Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Danijele Tomić, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično i suđenje u razumnom roku. Sud smatra da je tumačenje prava na naknadu štete zbog otkaza bilo proizvoljno i dosuđuje 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Danijele Tomić iz Veternika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danijele Tomić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1623/13 od 29. maja 201 4. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Danijele Tomić i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1623/13 (inicijalno predmet P1. 635/08 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danijela Tomić iz Veternika je podnela Ustavnom sudu, 25 . septembra 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku sudsku zaštitu, prava na imovinu i prava na rad iz člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava. Istovremeno, podnositeljka je izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1623/13 (inicijalno predmet P1. 635/08 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu).

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosi teljka ističe da je pogrešan pravni zaključak Apelacionog suda da joj naknada izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa pripada samo za period od prestanka radnog odnosa rešenjem poslodavca pa do dana podnošenja tužbe, sa obrazloženjem da se ona još u tužbi izjasnila da ne želi povratak na rad kod poslodavca. Takođe, smatra da je "duboko nepravično" to što su joj na ime naknade štete umesto vraćanja na rad, osporenom presudom pravnosnažno dosuđene samo četiri zarade, jer sudovi nisu imali u vidu trajanje ovog radnog spora, te da je u trenutku donošenja presude podnositeljka bila majka maloletnog deteta, sa više godina života nego u vreme nezakonitog otkaza, kao i da bi imala više radnog staža da nije bilo nezakonitog otkaza, a sve ovo pri mogućnosti da se zaposlenom odredi naknada do iznosa od najviše 18 zarada. Podnositeljka ističe da su ovi zaključci suda zasnovani na pogrešno j primeni materijalnog prava iz člana 191. Zakona o radu, kao i da osporena odluka nije obrazložena. Navodi da su u sličnim situacijama sudovi drugačije odlučivali, konkretno u presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2862/12 od 3. aprila 2013. godine i Gž1. 2978/12 od 26. novembra 2012. godine, pa ističe i povredu načela zabrane diskriminacije, te povredu prava na jednaku sudsku zaštitu, prava na imovinu i prava na rad i pravičnu naknadu za rad. Takođe, podnositeljka ustavnom žalbom ukazuje da je Apelacioni sud ne samo "dozvolio izjavljivanje žalbe" u suprotnosti sa odredbama člana 371. stav 1. i člana 378. stav 1. Zakona o parničnom postupku (žalba tuženog i njena dopuna su bile "nepečatirane" i izjavljene od strane lica koje za to nije ovlašćeno), već je i delimično usvojio takvu žalbu tužene i preinačio odluku o troškovima postupka.

Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku nedelotvornim i neefikasnim postupanjem sudova, pred kojima je postupak trajao šest godina, dva meseca i 15 dana. Iznoseći ceo tok osporenog parničnog postupka, podnositeljka ističe da je 29. aprila 2008. godine podnela tužbu protiv poslodavca radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, isplate izgubljene zarade i naknade štete umesto vraćanja na rad, ali da je tek presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 349/12 od 15. maja 2013. godine poništeno kao nezakonito rešenje tuženog kojim joj je otkazan ugovor o radu. Međutim, povodom tražene naknade štete predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, tako da je ovaj radni spor, koji je zahtevao hitnost u rešavanju i koji nije bio složen, te je bio od izuzetnog značaja za podnositeljku, ipak trajao 74 i po meseca. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, te ukine odluku Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine i naknadi joj nematerijalnu štetu koju je pretrpela povredom označenih načela i prava.

Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredučl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovan ih navedenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega je Ustavni sud postojanje njihove povred e ispit ivao u odnosu na Ustav .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 1623/13 Osnovnog sud a u Novom Sadu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Danijela Ajduković (kasnije Tomić), tada iz Bačkog Jarka, ovde podnosi teljka ustavne žalbe, podnela je 29. aprila 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Saveza samostalnih sindikata grada Novog Sada, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu , isplate izgubljene zarade i naknade štete umesto vraćanja na rad. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 635/08. Tuženi je odgovor na tužbu dao 24. juna 2008. godine i uz njega priložio punomoćje za zastupanje dato L. B, dipl. pravniku zaposlenom kod tuženog, koji zastupa tuženog na osnovu generalnog punomoćja broj Su. 38/2004-72 deponovanog kod toga suda 14. aprila 2004. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 . 114/10 od 13. oktobra 2011. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celosti. Nadležni Opštinski sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet, dok četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Po uspostavljanj u nove mreže sudova u 2010. godini, predm et je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dobio novi broj P1. 114/10 , a nakon šest zakazanih ročišta, od kojih je održano pet, doneta je navedena prvostepena presuda.

U ovom delu postupka, na održanim ročištima, saslušano je osam svedoka, te tužilja (u dva navrata, zbog izmene veća) i zakonski zastupnik tuženog, sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i saslušan sudski veštak, te pročitani brojni pismeni dokazi. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P1. 114/10 od 16. marta 2010. godine odredio ekonomsko - finansijsko veštačenje u kome je dat zadatak veštaku, te zakazao sledeće ročište za 19. maj 2010. godine, odredivši da je veštak u obavezi da osam dana po prijemu rešenja dostavi specifikaciju troškova veštačenja, a nalaz i mišljenje uradi nakon uplate troškova od strane tužilje u roku od 15 dana. Ovo rešenje je veštak primio 19. marta 2010. godine, a specifikacija troškova je dostavljena sudu 4. maja 2010. godine, a punomoćniku tužilje tek 10. maja 2010. godine. Ročište zakazano za 19. maj 2010. godine nije održano jer je veštak svoj nalaz dostavio neposredno pred ročište, a na ročištu je izjavio da veštačenje nije obavio ranije jer je odgovorno lice kod tuženog bilo na odmoru, ali i da su mu troškovi predujmljeni tek pre dva dana. Radi ostavljanja roka strankama za izjašnjenje, sud je odložio ročište od 19. maja 2010. godine , te sledeće zakazao za 22. septembar 2010. godine.

Protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 114/10 od 13. oktobra 2011. godine punomoćnik tužilje je izjavio žalbu 28. novembra 2011. godine, koju je sledećeg dana dopunio, a tuženi je dao odgovor na žalbu 19. decembra 2011. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 269/11 od 16. januara 20 12. godine odbijena je žalba tužilje i prvostepe na presuda potvrđena. Protiv drugostepene presude punomoćnik tužilje je izjavio reviziju 27. februara 2012. godine, a odgovor na reviziju je tuženi dao 30. marta 2012. godine. Tužilja je 2. jula 2012. godine podnela predlog za ponavljanje postupka, a Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P1. 114/10 od 4 . jula 201 2. godine odredio zastoj postupka za odlučivanje po predlogu za ponavljanje postupka do završetka postupka po reviziji.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 349/12 od 15. maja 2013. godine usvojena je revizija tužilje i preinačene su prvostepena i drugostepena presuda tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj 01-58 od 28. januara 2008. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, te ukinute prvostepena i drugostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete i o troškovima parničnog postupka i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su preko Apelacionog suda u Novom Sadu vraćeni prvostepenom sudu 10. septembra 2013. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu dobio novi broj P1. 1623/13, a nakon četiri održana ročišta, te dva neodržana zbog traženja odlaganja od strane veštaka i uručivanja nalaza veštaka strankama, glavna rasprava je zaključena 29. maja 2014. godine. U ovom delu postupka je 5. novembra 2013. godine ponovo određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, u svemu prema predlogu tužilje iz podneska od 22. oktobra 2013. godine, nalaz veštaka je dostavljen sudu 4. marta 2014. godine, a zatim je izvedeno i dopunsko saslušanje tužilje na okolnost ostvarenih prihoda nakon prestanka radnog odnosa. Tužilja je precizirala tužbeni zahtev 2. aprila 2014. godine, a 6. maja 2014. godine je tražila izuzeće postupajućeg sudije, što je rešenjem v.f. predsednika suda odbijeno 12. maja 201 4. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1623 /13 od 29. maja 2014. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime naknade izgubljene zarade za period od 1. februara 2008. do 29. aprila 2008. godine isplati iznose zarada koji su bliže određeni u izreci presude za mesece februar, mart i april 2008. godine, sa pripadajućim kamatama, kao i da joj umesto vraćanja na rad isplati naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini od četiri mesečne zarade - što je ukupno 261.533,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. aprila 2008. godine do konačne isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od 30. aprila 2008. do 31. decembra 2009. godine, kao i deo zahteva kojim je tražila naknadu štete umesto vraćanja na rad preko dosuđenog iznosa od 261.533,00 dinara do traženog iznosa od 653.832,70 dinara. Navedenom presudom je u obavezan tuženi da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 499.120,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je p resudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 349/12 od 15. maja 2013. godine poništeno rešenje tuženog broj 01-58 od 28. januara 2008. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te da je osnovano potraživanje tužilje na ime naknade štete u skladu sa odredbama člana 191. Zakona o radu u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos. Međutim, kako je tužilja još u tužbi podnetoj 29. aprila 2008. godine izrazila svoju volju da ne želi da se vrati na rad, po zaključku prvostepenog suda tužilji pripada pravo na izgubljenu zaradu samo od momenta prestanka radnog odnosa pa do dana podnošenja tužbe, tj. za mesece februar, mart i april 2008. godine, a koja je umanjena za prihode koje je tužilja ostvarila kod Nacionalne službe za zapošljavanje, sve u skladu sa članom 191. stav 3. Zakona o radu. Po shvatanju prvostepenog suda, za period nakon podnošenja tužbe ovo potraživanje na ime izgubljene zarade nije osnovano, s obzirom na to da je ovaj oblik naknade štete vezan za opredeljenje zaposlenog da se vrati na rad kod poslodavaca. S druge strane, prvostepeni sud nalazi i da je osnovano potraživanje tužilje za naknadu štete mesto vraćanja na rad, i to u visini četiri neto zarade iz decembra meseca 2007. godine, a uzimajući u obzir, u skladu sa član om 191. stav 4. Zakona o radu , ukupan radni staž tužilje u trenutku otkaza, godine života i porodične prilike. Protiv navedene presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, a žalba i dopuna žalbe tuženog su bile potpisane od strane punomoćnika L. B. koji je tuženog zastupao u postupku.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine delimično je usvojena žalba tuženog te je preinačena ožalbena presuda Osnovnog sud a u Novom Sadu P1. 1623 /13 od 29. maja 2014. godine u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što se dosuđeni iznos troškova postupka sa iznos a od 499.120,00 dinara snižava na iznos od 284.620,00 dinara. U preostalom pobijanom usvajajućem delu žalba tuženog, kao i žalba tužilje u odbijajućem delu su odbijene i prvostepena presuda potvrđena, a povodom troškova žalbenog postupka sud je odlučio da svaka stanka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da taj sud prihvata zaključak prvostepenog suda o postojanju odgovornosti tuženog za štetu i njenu visinu, te upućuje na razloge toga suda kao pravilne, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 164. i člana 191. stav 2. Zakona o radu. Smatra da su bez značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari navodi iz žalbe tužilje da je naknada štete u vidu izgubljenih zarada i drugih primanja za period nezakonitog otkaza, i šteta nastala u vezi sa istim u odnosu na paušalnu naknadu štete po članu 191. stav 4. Zakona o radu, odvojeni osnovi za naknadu štete koji se ne isključuju. I po shvatanju drugostepenog suda, ova dva instituta štete se međusobno ne isključuju i zaposleni ima pravo kako na naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja, tako i na naknadu paušalne štete kojom se supstituiše vraćanje zaposlenog na rad, ali isto pravo na izgubljenu zaradu i druga primanja je ograničeno zahtevom zaposlenog da se vrati na rad i mogućnošću njegovog vraćanja, čime je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio prvostepeni sud kada je izgubljenu zaradu tužilji dosudio samo za period do podnošenja tužbe i njenog učinjenog opredeljenja da se ne vrati na rad kod tuženog. Apelacioni sud smatra i da su neprihvatljivi žalbeni navodi tužilje koji se odnose na naknadu štete umesto vraćanja na rad, te da je odluka prvostepenog suda o naknadi ove štete u visini četiri zarade koje bi tužilja ostvarila da radi, doneta uz primenu zakonom propisanih kriterijuma, s obzirom na to da je tužilja kod tuženog ostvarila više od 1/4 radnog veka, da je zakonom ista šteta limitirana na 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena u radnom odnosu, godina života, kao i broja izdržavanih članova porodice. S obzirom na to da je tužilja u vreme otkaza imala osam godina staža, 33 godine života i da je živela sa roditeljima i nije imala dece, to je materijalno pravo pravilno primenjeno od strane prvostepenog suda. Ova presuda je uručena punomoćniku tužilje 28. avgusta 2014. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2978/12 od 26. novembra 2012. godine, koj a je dostavljena kao dokaz različitog postupanja, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 1. 56/12 od 9. jula 20 12. godine, kojom je, između ostalog, tuženi "DDOR NOVI SAD" A.D.O. obavezan da tužiocu S. L, zbog nezakonitog otkaza, isplati određene novčane iznose u visini zarade koju bi ostvario u periodu od 1. aprila 2010. do 10. oktobra 2011. godine, sa pripadajućom kamatom. Osnov obrazloženja drugostepene odluke zasniva se na tome da tužilac ima pravo na naknadu izgubljene zarade bez obzira na to što je ostvario i naknadu umesto vraćanja na rad, jer su to dva odvojena, nezavisna zahteva koji se međusobno ne isključuju. Naime, iako je tužilac (kome je prestao radni odnos 4. marta 2010. godine) u posebnoj parnici podneo tužbu 22. marta 2010. godine za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i umesto vraćanja na rad tražio isplatu na ime naknade štete u visini 18 zarada, vezivanje za momenat podnošenja tužbe nije od značaja za pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade, već momenat izvršnosti te presude kojom je tuženi obavezan na isplatu novčane naknade umesto vraćanja na rad.

Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2862/12 od 3. aprila 2013. godine, koja je, takođe, dostavljena kao dokaz različitog postupanja, doneta je u parnici vođenoj radi naknade štete - izgubljenih zarada zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, dok je tužilac paralelno vodio drugu parnicu radi isplate 18 zarada umesto vraćanja na rad. Prvostepenom presudom Osnovnog suda u Vršcu - Sudska jedinica u Plandištu P1. 343/11 od 4. juna 2012. godine, koja je potvrđena navedenom drugostepenom presudom, osim u delu o troškovima postupka, odbijen je prigovor litispendencije, a obrazloženje drugostepene odluke zasniva se na tome da i zaposleni koji nije tražio vraćanje na rad može ostvariti naknadu štete od dana nezakonitog prestanka radnog odnosa do pravnosnažnosti presude kojom je poništen akt o prestanku radnog odnosa, što je u konkretnom slučaju bio predmet tužbe.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP). Zakonom o parničnom postupku, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.), te da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama ZPP, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 2. ZPP, primenjivao do okončanja ove parnice, propisano je: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova i da je n epostupanje sudije u vremenskom okviru osnov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama (član 10.); da će, ako na osnovu podataka iz žalbe ne može da se utvrdi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud rešenjem, protiv koga nije dozvoljena žalba, odbaciti žalbu kao nepotpunu (član 101. stav 5.) (član 371. stav 1.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu (član 371. stav 1 .) ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem, bez odlaganja (član 378. stav 1.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br . 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu podnosi teljki, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva ( član 191. stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (član 191 stav 2.); da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice ( član 191. stav 4.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe pobija drugostepenu odluku prevashodno zbog neslaganja sa pravnim zaključkom Apelacionog suda u Novom Sadu iz osporene presude - da je kod otklanjanja posledica nezakonitog otkaza pravo na izgubljenu zaradu i druga primanja iz radnog odnosa uslovljeno zahtevom zaposlenog da se vrati na rad .

Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada je revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda od 15. maja 2013. godine poništeno kao nezakonito rešenje o datom otkazu ugovora o radu podnositeljki, a podnositeljka tražila izgubljenu zaradu sa drugim primanjima za period od prestanka radnog odnosa do 31. decembra 2009. godine, te umesto vraćanja na rad naknadu štete u visini deset zarada, nejasno je kako je, i pored pravne regulative iz člana 191. Zakona o radu, Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi istovremeno zaključio da su naknada konkretne štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja i paušalna naknada štete umesto vraćanja na rad dva odvojena instituta, koja se ne isključuju, a da je ipak pravo na izgubljenu zaradu i druga primanja "ograničio" zahtevom zaposlenog da se vrati na rad - iz čega je zaključio da takvo pravo može pripadati oštećenom samo za period od dana nezakonitog otkaza pa do dana podnošenja tužbe u kojoj nije zahtevana radnopravna restitucija. Polazeći od razloga datih u obrazloženju osporene presude, Ustavni sud ukazuje da iz odred aba člana 191. st. 1 , 2. i 4. Zakona o radu sledi da zaposleni u slučaju nezakonitog otkaza ima pravo da zahteva vraćanje na rad, isplatu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja, kao i da umesto vraćanja na rad može da zahteva naknadu štete u visini najviše 18 zarada. Po nalaženju Ustavnog suda, u slučaju koji je predviđen članom 191. stav 2. Zakona o radu, šteta koju je zaposleni pretrpeo ogleda se u neostvarivanju zarade zbog nezakonitog otkaza, pa ovaj vid naknade štete ima za cilj uspostavljanje imovinskog stanja koje je postojalo pre nego što je šteta nastupila. S druge strane, naknada štete koja je propisana odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu, po oceni Ustavnog suda, ima drugi cilj - ona supstituiše pravo zaposlenog na vraćanje na rad, jer obaveza poslodavca na isplatu naknade štete u iznosu od najviše 18 zarada postoji isključivo u slučaju kada zaposleni takav zahtev istakne, a ne zahteva vraćanje na rad. Po shvatanju Ustavnog suda, ovaj vid naknade štete nema za cilj uspostavljanje stanja koje je postojalo pre nastanka štete , već se na taj način poslodavac oslobađa obaveze da vrati zaposlenog na rad ako ovaj na tome ne insistira i ako mu isplati odgovarajući novčani iznos čija je gornja granica propisana zakonom. Stoga, po oceni Ustavnog suda, odredbe člana 191. st. 2. i 4. Zakona o radu nikako ne upućuju na zaključak da je jedan vid naknade štete - izgubljene zarade i njegov puni obim, uslovljen ili ograničen (ne)traženjem drugog - paušalnog vida naknade štete, budući da je namera zakonodavca bila da osim prava na reintegraciju zaposlenog , istom da (supstitutivnu) mogućnost ostvarivanja prava na limitiranu naknadu štete umesto vraćanja na rad, ako on to ne želi, a što po pravilu korespondira sa interesom poslodavca. Pravo otpuštenog radnika na potpunu reparaciju zakonodavac je vezao za pravnosnažno utvrđenje da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a nikako ga nije ograničio do dana podnošenja tužbe u kojoj nije zahtevano vraćanje na rad - koju činjenicu su, kao uslov za nastupanje svih navedenih pravnih posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, prenebregli i prvostepeni i drugostepeni sud u konkretnom slučaju kod svojih pravnih zaključaka. Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da je način na koji je Apelacioni sud u Novom Sadu protumačio i primenio materijalno pravo proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom kojo m je pravnosnažno odlučeno o pravu podnositeljke na naknadu štete ( za oba vida), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1623/13 od 29. maja 201 4. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Pritom, Ustavni sud ukazuje da navodi podnositeljke ustavne žalbe da je Apelacioni sud "nepravično" razmatrao žalbu tužene ne odgovaraju činjenicama i zasnivaju se na pogrešnom tumačenju procesnih odredbi u pogledu pojma nepotpune žalbe i postupanja suda sa takvom žalbom.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započeo podnošenjem tužbe 29. aprila 200 8. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a da je povodom svih zahteva iz tužbe, okončan posle šest godina i četiri mesec a, odnosno 28. avgusta 2014. godine, uručivanjem podnositeljki presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1886/14 od 14. jula 2014. godine.

Navedeno trajanje radnog spora, koji u skladu sa jasnim zakonskim odredbama uvek hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu od preko šest godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, jer je dokazni postupak povodom više zahteva iz tužbe obuhvatio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem i saslušanje većeg broja svedoka, pa i lekara opšte prakse koji je podnositeljki "otvorio" bolovanje na predlog lekara specijaliste - neuropsihijatra, a u situaciji kada je ona dobila otkaz od strane poslodavca zbog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad usled bolesti, pored još osam otkaznih razloga. Ipak , navedeno ne može biti opravdanje da se o tužbi podnositeljke ne reš i u okviru prihvaćenih standarda za razumno presuđenje u ovoj vrsti spora .

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe . Ovo pogotovu, jer je predmet spora bio poništaj rešenja kojim je podnositeljki prestao radn i odnos , sa svim materijalnopravnim, psihološkim i emocionalnim posledicama takve odluke. Na strani podnositeljke je u manjoj meri bilo doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka, s obzirom na to da jednom nije blagovremno, odmah po prijemu rešenja o određivanju veštačenja u kojem je bilo i zakazano sledeće ročište predujmila troškove postupka veštačenja, već je to učinila dva dana pre zakazanog ročišta, što je bio jedan od razloga da veštak neposredno na ročištu preda nalaz i mišljenje, te da naredno ročište sud zakaže za četiri meseca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prekoračenju roka za suđenje u razumnom roku najviše doprineo prvostepeni sud. Ovo , najpre, iz razloga što Opštinski sud u Novom Sadu, i pored redovnog zakazivanja ročišta, ipak nije održao četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije , a određeni dokazi su se morali i ponoviti zbog izmene u sastavu sudskog veća. Zatim, iako je Osnovni sud u Novom Sadu, kao nadležan nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, prvostepenu presudu doneo tek posle tri godine i pet i po meseci od dana podnošenja tužbe, a ova presuda potvrđena za samo tri meseca od strane drugostepenog suda, ona je, zajedno sa drugostepenom presudom, preinačena u revizijskom postupku u delu odluke o poništaju rešenja tuženog čime je odlučeno o nezakonitosti otkaza. Međutim, povodom odlučivanja o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza, predmet je morao biti vraćen na ponovno suđenje, što sve ukazuje na propuste nižestepenih sudova prilikom raspravljanj a spornih pitanja i odlučivanj a, što je takođe uticalo da ukupna dužina predmetnog radnog spora izađe iz prihvaćenih granica razumnog roka za pravnosnažno okončanje.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od šest godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji kategorična obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao prvom delu tačke 3. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova prve instance.

7. Vezano za navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i prava na rad i pravičnu naknadu za rad iz člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi označenih ustavnih prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava podnositeljke na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica , Ustavni sud se nije dalje bavio razmatranjem ovih navoda.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila nijedan dokaz da je osporenom presudom zbog njenih ličnih svojstava različito tretirana u odnosu na druga lica koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj situaciji.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu u kojem je istaknuta povreda označenih načela i prava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti