Povreda prava na imovinu pogrešnom primenom roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu. Redovni sudovi su pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete na zahtev za naknadu vrednosti robe oduzete za potrebe vojske, umesto opšteg roka zastarelosti od deset godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-74/2009
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za trgovinu, proizvodnju i usluge "Fale" d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Društva za trgovinu, proizvodnju i usluge "Fale" d.o.o. iz Prištine izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8417/07 od 17. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 438/08 od 21. oktobra 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca Društva za trgovinu, proizvodnju i usluge "Fale" d.o.o. iz Prištine izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8417/07 od 17. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za trgovinu, proizvodnju i usluge "Fale"d.o.o. iz Prištine je preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo Ustavnom sudu 15. januara 2009. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 58. i 76. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe obavljao trgovinsku delatnost u prostoru Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz“ u Prištini, da je prostor u kojem se nalazio i magacin podnosioca, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin podnosioca i uzela robu velike vrednosti. Podnosilac posebno ističe da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine, pa predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i obaveže tuženu Republiku Srbiju da podnosiocu naknadi vrednost oduzete robe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 872/07 od 11. septembra 2008. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije – VP 1097 Niš da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati na ime glavnog duga iznos od 6.738.115,50 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. oktobra 2005. godine do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 534.743,00 dinara, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke iste presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga od 6.738.115,50 dinara, za period od 11. juna 1999. godine pa do 1. oktobra 2005. godine, kao neosnovan.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbama tužioca i tužene protiv navedene prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu, doneo osporenu presudu Pž. 8417/07 od 17. jula 2008. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, dok je u stavu drugom izreke ove presude preinačio prvostepenu presudu u njenom stavu prvom izreke tako što je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije – VP 1097 Niš da tužiocu isplati na ime glavnog duga iznos od 6.738.115,50 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. oktobra 2005. godine do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 534.743,00 dinara, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude, kao neosnovan. Stavom trećim izreke osporene drugostepene presude je odbijen kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da se tužilac neosnovano poziva na sticanje bez osnova, kao osnova na kome zasniva tužbeni zahtev, već da se radi o robi oduzetoj od tužioca za potrebe Vojske po osnovu čl. 30. i 39. Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze sa pravom na naknadu vrednosti oduzete robe. Dalje se navodi da je radnjom tužene, na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze sa pravom na naknadu vrednosti oduzete robe, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana šteta, te da je pravni osnov tužiočevog zahteva upravo naknada štete iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome tuženi odgovara za štetu bez obzira na krivicu. Po oceni drugostepenog suda, potraživanje naknade štete, prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva istekom subjektivnog roka od tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo i objektivnog roka od pet godina od dana kada je šteta nastala. Nalazeći da je šteta za tužioca nastala već 11. juna 1999. godine, kada je prema zapisniku o primopredaji magacina od 11. juna 1999. godine izvršeno i izdavanje robe tužioca za potrebe Vojske, te da se tužilac tuženoj obratio sa zahtevom za naknadu štete 3. oktobra 2005. godine, a da je tužbu za naknadu štete podneo sudu 20. oktobra 2005. godine, drugostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca zastarelo saglasno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je pobijanu presudu preinačio u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev i odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8417/07 od 17. jula 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 21. oktobra 2008. godine, doneo osporenu presudu Prev. 438/08, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju ove presude je navedeno da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, za koju bi tužena snosila odgovornost bez postojanja krivice, ističući pri tom da sud nije vezan pravnim osnovom zahteva tužbe. Ovo iz razloga što je sud utvrdio da je radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, te da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. navedene Uredbe nije ništa drugo do naknada štete pričinjena tužiocu oduzimanjem robe. Konstatujući da je potraživanje naknade štete zastarelo istekom roka od tri godine od dana saznanja, a najkasnije istekom objektivnog roka od pet godina od kada je šteta nastala, u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio zbog zastarelosti potraživanja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ("Službeni list SRJ", br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

U osporenim presudama konstatovano je da je radnjom tužene u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina pravnog lica, ovde podnosioca ustavne žalbe, za vrednost oduzete robe, te da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. navedene Uredbe predstavlja naknadu štete pričinjenu tužiocu oduzimanjem robe. Pozivanjem na odredbe člana 187. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, u osporenim presudama utvrđeno je da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete, a ne sticanje bez osnova, te su primenjene odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima o rokovima zastarelosti. Imajući u vidu da je šteta za tužioca nastala 11. juna 1999. godine, kada je mogao saznati za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da se tužilac obratio tuženoj za naknadu štete 3. oktobra 2005. godine i tužbu podneo 20. oktobra 2005. godine, drugostepeni sud je našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, a Vrhovni sud Srbije je nalazeći da je drugostepeni sud pravilno tužbeni zahtev odbio zbog zastarelosti potraživanja, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Ustavni sud je ocenio da je u osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije izneto ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba u svojini podnosioca ustavne žalbe oduzeta aprila 1999. godine, za vreme trajanja ratnog stanja, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, tako da ne postoji sticanje bez osnova na strani tužene, a što je izričito i decidno navedeno kao pravni osnov na kome se zasniva tužbeni zahtev radi isplate novčane naknade, istaknut od strane podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije u osporenim odlukama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustavni sud je navedeni pravni stav zauzeo u odlukama Už -708/2008 i Už – 608/2008.

Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud, koji je preuzeo nadležnost Vrhovnog suda Srbije po vanrednim pravnim lekovima u parničnom postupku, donese novu odluku o reviziji tužioca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se navodi da je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da se navedeno načelo isključivo odnosi na fizička lica koja su pripadnici nacionalne manjine. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe pravno lice, Ustavni sud smatra da podnosilac nema aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe u delu kojim se osporava povreda načela iz člana 76. stav 2. Ustava u predmetnom parničnom postupku, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na imovinu pogrešnom primenom roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti