Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda, uprkos složenosti predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Š. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. Š. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40177/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Š. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 19. januara 2018. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovim sudom u Beogradu u predmetu P. 40177/10 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6746/17 od 22. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, navela: da je osporenom presudom zauzeto stanovište da tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nema udela u sticanju nepokretnosti koja je bila predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva – kuće u Beogradu u ul. V. broj …, katastarska parcela broj …/1 KO Kumodraž, odnosno da je doprinos tužene u sticanju navedene nepokretnosti neznatan i da ne može predstavljati osnov za stvarnopravno potraživanje, već da tužena eventualno ima pravo na obligacionopravno potraživanje; da je sud izveo pogrešan zaključak da je predmetna kuća kupljena i završavana od novca ostavarenog prodajom posebne imovine tužioca (prodaje stana u S. ulici broj … u Beogradu i prodaje vikendice na moru); da je stan u S. ulici stečen u svojinu na osnovu međusobnog dogovora parničnih stranaka, odnosno otkupom po beneficiranim uslovima, i to na osnovu ugovora o otkupu stana zaključenog između tužioca i države SRJ – Ministarstva odbrane, 30. januara 1993, godine, a da je tužilja učestvovala u otkupnoj ceni navedenog stana, te da isti predstavlja zajedničku svojinu; da je i vikendica na moru stečena tokom vanbračne, odnosno bračne zajednice uz učešće tužilje u kupovini; da je osporena presuda doneta na osnovu potpuno paušalne procene, bez detaljnije analize izvedenih dokaza (tri veštačenja, tri dopunska veštačenja i superveštačenje) i pravilne primene materijalnog prava. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 40177/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, Đ.I. iz Beograda, podneo je 9. decembra 2003. godine, tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih, ovde podnositeljke ustavne žalbe i M.J. iz Beograda (kćerke podnositeljke), radi utvrđenja prava svojine i iseljenja.

Nakon dostavljanja tužbe na odgovor, podnositeljka je na ročištu od 12. marta 2004. godine istakla da se pred istim sudom po njenoj tužbi u predmetu P. 2809/03 vodi parnični postupak za utvrđenje i podelu bračne tekovine, ali kako je kasnije povukla tužbu u navedenoj parnici i u ovoj parnici podnela protivtužbu, to su rešenjem donetim na ročištu od 21. februara 2005. godine, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja, spojene parnice P. 3306/03 i P. 1434/04.

U daljem toku postupka na 17 održanih ročišta izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem 15 svedoka na okolnost postojanja vanbračne zajednice, kao i na okolnost doprinosa parničnih stranaka u sticanju sporne nepokretnosti.

Na ročištu od 18. novembra 2010. godine sud je konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na drugotuženu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 40177/10 od 30. januara 2011. godine odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem na okolnost doprinosa stranaka u kupovini i izgradnji objekta, kao i građevinskim veštačenjem, pre svega, radi identifikacije objekta na kome se traži utvrđenje prava vlasništva, fazi izgrađenosti objekta u vreme kupovine i dogradnja istog, utvrđivanja cene građevinskog materijala i rada, kao i visine tržišne, odnosno građevinske vrednosti predmetnog objekta. Sudski veštak građevinske struke dostavio je sudu nalaz i mišljenje 4. avgusta 2011. godine, dok je sudski veštak ekonomske struke nalaz dostavio 4. novembra 2011. godine. Dopuna nalaza i mišljenja, s obzirom na stanje objekta i dokumentaciju koja je naknadno predočena sudskom veštaku građevinske struke, dostavljena je sudu 9. novembra 2011. godine, kao i 24. jula 2014. godine, dok je sudski veštak ekonomske struke podnescima od 2. marta i 2. aprila 2012. godine odgovorio na primedbe tužioca i tužene.

Na ročištu od 18. juna 2012. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem sudskog veštaka ekonomske struke, kao i pribavljanje dokaza o visini primanja tužene od preduzeća u kome je bila zaposlena, i to za period od 1990. do 1996. godine.

Nakon saslušanja sudskog veštaka ekonomske struke (na ročištu od 16. oktobra 2012. godine), na ročištu od 21. decembra 2012. godine određeno je izvođenje dokaza novim ekonomskim veštačenjem preko drugog sudskog veštaka. Novi nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomske struke dostavljeni su sudu 11. marta 2013. godine, a povodom primedbi tužioca i tužene, sudski veštak se izjasnio podnescima od 26. aprila i 11. juna 2013. godine.

Na ročištu od 14. aprila 2015. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka građevinske struke i naloženo usaglašavanje nalaza i mišljenja sudskih veštaka ekonomske struke.

Kako sudski veštaci ekonomske struke nisu mogli da usaglase svoje nalaze i mišljenja, to je sud na ročištu od 13. jula 2015. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko Komisije sudskih veštaka ekonomske struke.

Drugi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 40177/10 od 16. jula 2015. godine odredio da Komisija sudskih veštaka utvrdi doprinos parničnih stranaka u kupovini i izgradnji objekta, imajući u vidu posebnu imovinu parničnih stranaka, vrednost imovine koju su stekli u zajednici, prihode koje su ostvarili u toku zajednice, kao i rad u kući, te srazmerno odredi doprinos svake od stranaka u sticanju kuće u ulici V. broj … u Beogradu. Nalaz i mišljenje Komisije sudskih veštaka dostavljen je sudu 6. novembra 2015. godine.

Zbog postojanja primedbi parničnih stranaka na nalaz Komisije, sud je izveo dokaz saslušanjem sudskih veštaka, a potom je na ročištu od 28. juna 2016. godine odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem preko Komisije imajući u vidu primedbe tužioca i tužene. Dopunski nalaz Komisije sudskih veštaka dostavljen je sudu 23. novembra 2016. godine.

Nakon ročišta od 16. marta 2017. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem Komisije sudskih veštaka koje je sprovedeno na ročištu od 28. aprila 2017. godine, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.

U toku postupka, 20 ročišta nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (jedno zbog izostanka parničnih stranka koje nisu bile uredno pozvane, jedno zbog izostanka tužioca, jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora, jedno zbog izostanka uredno pozvanog svedoka, sedam zbog sprečenosti postupajuće sudije, dva zbog izostanka uredno pozvane tužene, ovde podnositeljke, tri zbog štrajka advokata, dva iz razloga što je podnositeljka ustavne žalbe promenila punomoćnika koga nije blagovremeno angažovala, te su novi punomoćnici predlagali da se ročišta ne održe zbog upoznavanja sa spisima predmeta, dok su dva ročišta odložena zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja Komisije sudskih veštaka i dopunskog nalaza i mišljenja Komisije sudskih veštaka).

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 40177/10 od 28. aprila 2017. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i utvrđeno da je tužilac isključivi vanknjižni vlasnik kuće koja se nalazi u Beogradu u ulici V. broj …, izgrađene na katastarskoj parceli …/1 KO Kumodraž, što je tužena, dužna da prizna i trpi da tužilac upiše ovo svoje pravo u javne knjige, kada se za to steknu uslovi; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužene-protivtužioca kojim je tražila da se utvrdi da je tužena-protivtužilac nosilac vanknjižnog prava svojine na ½ idealnog dela na kući, u ulici V. broj …. u Beogradu, po osnovu bračne tekovine, što je tuženi dužan da prizna i trpi, da tužilja pravo po osnovu ove presude upiše u javne knjige kada se za to steknu uslovi; stavom trećim izreke je konstatovano da je tužba u odnosu na drugotuženu povučena, a stavom četvrtim izreke je obavezana tužena-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 792.310,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6746/17 od 22. novembra 2017. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 40177/10 od 28. aprila 2017. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke i odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tužilac i tužena živeli u vanbračnoj zajednici od 1990. do 1995. godine, kada su zaključili brak koji je trajao do 2003. godine, a u kom periodu su živeli u zajednici sa tada maloletnom ćerkom tužene; da je rešenjem Stambene komisije VJ od 20. maja 1980. godine tužiocu dodeljen na korišćenje dvosoban stan u S. ulici broj … u Beogradu, koji će koristiti sa članom porodice, tadašnjom suprugom D.I; da je tužilac 30. januara 1993. godine sa V. g. d. „B.“ zaključio ugovor o otkupu stana u protivvrednosti tadašnjih 4.080 dem; da je 18. septembra 1998. godine tužilac prodao stan u S. ulici za iznos od 118.000 dem i 18. septembra 1998. godine kupio predmetni plac sa započetim objektom za 62.000 dem, dok je preostali novčani iznos dobijen prodajom stana utrošen u izgradnju predmetnog objekta; da se u kuću sa tuženima uselio 9. maja 1999. godine; da je 1990. godine prodao plac u Grockoj i za novčani iznos dobijen prodajom kupio iste godine vikendicu u Crnoj Gori, koju je prodao 27. jula 1998. godine za 20.000 dem, a koji novac je utrošio za završetak gradnje predmetne kuće; da su tužilac i tužena bili zaposleni u JKP „B.“.

Osporenom presudom je prihvaćeno stanovište prvostepenog suda da je tužilac predmetnu parcelu sa započetom zgradom kupio 1998. godine od novca dobijenog prodajom stana u S. ulici u Beogradu, a koji stan je dobio na korišćenje dok je bio u braku sa suprugom iz prvog braka, po beneficiranim cenama, pri čemu nije računat radni staž tužene, jer ista u vreme otkupa stana (1993. godine) nije imala status sunosioca stanarskog prava na stanu, jer pravo na zajedničku svojinu po osnovu otkupa imaju bračni drugovi kao sunosioci stanarskog prava, a ne i ostali članovi porodičnog domaćinstva. Sud dalje navodi da su odredbe člana 16. i 17. Zakona o stanovanju specijalne u odnosu na ranije odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima (čl. 321-328. i čl. 339-343.) i sadašnje odredbe članova 171-180. Porodičnog zakona, pa se pravila o zajedničkom sticanju imovine u porodičnoj zajednici i vanbračnoj zajednici ne primenjuju na otkup stanova iz društvene svojine. Prema nalaženju suda, tužilja nema pravo na zasnivanje zajedničke svojine odnosno susvojine na predmetu otkupa, te da stan u S. ulici predstavlja posebnu imovinu tužioca shodno članu 168. Porodičnog zakona. Takođe je, ocenom izvedenih dokaza, sud našao da je predmetna nepokretnost kupljena i izgrađena novcem dobijenim od prodaje stana u S. ulici, kao i novcem dobijenim od prodaje vikendice u Crnoj Gori, koja predstavlja posebnu imovinu tužioca jer je kupljena prvenstveno novcem dobijenim prodajom placa u Grockoj. Drugostepeni sud je ocenio neosnovanim navode tužene da stan u S. ulici predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka i da je učestvovala u otkupu tog stana, iz razloga što je predmetni stan otkupljen pre zaključenja braka zbog čega isti ne može predstavljati zajedničku imovinu tužioca i tužene. Takođe je, u osporenoj presudi istaknuto da su neosnovani navodi tužene u pogledu odbijanja protivtužbenog zahteva bez navođenja visine njenog doprinosa, iz razloga što je u toku postupka utvrđeno da je tokom trajanja zajednice života tužioca i tužene došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine tužioca, te da tužena ima samo pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, a osim toga ni protivtužbeni zahtev nije opredeljen na taj način. Drugostepeni sud je našao da nisu od uticaja ni navodi tužene da je iz nalaza sudskog veštaka M.M. i Komisije sudskih veštaka utvrđen veći i značajniji doprinos tužene u sticanju imovine, jer je veštačenjima stan u S. ulici tretiran kao zajednička svojina tužioca i tužene, a pravilnom ocenom prvostepenog suda je utvrđeno da predmetni stan ne predstavlja zajedničku imovinu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3124/18 od 16. maja 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6746/17 od 22. novembra 2017. godine, a stavom drugim izreke je odbačena kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6746/17 od 22. novembra 2017. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 13 godina i 11 meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je na dužinu trajanja osporenog parničnog postupka uticala činjenična i pravna složenost predmeta. Naime, parnični sud je u sporu za utvrđenje prava svojine po tužbi i protivtužbi, pre svega, trebalo da utvrdi okolnost postojanja vanbračne zajednice parničnih stranka, zatim doprinos parničnih stranaka u izgradnji spornog objekta u toku trajanja braka, odnosno da utvrdi vrednost uloženog rada i materijala na izgradnji kuće. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (saslušanje parničnih stranaka, saslušanje velikog broja svedoka, izvođenje dokaza preko više sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, zatim njihovo dopunsko veštačenje i saslušanje sudskih veštaka, kao i izvođenje dokaza od strane komisije sudskih veštaka ekonomske struke i pribavljanje dokaza o zaradama parničnih stranaka).

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je postojao njen doprinos dužini trajanja postupka koji se ogledao u jednom izostanku sa ročišta na koje je bila uredno pozvana, a izostanak nije opravdala (ročište od 23. decembra 2004. godine), predlaganju da se odloži ročište zakazano za 5. decembar 2006. godine, kao i nemogućnošću održavanja ročišta zakazanih za 31. januar 2014. godine i 10. mart 2015. godine, na kojima je upozorena od strane suda da ukoliko menja punomoćnike blagovremeno angažuje novog punomoćnika radi upoznavanja sa spisima, te da se ročišta više neće odlagati u slučaju promene punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je donošenju presude prethodio obiman dokazni postupak (saslušanje parničnih stranaka, saslušanje velikog broja svedoka, izvođenje dokaza preko više sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, zatim njihovo dopunsko veštačenje i saslušanje sudskih veštaka, kao i izvođenje dokaza od strane komisije sudskih veštaka ekonomske struke i pribavljanje dokaza o zaradama parničnih stranaka). Pored toga, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud na ročištu održanom 18. novembra 2010. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, a da je pismeni otpravak rešenja kojim je odredio ličnosti sudskih veštaka izradio, tek 30. januara 2011. godine. Prvostepeni sud do 18. juna 2012. godine, odnosno u periodu od sedam odnosno deset meseci nije preduzimao radnje u postupku, iako su nalazi i mišljenja sudskih veštaka dostavljeni sudu 4. avgusta i 4. novembra 2011. godine. Pored navedenog, prvostepeni sud je 13. jula 2015. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko Komisije sudskih veštaka ekonomske struke, ali kako je nalaz dostavljen 6. novembra 2015. godine, odnosno po proteku roka od 30 dana od dana preuzimanja predmeta, to sud nije bio u mogućnosti da održi ročište zakazano za 28. oktobar 2015. godine. Takođe, rešenjem donetim na ročištu od 28. juna 2016. godine sud je odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem imajući u vidu primedbe tužioca i tužene, ali ročište zakazano za 18. oktobar 2016. godine nije moglo biti održano, s obzirom na to da je dopunski nalaz i mišljenje Komisije sudskih veštaka ekonomske struke dostavljen 23. novembra 2016. godine, odnosno po proteku roka određenog rešenjem, te da u konkretnom slučaju sud nije koristio ovlašćenje iz člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je nakon 13 godina i četiri meseca doneo presudu, a drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, nakon sedam meseci konačno odlučio u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40177/10, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora, doprinos suda dužini trajanja postupka, doprinos podnositeljke ustavne žalbe, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti