Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zanemarivanja sudskog poravnanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud je proizvoljno zanemario pravno dejstvo sudskog poravnanja iz 1963. godine, koje se može pobijati samo posebnom tužbom, a ne ignorisati u drugom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Stojilkovića i Aleksandra Stojilkovića, obojic e iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 11. januara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Stojilkovića i Aleksandra Stojilkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Usvaja se ustavna žalba žalba Branka Stojilkovića i Aleksandra Stojilkovića i utvrđuje da je preinačujućim delom izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 159 3/14 od 2. oktobra 2014. godine, u preinačujućem delu izreke , i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je izjavio tužilac Republika Srbija protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 6. marta 2014. godine.

5. Odbacuje se ustavna žalba Branka Stojilkovića i Aleksandra Stojilkovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 8. decembra 2014. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Stojilković i Aleksandar Stojilković, obojica iz Vranja, podneli su Ustavnom sudu, 5. januara 2015. godine, preko punomoćnika Ružice Filipović, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-74/2015.

Isti podnosioci podneli su Ustavnom sudu, 22. oktobra 2015. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu i protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 8. decembra 2014. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine, zbog povrede navedenih ustavnih prava. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-6733/2015.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-6733/2015 pripojen predmetu Už-74/2015.

U ustavnim žalbama podnosioci navode da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je trajao više od 28 godina. Podnosioci osporavaju presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine u stavovima drugom i trećem izreke, navodeći da je njihov pravni prethodnik sada pok. Radovan Stojilković, na osnovu poravnanja zaključenim sa Šumskim gazdinstvom Vranje, stekao pravo svojine na delu predmetne kat astarske parcele broj 808 m2 , u površini od 6.325 m2. Takođe, osporavaju i rešenja kojima je odlučeno o troškovima postupka. Imajući u vidu navedeno podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da se utvrdi naknada nematerijalne štete i naknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 (ranije spis Opštinskog suda u Vranju P. 3537/86) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opština Vranje je, 16 . decembra 1986 . godine , Opštinskom sudu u Vranju podne la tužbu protiv tuženih Radovana Stojilkovića i Budimira Stojilkovića, pravnih prethodnika ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja i naknade štete. Povodom navedene tužbe pred Opštinskim sudom u Vranju formiran je predmet P. 3537 /86.

Zatim je Radna organizacija Šumsko gazdinstvo Vranje, 8. juna 1988. godine , protiv istih tuženih podnela tužbu, radi utvrđenja i naknade štete. Povodom ove tužbe pred Opštinskim sudom u Vranju je formiran predmet P. 1689/88.

Opštinski sud u Vranju je na ročištu održanom 10. oktobra 1988. godine doneo rešenje kojim je spise predmeta P. 1689/88 spojio sa spisima predmeta P. 3537 /86, radi jednovremenog odlučivanja.

U sprovedenom postupku, do donošenja presude Opštinskog suda u Vranju P. 3537 /86 od 21. septembra 1989. godine, zakazano je ukupno 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je devet održano i na njima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, veštačenjem od strane sudskih veštaka geometra i šumarstva i saslušanjem četiri svedoka. Ostalih deset ročišta nije održano bez krivice tuženih, uglavnom zbog toga što predmetu P. 3537/86 nisu bili združeni spisi predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 3211/63, kao i zbog nedolaska veštaka na zakazano ročište.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2029/90 od 11. oktobra 1990. godine, u žalbenom postupku, ukinuo pobijanu presudu Opštinskog suda u Vranju P. 3537 /86 od 21. septembra 1989. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 36 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 26 održano, i na njima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka geometra (tri puta), koja su dopunjavana, i saslušanjem 11 svedoka. Ostalih deset ročišta nije održano, od kojih tri ročišta nisu održana krivicom tuženih.

U periodu od 27. maja 1998. do 15. juna 2009. godine postupak je bio u prekidu zbog smrti tuženih Radovana Stojilkovića i Budimira Stojilkovića . Postupak je nastavljen na predlog tužioca Opštine Vranje i na strani tuženih su umesto preminulih Radovana Stojilkovića i Budimira Stojilkovića, stupili njihovi pravni sledbenici Branko Stojilković i Aleksandar Stojilković, ovde podnosioci ustavne žalbe.

Podneskom od 23. oktobra 2009. godine Republika Srbije je stupila u parnicu na strani tužilaca.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P.7/10 od 6. marta 2014. godine , stavom prvim izreke, utvrđeno je prema tuženima da je tužilac P epublika Crbija vlasnik, a tužilac JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje korisnik na delovima kat astarske parcel e broj 808 , u KO Trstena, po kulturi šuma u ataru sela Trstena, u ukupnoj površini od 33.550m2, a u merama i granicama bliže opisanim tim stavom izreke presude i naloženo tuženima da ovo pravo priznaju tužiocima i opisane prostore predaju u svojinu tužiocu P epublici Crbiji, a tužiocu JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje ustupe u državinu , i takođe je naloženo RGZ - SKN u Vranju da po pravnosnažnosti ove presude izvrše upis prava svojine na P epubliku Crbiju, a pravo korišćenja na JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje, na delovima k atastasrske parcele broj 808, KO Trstena , opisani m u ovom stavu izreke presude; stavom drugim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužilaca kojim su tražili da sud prema tuženima utvrdi da je tužilac P epublika Crbija vlasnik, a tužilac JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje, korisnik, na delu kat astarske parcele broj 808 , u KO Trstena, u površini od 6.325,00 mkv, a u merama i granicama bliže opisanim tim stavom izreke presude, te da se naloži tuženima da im ovaj deo ustupe u svojinu i državinu ; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca Grada Vranja kojim je tražio da sud prema tuženima utvrdi da je ovaj tužilac organ upravljanja šume i šumskog zemljišta u državnoj svojini, odnosno na katastarskoj parceli broj 808 , KO Trstena, po kulturi šuma u ataru sela Trstena , u ukupnoj površini od 39.875 mkv, i da sud naloži tuženima da mu ovo pravo priznaju i parcelu ustupe u državinu ; stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tužene na solidarnu isplatu naknade štete za posečena 29 bukova stabla u iznosu od 112.545,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom petim izreke odbijen je prigovor tuženih da je ova pravna stvar pravnosnažno presuđena, a stavom šestim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema poravnanju zaključenom pred Opštinskim sudom u Vranju P. 3211/62 od 8. avgusta 1963. godine, između tužioca sada pok. Radovana Stojilkovića i tuženog Šumskog gazdinstva u Vranju, zastupnik tuženog priznao u ime i za račun Šumskog gazdinstva u Vranju, pravo svojine tužiocu Radovanu Stojilkoviću na spornom zabranu na mestu zvanom „Kod stare kuće“, koji ima mere i granice date u poravnanju i ovaj prostor je tužiocu Radovanu Stojilkoviću odmah u stupljen u državinu; da je veštak na licu mesta identifikovao površinu obuhvaćenu poravnanjem iz 1963. godine, koja sada predstavlja kat astarsku parcelu broj 808 i po kulturi je šuma , čija površina iznosi 6.325 m2. Prvostepeni sud nalazi da navedeno sudsko poravnanje proizvodi dejstva prema svim tužiocima budući da nije poništeno, zbog čega na površini obuhvaćenoj tim sudskim poravnanjem tužilac Republika Srbija nema svojinu, a tužilac JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje nema pravo korišćenja.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavili Republika Srbija, pobijajući drugi, četvrti i šesti stav izreke te presude, Grad Vranje, pobijajući stav treći i četvrti izreke navedene presude, i troškove parničnog postupka i tuženi , pobijajući prvostepenu odluku o troškovima parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužioca Repiblike Srbije i Grada Vranja i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 6. marta 2014. godine, u stavovima trećem i četvrtom izreke ; stavom drugim izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je usvojen deo zahteva tužilaca Republike Srbije i JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje, i prema tuženima utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik, a tužilac JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje, korisnik na delu katastarske parcele broj 808 , u KO Trstena, po kulturi šuma u ataru sela Trstena, u površini od 6.325 m2, i naloženo je tuženima da tužiocima ovo pravo priznaju i opisani deo parcele ustupe u svojinu i državinu ; stavom trećim izreke ukinuta je odluka o troškovima parničnog postupka i u tom delu vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno : da se osnovano žalbom Pepublike Crbije ukazuje da je prvostepeni sud, odlučujući u stavu drugom izreke, pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev kojim je Pepublika Crbije tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na delu katastarske parcele broj 808 , u površini od 6325,00 m2, u datim merama i granicama; da je prvostepeni sud odluku o ovom delu tužbenog zahteva zasnovao na zaključenom poravnanju iz 1963. godine; da je u vreme zaključenja navedenog poravnanja, pa i danas, JP "Srbijašume" Beograd - Šumsko gazdinstvo Vranje, imalo samo pravo korišćenja i upravljanja, a ne i pravo raspolaganja šumama, tako da predstavnik JP "Srbijašume" Beograd – Šumsko gazdinstvo Vranje, nije imao zakonskog ovlašćenja da iz državne svojine deo parcele ustupi fizičkom licu u svojinu; da, samim tim, navedeno poravnanje nije ni moglo biti pogodan pravni osnov za promenu u javnim knjigama, pa je i neosnovan upis prava svojine sada pok. Radovana na katastarskoj parceli broj 808, a ni na delu ove parcele u površini od 6325 m2. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud je u stavu drugom izreke prvostepenu presudu preinačio i usvojio tužbeni zahtev Pepublike Crbije i utvrdio da je P epublika Crbija vlasnik i dela katastarske parcele broj 808 , u površini od 6325,00 m2, a u merama i granicama kako je to opisano stavom drugim izreke drugostepene presude.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 8. decembra 2014. godine obavezani su tuženi da tužiocu Republici Srbiji solidarno naknade parnične troškove u iznosu od 69.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 8. decembra 2014. godine do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ovog rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđeno je ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 8. decembra 2014. godine.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbama Ustava koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li se vodi parnica o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje i ako utvrdi da se parnica vodi o zahtevu o kome je zaključeno sudsko poravnanje, odbaciće tužbu (član 324.); da se sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom, da je sudsko poravnanje ništavo ako je zaključeno u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3 .), da ako sudsko poravnanje bude poništeno postupak se nastavlja kao da u parnici o tužbenom zahtevu nije ni bilo zaključeno (član 325.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je od dana podnošenja tužbe Opštine Vranje 16. decembra 1986. godine do okončanja postupka donošenjem rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine, proteklo 28 godina i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova .

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe i njihovih pravnih prethodnika, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci delimično doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da tri ročišta nisu održana njihovom krivicom. Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe i njihovi pravni prethodnici imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka bile donete dve prvostepene presude, od koji je jedna bila ukinuta u celini, a druga u delu koji se odnosio na troškove postupka. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, odluka od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da 20 ročišta nije održano, od kojih, kao što je već napomenuto, samo tri nisu održana krivicom tuženih. Ustavni sud ukazuje se da period od 27. maja 1998. do 15. juna 2009. godine, kada je postupak bio prekinut ne može prepisati u odgovornost prvostepenom sudu, budući da je prekid bio određen zbog smrti tuženih Radovana i Budimira Stojilkovića , pri čemu je tužilac tek podneskom od 26. maja 2009. godine zatražio nastavak postupka. U postupku koji je nastavljen na strani tuženih su umesto preminulih Radovana i Budimira, stupili njihovi pravni sledbenici Branko Stojilkovića i Aleksandar Stojilković.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka, kao i postupanje prvostepenog suda, ali i doprinos podnosilaca ustavne žalbe njegovom trajanju, kao i činjenicu da su tek 15. juna 2009. godine podnosioci stupili u parnicu u svojstvu tuženih na mesto njihovih pravnih prethodnika. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U osporenoj drugostepenoj presudi je zauzeto pravno stanovište da je JP "Srbijašume" - Šumsko gazdinstvo Vranje u vreme zaključenja predmetnog sudskog poravnanja imalo samo pravo korišćenja i upravljanja, a ne i pravo raspolaganja šumama u državnoj svojini, tako da predstavnik JP "Srbijašume" – Šumsko gazdinstvo Vranje nije imalo zakonskog ovlašćenja da iz državne svojine deo parcele ustupi fizičkom licu u svojinu, te da stoga navedeno poravnanje nije ni moglo biti pogodan pravni osnov za upis prava svojine sada pok. Radovana Stojilkovića na delu kat astarske parcele broj 808, u površini od 6325 m2.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da sudsko poravnanje predstavlja ugovor stranaka, ali takva vrsta ugovara ima procesna dejstva analogno pravnosnažnoj sudskoj presudi (dejstvo ne bis in idem i dejstvo izvršnosti). Naime, jedno od važnih procesnih dejstva sudskog poravnanja je i pravilo ne bis in idem, ne dvaput o jednoj istoj pravnoj stvari. Odredbom člana 324. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li teče parnica o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje i ako takvo poravnanje postoji, odbaciće tužbu. Zatim, sudsko poravnanje ima i svojstvo izvršne isprave, baš kao i pravnosnažna sudska presuda, i ovo pravilo je bilo predviđeno u svim izvršnim zakonima. Takođe, sudsko poravnanje je jedan od oblika okončanja parničnog postupka bez donošenja meritorne sudske odluke.

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je u vreme zaključenja predmetnog sudskog poravnanja na snazi bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list FNRJ", br. 4/57 i 52/61). Odredbama člana 3. navedenog zakona bilo je propisano da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, da se stranke mogu poravnati, ali da sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u protivnosti sa prinudnim propisima o upravljanju i raspolaganju društvenom imovinom i drugim prinudim propisima. Odredbama člana 310. istog zakona bilo je propisano da se pred sudom ne može zaključiti sudsko poravnanje u pogledu poravnanja kojima stranke ne mogu raspolagati i kad sud donese rešenje kojim ne dozvoljava poravnanje stranaka, zastaće sa postupkom dok ovo rešenje ne postane pravnosnažno. Znači, u postupku zaključenja predmetnog sudskog poravnanja parnični sud je imao aktivnu procesnu ulogu, time što je vršio najpre kontrolnu funkciju u smislu provere da li je takvo sudsko poravnanje u skladu sa prinudnim propisima, a ako nije, sud je tada morao da vršio funkciju odlučivanja i bio je obavezan da rešenjem odbije zaključenje takvog poravnanja. Opštinski sud u Vranju je u predmetu P. 3211/62 dozvolio zaključenje predmetnog sudskog poravnanja , čime je parnični sud dao legalnu snag u takvom sudskom poravnanju i tai akt je počeo da proizvodi pravna dejstva jedne pravnosnažne sudske presude. Pri tome , u slučaju i da je poravnanje bilo zaključeno protivno prinudnim propisima, zaključenje takvog poravnanja predstavljalo bi propust samog parničnog suda i, načelno, štetne posledice propusta državnog organa ne bi smeli da snose pojedinci (vidi presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Freitag protiv Nemačke, broj 71440/01, st. 37-42, od 19. jula 2007. godine i Platakou protiv Grčke, broj 38460/97, stav 39, od 11. januara 2001. godine). Imajući u vidu navedeno, kao i to da sudsko poravnanje ima procesna dejstva analogno pravnosnažnoj sudskoj presudi, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno neprihvatljivo i u suprotnosti sa ciljem procesnog instituta sudskog poravnanja da se u obrazloženju osporene presude konstatuje da predmetno poravnanje nije ni moglo biti pogodan pravni osnov za upis prava svojine sada pok. Radovana na katastarkoj parceli broj 808 , u površini od 6325 m2.

Međutim, to ne znači da ne postoji mogućnost uklanjanja sudskog poravnanja iz pravnog poretka, s tim što se u ovakvoj procesnoj situaciji primenjuju posebna pravila pobijanja sudskog poravnanja. Odredbama člana 325. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bilo je propisano da se sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom. Dakle, da bi parnični sud utvrdio da li je predmetno sudsko poravnanje bilo zaključeno u suprotnosti sa tadašnjim prinudnim propisima, bilo je potrebno da se prethodno podnese posebna tužba parničnom sudu protiv predmetnog sudskog poravnanja. Takva vrsta tužbe parničnom sudu u konkretnom slučaju nije podneta. Na neophodnost podnošenja tužbe protiv sudskog poravnanja ukazivala je i odredba člana 325. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je bilo propisano da ako sudsko poravnanje bude poništeno, postupak se nastavlja kao da sudsko poravnanje nije ni bilo zaključeno. Zakonska odrednica „da ako sudsko poravnanje bude poništeno“ ukazuje na to da ako sud utvrdi da je sudsko poravnanje zaključeno u suprotnosti sa prinudnim propisima, sud poništava takvo sudsko poravnanje, a za poništenje takvog akta potrebno je da se podnese tužba sa izričitim tužbenim zahtevom kojim se traži poništaj sudskog poravnanja i parnični sud u izreci odluke vrši poništaj takvog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da time što je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude utvrdio da je predmetno sudsko poravnanje zaključeno u suprotnosti sa tada važećim prinudnim propisima, nema nikakav procesni značaj jer predmetno sudsko poravnanje i dalje postoji u pravnom poretku i proizvodi svoja materijalnopravna i procesnopravna dejstva. Imovinsko pravo na spornom zemljištu koji je utvrđeno u korist pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe predmetnim sudskim poravnanjem se može ukinuti samo ako se podnese posebna tužba parničnom sudu radi pobijanja navedenog sudskog akta, koji ima za predmet to imovinsko pravo, i ako sud u izreci odluke izvrši poništaj takvog akta.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine, u preinačujućem delu izreke, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu , odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine u preinačujućem delu izreke i određivanjem da taj sud doneo novu odluku o žalbi tužioca Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 6. marta 2014. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Polazeći od navoda ustavne žalbe vezan ih za osporena rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 7/10 od 8. decembra 2014. godine i Višeg suda u Vranju Gž. 72/15 od 9. marta 2015. godine , Ustavni sud nalazi da oni, zapravo , ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje podnosilaca da im je navedenim rešenjima kojim a je odlučeno o troškovi ma postupka došlo do povrede označenih prava. Ovo sto ga što su ti razlozi, pre svega, vezani za ishod postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1593/14 od 2. oktobra 2014. godine , a Ustavni sud je u tom delu, koji se tič e ishoda postupka , usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosilaca. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zanemarivanja sudskog poravnanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti