Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Postupak je trajao skoro šest godina, a drugostepeni sud je arbitrerno primenio pravila o zastarelosti potraživanja kamate.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Karlovca, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40629/13.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40629/13 od 3. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Karlovca, Republika Hrvatska, izjavio je Ustavnom sudu , 25. septembra 2014. godine , ustavnu žalbu, preko punomoćnika V . D, advokata iz Beograda, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40629/13.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe nakon višegodišnjeg vođenja upravnog postupka i upravnog spora 19. maja 2008. godine priznato pravo na penziju počev od 10. marta 2002. godine; da mu je tuženi isplatio ceo glavni dug, ali da mu nije isplatio pripadajuću zateznu kamatu; da je u sporu koji je prethodio ustavnoj žalbi podnosilac potraživao neisplaćenu kamatu, ali da je osporenom presudom podnosiocu dosuđena kamata samo za period od 19. maja 2005. godine, pa do 19. maja 2008. godine; da je za raniji period odbijen tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja; da je takav zaključak arbitraran, jer je pravo na penziju podnosiocu priznato tek 2008. godine, i da bi od tada trebao da počne treći rok zastarevanja; da po njegovom mišljenju, rok zastarevanja ne može retroaktivno teći; da je jednostavan postupak trajao skoro šest godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu i da mu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi iznos od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu , dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 40629/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 22. oktobra 2008. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, radi isplate duga na ime zakonske zatezne kamate na isplaćene iznose penzije.

Tuženi je odgovorio na tužbu 27. novembra 2008. godine, osporavajući i osnov i visinu, ujedno ističući prigovor zastarelosti potraživanja.

Pripremno ročište je održano 16. januara 2009. godine, dok naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. mart 2009. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Do kraja 2009. godine održana su još tri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 5. oktobar nije održano jer punomoćnik tužioca nije bio uredno pozvan.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2010. godini pred Osnovnim sudom je zakazano za 5. oktobar, a do kraja godine je održano još jedno ročište. Osnovni sud je rešenjem od 24. novembra 2010. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine zakonske zatezne kamate koju tužilac potražuje od tuženog.

Određeni sudski veštak je podneskom od 1. marta 2011. godine tražio da sud obaveže tuženog da dostavi dodatne podatke neophodne za obavljanje veštačenja, da bi tuženi tek nakon četiri dopisa suda dostavio tražene podatke.

Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. februara 2012. godine, a s obzirom na to da nije imao primedbi na njega, tužilac je „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa mišljenjem veštaka. Osnovni sud je 21. maja 2012. godine, nakon održanog ročišta, zaključio glavnu raspravu, ali je osam dana kasnije rešenjem ponovo otvorio raspravu i zakazao ročište za 23. jul 2012. godine, koje nije održano, ali na kome je rešenjem naloženo tužiocu da „uredi pasivnu legitimaciju tuženog“. Postupajući po navedenom nalogu, tužilac je 30. jula 2012. godine tuženog označio kao Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Do kraja 2012. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu, a veštaku je naloženo da izvrši obračun kamate po prostoj proporcionalnoj metodi, što je on i učinio 18. februara 2013. godine.

S obzirom na to da nalaz i mišljenje veštaka nisu bi li dostavljen i parničnim strankama na vreme, ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. februar 2013. godine nije održano. Nakon upoznavanja sa sadržinom navedenog nalaza i mišljenja od 18. februara 2013. godine, na koji tužilac nije imao primedbi, on je „precizirao“ tužbeni zahtev. Osnovni sud je 10. maja 2013. godine, nakon održanog ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 18704/10 kojom je, pored ostalog, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.136.066,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 2008. godine. Istom presudom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je rešenjem Gž. 5579/13 od 26. septembra 2013. godine ukinuo presudu Osnovnog suda P. 18704/10 od 10. maja 2013. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon ročišta održanog 3. decembra 2013. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 40629/13, kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.136.066,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 2008. godine, a stavom drugim presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je u stavu a) izreke obavezao tuženog Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, da tužiocu na ime duga, isplati iznos od 204.311,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 2008. godine, pa do konačne isplate, u poky od 15 dana po prijemu presude, dok za veće traženje, a do iznosa od 1.136.066,31 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. U stavu b) izreke osporene presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 53.748,95 dinara. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog , je navedeno: da je privremenim rešenjem pravnog prethodnika tuženog, Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Sp. 099997-39 od 19. maja 2008. godine, donetim u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije Uv. 859/06 od 13. septembra 2007. godine, odobrena isplata penzije tužiocu počev od 10. marta 2002. godine i dalje, sve dok za to postoje zakonski uslovi u mesečnom iznosu od 12.777,24 dinara, prema vrednosti boda od 4,334 dinara, što iznosi 2.948,140 bodova, odnosno 85% od penzijskog osnova i usklađena penzija sa kretanjem plata profesionalnih vojnika; da je tuženi na ime pripadajuće a neisplaćene penzije, za period od 10. marta 2002. godine, pa do 30. avgusta 2008. godine, tužiocu dana 4. avgusta 2008. godine isplatio iznos od 1.812.571,84 dinara, a dana 6. avgusta 2008. godine iznos od 18.610,27 dinara, ukupno 1.831.182,11 dinara; da tuženi nije isplatio tužiocu zakonsku zateznu kamatu na nominalne iznose dugovanih penzija, koja je od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke izračunata po prostoj proporcionalnoj metodi na dan 6. avgusta 2008. godine, u ukupnom iznosu od 1.136.066,31 dinara, kao razlika između ukupne penzije sa obračunatom kamatom i isplaćenog iznosa; da se tužilac obratio tuženom zahtevom za obeštećenje van spora 3. septembra 2008. godine, ali mu po istom nije ništa isplaćeno, niti je bilo šta odgovoreno. Dalje je navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud našao da prigovor zastarelosti potraživanja tuženog nije osnovan, sa obrazloženjem da tužilac tužbom potražuje isplatu kamate na iznos prethodno isplaćenog glavnog duga, a ne kamate, kao povremenog potraživanja; da tužiocu u spornom periodu nije bilo priznato pravo na penziju, već je to učinjeno retroaktivno, rešenjem tuženog od 19. maja 2008. godine, pa ni sam tuženi pre donošenja navedenog rešenja nije bio u mogućnosti da svoju obavezu ispuni u vreme određeno za ispunjenje, zbog čega ni tužilac nije bio u docnji u pogledu potraživanja isplate mesečnih iznosa penzije, a time ni kamate, saglasno članu 325. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je potraživanje tužioca dospelo od dana dobijanja rešenja 19. maja 2008. godine, a tužba podneta 22. oktobra 2008. godine, prvostepeni sud smatra da potraživanje tužioca nije zastarelo; da se, međutim, ovakav stav prvostepenog suda ne može prihvatiti; da penzija predstavlja povremeno potraživanje u smislu člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa i zakonska zatezna kamata na neisplaćene mesečne iznose penzija ima svojstvo povremenog sporednog potraživanja, takođe u smislu navedene zakonske odredbe i zastareva za tri godine, počev od momenta dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa penzije; da je tužiocu priznato pravo, odnosno odobrena isplata penzije, počev od 10. marta 2002. godine i nadalje, privremenim rešenjem pravnog prethodnika tuženog, Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Sp. 099997-39 od 19. maja 2008. godine, pa takvo potraživanje, kao i kamata, kao povremeno sporedno potraživanje zastareva u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, u smislu člana 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 372. stav 1. istog Zakona; da tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na pripadajuće mesečne iznose penzije od momenta dospelosti svakog pojedinog iznosa (dan isplate penzija); da međutim, s obzirom na to da potraživanje zakonske zatezne kamate na povremena potraživanja zastareva za tri godine, počev od momenta dospelosti svakog pojedinog iznosa, te da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 22. oktobra 2008. godine, prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakao tuženi delimično je osnovan, i to za period od 10. marta 2002. godine, pa do 22. oktobra 2005. godine; da iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 14. februara 2013. godine proizlazi da je visina penzije za novembar i decembar mesec 2005. godine 31.936,56 dinara, a penzija sa obračunatom kamatom od dospelosti do isplate je 44.570,45 dinara za novembar 2005. godine i 44.071,17 dinara za decembar mesec 2005. godine, pa se oduzimanjem iznosa penzije od iznosa penzije sa obračunatom kamatom dolazi do iznosa kamate za ova dva meseca od 12.634,09 dinara, odnosno 12.134,81 dinara; da je u 2006. godini penzija iznosi 408.855,63 dinara, a penzija sa obračunatom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate iznosi 530.403,44 dinara, iz čega proizlazi da kamata za 2006. godinu iznosi 127.547,81 dinara; da je u 2007. godini iznos penzija 467.464,12 dinara, a penzija sa obračunatom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate iznosi 516.014,41 dinara, te je iznos kamate 48.550,29 dinara, dok je iznos penzija od januara zaključno sa avgustom 2008. godine 344.259,07 dinara, a iznos penzije sa obračunatom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate 353.703,46 dinara, iz čega proizlazi da kamata za navedeni period iznosi 9.444,39 dinara; da se sabiranjem navedenih iznosa kamata dolazi do iznosa od 204.311,39 dinara, koliko tužiocu pripada za period u kome potraživanje zakonske zatezne kamate na neisplaćene mesečne iznose penzija nije zastarelo, pa je tuženi dužan da tužiocu isplati ovaj iznos, sa kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate; da priznanjem glavnog duga, koje se ogleda u tome što je tuženi isplatio svoj dug u vansudskom postupku, tuženi nije izričito priznao i zastarele kamate, pa priznanje glavnog duga ne prekida zastarelost kamate kao sporednog potraživanja; da se ne može smatrati da je isplatom glavnice novčanog potraživanja priznata i kamata kao sporedno potraživanje, jer isplatom, odnosno priznanjem glavnog duga, nisu izričito priznate i zastarele kamate, što proizlazi iz činjenice da tuženi kamatu nije platio i da je u ovoj parnici istakao prigovor zastarelosti potraživanja kamate; da je zbog toga tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog iznosa od 204.311,39 dinara do traženog iznosa od 1.136.066,31 dinara odbijen kao neosnovan, pa je žalba tuženog morala biti delimično usvojena, a pobijana presuda preinačena u stavu prvom izreke.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 29. avgusta 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da d užnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, da međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. oktobra 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, da je 17. aprila 2014. godine pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude, a da je 29. avgusta 2014. godine pismeni otpravak presude dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao pet i po godina, odnosno pet godina i deset meseci do dostavljanja osporenog akta podnosiocu ustavne žalbe.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu neisplaćene zakonske zatezne kamate odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je u 2010. godini prvo ročište za glavnu raspravu održano tek 5. oktobra, a do kraja te godine još samo jedno ročište. Takođe, izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem je određeno rešenjem od 24. novembra 2010. godine, ali je nalaz i mišljenje veštak sudu dostavio tek 29. februara 2012. godine, i to ne svojom krivicom već zbog pasivnog držanja tuženog kome je sud četiri puta nalagao da dostavi dodatne podatke neophodne za obavljanje veštačenja. Iako za ponašanje suprotne stranke nije direktno odgovoran sud, Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Drugim rečima, sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine, Ustavni sud sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe ukazuje, da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud materijalno pravo primenio na njegovu štetu, nalazeći da je njegovo potraživanje zakonske zatezne kamate delimično zastarelo.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud našao da potraživanje zakonske zatezne kamate na povremena potraživanja zastareva za tri godine, počev od momenta dospelosti svakog pojedinog iznosa, te kako je tužba u toj parnici podneta 22. oktobra 2008. godine, prigovor zastarelosti potraživanja je delimično osnovan, i to za period od 10. marta 2002. godine, pa do 22. oktobra 2005. godine.

Ustavni sud ukazuje da se odlučno pitanje vezano za primenjeno merodavno pravo mora sagledati u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Naime, Apelacioni sud je sadržinu odredbe člana član 372. stav 1. ZOO pravilno interpretirao, ali se, po mišljenju Ustavnog suda , njena primena na utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju, može okarakterisati kao proizvoljna.

Naime, podnosiocu ustavne žalbe je tek okončanjem upravnog postupka - donošenjem rešenja tuženog od 19. maja 2008. godine retroaktivno priznato pravo na penziju, i to počev od 10. marta 2002. godine, pa nadalje. U takvoj pravnoj situaciji, nameće se kao logičan zaključak prvostepenog suda da podnosilac nije mogao sa uspehom potraživati isplatu dugovanog pre nego što mu je to pravo priznato. U prilog ovakvom stavu je i činjenica da je podnosilac 10. marta 2003. godine pokrenuo upravni postupak za utvrđivanje prava na penziju, koji je okončan tek 19. maja 2008. godine - nakon pet godina. Sledom rečenog, Ustavni sud je nalazi da, s obzirom na to da je podnosilac stekao pravo na isplatu penzija tek 19. maja 2008. godine , i to retroaktivno počev od 10. marta 2002. godine, stav drugostepenog suda o zastarelosti potraživanja za period pre 19. maja 2005. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja. Ovo stoga, što u situaciji kada je postojanje određenog prava neizvesno, odnosno kada to pravo nije utvrđeno aktom nadležnog organa, potraživanje podnosioca ustavne žalbe nije ni moglo dospeti. Dakle, njegovo pravo da potražuje isplatu penzija je dospelo tek nakon 19. maja 2008. godine (kada je okončan upravni postupak), što je ujedno i trenutak početka zastarelosti tog potraživanja, saglasno odredbi člana 361. stav 1. ZOO. Sledom iznetog, Ustavni sud smatra da je proizvoljan stav drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, u suštini, pre nego što je i nastalo.

9. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 662/14 od 17. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Posledice nastale povredom prava na pravično suđenje su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40629/13 od 3. decembra 2013. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti