Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J, R. J. i T. J, svih iz Isakova kod Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J, R. J. i T. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji u predmetu P. 310/17 povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. J. i R. J. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.300 evra i T. J. u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz Isakova kod Ćuprije i ostala lica navedena u uvodu i izreci ove odluke podneli su Ustavnom sudu, 16. jula 2020. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz Ćuprije, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, kao i zbog kao povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji u predmetu P. 310/17.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli da je nadležni sud proizvoljno primenio procesno pravo, te da osporena presuda nije obrazložena, kao i da je postupak trajao 12 godina. Istakli su zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 17. novembra 2020. godine podnosioci su osporili rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3693/19 od 17. septembra 2020. godine, zbog povrede istog načela i prava istaknutih u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe utvvđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i spisa predmeta Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 310/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. J. i I. J. iz Jasenova kod Nove Varoši, u svojstvu tužilaca, podneli su 2. marta 2007. godine Opštinskom sudu u Ćupriji (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih M. J. i R. J, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine i isplate. Po tužbi je formiran predmet P. 210/07.

Rešenjem Opštinskog suda P. 210/07 od 12. oktobra 2007. godine tuženima je postavljen privremeni zastupnik, s obzirom na to da im je više puta pokušana dostava tužbe s nalogom za odgovor. Tužba je dostavljena punomoćniku tuženih 15. oktobra iste godine.

Dopisom od 24. decembra 2007. godine advokat N. M. iz Ćuprije obavestio je sud da su ga angažovali tuženi kao svog punomoćnika, a 8. februara 2008. godine dostavio je sudu odgovor na tužbu.

Pripremno ročište održano je 12. februara 2008. godine.

Podneskom od 18. aprila 2008. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev.

Rešenjem Opštinskog suda P. 210/07 delimično je odbačena tužba tužilaca, imajući u vidu da je tužba u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima neuredna, jer navedene stvari nisu dovoljno opredeljene.

Na ročištu održanom 28. oktobra 2008. godine tužiocima je naloženo da prošire tužbu i na T. J, takođe podnositeljku ustavne žalbe. Tužioci su postupili po nalogu suda i uredili tužbu 7. novembra iste godine. T. J. se u podnesku od 22. januara 2009. godine upustila u raspravljanje o tužbenom zahtevu tužilaca, u celini ih osporavajući.

Do kraja 2009. godine u postupku je održano ukupno šest ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tužilaca i tuženih, kao parničnih stranaka, kao i veštačenjem preko veštaka geometra.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 1334/10, a prvo ročište je održano 5. maja 2010. godine, kada su izvedeni dokazi saslušanjem trojice svedoka. Nakon toga u toku 2010. godine održana su još tri ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem još četvorice svedoka.

U periodu od 2011. do kraja 2014. godine održano je 17 ročišta, četiri ročišta nije održano (jedno zbog bolesti postupajuće sudije, dva jer se predmet nalazio kod veštaka i jedno zbog štrajka advokata) i izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, ponovnim saslušanjem tužilaca i tuženih, kao parničnih stranaka, te ekonomskim veštačenjem na okolnost vrednosti pokretnih stvari, kao i geodetskim, građevinskim i mašinskim veštačenjem.

Rešenjem Osnovnog suda Su. br. VII 39-26/15 od 27. februara 2015. godine usvojen je zahtev postupajuće sudije za izuzeće. Nakon toga, u toku 2015. godine dva ročišta nisu održana (jedno zbog nedolaska veštaka, a jedno zbog toga što je podnesak tuženih u vezi sa veštačenjem nije dostavljen veštaku radi izjašnjenja), dok su ročišta održana 7. oktobra i 2. decembra, kada je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda P. 1334/10 od 2. decembra 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtevi tužilaca, te su utvrđeni njihovi udeli na predmetnim nepokretnim i pokretnim stvarima, pa su obavezani tuženi da im solidarno isplate određene novčane iznose na ime njihovog udela u sticanju nepokretnosti. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe 19. januara i 1. februara 2016. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 775/16 od 14. marta 2017. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda P. 1334/10 od 2. decembra 2015. godine u delu u kojem je odlučeno o pravu svojine tužilaca na pojedinim pokretnim stvarima, dok je u preostalom delu ožalbena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 310/17, a prvo ročište je održano 1. juna 2017. godine. Do kraja 2017. godine održana su još dva ročišta.

Na ročištu održanom 20. februara 2018. godine naloženo je tužiocima da preciziraju tužbeni zahtev u skladu sa uputstvom iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 775/16 od 14. marta 2017. godine. Tužioci su postupili po nalogu suda, podneskom od 1. marta iste godine.

Osnovni sud je presudom P. 310/17 od 5. aprila 2018. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio njihove udele na predmetnim nepokretnim i pokretnim stvarima, te su obavezani tuženi da im solidarno isplate određene novčane iznose na ime tih udela u sticanju nepokretnosti. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe (tužioci samo u odnosu na rešenje o troškovima postupka).

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine potvrdio presudu Osnovnog suda P. 310/17 od 5. aprila 2018. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se doprinos tužilaca u sticanju zajedničke imovine sastoji isključivo u radu, te u pogledu utvrđivanja njihovih udela; da je pravilna ocena prvostepenog suda u odnosu na subjektivno preinačenje tužbe, imajući u vidu da se N. M. protivio ulasku u parnicu, te činjenicu da je on bio kratko u zajednici sa tuženima i u vreme prekida zajednice sa tuženima, pa njegov doprinos sticanju imovine ne bi uticao na odluku o doprinosu tužilaca. Tuženi su protiv navedene presude 17. jula 2019. godine izjavili reviziju i posebnu reviziju.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3693/19 od 17. septembra 2020. godine nije dozvoljeno odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine i odbačena je revizija tužilaca izjavljena protiv navedene pravnosnažne presude. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno: da N. M, kao vanbračni partner tužene T. J, nije mogao učestvovati u sporu, jer između njega i tužilaca nije uspostavljeno tazbinsko srodstvo da bi se on mogao smatrati članom porodice u smislu odredaba Porodičnog zakona, kao i da je vrednost predmeta spora niža od cenzusa za dopuštenost revizije.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao 11 godina i šest meseci za podnosioce M. J. i R. J, to jest 10 godina i skoro pet meseci u odnosu na podnositeljku T. J. Naime, imajući u vidu da je tužba postavljenom punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih, dostavljena čak sedam meseci nakon podnošenja tužbe, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, uzeo 15. oktobar 2007. godine kao dan početka postupka u odnosu na podnosioce M. J. i R. J, dok je u odnosu na podnositeljku T. J, postupak započeo 7. novembra 2008. godine, kada su tužioci na nju proširili tužbu. Postupak je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio činjenično i pravno složen. Naime, tužioci su istakli više zahteva, a u toku postupka je saslušan veći broj svedoka i sprovedena su ekonomsko veštačenje na okolnost vrednosti pokretnih stvari, geodetsko, građevinsko i mašinsko veštačenje.

Ispitujući ponašanje podnosilaca u postupku, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka. Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radilo o tužbenim zahtevu kojima je traženo utvrđivanje prava svojine tužilaca na nepokretnim i pokretnim stvarima stečenim tokom trajanja porodične zajednice, te isplata određenih novčanih iznosa na ime udela u sticanju nepokretnosti.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje prvostepenih sudova, imajući u vidu da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon više od osam godina i devet meseci od podnošenja tužbe, odnosno osam godina i dva meseca od stupanja u parnicu podnosilaca M. J. i R. J.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u predmetu P. 310/17 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete podnosilaca M. J. i R. J. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.300 evra i podnositeljke T. J. u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe u delu u kojem su osporene presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3693/19 od 17. septembra 2020. godine, Ustavni sud ističe da nije nadležan da preispituje zaključke „redovnih“ sudova u pogledu primene merodavnog prava ili utvrđenog činjeničnog stanja, već da je zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud dao jasne i prihvatljive razloge za svoju odluku kojom je potvrđena prvostepena presuda, sa obrazloženjem da se N. M. protivio ulasku u parnicu, te činjenicu da je on bio kratko u zajednici sa podnosiocima i u vreme prekida te zajednice, pa njegov doprinos sticanju imovine ne bi uticao na odluku o doprinosu tužilaca. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je dao prihvatljive razloge za rešenje kojim nije dozvoljeno odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5168/18 od 19. aprila 2019. godine, te je odbačena revizija podnosilaca izjavljena protiv navedene drugostepene presude, sa obrazloženjem da N. M, kao vanbračni partner podnositeljke ustavne žalbe Tanje Jovanović, nije mogao učestvovati u sporu, jer između njega i tužilaca nije uspostavljeno tazbinsko srodstvo da bi se on mogao smatrati članom porodice u smislu odredaba Porodičnog zakona, kao i da je vrednost predmeta spora niža od cenzusa za dopuštenost revizije. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu dostavili dokaze o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

U pogledu istaknute povrede načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se odredbama označenog člana ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo, već se njima utvrđuje jedno od osnovnih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što ovde nije slučaj.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti