Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Zbog neažurnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1283/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 2022/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 26. septembra 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1283/10 od 24. januara 2011. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1569/11 od 1 3. marta 201 3. godine i Vrhovnog kasacionog su da Rev2. 1014/13 od 28. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pre d Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1283/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2022/02) , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava jer je još 23. avgusta 2002. godine podneo tužbu protiv poslodavca, kao "žrtva neistinite, zlon amerne i besmislene prijave", zbog koje mu je otkazan ugovor o radu. Iako je posle četiri godine suđenja, bez obzira što je rok za rešavanje radnih sporova šest meseci, doneta "pravedna presuda u njegovu korist, zasnovana na zakonu i materijalnim dokazima", on je radni spor izgubio i to "bez aktivnog učešća u njemu, kao nemi posmatrač, mimo njegove volje". Smatra da su u sudskom postupku narušena načela "kontradiktornosti i obostranog saslušanja". Podnosilac ističe "da je 12 godina sudskog postupka ukinulo njegovo ljudsko pravo na pravično sušenje, te se obraća Ustavnom sudu da sa željom da mu se narušena prava odbrane i sačuvaju". Predlaže da zbog povrede prava na pravično suđenje Ustavni sud poništi akt poslodavca o otkazu ugovora o radu i predmet vrati na ponovni postupak, a zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku traži i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 .000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P1. 1283/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 23. avgusta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene, sada, R. u . R . t . S . iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanj a na rad i nadoknade izgubljene zarade, te uplate pripadajućih doprinosa. Predmet je kod Opštinskog suda zaveden pod brojem P1. 2022/02.

Do donošenja prvostepene presude pred Opštinskim sudom P1. 2022/02 od 27. decembra 2006. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni z ahtev tužioca, bilo je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 11 održano. Na održanim ročištima su saslušani tužilac (11. marta i 6. oktobra 2004. godine) u svojstvu parnične stranke, kao i osam svedoka, s tim što je saslušavanje šest svedoka ponavljano, te izvršeno suočavanje tužioca sa svedocima, kao i pročitani brojni pismeni dokazi. U ovom delu postupka bilo je određeno mirovanje 5. septembra 2003. godine, zbog izostanka tužioca i njegovog punomoćnika sa ročišta, a na predlog tuženog, ali je po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje od 19. septembra 2003. godine, dozvoljeno vraćanje i postupak nastavljen 15. oktobra 2003. godine. Četiri ročišta nisu održan a jer jednom nije bilo dokaza da je svedok uredno pozvan, jer je tuženi predao podnesak neposredno pred ročiš te, odnosno nije postupio po nalogu suda za dostavljanje dokaza, ali i zbog izostanka tužilačke strane, kada je određeno mirovanje postupka. Iako je veštačenje bilo određeno rešenjem od 12. septembra 2006. godine, punomoćnik tužioca je predložio da se od veštačenja odustane, a na zapisniku na kojem je zaključena glavna rasprava je konstatovano da je tužilac saslušan pred tim većem, te da punomoćnik tužioca predlaže da se ponovo ne saslušavaju već saslušani svedoci , već pročitaju njihovi iskazi.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2022/02 od 27. decembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade, kao i da nadležnim Fondovima uplati pripadajuće doprinose, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznose preko dosuđenog iznosa na ime naknade štete, kao i u delu u kojim je tužilac tražio da mu se uplate doprinosi za period posle dana presuđenja; u stavu trećem izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 2836/07 od 20. avgusta 2008. ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2022/02 od 27. decembra 2006. godine u stavovima jedan i tri njene izreke (u usvajajućem delu) i u tom delu je predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P1. 559/08, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1283/10. Nakon sedam zakazanih ročišta, od kojih je održano pet, zaključena je glavna rasprava 21. januara 201 1. godine. Pred opštinskim sudom je bilo zakazano šest ročišta. Na održana četiri ročišta je u prisustvu tužioca saslušano pet svedoka, uz aktivno učestvovanje tužilačke strane, a fina nsijsko veštačenje je određeno 13. oktobra 2009. godine, te dopunsko veštačenje 27. oktobra 2010. godine, s obzirom na to da je u međuvremenu tužilac osnovao Agenciju "L.". Dva ročišta pred Opštinskim sudom nisu održana zbog izostanka uredno pozvanog svedoka i nestanka električne energije u sudu. U delu postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, veštak je dostavio nalaz i mišljenje 29. juna 2010. godine, a 15. novembra 2010. godine i dopunski nalaz, pa je na prvom narednom ročištu, nakon saslušanja veštaka, a kod izostanka novih dokaznih predloga od strane tužioca, zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 1283/10 od 24. januara 201 1. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca. Tužilac je izjavio žalbu 1. marta 2011. godine protiv navedene presude .

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1569/11 od 13 . marta 201 3. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1283/10 od 24. januara 2011. godine .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 10 14/13 od 28. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuži oca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1569/11 od 13. marta 2013. godine . Revizijski sud je u obrazloženju osporene presude, između ostalog, našao da ni su osnovan i navodi revizije tužioca da mu nije data mogućnost da se izjasni na prijavu da je učinio povredu radne obaveze i da mu upozorenje o otkazu ugovora o radu nije dostavljeno u propisanoj formi. U konkretnom slučaju, u postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da je tužena pre donošenja odluke o otkazu , tužioca upozorila na postojanje uslova za otkaz ugovora o radu . Naime, članom 101. stav 2. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju stava 1. tačka 3) i 4 ) toga člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, te da se upozorenjem stavlja da znanja da je otpočela procedura primene otkaznih razloga, a da u zakonu nije pr edviđeno u kojoj fo rmi će upozorenje biti dato. Takođe, bez uticaja su i njegovi navodi da mu nije bilo omogućeno da bude saslušan u vezi sa učinjenom povredom radne obaveze, jer tada važeći Zakon o radu nije predviđao disciplinski postupak. Osporena presuda uručena je punomoćniku podnosioca 29. avgusta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01-ispr.) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u ovoj parnici, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 101. stav 1. tač. 3) i 4)); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 23. avgusta 2002. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan je 29. avgusta 2014. godine, uručenjem strankama presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1014/13 od 28. maja 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 12 godina i šest dana.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen, da bi to moglo opravdati dvanaestogodišnje trajanje postupka u tri sudske instance.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes da se spor hitno okonča, imajući u vidu vrstu spora i značaj spornog pitanja koje je trebalo razrešiti. Podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, time što je jednom izostao njegov punomoćnik sa ročišta i bilo određeno mirovanje postupka, s obzirom na to da je ovo produžilo postupak za nešto više od mesec dana.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u tri stepena dali su nadležni sudovi prvostepene instance. U prilog ovoj oceni upravo govori to da je prva prvostepena presuda doneta nakon četiri godine i četiri meseca, ali da je i ona, ukinuta u celosti, prema rešenju drugostepenog suda , tako da je drugi po redu prvostepeni postupak trajao još dve godine. Na trajanje postupka van granica razumnog roka nije uticalo postupanje drugostepenih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na to da su oni po pravnim lekovima postupali u okviru granica za suđenje u razumnom rok u.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od 12 godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance .

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih odluka, odnosno neosnovano ukazuje da mu nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, iako su sudovi vodili postupak upravo prema pravilima procesnog zakona. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su drugostepeni i revizijski sud, postupajući u skladu sa svojim procesnim ovlašćenjima, na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili materijalno pravo važeće u trenutku datog otkaza, te jasno i dovoljno obrazložili zašto otkaz ugovora o radu dat podnosiocu nije bio nezakonit, kod prethodnog datog upozorenja na postojanje otkaznog razloga. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi iz revizije podnosioca izjavljene protiv drugostepene presude, a o kojima se revizijski sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti