Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku radi predaje maloletne dece. Postupak traje preko godinu dana. Sud dodeljuje naknadu nematerijalne štete od 200 evra i nalaže hitno postupanje nadležnom sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7415/2012
07.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Koviljke Lekić iz Lozovika na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Koviljke Lekić i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu I. 911/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Koviljka Lekić iz Lozovika je 20. septembra 2012. godine , preko punomoćnika Dragana Veličkovića, advokata iz Velike Plane, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu I. 911/11. Podnositeljka se pozvala i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 911/11 od 3. avgusta 2011. godine određeno sprovođenje izvršenja radi predaje dvoje maloletne dece A.L. i L.L. podnositeljki ustavne žalbe, ali da do podnošenja ustavne žalbe izvršenje nije sprovedeno, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud naredi hitno sprovođenje izvršenja i istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini identična navedenoj odredbi Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 911/11 i iz odgovora postupajućeg sudije na ustavnu žalbu od 3. oktobra 2012. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca, 22. jula 2011. godine podnela Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika B.L, na osnovu izvršne isprave - rešenja Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 224/11 od 6. jula 2011. godine. Navedenim rešenjem određena je privremena mera, kojom su, između ostalog, zajednička maloletna deca podnositeljke ustavne žalbe i dužnika poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava podnositeljki do pravnosnažnog okončanja bračnog spora. Predloženo je da se, zbog ugrožavanja zdravlja i psihičkog razvoja dece, izvršenje sprovode saglasno članu 226. Zakona o izvršnom postupku oduzimanjem maloletne dece i predajom podnositeljki ustavne žalbe.

Osnovni sud u Smederevu je dopisom od 2. avgusta 2011. godine od nadležnog Centra za socijalni rad zatražio hitno dostavljanje podataka o tome da li su maloletna deca izložena fizičkom nasilju i zanemarivanju, odnosno da li im je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj, budući da je sprovođenje izvršenja traženo u skladu sa članom 226. Zakona o izvršnom postupku .

Centar za socijalni rad je predao sudu traženi izveštaj na ročištu održanom 3. avgusta 2011. godine, i tom prilikom član stručnog tim a Centra se izjasnio da je u aktuelnom tr enutku u sadašnjim uslovima funkcionisanja i organizacije života dece u porodici oca ugrožen njihov psihički razvoj, sa velikim rizikom od razvoja patoloških psihičkih promena.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani doneo je 3. avgusta 2011. godine rešenje I. 911/11 kojim je: odredio izvršenje i naložio dužniku da odmah, a najkasnije u roku od dvadeset četiri časa od dostavljanja rešenja, preda maloletnu decu podnositeljki ustavne žalbe na samostalno vršenje roditeljskog prava (stav 1. izreke); upozorio dužnika da ukoliko ne postupi po nalogu iz stava 1. rešenja, da će sud izvršenje sprovesti oduzimanjem i predajom dece podnositeljki ustavne žalbe (stav 2. izreke); odredio troškove postupka i način njihovog namirenja (stav 3. izreke ). Rešenje o izvršenju uručeno je duž niku 8. avgusta 2011. godine i protiv istog nije izjavljena žalba.

Sprovođenje izvršenja zakazano je za 15. avgust 2011. godine. Izlaskom na lice mesta u prisustvu stručnog tima Centra za socijalni rad, sud je na zapisniku, između ostalog, konstatovao da je maloletna A.L. izjavila da ne želi da ide kod majke i da je član stručnog tima Centra mišljenja da zbog toga predaja dece nije u njihovom najboljem interesu, zbog čega je Centru za socijalni rad dat nalog da predloži najbolji način sprovođenja izvršenja.

Podneskom od 3. oktobra 2011. godine podnositeljka ustavne žalbe je podnela urgenciju sudu tražeći hitno postupanje po predmetu.

Po zahtevu suda od 10. novembra Centar za socijalni rad je 15. novembra 2011. godine dostavio izveštaj u kom je, između ostalog, navedeno: da je prilikom izvršenja bilo teško uspostaviti kontakt sa decom, posebno sa maloletnom A.L. koja je odbijala da sarađuje i prihvati intervencije psihologa; da je na licu mesta obavljen razgovor sa ocem dece i da mu je ukazano na značaj dobrovoljne predaje dece, te adekvatne pripreme koju bi trebalo da izvrši kako bi se izbegla svaka dalja traumatizacija dece; da je s obzirom na ponašanje dece, a posebno maloletne A.L. i procene da bi dalji rad na izvršenju mogao ozbiljnije da ugrozi njeno psihofizičko zdravlje, a na intervenciju psihologa, izvršenje prekinuto bez predaje maloletne dece. Centar je izneo mišljenje da u aktuelnom trenutku ponovnim pokušajem izvršenja u istim uslovima ne bi bili zaštićeni interesi maloletne dece, zbog čega bi bilo uputno da se majka izjasni o mestu na kojem bi boravila sa decom kada ih preuzme, jer je procenjeno da se rizik po nesmetan razvoj dece i narušavanje njihovog psihofizičkog zdravlja kontinuirano nastavlja, te da se boravkom roditelja u istom prostoru ne štite interesi dece, već se narušavaju.

Nakon dostavljenog izveštaja, sud je ročište zakazao za 18. novembar 2011. godine. Na ovom ročištu član stručnog tim a Centra za socijalni rad je ponovo predložio da podnositeljka ustavne žalbe promeni mesto stanovanja, jer je procenjeno da se rizik po nesmetan razvoj dece kontinuirano nastavlja i da boravak kod roditelja koji žive u istom prostoru narušava njihove interese. Pored toga je istaknuto da kod oba deteta postoji regresija u psihičkom i fizičkom razvoju, koja se može povezati sa stalnom tenzijom u kojoj žive, i dužniku je ponovo ukazano na neophodnost pripreme dece radi predaje majci. S tim u vezi, član stručnog tima je istakao da Centar za socijalni rad nema kapacitete za terapi jski rad i uputio je dužnika da se obrati drugim ustanovama radi pomoći u pripremi dece.

Centar za socijalni rad je 1. decembra 2011. godine dostavio sudu izveštaj o preduzetim merama u postupku radi predaje maloletne dece u kojem je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe za sebe i decu obezbedila drugi prostor za stanovanje, te da je izvršena opservacija uslova u tom prostoru.

Podneskom od 7. decembra 2011. godine podnositeljka ustavne žalbe tražila je od suda hitno sprovođenje izvršenja.

Osnovni sud u Smedervu - Sudska jedinica u Velikoj Plani je 23. januara 2012. godine, pozivajući se na odredbu člana 230. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju uputio dopis pedagogu škole koju pohađa maloletna A.L. i Centru za socijalni rad sa nalogom da u roku od pet radnih dana dostave izveštaj o mogućnostima i načinu sprovođenja izvršenja.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 224/11 od 1. februara 2012. godine izmenjeno je rešenje o određivanju privremene mere P2. 224/11 od 6. jula 2011. godine u delu koji se odnosi na mesto prebivališta maloletne dece, tako što je kao prebivalište dece određeno novo mesto stanovanja podnositeljke ustavne žalbe.

Centar za socijalni rad je 3. februara 2012. godine sudu dostavio izveštaj sa predlozima o merama koje bi trebalo preduzeti kako bi se u postupku izvršenja zaštilo zdravlje i dobrobit maoletne dece. U navedenom izveštaju stručni tim Centra je izneo mišljenje da nasilno oduzimanje maloletne dece može trajno negativno da se odrazi na njihovo psihičko i fizičko zdravlje, kao i to da bi bilo celishodno izreći novčanu kaznu dužniku uz značaj ukazivanja na gradaciju kazne u slučaju izostanka dobrovoljne predaje dece uz prethodnu adekvatnu priremu dece od strane oca i psihologa , a sve u cilju da dužnik uloži dodatne napore da decu pripremi na adekvatan način i omogući njihovu nesmetanu predaju podnositeljki ustavne žalbe. Navedeno je i da će psiholog tima ponovo obaviti razgovor sa ocem dece i ukazati mu na značaj pripreme za prelazak kod majke, uz napomenu da su takvi razgovori i pre vođeni, i da je otac deklarativno prihvatao da uloži napor da decu adekvatno pripremi, ali da u ponašanju dece to nije bilo moguće uočiti, jer je teret odgovornosti prebacivan na decu. Centar je izneo mišljenje da je potrebno, u slučaju da predloženi model izvršenja ne dovede do rezultata, celu porodičnu grupu uputiti drugoj instituciji koja raspolaže većim kapacitetima od Centra.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 8. februara 2012. godine od suda tražila hitno sprovođenje izvršenja.

Na ročištu održanom 29. februara 2012. godine donet je zaključak kojim je za tri dana u martu 2012. godine određeno vreme, mesto i način ostvarivanja kontakta podnositeljke ustavne žalbe i maloletne dece, uz obavezu Centra za socijalni rad da o obavljenim kontaktima sudu dostavi izveštaj. Na ovom ročištu, psiholog stručnog tima je istakao da postoji psihofizička ugroženost dece, da roditelji, prvenstveno otac kod koga se deca nalaze, nije u stanju da izvrši pripremu dece.

Na ročištu održanom 7. marta 2012. godine psiholog Centra za socijalni rad je obavestio sud da je dva puta ostvaren kontakt između dece i podnositeljke ustavne žalbe prema zaključku suda sa prethodnog ročišta, te je opisao ponašanje roditelja i dece tom prilikom, i izneo mišljenje da deca trpe pritisak o d strane oca i njegove porodice, te da je najbolja mera pritiska koja se može izvršiti nad dužnikom trenutno izricanje novčanih kazni. S obzirom na to da je porodica u brakorazvodnom postupku koji se vodi u predmetu P2. 224/11 upućena na veštačenje u Institut za mentalno zdravlje, predložio je da se eventualno sačeka mišljenje ove ustavnove, te da se po dostavljanju mišljenja odrede drastičnije mere, kao i da se eventualno zastane sa bilo kakvim uspostavljanjem kontakata između dece i majke, jer kontakti ne idu u željenom pravcu, a postupanje po privremenoj meri i predaja dece bila bi ishitrena sve do dostavljanja mišljenja Instituta za mentalno zdravlje za predmet P2. 224/11. Navedeno je i da dužnik formalno postupa po nalogu suda, ali da na adekvatan način ne priprema decu za kontakt sa majkom, već postupa suprotno, pripremajući ih da imaju negativan odnos prema njoj.

Posle održanog ročišta 30. marta 2012. godine, rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 911/11 od 3. aprila 2012. godine određeno je vreme, mesto i način ostvarivanja kontakta podnositeljke ustavne žalbe i maloletne dece za tri dana u aprilu.

Dopisom od 9. maja 2012. godine sud je od Centra za socijalni rad zatražio izveštaj o tome da li je po rešenju I. 911/11 od 3. aprila 2012. godine ostvaren kontakt između dece i podnositeljke ustavne žalbe i o ponašanju dužnika, jer podnositeljka obavestila sud da i dalje ne kontaktira sa decom.

Traženi izveštaj Centar za socijalni rad dostavio je sudu 22. maja 2012. godine. U izveštaju je navedeno da je dužnik postupao po rešenju suda i dovodio decu na mesto određeno za ostvarivanje kontakta sa majkom, te da se stekao utisak da je otac radio na pripremi dece, ali da do kontakta nije došlo jer su se deca tom e suprotstavljala jasno saopštavajući da ne žele kontakt. Istaknuto je da je sa svakim protekom vremena sve veće udaljavanje dece od majke , te da je primetna duboka patnja kod oba deteta, koja se može videti u fizičkom izgledu dece, posebno devojčice i u promenjenom ponašanju dečaka, dok je situacija bila suprotna pre godinu dana. Psiholog Centra za socijalni rad se izjasnio da u ovom momentu nije u mogućnosti predloži model reuspostavljanja odnosa između dece i majke, ponovo predloživši da se sačeka mišljenje Instituta za mentalno zdravlje.

Institut za mentalno zdravlje je 28. maja 2012. godine za predmet P2. 224/11 Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani dostavio nalaz sa mišljenjem da oba roditelja imaju očuvanu roditeljsku sposobnost i da su sposobni za vršenje roditeljskog prava, koji je združen izvršnom predmet u I. 911/11 7. septembra 2012. godine. U spisima izvršnog predmeta postoji službena beleška o tome da je m išljenje Instituta za mentalno zdravlje od 2. oktobra 2012. godine, da se deca povere ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, kopirano iz predmeta P2. 224/11, nakon čega je dopisom od 3. oktobra 2012. godine naloženo Centru za socijalni rad da u što kraćem roku dostavi predlog o najboljem modelu kontaktiranja između dece i podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o i zvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnosšenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne, da se novčana kazna se izriče i njeno izvršenje sprovodi prema odredbama ovog zakona o izvršenju radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik, kao i da, ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1, 2, 3. i 4.); da i zuzetno od odredbi iz prethodnog člana, u slučaju kad se utvrdi da je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta, sud će, bez prethodnog ostavljanja roka za predaju izricanjem i izvršenjem novčane kazne sprovesti izvršenje tako što će oduzeti dete i predati ga roditelju ili drugom licu odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 226. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1:); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja, da sud novčanu kaznu izriče u skladu sa čl. 51. i 219. ovog zakona , kao i da sud može rešenjem, protiv koga je dozvoljen prigovor, izreći kaznu zatvora koja traje sve dok lice iz st. 1. i 4. ovog člana ne postupi po nalogu suda, a najviše 60 dana , da će se kazna zatvora izvršiti u skladu sa odredbama zakona koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, da se sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana mogu odrediti i sprovesti protiv lica kod koga se dete nalazi i protiv lica od čije volje zavisi predaja deteta , kao i da sud određuje sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 228.) ; da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora biti naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je naznačeno, sud nije vezan predlogom stranke (član 229.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se prema dosadašnjoj praksi ovog suda, odredba člana 32. stav 1. Ustava primenjuje i na postupke u kojima se izvršava pravnosnažna sudska odluka. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao na svoj stav da je, bez obzira na činjenicu da se izvršenje sprovodi protiv privatnog lica, na sudu i drugim nadležnim organima da preduzm u sve neophodne mere da se izvrši prav nosnažna sudska odluka , da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa, te da propust suda da to učini nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava (videti: uz odgovarajuće izmene, u kontekstu vršenja roditeljskog prava nad detetom, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Pini i drugi protiv Rumunije", br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174 – 189, u predmetu "Damnjanović protiv Srbije" od 18. novembra 2008. godine, broj 5222/07, st. 67. i 68, u predmetu "Felbab protiv Srbije" od 14. aprila 2009. godine, broj 14011/07, st. 61. i 62. i u predmetu "Krivošej protiv Srbije" od 13. aprila 2010. godine, broj 42559/09, st. 45. i 46. ). Takođe, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava o tome da je potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu "Borgese protiv Italije" od 26. februara 1992. godine).

Polazeći od toga da da ocena o razumnoj dužini trajanj a sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne ž albe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca , Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u konkretnom slučaju postupak izvršenja pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 224/11 od 6. jula 2011. godine kojim je određena privremena mera kojom su maloletna deca A.L. i L.L. poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava do okončanja bračnog spora podnositeljki ustavne žalbe, započeo 22. jula 2011 . godine, te da osporeni izvršni postupak još uvek nije okončan. Dakle, izvršni postupak po privremenoj meri koja se odnosi na vršenje roditeljskog prava traje preko godinu dana i tri meseca.
Razmatrajući značaj prava podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka kao roditelj kome su privremenom merom deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, ima legitiman interes da se izvršni postupak hitno okonča.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ni na koji način nije doprinela dužini trajanja predmetnog postupka, jer se uredno odazivala pozivima suda, postupala u skladu sa predlozim a nadležnog organa starateljstva i nekoliko puta se obraćala urgencijama nadležnom sudu tražeći hitno sprovođenje izvršenja.

Analizirajući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da je, i pored toga što je u podnetom predlogu traženo da se izvršenje odredi i sprovede na način propisan odredbom člana 226. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, izvršni sud tek deset dana posle podnetog predloga od organa starateljstva zatražio izveštaj na okolnost postojanja ugroženosti zdravlja, živo ta i psihofizičkog razvoja dece, i da je rešenje o izvršenju doneo 3. avgusta 2011. godine nakon što je od strane psihologa Centra za socijalni rad obavešten da je u porodici oca ugrožen psihički razvoj dece i da ih što pre treba predati majci. Ustavn i sud dalje konstatuje da sprovođenje izvršenja oduzimanjem i predajom dece koje je pokušano samo jednom - 15. avgusta 2011. godine, nije bilo moguće sprovesti zbog ponašanja maloletne dece, posebno A.L. koja je odbila da ide kod majke, ali da je sud , tek nakon obaveštenja od strane podnositeljke da izvršenje nije sprovedeno i traženja hitnog postupanja , u oktobru 2011. godine zatražio od organa strateljstva izveštaj o s tanju zatečenom na licu mesta prilikom sprovođenja izvršenja i predlog o daljim merama koje je potrebno preduzeti u cilju zaštite dece u postupku sprovođenja izvršenja.

Polazeći od toga da je organ starateljstva nakon bezuspešnog sprovođenja izvršenja izneo mišljenje da u aktuelnom trenutku ponovnim pokušajem izvršenja u istim uslovima ne bi bili zaštićeni interesi maloletne dece i da nasilno oduzimanje maloletne dece može trajno negativno da se odrazi na njihovo psihičko i fizičko zdravlje, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da svaka prinuda u oblasti izvršenja odluka iz oblasti porodičnog prava mora biti ograničena, jer je potrebno pažljivo razmotriti i oceniti interese i prava svih zainteresovanih strana, prvenstveno vodeći računa o najboljem interesu dece. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima koji se tiču izvršenja u oblasti porodičnog prava u kojima je Evropski sud utvrđivao da li je odlučujuće to da li su nacionalne vlasti preduzele sve neophodne korake da bi omogućile izvršenje onako kao se to razumno moglo zahtevati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti presudu "Hokanen protiv Finske" od 23. septembra 1994. godine i već navedeni predmet "Damnjanović protiv Srbije").

Međutim, bez obzira na eventualnu osetljivost i delikatnost konkretnog postupka i potrebu da se zaštite interesi maloletne dece, Ustavni sud je ocenio da izvršni sud u dosadašnjem toku postupka nije preduzeo sve neophodne mere kako bi bila izvršena privremena mera o poveravanju maloletne dece do pravnosnažnog okončanja bračnog spora i kako bi se deca pred ala podnositeljki ustavne žalbe. Ovakva ocena Ustavnog suda se, pored napred opisanog postupanja izvršnog suda, posebno zasniva na činjenici da, iako je preko izveštaja organa starateljstva bio upoznat sa ponašanjem dužnika koji je deklarativno prihvatao da se angažuje u pripremi dece za predaju majci, a zapravo je postupao suprotno vršeći pritisak na decu i prebacujući na njih odgovornost, izvršni sud nije pokušao da izvršenje sprovede izicanjem novčane kazne ili eventualno izricanjem zatvora dužniku, iako je u tom pravcu dva puta dat predlog od Centra za socijalni rad. Umesto toga, izvršni sud je dva puta određivao reuspostavljanje odnosa između podnositeljke ustavne žalbe i dece, od kojih je prvi put uspostavljanje odnosa delimično uspelo, a drugi put nije uopšte. Osim toga, nakon što je 22. maja 2012. godine pribavio izveštaj od organa starateljstva o neuspelom reuspostavljanju odnosa između podnositeljke i dece, izvršni sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku, čekajući da Institut za mentalno zdravlje da mišljenje o podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava u postupku razvoda braka za predmet P2. 224/11. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Institut za mentalno zdravlje mišljenje o podobnosti za vršenje roditeljskog prava za predmet P2. 224/11 dao 28. maja 2012. godine, ali da je taj izveštaj izvršnom sudu dostavljen u drugoj polovini septembra 2012. godine. Ustavni sud smatra da činjenica da je u postupku razvoda braka sprovođeno veštačenje radi ocene podobnosti za vršenje roditeljskog prava, sama po sebi, nije dovoljna da izvršni sud prestane sa preduzimanjem radnji u cilju sprovođenja izvršenja privremene mere, kojom je upravo odlučeno o vršenju roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja bračnog spora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu I. 911/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka , te značaj koji konkretan predmet ima za podnositeljku. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa. Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu svoju dosadašnju praksu, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu instituta naknade nematerijalne štete.

7. Polazeći od toga da izvršni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu člana odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti