Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima za ratne dnevnice

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu rezervista i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za isplatu ratnih dnevnica. Sudovi su donosili različite odluke u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, što je protivno Ustavu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćeković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Ranđelovića, Nebojše Petrovića, Slaviše Nikolića, Novice Vasovića, Perice Jocića, Dobrivoja Markovića, Miluna Stanisavljevića, Dragiše Živkovića, Rodoljuba Jevtića, Gorana Mladenovića, Slavoljuba Mitića, Slavoljuba Ranđelovića, Bratislava Perića, Branislava Lazarevića, Gradimira Cvejića, Zorana Petrovića, Miroslava Nikolića, Ivana Mitrovića, Suzane Mitrović, Mirjane Vukas, Mirka Filipovića, Zlatomira Mitića, Dragiše Nedeljkovića, Dragana Stojanovića, Darka Vrzića, Miodraga Ranđelovića, Dragiše Stankovića, Bojana Radenkovića, Jugoslava Stojiljkovića, Gorana Jovanovića, Dejana Stojanovića, Ivana Petrovića, Desimira Milosavljevića, Pere Mirkovića, Mileta Ilića, Nenada Pavlovića, Bojana Stojanovića, Predraga Milića, Srđana Rakića, Miroljuba Ivkovića, Stanoja Stajića, Nenada Nastasijevića, Dejana Nikolića, Saše Veličkovića, Bratislava Mitrovića, Miloša Pešića, Vladimira Kokotovića, Dobrosava Žikića, Nebojše Petrovića, Saše Tošića, Dalibora Cvetanovića, Gorana Pavičića, Gorana Popovića, Slavoljuba Đokića, Zvonka Zdravkovića, Nebojše Nešića, Slaviše Stevanovića, Svetolika Jovanovića, Slavoljuba Jovanovića, Miroljuba Petrovića, Gorana Đorđevića, Bojana Milenkovića, Gorana Milivojevića, Tomislavke Miladinović, Zorana Jovanovića, Slobodana Jovanovića, Nebojše Petrovića, Bojana Stankovića, Dragana Stankovića, Dragana Vulića, Milutina Đorđevića, Dragana Mitrovića, Miljana Prokića i Ljubiše Miloševića, svih iz Niša i Dragana Krstića iz Niške Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Ranđelovića, Nebojše Petrovića, Slaviše Nikolića, Novice Vasovića, Perice Jocića, Dobrivoja Markovića, Miluna Stanisavljevića, Dragiše Živkovića, Rodoljuba Jevtića, Gorana Mladenovića, Slavoljuba Mitića, Slavoljuba Ranđelovića, Bratislava Perića, Branislava Lazarevića, Gradimira Cvejića, Zorana Petrovića, Miroslava Nikolića, Ivana Mitrovića, Suzane Mitrović, Mirjane Vukas, Mirka Filipovića, Zlatomira Mitića, Dragiše Nedeljkovića, Dragana Stojanovića, Darka Vrzića, Miodraga Ranđelovića, Dragiše Stankovića, Bojana Radenkovića, Jugoslava Stojiljkovića, Gorana Jovanovića, Dejana Stojanovića, Ivana Petrovića, Desimira Milosavljevića, Pere Mirkovića, Mileta Ilića, Nenada Pavlovića, Bojana Stojanovića, Predraga Milića, Srđana Rakića, Miroljuba Ivkovića, Stanoja Stajića, Nenada Nastasijevića, Dejana Nikolića, Saše Veličkovića, Bratislava Mitrovića, Miloša Pešića, Vladimira Kokotovića, Dobrosava Žikića, Nebojše Petrovića, Saše Tošića, Dalibora Cvetanovića, Gorana Pavičića, Gorana Popovića, Slavoljuba Đokića, Zvonka Zdravkovića, Nebojše Nešića, Slaviše Stevanovića, Svetolika Jovanovića, Slavoljuba Jovanovića, Miroljuba Petrovića, Gorana Đorđevića, Bojana Milenkovića, Gorana Milivojevića, Tomislavke Miladinović, Zorana Jovanovića, Slobodana Jovanovića, Nebojše Petrovića, Bojana Stankovića, Dragana Stankovića, Dragana Vulića, Milutina Đorđevića, Dragana Mitrovića, Miljana Prokića, Ljubiše Miloševića i Dragana Krstića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1850/09 od 25. novembra 2009. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3313/10 od 21. oktobra 2010. godine povređen o prav o podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Ranđelović i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu, odnosno izreci, preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, podneli su 18. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 1850/09 od 25. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3313/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i da je time „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“, i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“. Podnosioci su, takođe, istakli da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. U prilog svojim tvrdnjama su priložili presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1850/09 od 25. novembra 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 1410 Niš, Vojna pošta 1097 Niš, da svakom od tužilaca isplati određene novčane iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, za učešće u ratu tokom 1999. godine, na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica'' i naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. Istom presudom tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su obavezani da naknade tuženom troškove postupka u iznosu od 2.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3313/10 od 21. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 1850/09 od 25. novembra 2009. godine.

Iz uvoda kako prvostepene, tako i drugostepene presude proizlazi da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta „radi duga“.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovaca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe ukazali na nejednako postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, smatrajući da im je time povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo ocenjivao osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine , Ustavni sud je utvrdio da je usvojen zahtev tužioca Lj.N. za isplatu naknade za neisplaćene ''ratne dnevnice'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je u tom slučaju o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosilaca ustavne žalbe odlučeno na drugačiji, suprotan način – pravosnažnim usva janjem tužbenog zahteva. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenoj presudi Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ''ratnih dnevnica'' na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioce ustavne žalbe čiji su tužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: ''Santos Pinto protiv Portugalije'' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine). Videti i Odluku Ustavnog suda Už–2886/2010 od 4. oktobra 2012. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio.

6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje su kao tužioci predložili u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranci da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove (vidi npr: Odluku Ustavnog suda Už-1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je postupajući sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov tužbenog zahteva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da nisu ispunjene pretpostavke za ispitivanje istaknute povrede prava na pravično suđenje, Sud je smatrao da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima za ratne dnevnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti