Povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu ustavne žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Korice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Korice i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Korica iz Beograda podneo je, 19. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Jasike, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je osporeni parnični postupak, u kome je imao svojstvo tužioca, započeo u januaru 1999. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe postupak nije pravnosnažno okončan, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10 (inicijalno P. 25/09 Opštinskog suda u Inđiji), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 22. januara 1999. godine Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Ž. M. iz Novog Slankamena, radi naknade štete. Po tužbi je formiran predmet P. 25/99.

Prvo ročište u postupku zakazano za 26. juli 1999. godine nije održano na predlog obe parnične stranke. Ročište je održano 27. septembra iste godine, a ročište zakazano za 15. novembar 1999. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije.

Tužilac je dopisom od 22. novembra 2001. godine urgirao zakazivanje ročišta. Nakon toga, ročište je održano 11. decembra iste godine, a sledeće 9. septembra 2002. godine.

Tužilac je 24. avgusta 2004. godine ponovo urgirao zakazivanje ročišta, nakon čega je ročište održano 28. oktobra iste godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju saobraćajnog veštačenja. Do kraja 2004. godine, održano je još jedno ročište - 23. decembra.

Na narednom ročištu, održanom 10. marta 2005. godine, izvedeni su dokazi saslušanjem dvojice svedoka. Sledeće ročište je održano 9. februara 2006. godine.

Presudom zbog izostanka Opštinskog suda P. 25/09 od 9. marta 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Tuženi je 22. marta 2006. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i žalbu protiv navedene presude zbog izostanka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 25/09 od 4. aprila 2006. godine odbijen je predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje. Tuženi je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1247/07 od 12. februara 2008. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 25/09 od 4. aprila 2006. godine.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 124/10 od 17. marta 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu zbog izostanka Opštinskog suda P. 25/09 od 9. marta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku održano je 25. juna 2010. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju veštačenja preko sudskog veštaka saobraćajno–mašinske struke Lj. Z. iz Stare Pazove. Veštak je dopisom od 7. oktobra 2010. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da uradi nalaz i mišljenje na osnovu dostavljene dokumentacije.

Nakon toga, ročište je održano 7. decembra 2011. godine, kada je ponovo određeno sprovođenje saobraćajnog veštačenja, ali preko drugog sudskog veštaka. Veštak D. K. je nalaz i mišljenje dostavio sudu 24. februara 2012. godine. Do kraja 2012. godine održana su dva ročišta – 20. juna i 19. septembra, kada je određeno sprovođenje veštačenje preko veštaka iz Astronomske opservatorije u Beogradu. Veštak I. V. je nalaz i mišljenje dostavio 11. decembra 2012. godine.

Na ročištu održanom 6. februara 2013. godine saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10 od 6. februara 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 193/13 od 12. decembra 2013. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10 od 6. februara 2013. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak, pokrenut 22. januara 1999. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 193/13 od 12. decembra 2013. godine, trajao duže od 14 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor nije bio naročito složen, niti zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbi kojom je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade štete. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije značajnije doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da prvo ročište u postupku, zakazano za 26. juli 1999. godine, nije održano na predlog parničnih stranaka, a da je u periodima neaktivnosti suda podnosilac dva puta urgirao zakazivanje ročišta i nastavak postupka - 22. novembra 2001. i 24. avgusta 2004. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, taj sud nije održao nijedno ročište: u periodu od 27. septembra 1999. do 11. decembra 2001. godine; u periodu od 9. septembra 2002. do 28. oktobra 2004. godine, kao ni u periodu od 10. marta 2005. do 9. februara 2006. godine.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka , kao i izvestan doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti