Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku koji traje preko deset godina povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak odlučivanjem o troškovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za trgovinu i posredovanje „Hartija“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za trgovinu i posredovanje „Hartija“ d.o.o. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 80/2000 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u predmetu iz tačke 1. preduzme mere kako bi se što pre odlučilo o zahtevu za naknadu troškova i predmet okončao.

3. Ovu odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za trgovinu i posredovanje „Hartija“ d.o.o. iz Beograda je 15. maja 2009. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 80/2000.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je od septembra 1999. godine učesnik u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj I. 80/2000 (raniji broj I. 97/98); da se postupak pred tim sudom vodio punih deset godina bez izgleda na skori završetak i okončanje; da je tokom izvršnog postupka iskoristio sva pravna sredstva predviđena pozitivnim propisima; da je Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti koji je Republički javni tužilac, po inicijativi podnosioca, izjavio protiv prvostepenog i drugostepenog rešenja o dosuđenju nepokretnosti koja je predmet izvršenja poveriocu, ali da se, bez obzira na pravni stav iznet u rešenju Vrhovnog suda Srbije, izvršni postupak nastavlja sve do sada. Ukazuje da je time povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i donese odluku u skladu sa svojim utvrđenim ovlašćenjima. Ističe da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavkom obratio i Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 80/2000 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Poverilac Nougat trading ltd. iz Limasola, Republika Kipar, je 16. marta 1998. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao nadležnom izvršnom sudu, predlog za dozvolu izvršenja, koji je izmenio predlogom od 3. avgusta 1999. godine, protiv dužnika AD „Hartija“ iz Kočana, Republika Makedonija, na osnovu priznate strane sudske odluke – pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Kočanima Ps. 1363/96 od 29. juna 1996. godine. Rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda I-VII-97/98 od 03. avgusta 1999. godine određeno je na predlog poverioca izvršenje radi namirenja dela dosuđenog potraživanja po navedenoj izvršnoj ispravi u iznosu od 169.204,04 USD, sa domicilnom kamatom i troškovima, prodajom nepokretnosti dužnika – prizemne poslovne kuće u Ulici kičevskoj broj 17 u Beogradu.

Po pravosnažnosti rešenja o izvršenju, Četvrti opštinski sud u Beogradu je pristupio sprovođenju izvršenja veštačenjem vrednosti nepokretnosti, a zatim i njenom javnom prodajom.

Podnosilac ustavne žalbe je učesnik izvršnog postupka, koji polaže pravo na 40/100 idealnih delova nepokretnosti koja je predmet izvršenja. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 16. septembra 2002. godine, preko punomoćnika, izjavio prigovor protiv zaključka o prodaji nepokretnosti, iznoseći da ima pravni interes za učešće u postupku i pobijanje zaključka, jer je suvlasnik nepokretnosti koja je predmet izvršenja, na osnovu pravnog posla i izvršnog sudskog poravnanja P. 1792/01 od 23. jula 2002. godine, zaključenog sa dužnikom pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu.

Rešenjem izvršnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 80/2000 od 23. oktobra 2002. godine, nakon održanog ročišta za javnu prodaju, poveriocu je dosuđena nepokretnost dužnika, kao useljiva. Povodom prigovora dužnika i učesnika izvršnog postupka od 16. decembra 2002. godine izjavljenih protiv navedenog rešenja, Veće istog suda je donelo rešenje Ipv. (I) 193/2003 od 20. januara 2004. godine, kojim je prigovor učesnika odbijen kao neosnovan.

Učesnik u postupku, ovde podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog izvršnog postupka, obratio se Republičkom javnom tužiocu inicijativom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Republički javni tužilac je 6. maja 2004. godine podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Veća Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. (I) 193/2003 od 20. januara 2004. godine i rešenja izvršnog sudije tog suda I. 80/2000 od 23. oktobra 2002. godine o dodeli nepokretnosti, zbog povrede odredaba izvršnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se rešenja ukinu, a predmet vrati sudu na ponovni postupak.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Gzz. 90/04 od 26. aprila 2005. godine usvojio predlog Republičkog javnog tužioca i ukinuo rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu protiv kojih je zahtev podnet. Rešenje Vrhovnog suda Srbije je primljeno u Četvrtom opštinskom sudu 1. jula 2005. godine.

U obrazloženju rešenja Vrhovni sud Srbije navodi: da iz sadržine dokaza u spisima proizlazi da je u vreme pokretanja ovog izvršnog postupka (16. marta 1998. godine) i donošenja rešenja o izvršenju (3. avgusta 1999. godine) bio u toku stečajni postupak nad dužnikom, otvoren rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 73/96 od 28. oktobra 1996. godine; da je u stečajnom postupku poverilac prijavio svoje potraživanje iz izvršne isprave, koje je u celokupnom dosuđenom iznosu od 540.889,24 USD, sa kamatom i troškovima, utvrđeno i priznato rešenjem tog suda od 22. januara 1997. godine; da je nepokretnost koja je predmet izvršenja ušla je u stečajnu masu dužnika; da je stečajni postupak privremeno zaustavljen rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 73/96 od 16. avgusta 1999. godine zbog finansijske konsolidacije i vlasničke transformacije dužnika; da je rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 73/96 od 29. aprila 2002. godine konstatovano usvajanje programa finansijske i vlasničke transformacije dužnika; da je tim programom u pogledu mera za namirenje poverilaca odlučeno da se 50% ukupnih potraživanja svih poverilaca pretvori u trajni ulog u imovini dužnika kroz akcije, po kom osnovu je utvrđeno i pravo poverioca u ovom izvršnom postupku na akcije, dok je preostalih 50% potraživanja svih poverilaca dužnik obavezan da plati u roku od tri godine, sa odložnim rokom od dve godine (grejs period) bez kamate, počev od izvršenog upisa transformacije svojinske strukture kod registarskog suda u Štipu Treg. 942/02 od 4. novembra 2002. godine; da je rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 73/96 od 4. septembra 2002. godine, pravnosnažnim 16. septembra 2002. godine, data saglasnost za otpočinjanje postupka finansijske i vlasničke transformacije dužnika i obustavljen je stečajni postupak (privremeno zaustavljen rešenjem od 16. avgusta 1999. godine); da je navedeno rešenje kao strana sudska odluka priznato pravosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 363/03 od 11. jula 2003. godine. Vrhovni sud Srbije je, s obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, ocenio da je prilikom donošenja rešenja koja se osporavaju zahtevom za zaštitu zakonitosti došlo do pogrešne primene materijalnog prava, pre svega, zbog toga što je određivanjem i sprovođenjem izvršenja na nepokretnosti dužnika nad kojim je otvoren stečajni postupak u toku njegovog trajanja povređena odredba člana 99. st. 1. i 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96). Vrhovni sud Srbije ističe da je pokretanje izvršnog postupka i donošenje rešenja o izvršenju u ovoj pravnoj stvari usledilo posle otvaranja postupka stečaja nad dužnikom, čime su bili ispunjeni uslovi za odbačaj predloga za izvršenje, odnosno za prekid postupka izvršenja, zbog pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka. Takođe, navodi da usvojeni program finansijske i vlasničke transformacije u pogledu namirenja poverilaca i načina okončanja stečajnog postupka ima pravnu prirodu i dejstvo prinudnog poravnanja u stečaju, što znači da izvršne isprave koje se odnose na potraživanja utvrđena u rešenju o odobrenju prinudnog poravnanja gube u odnosu na dužnika pravnu snagu. Okončanje stečajnog postupka nad dužnikom usvajanjem i odobrenjem programa finansijske i vlasničke transformacije, sa pravnom prirodom prinudnog poravnanja u stečaju, po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, ima značaj okolnosti koja sprečava izvršenje u smislu člana 51. stav 1. tač. 4) i 9) Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/00, 73/2000 i 71/01), a postojanje takvih okolnosti predstavlja razlog za obustavu izvršnog postupka u smislu člana 62. ovog zakona.

Podnosilac ustavne žalbe je 14. januara 2005. godine obavestio Četvrti opštinski sud u Beogradu da je nad izvršnim dužnikom ponovo otvoren stečajni postupak rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 43/04 od 20. decembra 2004. godine, a 21. aprila 2005. godine stečajni upravnik AD „Hartija“ iz Kočana u stečaju dostavio je izvršnom sudu predlog za prekid izvršnog postupka na osnovu navedenog rešenja Osnovnog suda u Kočanima. Podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 2005. godine dostavio izvršnom sudu izvod iz „Službenog vesnika Republike Makedonije“, broj 93/05 od 31. oktobra 2005, u kome je objavljen oglas o zaključenju stečajnog postupka nad dužnikom i njegovom brisanju iz Trgovačkog registra, a 9. februara 2006. godine dostavio rešenje Osnovnog suda u Kočanima St. 43/2004 od 24. oktobra 2005. godine na osnovu koga je objavljen navedeni oglas.

Poverilac u izvršnom postupku je 8. jula 2005. godine obavestio Četvrti opštinski sud u Beogradu da je pred Trgovinskim sudom u Beogradu pokrenuo postupak za priznanje pravnosnažne odluke Osnovnog suda u Kočanima Ps. 196/03 od 14. septembra 2004. godine, kojom je utvrđeno da je imao razlučno pravo prema izvršnom dužniku za celo potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom, a izvršni sud je 1. novembra 2005. godine naložio poveriocu da u roku od osam dana dostavi primerak te presude. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 24. januara 2007. godine zatražio od Osnovnog suda u Kočanima obaveštenje o toku postupka u predmetu Ps. 196/03. Stečajni upravnik izvršnog dužnika AD „Hartija“ iz Kočana je u svom podnesku od 27. jula 2007. godine naveo da je, u skladu sa rešenjem Osnovnog suda u Kočanima St. 43/04 od 8. februara 2005. godine, podneo tužbu tom sudu radi utvrđenja da poverilac nema razlučno pravo na imovini dužnika iz spiska Okružnog privrednog suda u Štipu R. 5/96 od 9. maja. 1996. godine i na predmetnoj nepokretnosti u Beogradu, te da je taj postupak u toku u predmetu P. 98/05.

Izvršni sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je 20. septembra 2007. godine doneo rešenje kojim se prekida izvršni postupak u predmetu I. 80/2000, zbog toga što je nad dužnikom zaključen stečajni postupak i on brisan iz Trgovačkog registra. Veće Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je rešenjem Ipv. (I) 122/2009 od 1. juna 2009. godine odbilo prigovor poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje od 20. septembra 2007. godine.

Nakon toga, 8. jula 2009. godine, punomoćnik izvršnog dužnika i učesnika u izvršnom postupku, ovde podnosioca ustavne žalbe, je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo zahtev za naknadu troškova izvršnog postupka. O ovom zahtevu još nije odlučeno, a za donošenje odluke sada je nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u bitnom istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnoh sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP), koji se primenjuje u ovom postupku od njegovog stupanja na snagu 8. jula 2000. godine, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da izvršni postupak u prvom stepenu vodi i odluke donosi sudija pojedinac, a o prigovoru odlučuje veće trojice sudija istog suda (član 6. stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora (član 10. st. 1. i 2.); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno (član 14.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe stupio kao učesnik u izvršni postupak izjavljivanjem prigovora protiv zaključka o prodaji nepokretnosti 16. septembra 2002. godine, nakon čega je i Četvrti opštinski sud u Beogradu njegove podneske počeo da dostavlja na odgovor strankama u postupku. Postupak je pravnosnažno prekinut 1. juna 2009. godine zbog prestanka postojanja izvršnog dužnika nad kojim je sproveden stečajni postupak.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir period trajanja izvršnog postupka od 16. septembra 2002. godine kada je podnosilac ustavne žalbe stekao svojstvo učesnika u postupku, do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od stupanja podnosioca ustavne žalbe u izvršni postupak septembra 2002. godine do pravnosnažnosti odluke o prekidu postupka u junu 2009. godine proteklo šest godina i devet meseci, a o zahtevu za naknadu troškova postupka izvršnog dužnika i učesnika u postupku, koji je podnet 8. jula 2009. godine, sud ni do danas nije odlučio. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao učesnika i ponašanje stranaka u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i značaj predmeta postupka za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Pri tome, treba imati u vidu da izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena propisanim izvršnim ispravama, te je i ranije važeći ZIP propisivao izuzetno kratke rokove za preduzimanje procesnih radnji, kako bi se obezbedila delotvorna sudska zaštita navedenih prava poverioca, ali i kako se dužnik i drugi učesnici u postupku ne bi izlagali nepotrebnim neprijatnostima i troškovima.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom izvršnom postupku bilo više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja na koje je sud trebalo da odgovori, ali da ona ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka. Ova pitanja su izneta i obrazložena u navedenom rešenju Vrhovnog suda Srbije, kojim je usvojen zahtev Republičkog javnog tužioca za zaštitu zakonitosti.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac, kome je na osnovu sudskog poravnanja utvrđeno pravo svojine na 40/100 idealnih delova nepokretnosti koja je bila predmet izvršenja, imao opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležnog suda, te da ima nesumnjiv interes da Ustavni sud utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku i da naloži nadležnom sudu da odluči o njegovom zahtevu za naknadu troškova postupka. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju izvršnog postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku u periodu od stupanja podnosioca ustavne žalbe u postupak do njegovog prekida, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje izvršnog postupka u predmetu I. 80/2000 uzrokovano, pre svega, neažurnim i nedelotvornim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Naime, Ustavni sud je posebno utvrdio: da je Četvrti opštinski sud u Beogradu o prigovoru podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja o dosuđenju nepokretnosti od 16. decembra 2002. godine i prigovoru izvršnog dužnika protiv istog rešenja, odlučio posle trinaest meseci od njegovog izjavljivanja; da je rešenje Vrhovnog suda Srbije kojim su ukinuta rešenja izvršnog suda i predmet vraćen tom sudu na ponovni postupak, sa jasno obrazloženim pravnim stavovima koje izvršni sud treba da ima u vidu prilikom ponovnog odlučivanja, primljeno u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 1. jula 2005. godine, a da je taj sud doneo rešenje kojim se prekida izvršni postupak tek 20. septembra 2007. godine, dakle posle više od dve godine; da je rešenje o ispravci rešenja o prekidu postupka doneto 24. marta 2009. godine; da je rešenje o prigovoru izjavljenom protiv rešenja o prekidu postupka, veće istog suda donelo osamnaest meseci nakon njegovog izjavljivanja. Osim toga, o zahtevu za donošenje odluke o troškovima postupka izvršnog dužnika i podnosioca ustavne žalbe još uvek nije odlučeno, iako je od njegovog podnošenja proteklo više od godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, te dužnost suda da hitno postupa u izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 80/2000 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, da preduzme sve neophodne mere kako bi se što pre odlučilo o podnetom zahtevu za naknadu troškova izvršnog postupka. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se zbog neprimereno dugog trajanja izvršnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem Odluke Suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti