Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2873/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 13. novembra 2015. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Vrh ovnog kasacionog suda Rev2. 673/14 od 7. maja 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5398/13 od 18. septembra 2013. godine i Prvog o snovnog suda u Beogradu P1. 2873/12 od 2. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak, umesto da bude okončan u zakonom propisanom roku od šest meseci, trajao 13 godina i osam meseci . Tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje u suštini zasniva na navodu o pogrešnom stavu sudova da između tuženih privrednih društava „S .“ a.d. iz Bačke Palanke i DTP „J.“ Beograd s jedne strane, i privrednog društva „M .“ d.o.o. Beograd s druge strane, ne postoji pravno sledbeništvo i povezanost koja bi vodila usvajanju njenog tužbenog zahteva . Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2873/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

N. S . iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podne la je 13. marta 2002. godine tužbu Četvrtom o pštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih D.O.O. „M.“ iz Ba čke Palanke – PJ „M.“ iz Beograda i A.D. „S.“ iz Bačke Palanke, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete u vidu izgubljene zarade .

Zbog nemogućnosti uručenja tužbe prvotuženom, za koga su se povratnice vraćale sa konstatacijom da je odseljen sa adrese navedene u tužbi, parnični sud je od nadležnog Trgovinskog suda u novembru 2002. godine tražio adresu njegovog sedišta.

Tužilja je podneskom od 27. novembra 2002. godine proširila tužbu i na DTP „J.“, koji je podneskom od 13. februara 2003. godine obavestio sud da ne pristaje na proširenje. Nakon toga je Četvrti opštinski sud u Beogradu 20. februara 2003. godine doneo rešenje P1. 215 /02 kojim nije dozvolio proširenje tužbe. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog sud a u Beogradu Gž1. 1260/04 od 19. maja 2004. godine.

Od avgusta 2004. do januara 2006. godine nijedno od tri zakazana ročišta nije održano zbog neuručenja tužbe i poziva prvotuženom, zbog čega je sud u ovom periodu ponovo tražio podatak o adresi njegovog sedišta od Trgovinskog suda i Agencije za privredne registre. Trgovinski sud je dostavio podatke o prvotuženom iz sudskog registra.

Nakon prijema obaveštenja Agencije za privredne registre da se prvotuženi D.O.O. „M.“ iz Bačke Palanke – PJ „M.“ Beograd ne nalazi u registru privrednih subjekata, tužilji je 27. januara 2006. godine naloženo da položi predujam na ime troškova postavljanja privremenog zastupnika prvotuženom.

Kako tužilja u ostavljenom roku nije postupila po nalogu, sud je rešenjem od 8. marta 2006. godine odbacio njenu tužbu u odnosu na ovo privredno društvo.

Podneskom od 14. septembra 2006. godine tužilja je obavestila sud da ostaje pri tužbi i tužbenom zahtevu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu u odnosu tuženog D TP „J.“ Beograd kao pravnog sledbenika privrednog društva D.O.O. „M.“, dok je povodom naknade štete na ime izgubljene zarade kao solidarne dužnike označila tužene DTP „J.“ i AD „S.“ Bačka Palanka.

U daljem toku postupka, do druge polovine decembra 2009 . godine, od ukupno 18 zakazanih ročišta, četiri nisu održana - tri zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nedostatka dokaza o pozivanju punomoćnika drugotuženog. U martu 2009. godine izveden je dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, a na sledećem ročištu koje je održano 12. maja iste godine saslušan je i jedan svedok, kome je u prethodnom periodu dva puta izricana novčana kazna zbog toga što se četiri puta nije odazvao pozivu suda. Na pomenutom ročištu, na tužiljin predlog određeno je i izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Oređeni sudski veštak je nalaz dostavio u oktobru 2009. godine, a po tužiljinom zahtevu, u decembru iste godine dostavio je dopunu nalaza u kojoj je dao podatke o zaradi koju bi ona ostvarila za još jedan period.

U periodu od 18. decembra 2009. do 10. juna 2011. godine nije preduzeta nijedna parnična radnja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2711/11 od 10. juna 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, dok je zahtev za naknadu štete delimično usvojen, a delimično odbijen.

Rešenjem drugostepenog suda od 28. decembra 2011. godine spisi predmeta su vraćeni nerazmotreni nižestepenom sudu radi do pune postupka, koji je 26. januara 2012. godine doneo rešenje o ispravci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2764/12 od 11. jula 2012. godine prvostepena presuda je ukinuta u usvajajućem, a potvrđena u odbijajućem delu, tako da je postupak pravnosnažno okončan prema tuženom AD „S.“ Bačka Palanka tj. prema njegovom pravnom sledbeniku „T.“ d.o.o. Bačka Palanka .

U ponovnom postupku, od ukupno tri zakazana ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti sudije i ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke.

Osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2873/12 od 2. jula 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5398/13 od 18. septembra 2013. godine pravnosnažno su odbijeni tužiljini zahtevi za poništaj rešenja privrednog društva D.O.O. „M.“ iz Bačke Palanke – PJ „M.“ Beograd kojim joj je otkazan ugovor o radu i za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog privrednog društva DTP „J.“ jer je ocenjeno da ovaj tuženi nije pravni sledbenik privrednog društva D.O.O. „M.“ Bačka Palanka.

Osporenom presudom Rev2. 673/14 od 7. maja 2015. godine Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu tužiljinu reviziju. Ova presuda uručena je tužiljinom punomoćniku 16. oktobra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje ustavna žalba, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. marta 200 2. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem osporene revizijske odluke 7. maja 2015. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmetni postupak već trajao četiri i po godine, i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je trajao 13 godina i dva mesec a. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, a imajući u vidu predmet spora, kao i to da je osim saslušanja podnositeljke i jednog svedoka, sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i da se tokom postupka kao sporno postavilo pitanje pasivne legitimacije tuženih usled čega je bila dostavljena i brojna dokumentacija, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja , koja je parnični sud trebalo da raspravi, bila relativno složena, što samo donekle opravdava trinaestogodišnje trajanje postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljku jer se rešavalo o zakonitosti otkaza ugovora o radu i naknadi štete koja bi , u slučaju da se utvrdi da je reč o nezakonitom prestanku radnog odnosa, proistekla.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da od ukupno pet neodržanih ročišta, četiri nisu održana zbog sprečenosti sudije. Osim navedenog, Ustavni sud konstatuje da je sud sve do decembra 2005. godine bezuspešno pokušavao da tužbu i ostala pismena uruči tuženom privrednom društvu D.O.O. „M.“ Bačka Palanka za koga su se povratnice vraćale sa konstatacijama da je "nepoznat" ili "odeseljen", te da je podatke o sedištu ovog tuženog tražio i od registarskog suda, ali da je tek u januaru 2006. godine, nakon dobijanja obaveštenja da ovo privredno društvo nije upisano u registru privrednih subjekata, dakle nakon nepune četiri godine od pokretanja postupka, podnositeljki naložio da položi predujam za postavljnje privremenog zastupnika, što se ne može smatrati delotvornim vođenjem postupka. Takođe, prvostepeni sud je bio neaktivan u periodu od decem bra 2009. do juna 2011. godine – skoro godinu i po dana.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak bude okončan posle 13 godina i dva meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2873/12 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno ukupno trajanje parničnog postupka i značaj predmeta spora za podnositeljku . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Identičnu ocenu u istovetnom slučaju Sud je izneo i u Odluci Už- 7564/2015 od 22. juna 2017. godine. Polazeći od toga, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti