Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ostvarivanje prava na penziju, koji traje preko osam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. K . iz Prizrena , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ . K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 2770 podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. K . iz Prizrena podnela je Ustavnom sudu, 19. juna 2018. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 5. i 30. juna i 19. oktobra 2020. godine, 25. februara i 22. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 2770. Podnositeljka se istovremeno pozvala na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije i dospelih neisplaćenih mesečnih iznosa penzije podnela 16. aprila 2013. godine i da postupak nije pravnosnažno okončan. Istakla je zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini D. broj 2770, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 16. aprila 2013. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate porodične penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Prištini broj 7017146021 od 8. septembra 1998. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.6-1366/2013 od 11. oktobra 2013. godine (broj dosijea D. 2770) odbijen je predmetni zahtev, jer je utvrđeno da je podnositeljki priznato pravo na penziju rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Prištini broj 7017146021 od 8. septembra 1998. godine, kao i da je korisnik penzije po Uredbi o penzijama na Kosovu i Metohiji broj 2001/35 od 22. decembra 2001. godine i U redbi broj 2005/20 od 20. aprila 2004. godine. Polazeći od odredbe člana 119. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prvostepeni organ je odlučio kao u izreci.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) od 6. februara 2014. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5077/14 od 11. decembra 2014. godine uvažena je tužba podnositeljke podneta 3. aprila 2014. godine, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Po oceni Upravnog suda, u obrazloženjima rešenja upravnih organa nisu dati dovoljni i jasni razlozi z a ocenu da nije osnovan zahtev podnositeljke za uspostavu isplate penzije od momenta obustave isplate do početka korišćenja penzije po osnovu navedenih uredbi.

Drugostepeni organ je rešenjem od 27. aprila 2015. godine uvažio žalbu podnositeljke, poništio rešenje prvostepenog organa od 11. oktobra 2013. godine i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 25. juna 2015. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnositeljke, a u obrazloženju je navedeno: da je podnositeljki penzija isplaćivana do 1999. godine, kada je obustavljena isplata penzije; da se podnositeljka do podnošenja zahteva 16. aprila 2013. godine nije obratila Fondu i prijavila okolnosti na osnovu kojih bi bio moguć nastavak isplate penzije; da se, saglasno članu 123. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 - Odluka US, 84/2004 - drugi zakon, 85/05, 101/05 - drugi zakon, 63/06 - Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18, 46/19 - Odluka US i 86/19), dospeli mesečni iznosi p enzije isplaćuju najviše za 12 meseci unazad računajući od dana podnošenja zahteva za isplatu; da je podnositeljka počev od 12. septembra 2009. godine korisnik penzije po uredbama UNMIK-a o penzijama na teritoriji AP Kosovo i Metohija; da je podnositeljka na dan podnetog zahteva 16. aprila 2013. godine, kao i 12 meseci unazad, korisnik penzije prema navedenim uredbama, te je saglasno odredbama čl. 119. i 123. navedenog zakona, odlučeno kao u dispozitivu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. jula 2015. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja, a punomoćnik podnositeljke se 19. maja 2017. godine obratio prvostepenom organu zahtevom za dostavljanje obaveštenja o tome da li je Direkcija Fonda odlučila o navedenoj žalbi.

Rešenjem drugostepenog organa od 14. jula 2017. godine uvažena je žalba podnositeljke, poništeno pobijano rešenje od 25. juna 2015. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je rešenjem donetim u ponovnom postupku 12. septembra 2017. godine ponovo odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe, sa istim obrazloženjem. U rešenju je, pored ostalog, navedeno da nisu ispunjeni uslovi da se uspostavi isplata penzije od dana obustave do dana početka korišćenja penzija po uredbama UNMIK-a, jer je potraživanje zastarelo, niti uslovi za isplatu penzije za 12 meseci unazad i nadalje, zbog toga što je podnositeljka korisnik penzije sa uplaćenim doprinosom, koji je, takođe, bio osnov za sticanje prava na penziju po rešenju od 8. septembra 2009. godine, pa se ne mogu koristiti dve penzije na osnovu istog perioda uplaćenog doprinosa.

Podnositeljka ustavne žalbe je 29. septembra 2017. godine izjavila žalbu protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa, a 29. januara 2018. godine uputila je urgenciju drugostepenom organu.

Rešenjem drugostepenog organa od 29. januara 2018. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 12. septembra 2017. godine, u kome je navedeno da podnositeljka, ukoliko se opredeli za korišćenje prava na penziju prema rešenju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, može podneti novi zahtev, uz koji će priložiti dokaz o prestanku isplate penzije na Kosovu i Metohiji.

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. februara 2018. godine podnela tužbu protiv rešenja drugostepenog organa od 29. januara 2018. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3341/18 od 7. maja 2020. godine. Taj sud je poništio pobijano rešenje i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje, a u obrazloženju presude je navedeno: da tuženi organ nije cenio žalbene navode da nije tužilja prouzrokovala okolnosti zbog kojih joj je obustavljena isplata penzije, pa nije jasno od kakvog je značaja činjenica da se tužilja nije obraćala Fondu radi nastavka isplate penzije pre 2013. godine; da nije navedena odredba zakona iz koje proizlazi da je tužiljino potraživanje zastarelo; da organi uprave nisu dali razloge za ocenu da nisu ispunjeni uslovi da se podnositeljki isplati penzija za period od 12 meseci unazad od podnošenja zahteva i dalje, a da se priznato pravo na penziju može ograničiti samo kada prestanu da postoje uslovi iz člana 110. Zakona; da nisu ocenjeni žalbeni navodi da podnositeljka „kosovsku penziju“ nije ostvarila na osnovu godina staža osiguranja.

Rešenjem drugostepenog organa od 9. juna 2020. godine uvažena je žalba podnositeljke, poništeno rešenje prvostepenog organa od 12. septembra 2017. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je rešenjem od 21. septembra 2020. godine, takođe, odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe, sa obr azloženjem da podnositeljka nije u ostavljenom roku postupila po nalogu za dostavljanje dokaza iz dopisa od 18. avgusta 2020. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. januara 2021. godine podnela tužbu Upravnom sudu zbog ćutanja uprave, nakon čega je drugostepeni organ doneo rešenje od 11. februara 2021. godine . Navedenim rešenjem uvažena je žalba podnositeljke, poništeno rešenje prvostepenog organa od 21. septembra 2020. godine i predmet vraćen prvostepenom organu n a ponovni postupak i odlučivanje, zbog procesnih nedostataka u postupku donošenja rešenja.

Do 25. oktobra 2021. godine, kada su spisi predmeta prvostepenog organa D. broj 2770 dostavljeni Ustavnom sudu, nije bilo drugog postupanja u navedenom predmetu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. jula 2021. godine podnela žalbu zbog nedonošenja rešenja u ponovnom postupku, 17. septembra urgenciju drugostepenom organu, a 5. oktobra iste godine tužbu Upravnom sudu zbog ćutanja uprave.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je : da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe koje se odnose na poništavanje pobijanog rešenja i odlučivanje o žalbenom zahtevu ili upravnoj stvari bile su sadržane i u članu 232. Zakona o opštem upravnom postupku iz 1997. godine.

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Slu žbeni glasnik RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 2770 podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnositeljke od 16. aprila 2013. godine, da nije pravnosnažno okončan i da se nalazi u fazi rešavanja u ponovnom postupku, nakon poništavanja rešenja prvostepenog organa od 21. septembra 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje osam i po godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje donekle složeno, ali da se ne postavljaju složena materijalno-pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ima legitiman interes da se o nje nom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije koristila tužbu zbog „ćutanja uprave“ u periodu od dve godine, koliko je drugostepeni organ kasnio sa donošenjem odluke o žalbi protiv rešenja p rvostepenog organa od 25. juna 2015. godine, te da je u preostalom delu postupka u periodu koji je ukupno trajao godinu dana propustila da koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje upravnih organa prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u predmetnom postupku doneta četiri rešenja prvostepenog organa i pet rešenja drugostepenog organa. Iz navedenog proizlazi da je drugostepeni organ propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ovaj sud je, takođe, utvrdio da su u osporenom postupku donete dve presude Upravnog suda, pri čemu je upravni spor u predmetu tog sud a U. 3341/18 trajao dve godine i tri meseca, u situaciji kada je predmetni upravni postupak bio u toku već pet godina.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da osporeni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev kojim je traženo da se utvrde povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, kao i zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete , odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1, odnosno kao u tački 4. izreke ove odluke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred ovim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.