Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro osam godina. Sud je zaključio da je do nerazumnog trajanja došlo zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Simeonovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Simeonovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16506/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba Radoslava Simeonovića izja vljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8555/12 od 17. maja 2013. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Simeonović iz Beograda podneo je, 18. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Maričića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Podnosilac takođe osporava i navedenu presudu u delu kojim je tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog pretrpljenog straha . Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se poništi osporena presuda, te da mu se zbog dužine postupka odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16506/11 (ranije spis Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1663/05) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. M. podne o je 1. jula 2005 . godine Trećem opštinskom sudu u Beograd tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete .

U sprovedenom postupku do donošenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1663/05 od 9. decembra 2008. godine zakazano je ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri održano i na kojima je sproveden doka zni postupak medicinskim veštačenjem, i to od strane sudskih veštaka traumatologa i neuropsihijatra. Ostalih deset ročišta nije održano bez krivice tuženog, pri čemu dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog protesta zaposlenih u sudu. U periodu od 12. decembra 2005. do 8. oktobra 2008. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. U periodu od 2. juna 2006. do 1. juna 2007. godine ročišta nisu održavana zbog toga što veštak Đ. A. nije hteo da preuzme predmet kako bi izveo veštačenje jer tužilac do 14. maja 2007. godine nije uplatio predujam na ime veštačenja, da bi nakon uplate izvršene 21. maja 2007. godine, veštak Đ. A. dostavio sudu nalaz i mišljenje dana 17. septembra 2007. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 13. februara 2009. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3459/10 od 20. maja 2011. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1663/05 od 9. decembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana, a jedno nije bez krivice tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 16506/2011 od 9. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 35.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da mu osim naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah dosuđen stavom prvim izreke presude isplati , i iznos od 45.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 8555/12 od 17. maja 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16506/2011 od 9. maja 2012. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8555/12 od 17. maja 2013. godine, kojom je pravosnažno okončan ovaj postupak, proteklo sedam godina i 11 mesec i.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom govori i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo medicinskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali postupajući sudovi. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka bile donete dve prvostepene presude, od koji je jedna bila ukinuta. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od 17 zakazanih ročišta održano samo šest, pri čemu dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog protesta zaposlenih u sudu. Pri tome, u periodu od 12. decembra 2005. godine do 8. oktobra 2008. godine, dakle za dve godine i deset meseci, nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, s tim da se period od 2. juna 2006. godine do 1. juna 2007. godine kada ročišta nisu održavana zbog toga što veštak Đ. A. nije hteo da preuzme predmet kako bi izveo veštačenje jer tužilac nije uplatio predujam na ime veštačenja, ne može staviti u krivicu sudu . Ustavni sud ukazuje i da je postupak po žalbi podnosioca na prvu prvostepenu presudu trajao više od dve godine i tri meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog p ostupka i postu panje nadležnih suda, kao i da je na dužinu postupka uticala činjenica da u periodu od 2. juna 2006. godine do 1. juna 2007. godine ročišta nisu održavana zbog toga što veštak Đ. A. nije hteo da preuzme predmet kako bi izveo veštačenje jer tužilac nije uplatio predujam na ime veštačenja, što se ne može staviti u krivicu sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za po vredu prava koju je podnosilac ust avne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 8555/12 od 17. maja 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost postavljenog tužbenog zahteva u delu koji se odnosi na dosuđenu naknadu nematerijalne štete na ime duševnog bola zbog pretrpljenog straha, što on nije nadležan da čini. Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

6. S obzirom na to da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavi o dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 678/2017: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 5386/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 11225/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke
• Už 2589/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u dugotrajnom parničnom postupku
• Už 7601/2014: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine
• Už 4568/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 2232/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu