Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Kao satisfakciju određuje objavljivanje odluke. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje su odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živojina Mihajlovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Živojina Mihajlovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1412/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živojina Mihajlovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1412/06 od 12. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 654/07 od 7. juna 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev 147/08 od 26. marta 2008. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Živojina Mihajlovića izjavljena protiv odluke direktora KJP „Prokuplje“ Prokuplje broj 2439 od 23. septembra 1998. godine i odluke Upravnog odbora KJP „Prokuplje“ Prokuplje broj 2571 od 6. oktobra 1998. godine.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Živojin Mihajlović iz Prokuplja je 27. juna 2008. godine, preko punomoćnika Ljiljane Denić, advokata iz Prokuplja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1412/06 od 12. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Prokuplju Gž.654/07 od 7. juna 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 147/08 od 26. marta 2008. godine, kao i protiv odluke direktora JKP „Prokuplje“ Prokuplje, broj 2439 od 23. septembra 1998. godine i odluke Upravnog odbora JKP „Prokuplje“ Prokuplje, broj 2571 od 6. oktobra 2008. godine, zbog povrede „prava na odbranu“, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na rad i prava na delotvorni pravni lek.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je prilikom vođenja disciplinskog postupka učinjena apsolutno bitna povreda disciplinskog postupka iz člana 95. stav 1. Zakona o radnim odnosima i člana 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158, jer u pozivu koji mu je upućen kao okrivljenom u disciplinskom postupku za saslušanje, nije bilo naznačio da ima prava na branioca, niti mu je na to ukazano u toku postupka, čime mu je povređeno „pravo na odbranu zaposlenog u disciplinskom postupku“ i u vezi sa tim ukazano je na presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1438/98 od 3. juna 1998. godine. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je „suđenje u ovoj pravnoj stvari započelo tužbom tužioca 22. oktobra 1998. godine, a okončano presudom Vrhovnog suda Srbije od 26. marta 2008. godine“. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene akte i da naloži određenim komunalnim preduzećima da ga, solidarno, vrate na radno mesto čuvara gradskog groblja na kome je radio do donošenja nezakonitih odluka o prestanku radnog odnosa ili da ga rasporede na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i priznaju mu sva prava po osnovu rada, počev od 6. oktobra 1998. godine, pa do povratka na rad, u roku od osam dana od prijema odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 1412/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao čuvar groblja, bio u radnom odnosu kod KJP „Prokuplje“ Prokuplje. Protiv podnosioca je zahtevom broj 1071 od 6. jula 1998. godine pokrenut disciplinski postupak zbog osnovane sumnje da je u periodu januar – april 1998. godine zloupotrebio službeni telefon, koristeći ga za privatne razgovore i time prouzrokovao štetu poslodavcu u navedenom novčanom iznosu, zbog čega se osnovano sumnja da je učinio povredu radne obaveze iz člana 101. tačka 10) Zakona o radnim odnosima. Direktor poslodavca je 23. septembra 1998. godine, nakon sprovedene rasprave kojoj je prisustvovao i predstavnik sindikata kod poslodavca, doneo osporenu odluku broj 2439 kojom je podnosiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa, s obzirom da je „utvrđeno da je učinio povredu radne obaveze“ iz člana 101. tačka 10) Zakona o radnim odnosima, tako što je zloupotrebio službeni telefon, koristeći ga za privatne razgovore. Drugostepeni disciplinski organ – Upravni odbor KJP „Prokuplje“ Prokuplje je 6. oktobra 1998. godine doneo osporenu odluku broj 2571, kojom je odbijen prigovor podnosioca i potvrđena odluka direktora broj 2439 od 23. septembra 1998. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. oktobra 1998. godine Opštinskom sudu u Prokuplju podneo tužbu protiv tuženog KJP „Prokuplje“ Prokuplje, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. U tužbi je navedeno da tužilac osporava „apsolutno sve činjenice koje ga terete“ da je u spornom vremenskom intervalu zloupotrebio službeni telefon. Tužbenim zahtevom je traženo da se poništi odluka Upravnog odbora KJP „Prokuplje“ iz Prokuplja broj 2571 i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad i rasporedi na radne zadatke koje je obavljao „pre nezakonitog otkaza“, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati „zaradu koju bi ostvario na poslovima i radnim zadacima“, počev od dana prestanka radnog odnosa, za svaki mesec posebno, pa sve do konačne isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja, sve u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1720/98.

Prva prvostepena presuda u ovom predmetu doneta je 16. novembra 1999. godine, nakon tri održana ročišta na kojima su se stranke izjasnile o navodima tužbe i izvedenog dokaza veštačenjem putem veštaka inžinjera. Presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je sud doneo ovakvu odluku s obzirom da je u toku postupka utvrdio: da je prilikom dodeljivanja novog broja telefona tuženom, u evidenciju ekonomske službe preduzeća „Telekom Srbija“ unet pogrešan broj, jer su dve cifre novog broja permutovane, usled čega je sporni telefonski broj za periodu septembar 1997. godina - april 1998. godina vođen kao isključen, bez evidencije i naplate impulsa; da je proverom baze podataka, preduzeće „Telekom Srbija“ ustanovilo je da se za sporni telefonski broj ne vrši naplata računa iako je u radu, te je u martu mesecu 1998. godine napravljena ispravka navedene greške i tuženom dostavljen račun za pretplatnički broj koji je tada koristio sa zaduženjem od 36 082 impulsa, ali kako je stvarno zaduženje za ceo period bilo znatno veće, tuženom je uz račun za april mesec dostavljen i račun za još milion impulsa koji su u navedenom periodu utrošeni, a nisu naplaćeni; da je većina razgovora obavljana u popodnevnim i noćnim časovima; da je najveći broj telefonskih razgovora sa tog pretplatničkog broja obavljen u vreme kada je tužilac kao čuvar radio na groblju, a kada drugih radnika nije bilo tu.

Okružni sud u Prokuplju je, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 201/00 od 6. marta 2000. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1720/98 od 16. novembra 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, s obzirom da je u toku postupka pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da je pre donošenja nove meritorne odluke potrebno da se u ponovnom postupku utvrdi da li je bila nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, kao i da je potrebno sprovesti novo veštačenje kako bi se utvrdite i okolnosti na koje ukazuje drugostepeni sud.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 255/00. U ovom delu postupka održano je pet ročišta (8. decembra 2000. godine, 17. januara, 6. juna, 2. oktobra i 9. novembra 2001. godine), dok je jedno odloženo (zakazano za 4. septembar 2001. godine). Nakon sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Prokuplju doneo je presudu P. 255/00 od 9. novembra 2001. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev u celini. U obrazloženju je navedeno da je „priloženi listing ne može biti dokaz za krivicu tužioca, jer se uvidom u isti može utvrditi da je sa istog telefona istovremeno obavljano po dva razgovora što je i tehnički i stvarno nemoguće, što dovodi u sumnju ceo listing, a time i osnov za odgovornost tužioca. Osim navedenog, iz izjave veštaka proizlazi da je moguće izvršiti neovlašćeno priključenje i korišćenje bilo kog telefonskog broja, a do ovakvog stanja je došlo propustom Telekoma i greškom računara“.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Prokuplju doneo je 25. februara 2002. godine rešenje Gž. 181/02, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 255/00 od 9. novembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je „rešenjem ovog suda Gž. 201/00 od 6. marta 2000. godine ukinuta prethodna presuda i naloženo prvostepenom sudu koje sve činjenice treba da utvrdi radi ponovnog odlučivanja. Prvostepeni sud je bio u obavezi da sva ta sporna pitanja raspravi i da potom donese meritornu odluku. Međutim, prvostepeni sud to nije učinio“.

Po vraćanju spisa Opštinskom sudu u Prokuplju, predmet je dobio broj P. 422/02. U ovoj fazi postupka održano je sedam ročišta (28. marta 2002. godine, 14. februara, 14. marta, 23. maja, 5. septembra i 29. septembra 2003. godine i 21. februara 2006. godine), dok je odloženo 10 ročišta (zakazana za 18. april 2002. godine, 8. april, 25. april, 10. jun i 4. jul 2003. godine, 8. novembra, 29. novembra i 29. decembar 2005. godine, 27. januar i 7. februar 2006. godine). Ustavni sud konstatuje da u periodu od 29. septembra 2003. godine do 8. novembra 2005. godine nije održano ni jedno ročište. Takođe, tokom ovog dela postupka, kod tuženog je došlo do statusnih promena tako što se 16. oktobra 2002. godine KJP „Prokuplje“ Prokuplje podelilo na dva pravna subjekta – JKP „Gradska čistoća“ Prokuplje i KJP „Gradski vodovod“ Prokuplje, dok se KJP „Gradska čistoća“ Prokuplje 28. juna 2005. godine podelilo na dva nova pravna subjekta - JKP „Gradska čistoća“ Prokuplje i JKP „Tržnica“ Prokuplje, pa je i tužilac u skladu sa navedenim precizirao tužbeni zahtev. Nakon sprovedenog dokaznog postupka, 21. februara 2006. godine zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 422/02, kojom je usvojen tužbeni zahtev u celini. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da se „iz utvrđenog činjeničnog stanja izvodi zaključak da tuženi nisu pokrenuli disciplinski postupak u subjektivnom roku od tri meseca od dana saznanja za povredu, niti su isti završili u objektivnom roku od šest meseci od kada je povreda učinjena“, kao i da „tuženi nisu pouzdano utvrdili krivicu tužioca u disciplinskom postupku, jer se iz donete odluke o prestanku radnog odnosa br. 2439 od 23. septembra 1998. godine ne može utvrditi u čemu se sastoji povreda radne obaveze tužioca iz člana 101. tačka 10) Zakona o radnim odnosima“.

Okružni sud u Prokuplju je, u postupku po žalbi tuženih, doneo rešenje Gž. 552/06 od 15. juna 2006. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 422/02 od 21. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju da je „potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku na nesumnjiv način utvrdi vreme saznanja tuženog za povredu radne obaveze i učinioca, a nakon toga, polazeći od utvrđene činjenice da je nesavesnim korišćenjem telefona u prostorijama tuženog na gradskom groblju u Prokuplju pričinjena materijalna šteta tuženom, pravilnom primenom Zakona o radnim odnosima, odluči o tužbenom zahtevu tužioca“.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 1412/06, održano je pet ročišta na kojima je sproveden dokazni postupak, a Opštinski sud u Prokuplju je 12. decembra 2006. godine doneo četvrtu po redu osporenu presudu u ovom predmetu, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je „po dobijanju enormnog računa“ za određeni telefonski broj, uzeta izjava od svih radnika o pozivima sa tog telefonskog broja i da je tom prilikom tužilac izjavio da je zvao „fonto“ igre na sreću , te da je svestan svih okolnosti koje ga terete; da su razgovori obavljani u ranim jutarnjim časovima ili po podne od 16 do 18 časova, kada se pored telefona nalazio samo tužilac; da su ključ od prostorije u kojoj se nalazio telefon sa navedenim pretplatničkim brojem imali samo tužilac i njegov šef; da je tuženi konačan račun za navedeni pretplatnički broj dobio u maju 1998. godine, a da je disciplinski postupak pokrenut 6. jula okončan 6. oktobra 1998. godine. Takođe je navedeno da je „imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje sud zaključio da je odluka tuženog zakonita“.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Prokuplju doneo je osporenu presudu Gž. 654/07 od 7. juna 2007. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1412/06 od 12. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da iz spisa predmeta proizlazi: da je zbirni račun za utrošene impulse tuženi primio 6. aprila 1998. godine; da je tužilac u pisanoj izjavi, koju je tuženi nakon saznanja za štetu uzeo od svakog radnika zaposlenog na groblju, priznao da je zvao „fonto“ igre na sreću; da je disciplinski postupak pokrenut 6. jula, a okončan 6. oktobra 1998. godine; da je disciplinski postupak vođen po pravilima koja su propisana odredbama čl. 92. do 99. Zakona o radnim odnosima; da se neosnovano žalbom tužioca ukazuje da mu je u disciplinskom postupku povređeno pravo na odbranu, jer je odredbom člana 98. Zakona o radnim odnosima propisano da zaposleni ima pravo da u disciplinskom postupku uzme branioca, te da je ovo pravo “isključivo u domenu volje tužioca, kao zaposlenog, a nije obaveza tuženog kao poslodavca“, kao i da je na raspravi u disciplinskom postupku bio prisutan i predstavnik sindikata koji je i štitio interese tužioca kao zaposlenog; da je imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Vrhovni sud Srbije je 26. marta 2008. godine, u postupku po reviziji tužioca, doneo ustavnom žalbom takođe osporenu presudu Rev. 147/08, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 654/07 od 7. juna 2007. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je tužilac opisanom radnjom učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, kao i da prilikom donošenja odluke nije bilo povređeno tužiočevo pravo na odbranu, predviđeno odredbom člana 95. stav 1. Zakona, jer navedena odredba ne obavezuje poslodavca da sa ovim pravom upoznaje zaposlenog, a u samom postupku tužiocu nije uskraćivano pravo na branioca. Takođe je navedeno da su sudovi pravilno našli da nisu protekli rokovi za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, jer računi koji ukazuju na necelishodno korišćenje službenog telefona obuhvataju i april mesec 1998. godine, pa se kao poslednji dan učinjene radnje (produžena radnja) pravilno uzima 30. april 1998. godine, dok je disciplinski postupak pokrenut 6. jula, okončan 6. oktobra 1998. godine, te očigledno nisu protekli rokovi zastarelosti predviđeni Zakonom o radnim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji je važio u vreme pokretanja i vođenja disciplinskog postupka, bilo je propisano: da je organ nadležan za vođenje disciplinskog postupka dužan da poziv za raspravu dostavi podnosiocu zahteva za pokretanje disciplinskog postupka, zaposlenom protiv koga se pokreće postupak, svedocima (ako ih ima) i sindikatu (član 94. stav 2.); da zaposleni ima pravo da u disciplinskom postupku uzme branioca, kao i da zaposleni mora biti saslušan pred disciplinskim organom, osim ako se bez opravdanih razloga ne odazove na uredno dostavljen poziv, i da mu ne može uskratiti odbrana, a na zahtev, odnosno uz pristanak zaposlenog, u disciplinskom postupku može ga zastupati sindikat. (član 95. st. 1. i 3.); da pokretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od tri meseca od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno u roku od šest meseci od dana kad je povreda učinjena, a da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od dana kad je povreda učinjena (član 98. st. 1. i 3.); da se prestanak radnog odnosa izriče, između ostalog, za povredu radne obaveze necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada (član 101. stav 1. tačka 10)).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 369. stav 1.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu, između ostalog, podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 22. oktobra 1998. godine podnošenjem tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, a da je taj postupak okončan 26. marta 2008. godine, donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 147/08, te da je navedeni postupak trajao ukupno devet godina i pet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, to je Ustavni sud stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, od podnošenja tužbe nadležnom sudu, do donošenja presude Vrhovnog suda Srbije kojom je odbijena revizija.

Navedeno trajanje postupka radi utvrđivanja nezakonitosti prestanka radnog odnosa od preko devet godina samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno kada se ima u vidu da je u pitanju postupak koji je ratione materiae hitan. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučivalo i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji ima izuzetan značaj za podnosioca ustavne žalbe, jer je u pitanju postupak radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka, pošto se uredno odazivao na sve pozive suda i nije preduzimao pravne radnje kojima bi se odugovlačio parnični postupak.

Ispitujući složenost sudskog spora i ponašanje sudova koji vode postupak, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju u pitanju spor relativno složenog činjeničnog i pravnog osnova. Naime, sud je trebalo da sprovede dokaze saslušanjem stranaka i svedoka, kao i veštačenjem na okolnost utroška telefonskih impulsa u određenom vremenskom periodu i utvrdi okolnosti vezane za eventualno nastupanje zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, kako bi mogao da donese odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, Međutim, bez obzira na izloženu izvesnu složenost činjeničnog i pravnog stanja, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Prokuplju nije postupao efikasno i delotvorno. Naime, među činjenicama koje je utvrdio, Ustavni sud ističe da je Opštinski sud u Prokuplju u označenom parničnom postupku doneo čak četiri prvostepene presude, dve kojima je usvojio i dve kojima je odbio tužbeni zahtev - koji se od podnošenja tužbe nije menjao, da je do donošenja prve prvostepene presude, odnosno za prvih godinu dana, izveo samo dokaz veštačenjem putem veštaka inžinjera telekomunikacione struke, a posebno da u periodu od 29. septembra 2003. godine do 8. novembra 2005. godine, dakle dve godine i meseci i po dana nije uopšte postupao. Ustavni sud naglašava da ustavni nalog za obezbeđenje suđenja u razumnom roku podrazumeva pre svega obavezu sudova da pravilno tumače i primenjuju zakonske odredbe koje se odnose na ostvarivanje prava građana na sudsku zaštitu, kako bi se izbeglo višestruko ponavljanje postupaka u kojima se odlučuje o pravima i na zakonu zasnovanim interesima građana. I prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluku u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i odluku u predmetu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je nakon tri godine trajanja predmetnog parničnog postupka došlo do izmene zakonskih odredaba kojima je uređeno postupanje sudova u ovoj vrsti spora, tako što je utvrđena obaveza sudova da sporove iz radnog odnosa pravosnažno okončaju u roku od šest meseci (član 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i član 195. stav 3. važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05)). To međutim, nije doprinelo ažurnijem postupanju sudova u predmetnom parničnom postupku. Štaviše, Opštinski sud u Prokuplju u tom periodu nije uopšte postupao više od dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1412/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnosioca ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava u predmetnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1412/06 od od 12. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 654/07 od 7. juna 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev 147/08 od 26. marta 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, „na odbranu“ i na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni Ustavom i zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden primenom pravila merodavnog parničnog postupka, da je postupak sproveden javno i da je u toku postupka podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, omogućeno da javno iznese i obrazloži svoj zahtev i da učestvuje na način i pod usovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. U pogledu iznetih navoda da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno „pravo na odbranu“ time što u pozivu disciplinskog organa nije bilo naznačeno da ima pravo na odbranu od strane stručnog lica, niti mu je na to ukazano u toku disciplinskog postupka, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe ovu činjenicu nije isticao ni u disciplinskom postupku, ni tokom prvostepenog parničnog postupka, kao ni u žalbi na prvi put donetu prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, te da stoga ni sudovi u postupku po pravnim lekovima, saglasno odredbi člana 369. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku, nisu morali da se o ovoj okolnosti izjašnjavaju. Međutim, s obzirom na to da su nadležni sudovi izrazili svoj stav po ovom pitanju, Ustavni sud je ocenio da je takav stav Okružnog suda u Prokuplju i Vrhovnog suda Srbije zasnovan na ustavnopravno prihvatljivim razlozima i primenom merodavnog materijalnog prava.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio i da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, omogućeno i pravo na žalbu protiv prvostepene sudske odluke i pravo na reviziju, da je on iskoristio oba navedena pravna leka, kao i da su nadležni drugostepeni i revizijski sud odgovorili na navode iz tih pravnih lekova. Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravni lekovi koje je podnosilac koristio nisu doveli do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvorni pravni lek.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo ni jedan razlog u pogledu povrede prava na rad iz člana 60. Ustava, te je zaključio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovog prava zasniva na razlozima datim u vezi povrede prva na pravično suđenje i „prava na odbranu“, te kako je Sud ocenio da osporenim aktima podnosiocu nisu povređena navedena prava, to je ocenio da tim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na rad.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe u delu kojim su osporeni odluka direktora KJP „Prokuplje“ Prokuplje broj 2439 od 23. septembra 1998. godine i odluka Upravnog odbora KJP „Prokuplje“ Prokuplje broj 2571 od 6. oktobra 1998. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedozvoljena iz sledećih razloga:

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Dakle, saglasno navedenoj odredbi člana 170. Ustava, kao i navedenim odredbama čl. 82, 84. i 113. Zakona, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava - 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv akata koji su doneti pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić