Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za naknadu troškova prevoza. Postupak, pokrenut 2009. godine, još uvek nije okončan, što prevashodno proističe iz neefikasnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. S . iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Vojnom poštom 2077 Gornji Mil anovac u predmetu UP-1 broj 85-2.

2. Utvrđuje se pravo Ž. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. S . iz Ivanjice podneo je Ustavnom sudu, 30. septembra 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 30. maja i 11. juna 2020, kao i od 18. oktobra 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je „vođen pred Vojnom poštom 2077 Gornji Milanovac u predmetima int. broj 4145-1, int. broj 522-2, int. broj 2377-3, Up-1 broj 112-1 i UP-1 broj 85-1 i pred Vojnom poštom 9808 Beograd u predmetima Up-2 broj 22-2, Up-2 broj 17-5, int. broj 512-1, int. broj 512-3, Up-2 broj 2-2 i int. broj 10767-4, u pravnoj stvari priznavanja prava na naknadu troškova prevoza“.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog upravnog postupka , uz navođenje razloga koji se odnose na trajanje postupka, njegovu složenost, značaj predmeta postupka za podnosioca , njegovo ponašanje i postupanje nadležnih organa .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu pra va na suđenje u razumnom roku. Istaknuto je da je pravično da se podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete dosudi po 100 evra za svaku godinu trajanja postupka, odnosno da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

Podnosilac ustavne žalbe je u dopunama ustavne žalbe od 30. maja i 11. juna 2020, kao i od 18. oktobra 2022. godine istakao novi zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, imajući u vidu da osporeni postupak još uvek nije okončan.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je konstatovao da su u ustavnoj žalbi i njenim dopunama označeni svi brojevi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa, kao i Upravnog suda, pred kojima su vođeni upravni postupak i upravni sporovi, a koje Ustavni sud razmatra kao jedinstvenu celinu. U ovom ustavnosudskom predmetu se ispituje istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji s e vodi pred Vojnom poštom 2077 Gornji Milanovac u predmetu UP-1 broj 85-2.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 2077 Gornji Milanovac UP-1 broj 85-2 i Upravnog suda U. 4177/17, kao i celokupne dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, profesionalni vojnik na službi u VP 2077-10 Požega, je 14. septembra 2009. godine VP 2077 Gornji Milanovac podneo zahtev za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza , na bliže označenoj relaciji, u periodu od 1. maja do 16. oktobra 2007. godine, u mesečno m iznosu od 8.090,00 dinara, odnosno u ukupno m iznosu od 44.495,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za svako poje dinačno mesečno novčano primanje.

Prvostepeni organ je 7. oktobra 2009. godine vratio navedeni zahtev podnosiocu, jer je u periodu za koji traži isplatu troškova prevoza bio na službi u VP 3720 Kraljevo, koja je bila dužna da donese rešenje, pa ga je uputio da zahtev sa priloženim dokazima prosledi toj vojnoj pošti.

Nakon obraćanja podnosioca kabinetu načelnika Generalštaba, Komanda 2. brigade Kopnene Vojske je aktom int. broj. 3167-4 od 23. novembra 2009. godine obavestila podnosioca da je potrebno da se navedeni zahtev dostavi VP 3705 Raška, u kojoj se podnosilac nalazio na službi u periodu za koji traži isplatu troškova prevoza.

Podnosilac je 16. decembra 2009. godine navedeni zahtev ponovo dostavio VP 2077 Gornji Milanovac (u daljem tekstu: prvostepeni organ) , koja ga je aktom int. broj 522-2 od 19. februara 2010. godine obavestila da je potrebno da uz zahtev dostavi određenu dokumentaciju kako bi o njemu bilo rešeno.

Podnosilac je 17. maja 2010. godine izjavio žalbu VP 1102 Beograd (u daljem tekstu: drugostepeni organ) zbog nedonošenja rešenja po zahtevu od 14. septembra 2009. godine , navodeći da dokumentaciju, čije je dostavljanje traženo, treba da pribavi upravni organ po službenoj dužnosti.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 2377-3 od 5. novembra 2010. godine podnosiocu priznao pravo na naknadu troškova prevoza za traženi period u mesečnom iznosu od 8.140,00.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 22-2 od 24. decembra 2010. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak iz razloga što u prvostepenom postupku nisu bile utvrđene odlučne činjenice.

Podnosilac je 2. juna 2011. godine prvostepenom organu podneo zahtev za naknadu troškova upravnog postupka na ime pravnog zastupanja.

Kako prvostepeni organ nije u zakonskom roku doneo i dostavio rešenje u ponovnom postupku, podnosilac je 6. avgusta 2012. godine izjavio žalbu zbog „ćutanja administracije“ .

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 17-5 od 27. novembra 2012. godine odbio navedenu žalbu iz razloga što je prvostepeni organ rešenjem Up-1 broj 112-1 od 18. oktobra 2012. godine odlučio u ponovnom postupku o zahtevu podnosioca.

Navedeno prvostepeno rešenje od 18. oktobra 2012. godine je najpre neposredno dostavljeno podnosiocu 16. novembra 2012. godine, a uredno dostavljanje punomoćniku podnosioca je izvršeno 11. februara 2013. godine, nakon što je 5. januara 2013. godine podneo žalbu zbog „ćutanja administracije“. Tim rešenjem je odbijen zahtev podnosioca, sa obrazloženjem da uz zahtev nisu priloženi svi dokazi neophodni za odlučivanje.

Kako drugostepeni organ nije u Zakonom propisanom roku rešio o žalbi izjavljenoj 19. februara 2013. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, podnosilac je 15. januara 2014. godine drugostepenom organu podneo „žalbu zbog nedonošenja rešenja po žalbi“. Drugostepeni organ je tim povodom zatražio od prvostepenog organa da mu dostavi žalbu od 19. februara 2013. godine , koja je predata prvostepenom organu, a još uvek nije bila dostavljena drugostepenom organu.

Drugostepenim rešenjem Up-2 broj 2-2 od 14. februara 2014. godine usvojena je žalba podnosioca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak iz razloga što u prvostepenom postupku nisu bile utvrđene odlučne činjenice, a pri tom od podnosioca nije tražena potrebna dopuna dokaza, saglasno članu 58. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Nakon što je podnosilac 4. septembra 2015. godine izjavio žalbu zbog „ćutanja administracije“, a 3. avgusta 2016. godine naknadni zahtev za donošenje rešenja , prvostepeni organ je 18. avgusta 2016. godine doneo rešenje Up-1 broj 85-1 kojim je podnosiocu priznao pravo na naknadu troškova prevoza za traženi period, u istom mesečnom iznosu koji je bio utvrđen ranijim rešenjem od 5. novembra 2010. godine, istovremeno konstatujući da će o troškovima postupka odlučiti posebnim zaključkom.

Podnosilac je 18. avgusta 2016. godine podneo tužbu zbog ćutanja uprave povodom koje je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo presudu U. 11754/16 od 30. septembra 2016. godine, kojom je tužba uvažena i naloženo drugostepenom organu da donese rešenje po žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 4. septembra 2015. godine.

Prvostepeno rešenje od 18. avgusta 2016. godine je poništeno drugostepenim rešenjem Up-2 broj 29-2 od 24. oktobra 2016. godine, te je prvostepeni organ rešenjem Up-1 broj 85-2 od 21. novembra 2016. godine usvojio zahtev podnosioca, priznajući mu pravo na naknadu troškova prevoza za traženi period u većem mesečnom iznosu, od 11.986,00 dinara, pri čemu su odbijen i zahtev podnosioca za naknadu troškova upravnog postupka na ime pravnog zastupanja i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za svako pojedinačno mesečno dospelo potraživanje.

Pošto je drugostepeni organ rešenjem Up-2 broj 1-3 od 14. februara 2017. godine odbio žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, podnosilac je pokrenuo upravni spor tužbom od 21. marta 2017. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 4177/17 od 13. maja 2020. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu troškova upravnog postupka jer su troškovi pravnog zastupanja u konkretnom slučaju bili opravdani, kao i da nije naveden propis na osnovu koga je zaključeno da zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate ne može biti predmet upravnog postupka.

Drugostepenim rešenjem Up-2 broj 1-6/17 od 1. juna 2020. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 21. novembra 2016. godine, a u tački 2. dispozitiva je „odbijena žalbe podnosioca za priznavanje prava na naknadu troškova postupka na ime pravnog zastupanja i zakonske zatezne kamate za svako pojedinačno mesečno dospelo potraživanje“.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9199/20 od 26. avgusta 2022. godine uvažena je tužba podnosioca od 10. juna 2022. godine , poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što tuženi organ nije postupio po pravnom shvatanju i primedbama datim u presudi od 13. maja 2020. godine u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu troškova upravnog postupka, dok u delu koji se odnosi na zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate nije, saglasno članu 324. Zakon o obligacionim odnosima, utvrdio da li je nastupila docnja u ispunjenju utvrđene novčane obaveze i, ako jeste, kada je nastupila , u kom slučaju bi podnosilac, saglasno odredbama Zakona o zateznoj kamati, imao i pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos duga do dana isplate, po stopi utvrđenoj tim zakonom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 2. ).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenj e u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosioca od 14. septembra 2009. godine i da još nije okonča n. Dakle, period merodavan za ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku traje 13 godina i dva meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmet postupka koji je vođen po zahtevu podnosioca nije bio činjenično i pravno složen. Kada je reč o značaju predmeta postupka za podnosioca , Ustavni sud je našao da je neosnovan navod ustavne žalbe da je postupak bio od „egzistencijalnog značaja“, jer je rešavano o zahtevu za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza u periodu od 1. maja do 16. oktobra 2007. godine, kao i o sporednim potraživanjima – isplati zakonske zatezne kamate i naknadi troškova upravnog postupka, što je bilo od ograničenog materijalnog značaja za podnosioca.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je dosadašnji tok postupka obeležilo značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosi oca i nepostupanje tog organa po obavezujućim pri medbama iz drugostepenih rešenja. Naime, taj organ, osim rešenja od 21. novembra 2016. godine , prethodna tri rešenja nije doneo i dostavio podnosiocu u zakonom propisanom roku, koji je višestruko prekoračivao, tako da je o zahtevu rešavao i po dve godine, odnosno jednu godinu i devet meseci. Međutim, neopravdano dugo trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa.

Ustavni sud smatra da je odugovlačenju postupka u značajnoj meri doprinelo uzastopno vraćanje predmeta na ponovni postupak . S obzirom na to da je drugostepeni organ tri puta poništavao prvostepena rešenja, Ustavni sud ukazuje na to da je taj organ propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Isti organ nije donosio rešenja po brojnim žalbama zbog „ćutanja administracije“, dok je rešenjem od 27. novembra 2012. godine odbio takvu žalbu, iako prvostepeno rešenje od 18. oktobra 2012. godine nije bilo uredno dostavljeno podnosiocu.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud je konstatovao da su do sada vođen a dva upravna spor a o zakonitosti konačnog rešenja , koja su trajala tri godine i dva meseca i dve godine i dva meseca . Ustavni sud ukazuje na to da je bilo neophodno da Upravni sud brže odluči o obe tužbe, imajući u vidu da je postupak koji je prethodio podnošenju prve tužbe trajao sedam i po godina, a postupak koji je prethodio podnošenju druge tužbe nepunih 11 godina, pri čemu su u drugom upravnom sporu razmatrana ista sporna pitanja kao i u prethodnom .

Kada je reč o ponašanju podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on zbog svakog prekoračenja roka za donošenje prvostepenog rešenja izjavljivao žalbe zbog „ćutanja administracije“, ali da navedeno pravno sredstvo za ubrzanje postupka nije koristio kada su se za to stekli zakonom propisani uslovi, već je to činio sa zakašnjenjem . Tako je žalbe od 6. avgusta 2012. i 4. septembra 2015. godine mogao da izjavi jednu godinu i šest meseci ranije. Pored toga, podnosilac je tek 3. avgusta 2016. godine drugostepenom organu podneo naknadni zahtev zbog nedonošenja rešenja po navedenoj žalbi od 4. septembra 2015. godine, iako je to mogao da učini još u novembru 2015. godine, čime bi se ranije stekli uslovi za podnošenje tužbe zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koja je podneta tek 18. avgusta 2016. godine. Ustavni sud je utvrdio da period i kašnjenja podnosioca sa korišćenjem navedenih pravnih sredstava ukupno iznose nepune četiri godine.

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da navedena propuštanja podnosioca da pravovremeno koristi sva prav na sredstva za ubrzanje postupka ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo neopravdano dugo trajanje, čemu je do sada prevashodno doprinelo sporo i neefikasno postupanje upravnih organa i Upravnog suda . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Vojnom poštom 2077 Gornji Milanovac u predmetu UP-1 broj 85-2, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka uzrokovanu sporim i neefikasnim odlučivanjem upravnih organa i Upravnog suda , kao i utvrđena kašnjenja podnosioca sa korišćenjem pravni h sredstava za ubrzanje postupka i ograničeni značaj predmeta postupka za podnosioca . Imajući u vidu zahtev istaknut u dopunama ustavne žalbe, kao i navedene okolnosti , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos, u konkretnom slučaju, predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Iznos naknade je utvrđen u okviru zahteva istaknutog u dopunama ustavne žalbe, ali je istovremeno u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Naime, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu na isplatu naknade troškova prevoza koja se traži za ograničeni vremenski period i sporednih potraživanja u vezi sa tim .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti