i dokaza, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi i proizlazi zaključak da se u konkretnom slučaju radi o samoubistvu, već utvrđena na pouzdan način odgovarajućim dokaznim/istražnim radnjama, te da pri tome, nema realnih osnova za pretpostavku/sumnju da bi se do drugačijeg zaključka došlo i da je sprovedeno predloženo balističko veštačenje.

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe bile uključene u postupak u meri koja je neophodna za zaštitu njihovih interesa kao najbližih srodnika i oštećenih u krivičnoprocesnom smislu.

Na temelju analize svih prethodno navedenih činjenica, koje se tiču postupanja nadležnih organa u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da prethodno objašnjeno nedostaci u sprovođenju istrage u konkretnom slučaju, nisu na bilo koji relevantan način suštinski ugrozili njenu delotvornost, kao i da ti propusti ne mogu dovesti u sumnju zaključak da je vojnik izvršio samoubistvo u okolnostima i na način, kao što su to utvrdili nadležni organi, a što je već podrobno objašnjeno u prethodnom tekstu ove odluke.

Pored toga, Ustavni sud ističe da se delotvornost istrage ni inače, a to se tiče i konkretnog slučaja, ne može ceniti isključivo sa stanovišta da li je iz istrage proizišao zaključak o postojanju krivičnog dela, pa i okrivljenog/okrivljenih za to krivično delo (što je u konkretnom slučaju sadržano u „verziji“ podnosilaca krivične prijave ili predstavlja njihovo subjektivno uverenje ), jer obrnuto, ishod delotvorne istrage može biti i dokazno utemeljeni zaključak da konkretno delo povodom kojeg se istraga vodila, nije krivično delo, niti tada naravno, postoje i okrivljeni za takvo delo, koje samo po sebi, nema deliktni karakter.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je postupak Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu u predmetu Ktn. 973/12, a u vezi sa radnjama preduzetim u predmetu Okružnog javnog tužilaštva u Leskovcu Ktn. 9/05 i u predmetu Okružnog suda u Leskovcu Kri. 17/05, bio temeljan, hitan i delotvoran, te je ocenio da aktom Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu Ktpo. 135/14 od 26. decembra 2014. godine i radnjama Osnovnog javnog tužilaštva u Leskovcu u predmetu Ktn. 973/12 nije došlo do povrede procesnog aspekta prava iz člana 24. Ustava.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ocena osnovanosti materijalnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava

Ustavni sud smatra da je kada se radi o oceni osnovanosti materijalnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava, u konkretnom slučaju neophodno odgovoriti na pitanje da li se s obzirom na sve relevantne okolnosti konkretnog događaja može smatrati da je država ispunila svoju obavezu da u dovoljnoj meri i na realno raspoložive i adekvatne načine zaštiti život podnosioca ustavne žalbe dok se nalazio na odsluženju obaveznog vojnog roka , te deluje preventivno u odnosu na mogući gubitak života vojnika, što se u konkretnom slučaju, pre sve ga, tiče sprečavanja samoubistva vojnika tokom odsluženja redovnog vojnog roka .

Primenom opštih principa, navedenih u tački 5. obrazloženja ove odluke, na konkretan slučaj, kada je reč o preventivnom materijalnom aspektu prava na život iz člana 24. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je pokojni vojnik D.K. u prijemnom upitniku naveo da želi da odloži odlazak u vojsku jer je imao „određenih problema“; da nakon završene osnovne škole nije uspeo da upiše Vojnu gimnaziju, što ga je, po izjavi majke, u tom trenutku „demoralisalo“ (ali kasnije uspešno završava srednju školu kao odličan đak i student više škole); da je od strane komandira čete u koju je raspoređen po prijemu okarakterisan „da se po svom ponašanju odmah izdvojio od drugih jer je bio izuzetno ćutljiv i povučen, zbog čega je dat nalog komandirima odeljenja da obrate pažnju na njega i da u opuštenim razgovorima saznaju razloge takvog ponašanja, jer je u razgovoru sa komandirom negirao postojanje bilo kakvih problema; da je bio dobar i uzoran vojnik i sa svim vojnicima u dobrim odnosima, ali da je svaki slobodan trenutak koristio da se povuče u sebe i ćuti; da su krajem juna 2004. godine roditelji posredno obavestili komandira čete da se pokojni D.K. drugačije ponaša i da su primljeni na razgovor 4. avgusta 2004. godine kada su došli u posetu, pri čemu je vojnik D.K. i dalje negirao da ima bilo kakav problem u jedinici, te da se u toku tog razgovora rasplakao izražavajući strah da će ga ostali vojnici „zezati“ kada saznaju za dolazak roditelja i za plakanje, što je komandir negirao tvrdeći da niko neće saznati za taj razgovor; da je u svom iskazu jedna od vojnika, koji je samo iz viđenja poznavao D.K, rekao da je vojnik D.K. bio karakterističan po tome što je na sva pitanja odgovarao samo klimanjem glave; da je drugi vojnik izjavio da je vojnika D.K. poznavao kao dobrog druga i korektnog dečka, ali da je bio dosta povučen i stalno je pokušavao da se izoluje, ali da je uvek negirao postojanje problema; da je njegova ćutljivost i povučenost bila uočljiva svima koji su povodom kritičnog događaja ispitivani; da se sa vikend odsustva vratio 23. avgusta 2004. godine, a za stražu je bio raspoređen za 26. i 27. avgust 2004. godine u, te je 24. avgusta 2004. godine počela priprema straže; da je veče pre kritičnog događaja 26. avgusta oko 20.00 sati prijavio nestanak novca (4.000 dinara), za koji je vojnoj policiji tvrdio da mu je ukraden, ali je odbio da napiše pisanu izjavu o tom događaju i na pitanje da li sumnja na nekoga izjavio „Nije bitno, nije važno“; da je iste večeri – 26. avgusta 2004. godine oko 22,40 sati razgovarao sa majkom oko 20 minuta i da joj je prijavio nestanak novca, nakon toga je imao pet propuštenih poziva od sestre na koje se nije odazivao; da je mesec dana pre kritičnog događaja izbegavao telefonske razgovore sa ocem i nije odgovarao na po zive; da su roditelji, ujak i ujna dolazili u posetu i predlagali da ga vode psihologu, jer su primetili da je smršao i da se nešto dešava, ali je on to odbio; da je bio na straži od 23.00 sata 26. avgusta do 01.00 sat 27. avgusta 2004. godine, nakon čega je imao četiri sata pauze, pa potom stražu u 05.00 sati do 07.00 sati 27. avgusta 2004. godine; da se kritični događaj desio 27. avgusta u 07.05 sati u praznoj spavaonici.

Ustavni sud je utvrdio da je tek nakon kritičnog događaja, u sprovedenoj psihološko-psihijatrijskoj autopsiji suicida vojnika D.K., odnosno na temelju takve stručne analize, utvrđeno da se na osnovu ispoljenog ponašanja, poznavanja porodične situacije i hetroanamnestičkih podataka analizom strukture ličnosti vojnika D .K, zaključeno da je on bio osoba sa biološko-socijalnom predispozicijom za anksiozno -depresivno reagovanje i pasivno-zavisnom strukturom ličnosti, što je predstavljalo glavnu osnovu na koju su se samo nadovezali situacioni frustrirajući činioci, što je u datom trenutku rezultiralo suicidalnim činom. Ustavni sud smatra da je navedenu analizu trebalo sprovesti znatno ranije, odnosno pre prijema pokojnog D.K. na redovno služenje vojnog roka, te u skladu sa tom analizom odlučiti da li je bilo opravdano razmotriti mogućnost odlaganja njegovog prijema u vojsku. Konačno, takva stručna analiza se morala sprovesti i nakon uočavanja bitnih promena u ponašanju vojnika D.K., što su nesporno primetili ne samo njemu bliske osobe koje su ga posećivale, već i nadležni u njegovoj jedinici, a što je sve ukazivalo na određene ozbiljne probleme koje je vojnik D.K. imao tokom služenja redovnog vojnog roka.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je nakon kritičnog događaja i izvršene psihološko-psihijatrijske autopsije suicida vojnika D.K. od strane ekspertiznog vojnog tima dat predlog se, kao mera prevencije suicida u vojsci, pooštre kriterijumi selekcije regruta prilikom njihove ocene sposobnosti za vojsku i ozbiljno preispita opravdanost zahteva za odlaganje služenja vojnog roka, kao i da se posebna pažnja posveti regrutima koji u svojoj anamnezi imaju ocenu – nesposoban za učenika Vojne gimnazije, te da je potrebne da se u vojnoj sredini radi na otklanjanju uočenog „fenomena iscrpljivanja“ kod vojnika koji se preterano angažuju na raznim zadacima, a naročito se učestalo upućuju na stražarsku dužnost, kao i da treba voditi računa o individualnom stepenu izdržljivosti svakog pojedinca i naći adekvatniji ritam straže od postojećeg, koji je jako iscrpljujući, Ustavni sud smatra da nadležni vojn i organi nisu preduzel i sve neophodne mere koje su se od njih razumno mogle očekivati, kako bi se, najpre pravilno procenilo da li je i u kojoj meri je pokojni D.K. bio psihološki spreman za preuzimanje i obavljanje vojnih dužnosti koje se od vojnika zahtevaju u toku obaveznog odsluženja vojnog roka, a potom i da posvete veću pažnju problemima sa kojima se mladi vojnik u toku služenja vojnog roka suočava imajući u vidu različit stepen izdržljivosti svakog pojedinca posebno.

Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je vojnik D.K. vidno promenio telesnu težinu, njegova povučenost i konstantna težnja za izolovanjem, odbijanje telefonske komunikacije sa roditeljima, okolnost da je prijavio da ima problem (sumnja u krađu novca), po oceni Ustavnog suda bili su dovoljni pokazatelji, koje su nadležni vojni organi bil i dužn i da blagovremeno uoče, a koji su, svakako, ukazivali na potrebu pružanja stručne pomoći vojniku D.K, koja je u konkretnom slučaju izostala.

Kako obavljanje stražarske dužnosti samo po sebi , uvek predstavlja specifičan rizik, jer vojnici koji su na straži imaju pri sebi oružje i municiju, a pri tom su u određenom vremenskom periodu izloženi pojačanim fizičkim i psihičkim naporima, zbog redovnih smena straže, što po definiciji , najčešće, podrazumeva konstantan umor i neispavanost, Ustavni sud smatra da je uvek potrebno pažljivo proceniti da li su konkretni vojnici, čak i onda kada su generalno sposobni da služe vojni rok, realno sposobni da obavljaju takvu specifičnu dužnost, odnosno da stražare.

Iz podataka utvrđenih tokom psihološko-psihijatrijske autopsije suicida vojnika D.K, može se zaključiti da on po svemu sudeći, u vreme kada je dobio veoma odgovornu dužnost koja zahteva nošenje oružja i municije, te odgovarajuće manipulisanje oružjem, za to nije bio spreman i u potpunosti sposoban , te da je vršenje stražarske dužnosti u konkretnom slučaju predstavljal o veliki rizik za život vojnika D.K.

Samim tim što je post festum, dakle tek nakon konkretne smrti vojnika usled izvršenog samoubistva, ekspertizni vojni tim i formalno dao niz razumnih predloga usmerenih da se efikasno deluje preventivno, radi generalnog sprečavanja suicida u vojsci, što uključuje niz sasvim konkretnih mera, praktično je implicitno, ali ipak nedvosmisleno priznato da je niz ozbiljnih propusta suštinski doveo do samoubistva vojnika u konkretnom slučaju.

Naime, ekspertizni vojni tim predlaže sledeće mere:

1) pooštravanje kriterijuma selekcije regruta prilikom njihove ocene sposobnosti za vojsku,

2) ozbiljno preispitivanje opravdanosti zahteva za odlaganje služenja vojnog roka,

3) posvećivanje posebne pažnje regrutima koji u svojoj anamnezi imaju ocenu – nesposoban za učenika Vojne gimnazije,

4) otklanjanje uočenog „fenomena iscrpljivanja“ kod vojnika koji se preterano angažuju na raznim zadacima, a naročito kada se učestalo upućuju na stražarsku dužnost,

5) vođenje računa o individualnom stepenu izdržljivosti svakog pojedinca, kao i

6) pronalaženje adekvatnijeg ritma straže od postojećeg, koji je jako iscrpljujući.

Sve predložene mere ekspertiznog vojnog tima proizišle su isključivo iz analize okolnosti konkretnog samoubistva tokom služenja redovnog vojnog roka i temelje se isključivo na oceni niza relevantnih faktora koji su potencijalno uticali kauzalno na suicid konkretnog vojnika tokom služenja redovnog vojnog roka.

Dakle, kako ekspertizni vojni tim sve svoje utemeljene predloge isključivo vezuje za tragično iskustvo proizišlo iz konkretnog slučaja samoubistva vojnika D. K. za vreme služenja redovnog vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore u Leskovcu, moglo bi se zaključiti da do kon kretnog samoubistva vojnika D.K, po svemu sudeći, ne bi ni došlo da su nadležn i vojn i organi prethodno sproveli sve te mere, ili bar jedan veći deo tih razumnih mera, koje na temelju analize svih relevantnih okolnosti suicida tokom služenja vojnog roka, za ubuduće, predlaže ekspertizni vojni tim, koji je i sam u širem smislu deo vojničke organizacije.

Kako su sve te predložene mere razumne i kako bi se osnovano moglo očekivati da bi one svakako i inače, dosledno morale biti sprovođene i pre nego što je došlo do samoubistva vojnika D.K. za vreme služenja redovnog vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore u Leskovcu, koje je bilo konkretan povod za naknadnu analizu i racionalne predloge ekspertiznog vojnog tima, može se zaključiti da nadležni vojn i organi u tom pogledu snose odgovornost za nedovoljno poklanjanje pažnje prevenciji suicida tokom služenja obaveznog vojnog roka i inače, tj. u jednom opštem smislu, a iz čega je potom, proizišlo konkretno samoubistvo vojnika D. K., za vreme služenja redovnog vojnog roka u Vojsci Srbije i Crne Gore u Leskovcu.

Stoga Ustavni sud smatra da je podnositeljkama ustavne žalbe povređen materijalni aspekt prava na život iz člana 24. Ustava, jer ovlašćena službena lica Vojske Srbije i Crne Gore nisu ispunila svoju preventivnu materijalnu obavezu da zaštite život vojnika D.K. od njega samog, odnosno u pogledu mogućeg samoubistva, dok se on nalazio pod njihovim neposrednim nadzorom, tokom služenja redovnog vojnog roka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe istakle zahtev za naknadu nematerijalne u iznosu od po 10.000,00 evra isključivo ukazujući na povredu p rocesnog aspekta prava na život, uverene da su nadležni državni organi namerno činili propuste u istrazi kritičnog događaja kako se ne bi otkrilo ko je usmrtio njihovog sina, odnosno brata.

Međutim, kako je Ustavni sud utvrdio da je istraga povodom kritičnog događaja od 27. avgusta 2004. godine delotvorno sprovedena i da je u toku opsežne i detaljne istrage nesumnjivo utvrđeno da se u konkretnom slučaju radilo o samoubistvu na koje oštećenog D.K. niko nije ni podstrekavao, niti mu je u tome pomagao, te kako je Ustavni sud utvrdio da se u konkretnom slučaju nije radilo o „zataškavanju ubistva“, već isključivo o pogrešnoj proceni sposobnosti pokojnog D.K. za prijem u vojsku, te nereagovanju na adekvatan način prilikom uočav anja problema koje je vojnik D.K, u relevantnom vremenskom periodu imao tokom služenja redovnog vojnog roka, a što je nakon kritičnog događaja Vojska Srbije i Crne Gore prihvatila kao svoju odgovornost (što proizlazi, pre svega, iz zaključaka sprovedene psihološko -psihijatrijske autopsije suicida od 6. oktobra 2004. godine), Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosima od po 5.000 evra, delotvoran način otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava iz člana 24. Ustava.

Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede preventivnog materijalnog aspekta prava na život. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4527/2011: Povreda prava na život zbog neefikasne istrage smrti vojnika na Topčideru