Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 24 godine i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7425/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . B, iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 1/10 (ranije predmet Opštin skog suda u Somboru P. 1606/88) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B . iz Sombora je , 18. septembra 2013. godine, preko punomoćnika R . M, advokata iz Sombora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 1/10.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio tok predmetnog parničnog postupka, navodeći: da je još 7. novembra 1988. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Somboru radi naknade štete i da je postupak okončan tek posle 24 godine i osam meseci, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 199/11 od 11. jula 2013. godine; da mu je zbog prekomerne dužine postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P. 1/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. novembra 1988. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tuženih RO „O. - p .“, O. i Z . „ C.“, Poslovnica V, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Predmet je dobio broj P. 1606/88.

Pred Opštinskim sudom u Somboru ukupno je bilo održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke - traumatologa i neuropsihijatra, te sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke i aktuara, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušan je veštak, saslušani su svedoci, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: jedno jer veštak nije pristupio, tri jer određeni veštak nije dostavio nalaz, jedno na zahtev tužioca, jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 25. maja 1993. godine prekinut je postupak u odnosu na drugotuženog zbog nemogućnosti kontaktiranja usled opštepoznatih događaja i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 28. maja 1993. godine usvojen je tužbeni zahtev za naknadu neimovinske štete, pa je prvo tuženi obavezan da tužiocu plati iznose od 4.000.000.000 dinara na ime umanjenja životne aktivnosti, 1.200.000.000 dinara na ime pretrpljenih bolova, 800.000.000 dinara na ime pretrpljenog straha i 400.000.000 dinara na ime naruženosti, odnosno, ukupno 6.400.000.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, uvećanom za rast cena troškova na malo računajući od 28. maja 1993. godine pa do isplate.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 1012/93 od 12. novembra 1993. godine odbijena je kao neosnovana žalba prvo tuženog i potvrđeni su delimična presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 28. maja 1993. godine i rešenje Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 25. maja 1993. godine o prekidu postupka u odnosu na drugotuženog.

Tužba je precizirana 20. maja 1994. i 5. juna 1995. godine. Tužilac je 6. januara 1997. godine dostavio sudu podnesak u kome je naveo da, polazeći od nalaza veštaka aktuara, precizira tužbeni zahtev tako što postavlja zahtev za naknadu inflatorne štete.

Tužilac je 7. maja 1997. godine predložio nastavak postupka protiv drugotuženog.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 16. juna 1998. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na potraživanje naknade nematerijalne štete i obavezan je prvo tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih psihičkih bolova usled umanjenja životnih aktivnosti plati 58.958,00 dinara, zbog pretrpljenih fizičkih bolova 28.958,00 dinara, zbog pretrpljenog straha 18.958,00 dinara, zbog pretrpljenih psihičkih bolova usled naruženosti 28.958,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 16. juna 1998. godine, pa do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen u preostalom delu preko dosuđenog iznosa glavnice, do ukupno 431.812,26 dinara sa kamatom, i u odnosu na kamatu na dosuđeni iznos glavnice počev od 30. novembra 1996. godine, pa zaključno sa 15. junom 1998. godine, i određeno je da će se o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na potraživanje naknade materijalne štete i o troškovima postupka, odlučiti u konačnoj odluci. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je u ovoj pravnoj stvari već bila doneta delimična presuda u odnosu na tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, ali tužiocu ništa nije bilo isplaćeno zbog enormne inflacije i obezvređivanja dinara te je sud na osnovu nalaza veštaka medicinske struke ponovo utvrđivao kolika bi bila realna nadoknada povodom više osnova naknade nematerijalne štete.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 976/98 od 25. novembra 1998. godine žalba prvotuženog je usvojena, delimična presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 16. juna 1998. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, i određeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka finansijske struke.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 8. juna 1999. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je prvo tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade inflatorne štete isplati 69.678,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 1. marta 1999. godine, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev i istovremeno je odlučeno da će se o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na potraživanje naknade materijalne štete, kao i u pogledu troškova postupka, odlučiti konačnom odlukom.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 1085/99 od 21. decembra 1999. godine ukinuta je delimična presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 8. juna 1999. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 28. novembra 2000. godine, tužbeni zahtev za nadoknadu inflatorne štete delimično je usvojen i prvo tuženi je obavezan da tužiocu isplati iznos od 505.263,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 28. novembra 2000. godine, do isplate, a preko toga do zahtevanog iznosa od 717.840,00 dinara, sa kamatom, tužbeni zahtev je odbijen; tužilac je obavezan na naknadu dela troškova postupka, koji se odnose na troškove veštačenja u iznosu od 7.550,00 dinara, dok je određeno da će se o delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete po osnovu izgubljene zarade i preostalim troškovima postupka odlučiti konačnom odlukom.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 510/01 od 28. decembra 2001. godine žalba prvotuženog je usvojena i delimična presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 28. novembra 2000. godine je preinačena u usvajajućem delu tužbenog zahteva, tako što je tužbeni zahtev odbijen, a u delu kojim je tuženi obavezan na naknadu troškova postupka, delimična presuda je ukinuta i odlučeno je da će se o žalbenim troškovima i svim ostalim troškovima parničnog postupka odlučiti konačnom odlukom.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II 635/02 od 11. decembra 2003. godine ukinute su presuda Okružnog suda u Somboru Gž. 510/01 od 28. decembra 2001. godine u preinačujućem delu i delimična presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1606/88 od 28. novembra 2000. godine u usvajajućem delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je zatim dobio broj P. 69/04 i pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka finansijske struke i veštaka medicinske struke, dok četiri ročišta nije bilo održano jer veštak nije dostavio svoj nalaz.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 69/04 od 27. decembra 2006. godine određen je nastavak prekinutog postupka u odnosu na drugotuženog.

Tužbeni zahtev je preciziran 25. maja 2005. godine, a zatim 3. decembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 69/04 od 9. juna 2008. godine odbijen je prigovor presuđene stvari i tužbeni zahtev u nepresuđenom delu kojim je traženo obavezivanje tuženih da tužiocu solidarno isplate na ime naknade inflatorne štete i izgubljene zarade iznos od 8.889.691,00 dinara, i obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 310/09 od 18. maja 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Somboru P. 69/04 od 9. juna 2008. godine u pobijanom odbijajućem delu tužbenog zahteva i u usvajajućem delu o troškovima postupka i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 645/09 i održano je šest ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno iz procesnih razloga.

Na ročištima je izvršeno finansijsko veštačenje i dopunsko finansijsko veštačenje, saslušane su parnične stranke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 1/10 od 30. septembra 2010. godine odbijen je prigovor presuđene stvari i tužbeni zahtev u nepresuđenom delu, kojim je traženo obavezivanje tuženih da tužiocu solidarno isplate na ime naknade inflatorne štete i izgubljene zarade iznos od 8.889.691,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 27. novembra 2007. godine do isplate.

Rešenjem Osnovnog suda u Somboru P. 1/10 od 11. novembra 2010. godine obavezan je tužilac da tuženom drugog reda isplati parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 199/11 od 11. jula 2013. godine preinačeni su presuda Osnovnog suda u Somboru P. 1/10 od 30. septembra 2010. godine i rešenje Osnovnog suda u Somboru P. 1/10 od 11. novembra 2010. godine tako što je tužbeni zahtev delimično usvojen, te su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate materijalnu štetu u iznosu od 465.326,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to na pojedinačne, taksativno nabrojane iznose iz izreke presude; preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u pobijanom rešenju u delu kojim su tuženom drugog reda dosuđeni parnični troškovi, tako što su obavezani tuženi prvog i drugog reda da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 295.213,86 dinara, i troškove žalbenog postupka u iznosu od 61.500,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 18 godina, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 7. novembra 1988. godine , pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 24 godine i osam meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku. Takođe, odgovornost postupajućeg suda za nerazumno dugo trajanje postupka je i u neopravdanom trajanju prekida postupka u odnosu na drugotuženog u trajanju od devet i po godina. Naime iako je ukupan prekid postupka u odnosu na drugotuženog bio 13 i po godina, opravdan je bio samo prekid postupka od četiri godine zbog opšte poznatih okolnosti ( od 25. maja 1993. do 7. maja 1997. godine kada je tužilac tražio nastavak postupka u odnosu na drugotuženog), međutim sud je tek 27. decembra 2006. godine odredio nastavak prekinutog postupka u odnosu na drugotuženog.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio veoma složen imajući u vidu postojanje više tužbenih zahteva prema dva tužena, od kojih je jedan strano pravno lice, i o kojima je sud fazno odlučivao, kao i veliki broj dokaza koji su izvedeni tokom predmetnog postupka radi potpunog i pravilnog utvrđenja većeg broja spornih činjenica i spornih pravnih pitanja. Takođe, usložnjavanju predmeta je doprinelo i etapno odlučivanje postupajućeg suda, kao i podnošenje u istoj parnici novog zahteva za naknadu inflatorne štete.

Po oceni Ustavnog suda, prekomernoj dužini trajanja postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude ESLjP: Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70797/01 od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči o njegovom zahtevu u okviru standarda razumnog roka, jer se radilo o zahtevu za naknadu za podnosioca značajnog novčanog iznosa.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku koji je trajao 24 godine i osam meseci, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 1606/88, a okončan pred Osnovnim sudom u Somboru pod brojem P. 1/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i veliku složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti