Odluka Ustavnog suda o žalbi u sporu o ništavosti zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u sporu za utvrđenje ništavosti zaveštanja. Sud je ocenio da je drugostepena presuda dovoljno obrazložena, jer se sud mogao pozvati na iscrpne razloge prvostepenog suda. Takođe, trajanje postupka nije bilo nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-741/2011
05.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milosava Jojića iz Vranića, Milutina Jojića iz Surduka i Mihaila Jojića i Jele Novaković, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milosava Jojića, Mihaila Jojića i Milutina Jojića izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/10 od 10. novembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Jele Novaković .

O b r a z l o ž e nj e

1. Milosav Jojić iz Vranića, Milutin Jojić iz Surduka i Mihailo Jojić i Jela Novaković, oboje iz Beograda, podneli su 18. februara 2011. godine, preko punomoćnika Aleksandra Radivojevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1937/2006.

Polazeći od sadržine osporene drugostepene presude, podnosioci nalaze da su im tom presudom povređena označena ustavna prava, jer drugostepeni sud nije svestrano razmotrio i odgovorio na navode iz njihove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude kojom je odbijen zahtev podnosilaca za utvrđenje ništavosti zaveštanja, a koji su se odnosili na analizu sprovedenih grafoloških veštačenja. Takođe tvrde da im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je celokupni postupak predugo trajao, i to više od četiri i po godine, od čega je samo postupak po žalbi trajao oko dve i po godine, što je uslovilo nemogućnost da protiv osporene presude izjave reviziju. Od Ustavnog suda traže da, uvažavanjem ustavne žalbe, poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je u osnovi iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92452/10 (ranije spis Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1937/06) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Milosav Jojić, Milutin Jojić i Mihailo Jojić, ovde podnosioci ustavne žalbe i sada pok. Tomislav Jojić podneli su 3. jula 2006. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M.Š. iz Vranića, radi utvrđenja ništavosti zaveštanja.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1937/06 od 12. maja 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo zaveštanje sačinjeno pred svedocima dana 31. januara 1995. godine, proglašeno pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 863/95 29. avgusta 1995. godine, te da se zaostavština iza smrti pok. B.J. raspravi po zakonskom redu nasleđivanja. Stavom drugim izreke navedene presude obavezani su tužioci da tuženom solidarno nadoknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno da je p rimenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud utvrdio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Naime, među strankama je bilo sporno da li je sada pokojni B.J. svojeručno potpisao testament od 31. januara 1 995. godine kojim je svu svoju imovinu ostavio tuženom. Radi razjašnjenja te sporne činjenice, bitne za pravilno presuđenje ove pravne stvari, prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka grafologa. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka D.O. od 1. februara 2007. godine, kao i iz njemu saglasnog nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka u sastavu - S.M. i V. M. od 29. februara 2008. godine, sa svim izjašnjenjima sudskih veštaka, a koje je prvostepeni sud u potpunosti prihvatio kao date u svemu po pravilima nauke i struke, jasno i detaljno obrazložene, utvrđeno je da je sada pok. B.J. lično potpisao testament od 31. januara 1995. godine. Pri izradi nalaza koji je prethodio davanju mišljenja - i sudski veštak D .O. i komisija sudskih veštaka su, upoređivanjem spornog sa nespornim potpisima sada pok. B.J, konstatovali sličnosti opšteg i individualnog karaktera. Sudski veštaci su konstatovali i razlike koje imaju opšti karakter i ne mogu uticati na krajnji ishod tražene identifikacije a mogu se objasniti trenutnim uslovima pisanja i psihofizičkim stanjem skriptora. Posebno je komisija sudskih veštaka, odnosno član komisije - sudski veštak S.M, prilikom saslušanja pred sudom, istakao da je komisija svoje mišljenje dala u šestom stepenu određenosti, što je ujedno i najveći stepen određenosti. Tužioci su imali primedbi na nalaze i mišljenja ovih veštaka - formalne prirode, ističući da su veštaci kao nesporne potpise B .J. uzeli potpise iz fotokopiranih dokumenata. Prvostepeni sud i sudski veštaci su primedbe tužilaca ocenili kao neosnovane, jer su veš taci pred sudom izjavili da je moguće grafološko veštačenje i na osnovu potpisa sa fotokopiranih isprava, ukoliko sadrže dovoljno elemenata za veštačenje, a što je konkretno bio slučaj. Pri tome, na strankama je bilo da obezbede nesporne potpise neophodne za veštačenje, pa su tako tužioci dostavili fotokopije isprava, da bi zatim prigovarali nalazima sudskih veštaka zato što su veštačili po tim fotokopijama. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka J.K. u kome je ovaj veštak došao do zaključka da sada pok. B .J. nije potpisao nijedan od tri primerka testamenta od 31. januara 1995. godine, prvostepeni sud nije prihvatio. Naime, nalaz sudskog veštaka J.K . je bio potpuno suprotan prethodnom nalazu sudskog veštaka D .O, bez mogućnosti da se isti usklade. Prvostepeni sud, u granicama svojih znanja i mogućnosti, koje su u oblasti grafologije u granicama prosečnog, nije sebi dao za pravo da dovede u pitanje stručnost jednog ili drugog sudskog veštaka, koji su po zvanju stručni u ovoj oblasti. Iz tih razloga, a radi utvrđivanja istine, prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem putem komisije sudskih veštaka, te je iz njihovog nalaza i mišljenja, koje je u svemu bilo saglasno nalazu i mišljenju sudskog veštaka D.O, utvrđeno da je sada pok. B.J. zaista svojeručno potpisao testament od 31. januara 1995. godine. U ocenu metodologije sudskog veštaka J.K. prvostepeni sud se nije upuštao, jer za to ne raspolaže stručnim znanjima, pa je upravo iz tih razloga i izvođen dokaz veštačenjem putem komisije sudskih veštaka. Međutim, čitanjem nalaza i mišljenja sudskog veštaka J.K. prvostepeni sud je uočio da, iako je rešenjem od 10. maja 2007. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost identifikacije potpisa pok. B.J, sudski veštak J.K. u svom nalazu i mišljenju od 7. avgusta 2007. godine, istog pogrešno imenuje kao "Borislav" umesto "Borisav" što je bilo njegovo pravo ime, a što je navedeno i u dokumentaciji koja je sudskom veštaku stajala na raspolaganju. Iako su parnične stranke tokom postupka u nekoliko navrata pravile sličnu grešku, kod sudskog veštaka, pogotovo kod izrade nalaza i mišljenja na kojima sud u ovakvim pravnim stvarima zasniva svoju odluku, očekuje se potpuna preciznost i ovakve propuste prvostepeni sud je smatra o nedopustivim , a isti, po nalaženju prvostepenog suda, ukazuju na određeni stepen površnosti tog sudskog veštaka pri izradi nalaza i mišljenja. U predmetu koji je pred istim sudom vođen pod brojem P. 2764/02-04, ovde tužioci su, tamo kao tuženi, osporavali punovažnost predmetnog zaveštanja od 31. januara 1995. godine, gde su kao razlog navodili nesposobnost sada pok. B.J. da shvati značaj i p osledice svog dela. U tom postupku sud je takođe izvodio dokaze veštačenjem, kao i saslušanjem jednog od testamentalnih svedoka, koji je u međuvremenu preminuo, a koji je u svom iskazu potvrdio da je B .J. lično pot pisao predmetni testament. Dokazna sredstva upotrebljena pred drugim većem i u drugom postupku, u ovoj parnici se ne mogu koristiti kao dokaz, te ih prvostepeni sud nije tako ni tretira o, pa je upravo zato i izvođen dokaz veštačenjem na sporne okolnosti, a testamentalne svedoke nije bilo moguće s aslušati u ovom postupku, jer su u međuvremenu preminuli. Međutim, sve napred navedeno kao i držanje parničnih stranaka tokom postupka, a posebno tuženog koji je u postupku aktivno učestvovao i dostavljao nesporne potpise sada pok. B .J, sa ciljem utvrđivanja istine, utiče na formiranje slobodnog sudijskog uverenja, koje, takođe, u jedinstvu sa izvedenim dokazima, utiče na sudsku odluku. Kako je prvostepeni sud u ovom postupku utvrdio da je sada pok. B.J. lično potpisao testament od 31. januara 1995. godine, te da se ne radi o ništavom pravnom aktu, to je primenom čl. 62. i 64. Zakona o nasleđivanju odbio tužbeni zahtev tužilaca, odlučujući kao u izreci ove presude. Prvostepeni sud je prilikom odlučivanja cenio i druge dokaze izvedene tokom postupka, ali je našao da su oni bez uticaja na oduku u ovoj pravnoj stvari, pa ih nije posebno ni obrazlagao. Prvostepeni sud je odbio predlog tužilaca da se u dopuni dokaznog postupka izvede dokaz ponovnim veštačenjem koje bi obavila nova komisija sudskih veštaka, s obzirom na to da je u ovom postupku prethodno tri puta od strane različitih sudskih veštaka izvođen dokaz veštačenjem na iste okolnosti, pri čemu je poslednji put veštačila upravo komisija sudskih veštaka, a njen nalaz i mišljenje prvostepeni sud je ocenio kao dat u svemu po pravilima nauke i struke, te bi novo veštačenje na iste okolnosti kod već potpuno utvrđenog činjeničnog samo bespotrebno vodilo odugovlačenju postupka i stvaranju dodatnih troškova.

Protiv navedene presude, tužioci su 26. juna 2008. godine izjavili žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava . U žalbi se, pored ostalog, navodi da je nejasno iz kog razloga prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka J.K, odnosno iz kog razloga je da o prednost nalazu drugog veštaka i komisije sudskih veštaka , kao i da je sporna mogućnost korišćenja fotokopije dokumenata pri grafološkom veštačenju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/10 od 10. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1937/06 od 12. maja 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da u s provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač . 1), 2), 5), 7) i 9 ) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da razlozi koji su navedeni u obrazloženju pobijane presude nisu nejasni ili protivurečni, niti u suprotnosti sa izvedenim dokazima ; da su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12 ) stava 2. člana 361. ZPP; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, pored ostalog, veštačenjem utvrđeno da je testator svojeručno potpisao sporni testament; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da je sporna činjenica autentičnosti potpisa testatora utvrđivana veštačenjem; da je ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka D.O. i J .K. koji su međusobno suprotni i koje, saslušanjem ovih veštaka nije bilo moguće uskladiti, te njihovim dovođenjem u vezu sa nalazom i mišljenjem komisije sudskih veštaka, prvostepeni sud utvrdio da je testator svojeručno potpisao predmetni testament; da je pri tome sud uzeo u obzir i okolnost da postoji pravnosnažna presuda kojom je utrđeno pravo svojine tuženog po osnovu spornog testamenta, te da je u postupku koji je predhodio donošenju te presude utvrđivana i činjenica da li je testator potpisao taj testament ; da izjavljenom žalbom tužioci pobijaju pravilnost prvostepene presude osporavajući ocenu izvedenih dokaza, naročito nalaza sudskih veštaka, dajući prednost nalazu sudskog veštaka J.K. u odnosu na nalaz drugog veštaka i komisije sudskih veštaka; da je potvrđena i odluka o parničnim troškovima, jer je zasnovana na pravilnoj primeni čl. 149. i 150. ZPP. Sa svega navedenog, na osnovu člana 375. ZPP, drugostepeni sud je odlučio kao u izreci presude.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbama Ustava, koje podnosioci u ustavnoj žalbi označavaju kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

5. U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud konstatuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava . Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud pre svega primećuje da je u predmetnoj parnici prvostepeni sud za svoju odluku dao veoma iscrpno, sveobuhvatno, detaljno i logično obrazloženje, a naročito u delu koji se odnosi na razloge zbog kojih prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka J.K, odnosno iz kog razloga je dao prednost nalazu drugog veštaka grafologa, koji je u svemu bio potvrđen naknadnim nalazom i zaključkom komisije sudskih veštaka. Takođe, prvostepeni sud je cenio i navode podnosilaca ustavne žalbe koji se odnose na činjenicu da je sprovedeno grafološko veštačenje nespornih potpisa testatora sa fotokopija dokumenata, ističući da su upravo tužioci takvu dokumentaciju predali veštacima, ali da je ista prema pravilima struke bila podobna za upoređenje sa spornim potpisima na zaveštanju (testamentu), za koje su tužioci tvrdili da je ništavo zbog odsustva ličnog potpisa zaveštaoca. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da razlozi koji su navedeni u obrazloženju pobijane presude nisu nejasni ili protivurečni, niti u suprotnosti sa izvedenim dokazima, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvatajući njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada odluka prvostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, drugostepeni sud se, odbijajući žalbu kojom se isključivo osporava ocena dokaza, može pozvati na razloge koje je u svojoj odluci dao nižestepeni sud, izbegavajući suvišno ponavljanje (videti presudu Evropksog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosilaca da drugostepena presuda nije obrazložena, te da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode, i pored toga što se drugostepeni sud nije izričito izjasnio o svim razlozima žalilaca kojima se u suštini favorizovao onaj nalaz veštaka koji im je išao u prilog, a osporavani su nalazi sa zaključcima ostalih veštaka koji su doveli do odbijanja njihovog tužbenog zahteva. Pri tome, Sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava stao na slično stanovište u svojoj presudi Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/10 od 10. novembra 2010. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe Milosava Jojića , Mihaila Jojića i Milutina Jojića na obrazloženu sudsku odluku, koje čini element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je potpuno neargumentovana tvrdnja navedenih podnosilaca da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti zaključak da je takav uslov ispunjen. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, a koje su podnosi oci ustavne žalbe i iskoristi li. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog instancionog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese i obrazloži svoju odluku, što ne znači i jemstvo povoljnog ishoda postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo osnova.

Polazeći od garancija koje Ustav utvrđuje u članu 58. i sadržine osporene presude, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima bi, ratione materiae, mogle biti potkrepljene tvrdnje o povredi prava na imovinu podnosi laca ustavne žalbe, budući da se, u konkretnom slučaju, nije radilo o oduzimanju ili ograničenju korišćenja njihove postojeće i zakonito stečene imovine, već o parnici koju su oni vodili radi utvrđenja ništavosti pravnog posla .

7. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe Milosava Jojića , Mihaila Jojića i Milutina Jojića da im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1937/06, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan u roku od četiri godine i četiri meseca od podnošenja tužbe (period od 3. jula 2006. do 10. novembra 2010. godine). Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, trajanje osporenog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Pri tome, iako je postupak po žalbi podnosilaca trajao nešto duže nego što bi u redovnim okolnostima bilo prihvatljivo, Ustavni sud ukazuje da se parnični postupak mora posmatrati kao celina, te da predmetni postupak u svom ukupnom trajanju (prevashodno zbog izražene ekspeditivnosti prvostepenog suda), nije izašao iz granica razumnog roka za njegovo okončanje. Stoga se ni navodi ustavne žalbe u tom delu ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u preostalom delu (vezano za ovu i prethodnu tačku obrazloženja) ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe Jel a Novaković nije bila stranka ni u jednoj fazi parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom, već da je jedan od tužilaca u tom postupku bio njen sada pokojni otac Tomislav Jojić. Kako podnositeljka zbog toga nije aktivno legitimisana da traži da se utvrdi povreda njenih ustavnih prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom , Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u odnosu na podnositeljku Jel u Novaković, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o žalbi u sporu o ništavosti zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti