Utvrđivanje prava na adekvatnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Dosuđena naknada od 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ocenjena je kao neadekvatna. Sud je utvrdio pravo na naknadu od 800 evra, usklađujući se sa praksom Evropskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Lapotinca kod Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 354/18 od 10. maja 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 354/18 od 10. maja 2018. godine, u delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 261/17 od 23. oktobra 2017. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 354/18 od 10. maja 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Lapotinca kod Bojnika je , 20. juna 2018. godine, preko punomoćnika V . M, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 354/18 od 10. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu je pravnosnažno odlučeno o tužbi podnositeljke ustavne žalbe radi isplate novčanog obeštećenja i imovinske štete, a zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10, a koja je protiv Republike Srbije podneta u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), i to dosuđivanjem novčanog obeštećenja u iznosu od 400 evra , sa zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, te odbijanjem kao neosnovanog tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete.

Ustavnom žalbom se ističe da novčani iznos dosuđen osporenom presudom kao novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne može predstavljati adekvatnu naknadu za povredu navedenog prava, jer sudovi nisu uzeli u obzir sve činioce koji su doveli do povrede navedenog ustavnog prava. Takođe se navodi da je uzročno-posledična veza između dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka i imovinske štete koju je podnositeljka tužbom zahtevala, dokazana velikim brojem odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Višeg suda u Leskovcu, a ukoliko taj zahtev ne usvoji, kao eventualni zahtev podnositeljka ističe utvrđenje prava na imovinu u osporenom stečajnom postupku i dosuđenje naknade materijalne štete u visini potraživanja koja su joj priznata u tom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 628/16 od 4. avgusta 2016. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom DP „E .“ Kosančić u predmetu St. 21/10, a u kome je predlagač prijavila svoje potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koje joj je u tom postupku priznato.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 354/18 od 10. maja 2018. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 261/17 od 23. oktobra 2017. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu obavezana da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku isplati iznos od 400 evra, sa zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je u stavu drugom izreke tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 2.000 evra odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke navedene prvostepene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku.

Osporena drugostepena presuda, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, zasnovana je na oceni suda da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno, da je pretrpela imovinsku štetu u traženom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Najpre kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, a koji se odnose na osporenu presudu u navedenom delu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

Stoga Sud zaključuje da je podnositeljki ustavne žalbe, kao i određenim podnosiocima u predmetu Už-9242/2020, osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, posledice utvrđene povrede prava su, u konkretnom slučaju, takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude u navedenom delu i određivanjem da Viši sud u Leskovcu donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 261/17 od 23. oktobra 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u delu kojim se osporava visina pravnosnažno dosuđenog novčanog obeštećenja, Ustavni sud konstatuje da se tvrdnja podnositeljke o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasniva na navodima o tome da je visina novčanog obeštećenja koja joj je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, a koji se odnose na osporenu presudu u navedenom delu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnosiocu predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnosilac predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S. J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa državnim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu, kojom joj je na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 21/10 prav nosnažno dosuđen iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se takođe poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Stoga je Sud, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu osporene presude Višeg suda u Leskovcu, kao i za sve ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, tako da će se o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.