Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za uspostavljanje isplate penzije, koji traje skoro devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š. B. iz Peći , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Š. B. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 5217 podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. B. iz Peći podnela je Ustavnom sudu, 20. juna 2018. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes kom od 15. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 5217. Podnositeljka se istovremeno pozvala na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije i dospelih neisplaćenih mesečnih iznosa penzije podnela 10. aprila 2013. godine i da postupak nije pravnosnažno okončan. Istak la je zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njen u dopun u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je, 1 0. aprila 2013. godine, podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate porodične penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala Peć broj 6960 od 16. maja 1997. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.6-02402/2013 od 9. decembra 2013. godine (broj dosijea D. 5217) odbijen je predmetni zahtev, jer je utvrđeno da je podnositeljki priznato pravo na penziju rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala Peć broj 6960 od 16. maja 1997. godine, kao i da je korisnik penzije po Uredbi o penzijama na Kosovu i Metohiji broj 2001/35 od 22. decembra 2001. godine i Uredbi broj 2005/20 od 20. aprila 2004. godine. Polazeći od odredbe člana 119. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prvostepeni organ je odlučio kao u izreci.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) od 17. marta 2014. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7373/14 od 11. februara 2016. godine uvažena je tužba podnositeljke podneta 19. maja 2014. godine, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Po oceni Upravnog suda, u obrazloženjima rešenja upravnih organa nisu dati dovoljni i jasni razlozi za ocenu da nije osnovan zahtev podnositeljke za uspostavu isplate penzije od momenta obustave isplate do početka korišćenja penzije po osnovu navedenih uredbi.

Drugostepeni organ je rešenjem od 28. marta 2016. godine uvažio žalbu podnositeljke, poništio rešenje prvostepenog organa od 9. decembra 2013. godine i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje. Navedeno rešenje drugostepenog organa dostavljeno je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 17. marta 2017. godine.

Rešenjem prvostepenog organa od 9. novembra 2016. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnositeljke, a u obrazloženju je navedeno: da je podnositeljki penzija isplaćivana do 1999. godine, kada je obustavljena isplata penzije; da se podnositeljka do podnošenja zahteva 10. aprila 2013. godine nije obratila Fondu i prijavila okolnosti na osnovu kojih bi bio moguć nastavak isplate penzije; da se, saglasno članu 123. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 - Odluka US, 84/2004 - drugi zakon, 85/05, 101/05 - drugi zakon, 63/06 - Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18, 46/19 - Odluka US i 86/19), dospeli mesečni iznosi penzije isplaćuju najviše za 12 meseci unazad računajući od dana podnošenja zahteva za isplatu; da je podnositeljka počev od 22. decembra 2001, odnosno od 20. aprila 2005. godine korisnik penzije po uredbama UNMIK-a o penzijama na teritoriji AP Kosovo i Metohija; da je podnositeljka na dan podn podnetog zahteva 10. aprila 2013. godine, kao i 12 meseci unazad, korisnik penzije prema navedenim uredbama, te je saglasno odredbama čl. 119. i 123. navedenog zakona, odlučeno kao u dispozitivu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. marta 2017. godine izjavila žalbu protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa, koje joj je dostavljeno 7. marta, a 19. decembra iste godine se obratila drugostepenom organu tražeći da odluči o navedenoj žalbi.

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. januara 2018. godine podnela tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja uprave“, nakon čega je drugostepeni organ doneo rešenje od 12. februara 2018. godine. Navedenim rešenjem odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 9. novembra 2016. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 890/18 od 7. septembra 2021. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno naknadno doneto rešenje, koje je podnositeljka 29. marta 2018. godine osporila tužbom, a predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je istakao da se priznato pravo na penziju može ograničiti jedino na osnovu odredbe člana 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a da u pobijanom rešenju nisu dati razlozi koji na to ukazuju.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene sudske presude doneo rešenje od 20. decembra 2021. godine, kojim je uvažio žalbu podnositeljke, poništio rešenje prvostepenog organa od 9. novembra 2016. godine i predmet vratio tom organu na ponovno odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je : da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Slu žbeni glasnik RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 5217 podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnositeljke od 1 0. aprila 2013. godine, da nije pravnosnažno okončan i da je u fazi rešavanja u ponovnom postupku, nakon poništavanja rešenja drugostepenog organa od 12. februara 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje nepunih devet godina .

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje donekle složeno, ali da se ne postavljaju složena materijalno-pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 4. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ima legitiman interes da se o nje nom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka u periodu od šest meseci nije zahtevala donošenje rešenja prvostepenog organa o njenom zahtevu, da je tek nakon godinu dana tražila da joj se dostavi rešenje drugostepenog organa doneto u izvršenju presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7373/14 od 11. februara 2016. godine, te da je nakon devet meseci tražila od drugostepenog organa da odluči o njenoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa od 9. novembra 2016. godine, iz čega sledi da je ukupan period njene neaktivnosti u predmetnom postupku trajao dve godine i tri meseca.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni organ u rešenjima donetim u postupku po žalbi prihvatao razloge na kojima su bila zasnovana rešenja prvostepenog organa o odbijanju zahteva podnositeljke. Upravni sud je, međutim, odlučujući u upravnom sporu, doneo dve presude kojima je poništio rešenja drugostepenog organa. Ovaj sud je, s tim u vezi, utvrdio da je upravni spor u predmetu Upravnog suda U. 890/18 trajao tri i po godine, u situaciji kada je osporeni postupak bio u toku duže od pet godina.

Uvažavajući specifičnosti postupka odlučivanja u upravnim stvarima, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje postupka pred nižom instancom, može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije , predstavka broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a takođe je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Imajući u vidu da osporeni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev kojim je traženo da se utvrde povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, kao i zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete , odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1, odnosno kao u tački 4. izreke ove odluke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred ovim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti