Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbacivanje žalbe na meritum

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao skoro 14 godina. Međutim, žalba protiv meritornih presuda je odbačena, jer je stav sudova o zastarelosti potraživanja ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z . r . U . u N . S „T .“, u stečaju , iz Novog Sada i „ H.“ DOO iz Batočine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z . r . U. u N . S . „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1748/06.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , i „ H.“ DOO izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 17. septembra 2008. godine, dopunske presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 14. septembra 2010. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3257/13 od 9. maja 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , iz Novog Sada , podnela je Ustavnom sudu, 25. septembra 2014. godine, preko zakonskog zastupnika N. Š, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1748/06 . 14. oktobra 2014. godine isti podnosilac dopunio je ustavnu žalbu, tako što je osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

„H.“ DOO iz Batočine podnelo je 16. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika M . J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 17. septembra 2008. godine, dopunske presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 14. septembra 2010. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3257/13 od 9. maja 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosilaca S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , iz Novog Sada izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1748/06 i „ H.“ DOO iz Batočine izjavljene protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 17. septembra 2008. godine, dopunske presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 14. septembra 2010. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3257/13 od 9. maja 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu Už-7845/2014 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom Už-7396/2014, tako da su ustavne žalbe podnosilaca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak se vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-7396/2014.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao 14 godina, da predmet nije bio pravno složen, čime bi se opravdalo dugo trajanje postupka i da podnosilac S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , nije doprinela dužini trajanja postupka; da je osporenom prvostepenom presudom odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, dok je dopunskom presudom odbijen kao neosnovan i eventualni tužbeni zahtev; da je osporenom drugostepenom presudom utvrđeno postojanje aktivne legitimacije tužioca, te da je razlog za potvrđivanje prvostepenih presuda u zastarelosti tužiočevog potraživanja; da su osporene presude donete protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, jer sudovi smatraju da ugovor o davanju na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta predstavlja po svojoj prirodi ugovor o prometu usluga u kom slučaju se primenjuje rok zastarelosti od tri godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima; da se prema stanovištu sudova , rok zastarelosti za naknadu štete zbog neblagovremenog izvršenja počinje računati od dana kada stranka nije izvršila svoju obavezu; da podnosioci smatraju da je tužba i u slučaju računanja roka zastarelosti od tri godine podneta blagovremeno, te da je sukcesivnim izvršavanjem obaveze tuženog dolazilo do prekida zastarelosti; da je pogrešan stav sudova da je tužilac morao da traži naknadu štete od dana kada je tuženi pao u docnju, jer se tužbom traži naknada štete zbog zakašnjenja u izvršenju obaveze, a ne izvršenje obaveze. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakli su i zahteve za naknadu materijalne štete , dok je podnosilac S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , istakla i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, S. z . „T .“ iz Novog Sada, podnela je 5. septembra 2000. godine Privrednom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Zavoda za izgradnju Novog Sada, radi utvrđenja prava korišćenja, ništavosti, sticanja bez osnova i naknade štete.

Do donošenja rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 6910/03 od 1. marta 2004. godine, kojim je ukinuto rešenje Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2451/00 od 12. septembra 2003. godine , kojim je usvojena privremena mera tužioca i zabranjeno tuženom svako raspolaganje gradskim građevinskim zemljištem taksativno navedenim u rešenju do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka i naloženo Službi za katastar nepokretnosti da bez odlaganja ovu zabeležbu sprovede u javnim knjigama, održana su četiri ročišta na kojima su izvedeni dokazi građevinskim i ekonomskim veštačenjem, dopunskim veštačenjem i saslušanjem sudskih veštaka, dok dva ročišta nisu održana usled izostanka sudskog veštaka.

Trgovinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2451/00 od 28. juna 2004. godine odbio, kao neosnovan, predlog za izdavanje privremene mere kojom se zabranjuje tuženom svako raspolaganje gradskim građevinskim zemljištem taksativno navedenim u rešenju do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka i nalaganje Službi za katastar nepokretnosti da bez odlaganja ovu zabeležbu sprovede u javnim knjigama.

U daljem toku postupka održana su četiri ročišta na kojima je ponovo izveden dokaz dopunskim građevinskim i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskih veštaka.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2451/00 od 15. septembra 2005. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan prigovor nenadležnosti Trgovinskog suda u Novom Sadu. Stavom drugim izreke presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 15.755.258,78 evra, u dinarskoj protivvrednosti , sa kamatnom stopom Evropske centralne banke od 18. aprila 2005. godine po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 851.440,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 16.338.449,00 evra, sa kamatom počev od 1. decembra 2000. godine.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 11648/05 od 27. jula 2006. godine ukinuo ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2451/00 od 15. septembra 2005. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je nakon četiri održana ročišta i izvedenog dokaza saslušanjem sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 4. aprila 2007. godine određen zastoj postupka do donošenja odluke Višeg trgovinskog suda o žalbi tužioca od 26. marta 2007. godine na rešenje istog suda P. 1748/06 od 9. marta 2007. godine kojim je odbačena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja donetog na ročištu od 13. februara 2007. godine, kojim je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za određivanje zastoja u postupku.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 3290/07 od 7. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepeno rešenje Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 9. marta 2007. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 14. aprila 2008. godine dozvoljeno je stupanje u parnicu „H.“ DOO, Novi Sad, kao umešača na strani tužioca.

U nastavku postupka je nakon dva održana ročišta zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 17. septembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke, konstatovano da je tužba povučena u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da ima pravo korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu taksativno navedenom u izreci, što je tuženi dužan priznati i trpeti, a tužilac se ovlašćuje da na osnovu ove presude izvrši upis prava korišćenja u svoju korist, kao i da se utvrdi da su ništavi i bez pravnog dejstva alineja sedam Konkursa od 21. juna 1990. godine, stav 3. Odluke od 14. jula 1990. godine, tačka 2. ugovora od 20. septembra 1990. godine, tač. 1. i 2. prvog Aneksa od 5. juna 1991. godine i čl . 1. i 2. trećeg Aneksa od 30. maja 1995. godine i da se utvrdi da je visina obaveze tužioca za pripremu ugovorenog zemljišta po ugovoru od 20. septembra 1990. godine iznosila 708.153,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati ukupan iznos od 1.264.081.466,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačno opredeljenih iznosa do isplate. Stavom trećim izreke je odbijen, kao neosnovan, eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 15.684.365,85 evra, u dinarskoj protivvrednosti , sa kamatnom stopom Evropske centralne banke u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate počev od 1. marta 2006. godine na pojedinačno opredeljene iznose do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, prigovor stvarne nenadležnosti ovog suda.

Odlučujući o žalbama tužioca i umešača na strani tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 8886/08 od 25. juna 2009. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta P. 1748/06, radi otklanjanja procesnih nedostataka, odnosno radi dostavljanja žalbe umešača i obrazloženja žalbe umešača na odgovor tužiocu i tuženom.

Privredni sud u Novom Sadu je doneo osporenu dopunsku presudu P. 1748/06 od 14. septembra 2010. godine kojom je odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati iznos od 1.256.009.229,94 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. februara 2007. godine do isplate, kao i zahtev da mu tuženi isplati iznos od 15.755.258,78 evra, u dinarskoj protivvrednosti , sa kamatnom stopom Evropske centralne banke , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate počev od 1. marta 2005. godine do isplate.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 12. novembra 2010. godine prekinut je postupak u ovoj parnici, zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1748/06 od 21. marta 2013. godine, postupajući po predlogu stečajnog upravnika tužioca od 19. marta 2013. godine, nastavio parnični postupak.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3257/13 od 9. maja 2013. godine odbijene su, kao neosnovane žalbe tužioca i umešača na strani tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 17. septembra 2008. godine, kao i dopunska presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1748/06 od 14. septembra 2010. godine.

Odlučujući o revizijama, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine odbio, kao neosnovane, revizije tužioca i umešača na strani tužioca izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3257/13 od 9. maja 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002) bilo je propisano: da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da z astarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano i da ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (član 361.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala i da po traživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe S. z . r . U. u N . S . „T .“ sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 5. septembra 2000. godine Trgovinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 196/13 od 15. maja 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 13 godina i osam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi osnovanost tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio naknadu štete zbog docnje tuženog u izvršenju ugovorne obaveze, odnosno predaje lokaliteta tužiocu kao investitoru, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak (veštačenje preko sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke), ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo četrnaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik delimično doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, tužilac je izjavio žalbu na rešenje prvostepenog suda kojim je odbijen kao neosnovan njegov predlog za određivanje zastoja u postupku, odnosno protiv rešenja protiv koga nije dozvoljena žalba, jer u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi predviđeni članom 219. Zakona o parničnom postupku, prema kome nije ni dozvoljena posebna žalba. Imajući u vidu, napred navedeno, Ustavni sud nalazi da je tužilac doprineo dužem trajanju parničnog postupka za jednu godinu.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 13 godina i osam meseci (ne računajući period od dve godine i četiri meseca koliko je postupak pred prvostepenim sudom bio u prekidu usled pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem do odlučivanja istog suda o predlogu stečajnog upravnika tužioca za nastavak postupka), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon pet godina doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon tri godine doneta druga presuda, ali je drugostepeni sud zbog procesnih nedostataka bio onemogućen da odlučuje o žalbama, jer žalbe i obrazloženje žalbe umešača, nisu bili dostavljeni na odgovor tužiocu i tuženom. Kako je prvostepeni sud propustio da odluči još o dva eventualna tužbena zahteva to je o istima odlučio dopunskom presudom. Po donošenju dopunske presude, parnični postupak je prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala od 12. novembra 2010. godine do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu stečajnog upravnika tužioca za nastavak postupka, odnosno u periodu od dve godine i četiri meseca. Drugostepeni sud je nakon otklanjanja procesnih nedostataka konačno odlučio o žalbama i potvrdio prvostepenu presudu, kao i dopunsku presudu, a takođe je i Vrhovni kasacioni sud odlučujući o revizijama potvrdio drugostepenu presudu.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva prvog podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete koji je opredeljen u visini troškova tužioca nastalih u izvršenju ugovorne obaveze, za koji deo je pravnosnažno odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom su se podnosioci nalazili u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Ovakav zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet je od strane S. z . r . U. u N . S . „T .“, u stečaju , ali ne drugog podnosioca „H.“ DOO, ali kako zahtev za naknadu materijalne štete zbog finansijskih posledica koje podnosioci trpe usled gubitka spora u parnici, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se oštećenom priznaje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izraženo u osporenim presudama, jer su sudovi razumljivo obrazložili zbog čega smatraju da je predmet tužbenog zahteva naknada štete zbog docnje tuženog u izvršenju svoje ugovorene obaveze, predaje lokacije. Kako je obaveza tuženog za predaju gradskog građevinskog zemljišta dospevala zaključno sa 31. decembrom 1995. godine, to je tužilac već narednog dana mogao tražiti ispunjenje obaveze, što ukazuje da je saglasno odredbi člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, rok zastarelosti počeo da teče 2. januara 1996. godine, a kako je tužbu podneo 6. septembra 2000. godine protekom roka od tri godine propisanog čl . 374. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, to je potraživanje tužioca zastarelo. Sudovi su dali ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega se u konkretnom slučaju ne može primeniti opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da tužilac u toku postupka nije opredelio da deo utuženog potraživanja za osnov ima neosnovano obogaćenje, jer navedeno ne proizlazi ni iz samih činjeničnih navoda tužbe ni navoda tužioca u toku postupka. Ustavni sud posebno nalazi da je revizijski sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je u toku postupka utvrđeno da prvo tužilac nije ispunjavao svoje ugovorne obaveze u rokovima predviđenim ugovorom, povodom čega su zaključivani aneksi ugovora, a da je rok za izvršenje ugovorne obaveze tuženog po aneksima utvrđen 31. decembra 1995. godine, te da je tužilac prvog narednog dana (2. januara 1996. godine) nakon što tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu mogao optirati da traži izvršenje ugovora i naknadu štete zbog neblagovremenog izvršenja, odnosno da raskine ugovor i traži naknadu štete zbog neizvršenja ugovora. Imajući u vidu da tužilac istekom ugovorenog roka nije tražio izvršenje ugovora u primerenom roku, već je prihvatio ispunjenje ugovorne obaveze od strane tuženog nakon skoro pet godina od ugovorenog roka, to po osnovu svog nečinjenja ne može ostvariti pravo na naknadu štete zbog docnje tuženog u ispunjenju ugovorne obaveze.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine navedene odredbe sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosioci ustavne žalbe ni su nave li u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti su za svoje tvrdnje priloži li odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tačk i 4. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca S. z . r . U. u N . S . „T .“ u stečaju za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i odbacivanje žalbe na meritum

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti