Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu policijskih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu. Sud je ponovio stav da uvećanje koeficijenta plate policajaca po starom zakonu nije obuhvatalo naknadu za prekovremeni i noćni rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M, S. M, Lj. J, G. B. i S. M, svih iz Niša, M. D. i B. L, obojice iz sela D. V. kod Niša, M. B. i N. M, obojice iz sela B. kod Niša i Lj. M. iz sela G. M. kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z, M, S. M, Lj. J, G. B, S. M, M. D, B. L, M. B, N. M. i Lj. M. i utvrđuje da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 792/12 od 28. februara 2013. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 792/12 od 28. februara 2013. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Zabranjuje se izvršenj e rešenja o protivizvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 17. oktobra 2013 . godine i I. 4301/12 od 1. novembra 2013 . godine i svih drugih akata koji bi bili doneti na osnovu presude iz tač . 1 . i 2.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Niša i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i tački 1. izreke su, 18. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Z. K, advokata iz Niša, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tač. 1. i 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode: da je Opštinski sud u Nišu presudom P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnosi laca ustavne žalbe radi isplate dodataka na platu po osnovu neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, dok je u delu kojim je tražena navedena naknada za period posle 30. novembra 2005. godine tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; da je Okružni sud u Nišu, rešavajući o žalbi tužene, svojom presudom Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine, preinačio navedenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu i u tom delu odbio tužbu kao neosnovanu; da su nakon toga podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedene drugostepene presude; da je Ustavni sud, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo odluku kojom je usvojio ustavnu žalbu i poništio navedenu drugostepenu presud u i nal ožio nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi S. M. i dr. izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine ; da je, postupajući po nalogu Ustavnog suda, Apelacioni sud u Nišu presudom Gž1. 2645/11 od 27. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog sud u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine ; da je tuženi podneo „izuzetnu reviziju“ protiv navedene presude Apelacionog suda u Nišu , povodom koje je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu Rev2. 792/12 od 28. februara 2013. godine kojom je preinačio tu drugostepenu presudu i odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev radi isplate dodataka na platu po osnovu neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika; da je revizijski sud osporenu presudu zasnovao na odredbama Zakona o policiji kojima je propisano da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada i prekovremenog rada, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike; da se navedeni Zakon o policiji mogao primenjivati samo za period posle 30. novembra 2005. godine, a da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti Zakon o unutrašnjim poslovima, koji nigde ne pominje da se propisano uvećanje odnosi na rad duži od punog radnog vremena, na noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika . Imajući u vidu navedeno, podnosioci ustavne žalbe su predloži li da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

Među iznetim zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči, podnosioci ustavne žalbe su tražili da Ustavni sud odloži izvršenje rešenja o protivizvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 17. oktobra 2013 . godine i I. 4301/12 od 1. novembra 2013 . godine , do donošenja odluke Ustavnog suda o njihovoj ustavnoj žalbi, jer bi im izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, stavom prvim izreke, tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava Niš je obavezana da tužiocima, među kojima su i ovde podnosioci ustavne žalbe, na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, isplati iznose sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci te presude, stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da tužiocima na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od decembra 2005. do decembra 2006. godine, isplati iznose sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci te presude, dok je stavom trećim izreke tužena obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da im se na ime neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, za period od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, isplate iznosi sa kamatom, kako je bliže označeno u izreci ove presude.

Odlukom Ustavnog suda Už-429/2009 od 13. oktobra 2011. godine usvojena je ustavna žalba S. M. i drugih podnosilaca ustavne žalbe navedenih u istoj odluci i utvrđeno da su presudom Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, poništena je presuda Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine i nalaženo nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi S. M. i dr. izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, te je utvrđeno da ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 2645/11 od 27. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine.

Na predlog izvršnih poverilaca, pored ostalih i ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi naplate novčanog potraživanja po osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine, Osnovni sud u Nišu je rešenjem o izvršenju I. 4301/12 od 18. maja 2012 . godine odredio izvršenje prema izvršnom dužniku Republici Srbiji , i to plenidbom sa računa dužnika.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 792/12 od 28. februara 2013. godine prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj po članu 395. ZPP i preinačene su presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2645/11 od 27. decembra 2011. godine i Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu naknade na ime prekovremenog rada, rada noću i u dane praznika , te su tužioci obavezani da tuženome naknade troškove postupka. U obrazloženj u osporene revizijske presude je navedeno: da su tužioci u radnom odnosu kod tužen og na neodređeno vreme; da je tuženi zarade tužiocima obračunavao tako što je osnovicu zarade množio sa koeficijen tom radnog mesta uvećanim za 30%, prema Pravilniku o platama radnika MUP-a od 31. decembra 1999. godine; da su u periodu od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine tužioci imali radne sate za prekovremeni, noćni rad i rad u dane praznika, ali im zarada po tom osnovu nije isplaćena, pa tužioci potražuju razliku zarade po navedenim osnovama , u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i odredbama Opšteg kolektivnog ugovora; da su kod ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev i tužiocima dosudili traženi dodatak za noćni, prekovremeni rad i rad u dane praznika za period od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine , zaključujući da pravo tužilaca proizilazi iz odredaba člana 5. stav 1. tač. 2, 3. i 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u skladu sa odredbom člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima koji je važio u spornom periodu.

Citirajući odredbe člana 47. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik PC“, br. 44/91...54/96), člana 146. stav 1. i člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji („Službeni glasnik PC“, br. 101/05), revizijski sud zaključuje da su zaposleni u MUP-u PC, pa i tužioci, ostvarili pravo na uvećani koeficijent zarade koji je od 30-50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, što isključuje primenu Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao opštih propisa. Primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena je odredbom člana 147. stav 3. Zakona o policiji u slučaju da je zaposleni ostvario pravo na uvećanje koeficijenta zarade na način i u visini propisanoj stavom 1. istog člana. Kako je tužiocima uvećan koeficijent za obračun plate od 30% isplaćen, to tužioci ne mogu uživati pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbi ji, jer uvećani koeficijent konsumira i navedene naknade. Na osnovu izloženog, preinačene su nižestepene presude i odlučeno je kao u izreci ove presude, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Pravnosnažnim rešenjima o protivizvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 17. oktobra 2013 . godine i I. 4301/12 od 1. novembra 2013 . godine , pored ostalog, naloženo je izvršnim poveriocima, između ostalih i ovde podnosiocima ustavne žalbe, da izvršnom dužniku u roku od pet dana od prijema rešenja vrate određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, primljene po osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 18. maja 2012 . godine , sa obrazloženjem da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 792/12 od 28. februara 2013. godine preinačen a presud a Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine tako da je odbijen tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenog prekovremenog rada, noćnog rada i rada u vreme državnih praznika, a preinačena je i odluka o troškovima postupka i obavezani su tužioci da naknade troškove tuženom.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra, u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosioci ustavne žalbe temelje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu zahteva policijskih službenika za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika doneo veći broj odluka. U svojim odlukama, Ustavni sud je zauzeo jedinstveni pravni stav da su se na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupa nja na snagu Zakona o policiji primenjivale odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim Zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, te da ukoliko, u navedenom periodu, zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni, noćni i rad na dan državnog i verskog praznika nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji Srbiji (videti, pored drugih, odluke Ustavnog suda Už-97/08 od 16. aprila 201 0. godine i Už-2007/2010 od 1 3. juna 201 2. godine, dostupne na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

6. Ustavni sud je konstatovao da podnosici navode o povredi prava na pravično suđenje i prav a na rad obrazlažu tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-429/2009 od 13. oktobra 2011. godine i poništaja presude Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine, Apelacioni sud u Nišu p ostupio po nalogu Ustavnog suda i presudom Gž1. 2645/11 od 27. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine , ali da je odlučujući o „izuzetnoj reviziji“, Vrhovni kasacioni sud doneo 28. februara 2013. godine osporenu presudu Rev2. 792/12 u kojoj je ponovo, kao i u presudi koja je poništena navedenom odlukom Ustavnog suda , odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za traženu isplatu odgovarajućih novčanih iznosa na ime neisplaćenog dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud najpre konstatuje da je imperativnim odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud, dalje , konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud, pored ostalog, utvrđuje da li je prilikom odlučivanja o pravima i obavezama pojedinaca od strane redovnih sudova povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda tog pojedinca, te da Ustavni sud, u principu , nije nadležan da kao instancioni sud preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava.

Međutim, Ustavni sud posebno naglašava da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično, povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku (presudu ili rešenje) suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi, odnosno naloži donošenje nove odluke od strane nadležnog suda . Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka drugostepenog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog s uda ne podrazumeva samo obavezu tog suda da postupi po nalogu Ustavnog suda , već, po logici stvari, ukoliko po vanrednom pravnom leku odlučuje, postupanje i odlučivanje kasacionog suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava.

7. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je u svojoj Odluci Už-429/2009 od 13. oktobra 2011. godine, pored ostalog, usvojio ustavnu žalbu pojedinih podnosilaca i ove ustavn e žalbe i utvrdio da su presudom Okružnog suda u Nišu Gž.I 1127/08 od 30. januara 2009. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije . Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na pravično suđenje, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava, nastala usled očigledno proizvoljne primene materijalnog prava od strane Okružnog suda u Nišu koja se odnosi na prav o na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, u periodu od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine . Ustavni sud dalje konstatuje da je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu drugostepenu presud u i odredio da nadlež an su d donese novu odluku o žalbi tuženog, kao i da ta odluka ima dejstvo na sve tužioce u predmetnom parničnom postupku, saglasno članu 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na stanovištu da podnosioci nemaju pravo na traženu naknadu , jer uvećani koeficijent za obračun plate od 30% konsumira i naknade za rad na dan praznika, rad noću, rad u smen ama i prekovremeni rad, a koje je suprotno pravnom stavu iznetom u Odluci Už-429/2009.

Stoga Ustavni sud nalazi da je potrebno da posebno i ponovo obrazlaže svoj pravni stav koji se odnosi na prav a svih podnosilaca ove ustavne žalbe, kao tužilaca u predmetnom sporu, na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, u periodu od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, a koji je već detaljno obrazložen u Odluci Už-429/2009.

Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe i drugi policijski službenici, pored ostalog, podneli tužbeni zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana 195, odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi.

Kako iz sadržine odredbe člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima proizlazi da uvećanje koeficijenta za obračun plate od 30% ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima nije pripadalo po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, Ustavni sud smatra da je u vreme važenja tog zakona, navedenim licima, u smislu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama , pripadao dodatak na platu po osnovu prekovremen og, noćnog i rad a na dan državnog i verskog praznika , koji nije bio konsumiran navedenim uvećanjem koeficijenta od 30%.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe prekovremeni, noćni i rad na dan državnog i verskog praznika nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, te da njima ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, izneti stav revizijskog suda o tome da podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbama član a 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji, nisu imali pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, u periodu od 22. novembra 2002. do 30. novembra 2005. godine, nezavisno od činjenice da takav rad nije posebno vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, sporan u pogledu pravilne primene materijalnog prava, a što je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravično suđenje zajamčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da stanovišta i dati razlozi u osporenoj revizijskoj presudi za primenu odgovarajućih odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosi laca ustavne žalbe neosnovano. U tom smi slu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad, garantovanog članom 60. stav 4. Ustava.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudo m Vrhovnog kasacionog suda povređena prav a podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i član a 60. stav 4 . Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom s udu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Budući da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom zauzeo suprotan stav od onog koji je o spornom pravnom pitanju zauzeo Ustavni sud u Odluci Už-429/2009, Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, bez određivanja da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2645/11 od 27. decembra 2011. godine, kako bi se na taj način održala na snazi navedena presuda Apelacionog sud u Nišu koji je postupio po nalogu Ustavnog suda i tom presudom odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3299/05 od 27. februara 2008. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 142. stav 1. i člana 145. stav 1. Ustava proizlazi dužnost sudova opšte i posebne nadležnosti da, pored ostalog, sude na osnovu Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, te da se sudske odluke moraju, pored ostalog, zasnivati na Ustavu i potvrđenim međunarodnim ugovorima. To dalje znači da ukoliko izostane zaštita Ustavom garantovanih prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je kao poslednja nacionalna instanca dužan da u postupku po ustavnoj žalbi pruži i obezbedi neposrednu ustavnosudsku zaštitu prava i sloboda garantovanih Ustavom.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku, koji nisu podneli ovu ustavnu žalbu, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od toga, kao što je već navedeno, da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom zauzeo suprotan stav od onog koji je po spornom pravnom pitanju zauzeo Ustavni sud u Odluci Už-429/2009, kao i da bi izvršenjem osporene revizijske presude nastale štetne posledice za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, treba zabraniti izvršenje rešenja o protivizvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 17. oktobra 2013. godine i I. 4301/12 od 1. novembra 2013. godine , kao i svih drugih akata koji bi bili doneti na osnovu ovde osporene revizijske presude, te je odlučio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud zabranio izvršenje rešenja o protivizvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 4301/12 od 17. oktobra 2013. godine i I. 4301/12 od 1. novembra 2013. godine , to je bespredmetan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja tih rešenja.

Takođe, Ustavni sud je odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu policijskih službenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti