Ustavna žalba usvojena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra, dok je deo žalbe protiv meritornih odluka odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Predejana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 4020/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Predejana izjavila je Ustavnom sudu, 17. septembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 4020/10 od 13. septembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 846/13 od 21. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na nepovredivost stana i prava na imovinu iz čl. 32, 40. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da su osporene presude nepravilne i nezakonite, te da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovano usvojen u celosti. Dalje ističe da su presude donete uz bitne povrede Zakona o parničnom postupku, kao i da je tokom postupka činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, a da se presude zasnivaju na iskazima „podgovorenih i podmetnutih“ svedoka, a ne na dostavljenim pisanim dokazima. Takođe, ističe da su pisani dokazi samo pročitani, ali nisu uzeti u obzir kod donošenja presuda.

Podnositeljka takođe ističe da je postupak u ovoj pravnoj stvari namerno odugovlačen kako od strane suda, tako i od tužilačke strane, jer su tužioci stalno navodili nove svedoke koje je sud morao da sasluša, a koji su pri tom svi ponavljali jedno te isto, što je sve doprinelo činjenici da je postupak neopravdano i na štetu podnositeljke i njene majke, kao pravne prethodnice, trajao 14 godina 7 meseci i 1 dan.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, te joj naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu nastalu nerazumno dugim trajanjem postupka, kao i da joj dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta O snovnog suda u Surdulici P. 4020/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci M.N, D.S, D.N. i S.V. podneli su 19. oktobra 1998. godine tužbu Opštinskom sudu u Surdulici protiv tužene L.N. - majke D. M, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Tužba je podneta radi utvrđenja prava svojine, utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu i testamenta, kao i utvrđenja obima zaostavštine.

Tokom ovog dela postupka, sud je zakazao 13 ročišta, od kojih jedno nije održano jer tužioci nisu bili uredno pozvani. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održano je 6. juna 2001. godine. Na održanim ročištima sud je izveo dokaze saslušanjem sedam svedoka, te saslušanjem tužilaca i tužene u svojstvu parničnih stranka.

Opštinski sud u Surdulici je 5. juna 2003. godine doneo prvu prvostepenu presudu P. 480/98.

Postupajući po žalbi tužene od 22. marta 2004. godine, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 1279/04 od 30. decembra 2004. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu u delu stava 1. izreke, te u st. 2, 4. i 6. izreke i predmet u tom delu vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku sud je zakazao 11 ročišta, od kojih pet nije održano (jedno jer je sud obavešten da je tužena u međuvremenu umrla, kada je njen punomoćnik tražio prekid postupka; jedno jer nije bilo dokaza da su stranke uredno pozvane; jedno jer je tužilačkoj strani uručen podnesak od strane tuženih, pa su tražili vreme da se o tome izjasne; jedno jer se na ročištu nije pojavio uredno pozvani svedok; jedno na saglasan predlog stranaka kako bi se na sledećem ročištu izveo dokaz saslušanjem svih parničnih stranka).

Opštinski sud u Surdulici je doneo rešenje P. 48/05 od 29. juna 2005. godine, kojim se utvrđuje prekid postupka u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužene, koji će se nastaviti kad naslednici tužene preuzmu postupak.

Na osnovu rešenja P. 48/05 od 27. marta 2006. godine, nastavljen je parnični postupak, a u parnicu je kao pravni sledbenik svoje majke stupila Divna Milanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe.

Tokom ovog dela postupka sud je izveo dokaze saslušanjem tri svedoka, kao i saslušanjem tužilaca i tužene u svojstvu parničnih stranaka.

Opštinski sud u Surdulici je 18. oktobra 2007. godine doneo drugu prvostepenu presudu P. 48/05.

Postupajući po žalbi tužene od 29. januara 2008. godine, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 369/08 od 13. juna 2008. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao sedam ročišta, na kojima je izvodio dokaze saslušanjem tri svedoka, te saslušanjem tužilaca i tužene u svojstvu parničnih stranaka.

Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici, doneo je osporenu prvostepenu presudu P. 4020/10 od 13. septembra 2012. godine, kojom je: u stavu prv om izreke utvrdio da su tužioci po osnovu nasdeđa iza smrti svoje majke pok. D.N. vlasnici na 8/15 idealnih delova (svako na po 2/15 idealnih delova) stare kuće, svih ekonomskih objekata i parcele na kojoj su ovi objekti izgrađeni , a tužena obavezana da im ovo pravo prizna i dozvoli da se pravo svojine upiše na ime tužilaca u zemljišne knjige; u stavu drug om izreke utvrdio prema tuženoj da ugovor o poklonu overen pred Opštinskim sudom u Surdulici Ov. 232/91 od 13. marta 1991. godine, zaključen između S.N. kao poklonodavca i L.N. kao poklonoprimca, Aneks ugovora Ov. 865/9 od 26. septembra 1991. godine i sudski testament sačinjen pred Opštinskim sudom u Surdulici od 10. januara 1991. godine, kojima je pok. S .N. za života raspolagao svojom imovinom u korist sada pok. L .N. (majke tužene) ne proizvode pravno dejstvo u odnosu na 8/15 idealnih delova stare kuće, svih ekonomskih objekta i parcele na kojoj su ovi objekti izgrađeni; u stavu tre ćem izreke obavezao tuženu da tužiocima na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 411.050,00 dinara.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju roditelji tužilaca, sada pok. D.N. i S.N, su bili u bračnoj zajednici od 1932. godine do smrti D.N. - 1969. godine. Majka tužilaca je prilikom udaje u miraz dobila zlatne duble i stado ovaca. Na početku bračne zajednice roditelji tužilaca su živeli u staroj kući zajedno sa stricem tužilaca, sada pok. D.N. i dedom i babom tužilaca, sada pok. Đ.N. i M.N. Deda tužilaca je izvršio deobu kućnog placa sa svojim sinovima, kojom prilikom je ocu tužilaca pripala u deo manja površina, na kojoj nije bila moguća izgradnja stambenog objekta. Sudskim testamentom sastavljenim 4. maja 1955. godine majka S.N. je nepokretnu imovinu koju je nasledila iza smrti svog supruga ostavila u nasleđe ocu tužilaca, a ugovorom o poklonu od 20. juna 1962. godine mu je tu imovinu poklonila. Novcem koji su stekli prodajom zlatnika roditelji tužilaca su dokupili plac na kome su sagradili prizemnu kuću, koja se sastoji od tri prostorije, a nakon godinu dana sagradili su i pomoćne objekte. Celokupna građa za izgradnju kuće i ekonomskih objekata nabavljena je iz imovine dede majke tužilaca. Brat majke tužilaca je od materijala koji je dao njen deda napravio celokupnu stolariju za izgradnju kuće. Rođaci majke tužilaca su radnom snagom učestvovali u izgradnji kuće , a majka tužilaca se starala o održavanju domaćinstva, čuvala decu i fizički radila na objektu. Njena zaostavština nije raspravljana. Otac tužilaca je nakon smrti svoje supruge - 1976. godine zaključio brak sa majkom tužene – L.N, koja je umrla tokom postupka. Njihov brak je trajao sve do smrti S.N. – 1997. godine. U toku trajanja braka na placu su izgradili česmu, dvorište su ogradili betonskom ogradom i ogradili su terasu. Sudskim testamentom sastavljenim pred Opštinskim sudom u Surdulici R. 2/91 od 10. januara 1991. godine, otac tužilaca je majci tužene, između ostalog, ostavio u nasleđe i pravo doživotnog stanovanja i korišćenja sporne porodične stambene zgrade i izgrađenih pomoćnih objekta, a ugovorom o poklonu od 13. marta 1991. godine i aneksom tog ugovora od 26. septembra 1991. godine joj je sada spornu imovinu i poklonio.

Prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci po osnovu nasleđa iza smrti svoje majke vlasnici na po 2/15 ili ukupno na 8/15 od spornih nepokretnosti i da u odnosu na ovu imovinu ugovor o poklonu, aneks tog ugovora i sudski testament ne proizvode pravno dejstvo. Odredbom člana 171. Porodičnog zakona („Službeni glasnik PC“, broj 18, od 24. februara 2005. godine), koji se u smislu člana 357. sta v 1. istog zakona, primenjuje i na porodične odnose koji su nastali do početka primene tog zakona, određeno je da imovina koju su supružnici stekli u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Provedenim dokazima je utvrđeno da je sporna stambena zgrada sa ekonomskim objektima, stečena radom u toku trajanja bračne zajednice roditelja tužilaca. Od sredstava koja je majka tužilaca stekla prodajom imovine koja je predstavljala isključivo njenu svojinu po osnovu miraza, kupljen je veći deo placa i izgrađene su sporne nepokretnoeti, a iz imovine njenog dede obezbeđena je celokupna građa za gradnju kuće i ekonomskih objekata, kao i stolarije koju je izradio njen brat. Pored toga, majka tužilaca se starala o održavanju domaćinstva, čuvala je decu i fizički radila na objektu. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da majka tužilaca ima veći doprinos u sticanju zajedničke imovine i pravilno je utvrđeno da njen udeo iznosi 2/3, a udeo oca tužilaca prema njegovom doprinosu 1/3. Isto tako, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužioci i S.N, kao naslednici prvog naslednog reda, po osnovu nasleđa iza smrti pok. D.N. imaju pravo svojine na po 2/15 od njenog svojinskog udela. Kako je sudskim testamentom i ugovorom o poklonu ostavilac raspolagao i spornom imovinom tužilaca koju su stekli po osnovu nasleđa iza smrti svoje majke od 8/15, to u tom delu ugovor o poklonu, aneks tog ugovora i testament ne proizvode pravno dejstvo, s obzirom na to da je S.N. mogao da raspolaže samo spornom imovinom koja predstavlja njegovu svojinu od 7/15, jer je bio vlasnik 1/3 po osnovu sticanja u bračioj zajednici sa majkom tužilaca i vlasnik 2/15 po osnovu nasleđa iza njen e smrti.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 846/13 od 21. maja 2013. godine, kojom je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Osporavajući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja tužena žalbom ističe da majka tužilaca nije doprinosila u sticanju sporne imovine, da uopšte nije stekla spornu imovinu u bračnoj zajednici sa S.N, da u bračnu zajednicu nije unela posebnu imovinu, a da plac i sporni objekti predstavljaju svojinu S.N. stečenu po osnovu testamenta i ugovora o poklonu od svoj e majke i da D.N. nije imala imovinu koja može predstavljati predmet njene zaostavštine , zbog čega S.N. i nije mogao da je nasledi. Apelacioni sud je cenio ove žalbene navode, a li je našao da su bez uticaja ia pravilnost i zakonitost pobijane presude. Pri odlučivanju prvostepeni sud je imao u vidu okolnost da je pri sticanju predmetne nepokretnosti majka tužilaca uložila sredstva stečena prodajom svoje posebne imovine koju je stekla poklonom od svog dede i pravilno ocenio visinu njenog svojinskog udela u sticanju sporne nepokretnosti. Stoga navodi žalbe tužene kojima se osporava visina suvlasničkog udela D.N. nisu osnovani. Takođe, neos novani su žalbeni navodi tužene kojima se osporava činjenično stanje isticanjem da je S.N. stekao spornu imovinu putem poklona od svoje majke i da su zbog toga predmetni pravni poslovi punovažni jer je prvostepeni sud utvrdio da su predmetnu imovinu roditelji tužilaca stekli tokom trajanja bračne zajednice zajedničkim radom i sredstvima, da je objekat građen isključivo za njihove potrebe, t e da sporna imovina ne predstavlja isključivu svojinu S.N.

Drugostepeni sud je našao i da prvostepeni sud ima ovlašćenje da po slobodnom uverenju oceni izvedene dokaze, pa i iskaze saslušanih svedoka i da na osnovu toga izvede zaključak o postojanju ili nepostojanju određene činjenice, kao i koje će činjenice uzeti kao dokazane, što je u ovom slučaju prvostepeni sud savesno i brižljivo ocenio, kako pojedinačno tako i u njihovoj uzajamnoj vezi i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Takođe, drugostepeni sud je našao da predlaganje novih dokaza u žalbi ne može biti osnov za ukidanje odluke, jer se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. oktobra 1998. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Surdulici, a da je okončan 21. maja 2013. godine, donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 846/13. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 14 godina i 7 meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi tužilaca M.N, D.S, D.N. i S.V. protiv tužene L.N, pravne prethodnice podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine, utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu i testamenta, kao i utvrđenja obima zaostavštine. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku više puta saslušavani tužioci i tužena u svojstvu parničnih stranaka, kao i da je sud saslušao više svedoka. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio činjenično i pravno složen, te da je zahtevao relativno obimniji dokazni postupak, što u jednom delu i opravdava činjenicu da je postupak trajao više od 1 4 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je imala legitiman pravni interes da ce postupak okonča u razumnom roku, polazeći od predmeta tužbenih zahteva, te njene procesne uloge tužene.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe, koja je u parnicu stupila 27. marta 2006. godine, nakon smrti svoje majke, kao ni njena majka, svojim ponašanjem nisu doprinele odugovlačenju postupka.

I pored utvrđene složenosti spora , Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je tužba podneta 19. oktobra 1998. godine, a da je prvo ročište održano tek 6. juna 2001. godine, dakle nakon jedne godine i osam meseci. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da su tokom parnice donete tri prvostepene presude (od kojih su dve bile ukinute i predmet vraćen na ponovni postupak) i čak tri drugostepene odluke (dva rešenja i jedna presuda). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jednica u Surdulici u predmetu P. 4020/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe u parnicu stupila, kao pravni sledbenik svoje majke, tek 27. marta 2006. godine, te je imao u vidu i složenost samog predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporen ih ak ata u pogledu pravilne primene merodavnog prava. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio žalbene navode podnositeljke, zbog čega nisu potkrepljene tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na nepovredivost stana i prava na imovinu obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

9. Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba usvojena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti