Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrdivši da je podnositeljka svojim ponašanjem i propustima značajno doprinela dužini trajanja parničnog postupka koji je trajao skoro osam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1741/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 93 61/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 26. septembra 2014. godine, preko punomoćnika T. K , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1741/10 od 9. decembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7835/12 od 9. jula 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1 . Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1741/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9361/06).

Podnositeljka smatra da je parnični postupak vođen protiv nje „nepotrebno“ trajao ukupno osam godina ( računajući od 30. oktobra 2006. godine, kada je tužilac podneo tužbu, do donošenja drugostepene presude 9. jula 2014. godine), s tim što je samo žalbeni postupak trajao više od dve godine, te ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka osporava navedene presude, jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kad su usvojili tužbeni zahtev tužioca iako „ banka nije mogla tražiti dosuđenje zatezne kamate na iznos obračunate zatezne kamate “, imajući u vidu da je od zabrane dosuđivanja kamat e na kamatu u smislu člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) izuzeta samo ugovorna kamata, ali ne i zatezna kamata, te se zabrana iz navedenog člana odnosi i na banke u pogledu zatezne kamate. Ističe i da ona sa bankom nije bila u kreditnom odnosu, pa se ne može primeniti ni odredba člana 400. stav 3. ZOO. Takođe, ukazuje da je tokom postupka obavljeno veštačenje konformnom metodom, iako je Ustavni sud 12. jula 2012. godine svojom O dlukom IUz-82/2009 utvrdio da odredba člana 3. stav 1. Zakona o stopi zatezne kamate u delu koji glasi „ primenom konformne metode“ prestaje da važi danom objavljiva nja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a što je bilo 27. jula 2012. godine. Kako je ospore na drugostepena odluka doneta 9. jula 2014. godine, dakle, kada je obračun zatezne kamate koji je obavljen pred prvostepenim sudom, već bio nezakonit i neustavan, to je navedena drugostepena odluka suprotna, ne samo Zakonu o parničnom postupku i ZOO, nego i Ustavu R epublike Srbije. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene odluke, dosudi joj traženu naknadu nematerijalne štete „zbog pretrpljenih duševnih bolova“ zbog povrede ustavnog prava na odlučivanje u razumnom roku i povrede prava na pravi čno suđenje, traži odlaganje izvršenja osporenih pojedinačnih akata, kao i naknadu troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta , sada , Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1741/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9361/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, tada M. K . (kasnije udato prezime M .) kao tužene, podneta je 27. oktobra 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužba tužioca A. B . AD BEOGRAD , pravnog sledbenika J. AD BEOGRAD, radi duga. U tužbi je navedeno da je tužena kao korisnica VISA kartice dovela svoj račun u minus, i to od 4 30.065,35 dinara na dan 27. jula 2006. godine, te da predlažu veštačenje ukoliko tužena spori dug. Predmet je zaveden pod brojem P. 9361/06. Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, primila je tužbu 27. decembra 2006. godine, a odgovor na tužbu dala je preko punomoćnika dva dana kasnije, ističući prigovor mesne nenadležnosti suda i zastarelosti, uz osporavanje postojanje duga i po osnovu i po visini. Podneskom tužioca od 18. janaura 2007. godine dato je izjašnjenje na odgovor tužene, te između ostalog, navedeno da je tužena opominjana i ranije zbog duga, a da je protiv nje bila vođena i parnica pred istim sudom pod brojem P. 7209/98, ali da je okončana povlačenjem tužbe, zbog iz ostanka tužioca jer se tužena javila podneskom od 27. septembra 2000. godine zastupniku tužioca radi izmirivanja duga sa kamatom, što se nije desilo. Prvo ročište je bilo zakazano za 16. jul 2007. godine, na kome je sud odbio prigovor mesne nenadležnosti i odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Sledeće ročište zakazano za 25. novembar 2007. godine nije održano, jer je greškom suda propušteno da se naloži tužiocu da upl ati predujam na ime troškova veštačenja. Naredba za dostavljanje rešenja o određivanju veštačenja P. 9361/06 od 16. jula 2007. godine data je 27. novembra 2007. godine. Određeni sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 8. februara 2008. godine, a veštačio je 31. januara 2008. godine. N akon jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije ( ali i bez dokaza u spisima predmeta da je tuženoj uručen poziv i nalaz veštaka i po red date naredbe postupajućeg sudije da se izvrši dostava i konstatacije da su pismena otposlata 11. februara 2008. godine), punomoćnik tužioca je 12. marta 2008. godine precizirao tužbeni zahtev prema nalazu veštaka, na koji nije imao primedbi. Međutim, punomoćnik tužene je 20. maja 2008. godine otkazao punomoćje tuženoj , uz obaveštenje sudu da u dužem periodu ne uspeva da sa njom uspostavi kontakt, tako da zbog njegovog podneska , dostavljenog neposredno pred ročište, inače, zakazano g za 21. maj 2008. godine, to ročište nije održano. U daljem toku po stupka, do uspostavljanja nove mreže sudova, kada je postupak nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 1741/10, još pet ročišta nije održano, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sud ije, jednom zbog dojave bombe, jednom jer veštak nije bio uredno pozvan, te jednom zato što je izostalo združenje spisima predmeta pred ročište dokaza o uručenju poziva tuženoj. U ovom periodu je tužena podnescima od 5. marta i 21. aprila 2009. godine pravdala svoje izostanke sa zakazanih ročišta medicinskim stanjem – trudnoćom i carskim rezom (b ez dostavljanja dokumentacije), predlaž ući oba puta da je spremna da izmiri dug, odn osno na poravnanje, uz dogovor sa tužiocem, oko eventualnog umanjenja i otplate na rate, što tužilac nije prihvatao. I novim podneskom od 24. septembra 2009. godine je opravdala i tražila da „sud usvoji“ njen izostanak zbog smrti oca od pre par dana. Ročište od 28. septembra 2009. godine održano je u odsustvu tužene i na njemu je izveden dokaz saslušanjem veštaka, koji je u svemu ostao kod svog nalaza.

Do zaključenja glavne rasprave 9. decembra 2011. godine pred novonadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1741/10, taj sud je zakazao pet ročišta od koji h je samo jedno održano, na kome je sud u odsustvu uredno pozvane tužene, zaključio glavnu raspravu. U ovom delu postupka dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (rešenjem suda od 29. decembra 2010. godine je određen drugi sudija), ali kod sva četiri neodržana ročišta nije bilo uredne dostave za tu ženu. Pozivi su se vraćali sa raznim konstatacijama poštara: „nema nikog u stanu“ i „stanar kaže da je odseljena“, a po ostavljanim obaveštenjima o pristigloj pošiljci, tužena je nije preuzimala u pošti. U ovom delu postupka sud je tri puta dopisima upravniku pošte u Nišu od 18. marta, 4. aprila i 4. jula 2011. godine pokušavao da pozove tuženu i uruči joj nalaz i mišljenje veštaka, a preciziranim zahtevom tužioca, uz dostavnicu za lično dostavljanje, pa nakon izveštaja „nema nikog u stanu“ na dve dostavnice po više puta pokušanoj dostavi, na trećoj dostavnici je 14. jula 2011. godine konstatovano da je tužena odseljena. Dopisom postupajućeg suda od 20. jula 2011. godine traženo je od MUP RS – Ureda za stanovništvo iz Niša d a dostave tačnu adresu za tuženu, sa poslednjim prebivalištem iz tužbe, a 14. septembra iste godine je sudu dostavljen odgovor da tužena ima prebivalište na drugoj adresi, a ne onoj iz tužbe, koja je jedino bil a poznata sudu. Tužena je poziv za ročište zakazano za 9. decembar 2011. godine, upućen na novopribavljenu adresu, uz koji je dostavljen nalaz i mišljenje veštaka i precizirani tužbeni zahtev, uredno primila 23. septembra 2011. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovn og suda u Beogradu P. 1741/10 od 9. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu plati iznos od 546.776,03 dinara, sa zako nskom zateznom kamatom počev od konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prij ema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja; u drugo m stavu izreke obavezana j e tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 57.600,00 dinara, a u trećem stavu izreke je odbijen prigovor mesne nenadležnosti toga suda. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno: da je tužena kod pravnog preth odnika tužioca imala otvoren tekući račun; da joj je na njen zahtev odobreno izdavanje VISA kartice od strane J. AD BEOGRAD 29. avgusta 1996. godine; da je tužena korišćenjem VISA kartice dovela svoj račun u minus saldo izdavanjem naloga za isplatu bez pokrića, za koji iznos je tužilac, shodno odredbi člana 1054. ZOO kreditirao tuženu, u skladu sa datim navedenim ovlašćenjem; da nije pružila dokaze da je dug izmirila, te da je sud shodno članu 17. ZOO našao da je tužbeni zahtev osnovan, s tim da je, prethodno, u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, našavši da je dat na razumljiv i precizan način obračun glavnog duga u iznosu od 23.103,41 dinara i zakonske zatezne kamate na ovaj iznos za period od 9. juna 1988. godine, kao dana nastanka minusa, do 31. januara 2008. godine (kao dana veštačenja), u iznosu od 523.672,62 dinara, a na koju kamatu tužilac ima pravo shodno odredbi člana 277. ZOO, odnosno ukupno 546.776,03 dinara. Kako su strane dužne da u obligacionom odnosu izvrše svoje obaveze i odgovorne su za njihovo ispunjenje, to je sud odlučio kao u izreci, dosuđujući tužiocu i zakonsku zateznu kamatu, i to od dana veštačenja pa do isplate , shodno članu 277. ZOO u vezi sa članom 279. stav 2. i članom 400. stav 3. ZOO.

Prva dostava presude, koja je pokušana tuženoj u februaru 2012. godine , nije uspela, ostavljeno je obaveštenje 7. februa ra 2012. godine i konstatovano „nije tražio“. Putem dostavnice za lično dostavljanje uručena joj je presuda 26. marta 2012. godine i ona je protiv navedene presude 4. aprila 2012. godine izjavila žalbu. Kako predmetu nije bio združen dokaz o uručenju presude tužiocu (iako mu je, prema povratnici, žalba tužene bila dostavljena 24. aprila 2012. godine), sud je dopisom od 24. septembra 2012. godine naložio tužiocu da se izjasni o datumu prijema presude. Nakon izjašnjenja tužioca od 3. oktobra 2012. godine da mu je presuda dostavljena 9. januara 2012. godine, spisi predmeta su prosleđeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužene.

U žalbi tužene je ukazano da je nepravilno, uz povredu postupka, doneta presuda u njenom odsustvu iako je ona opravdala izostanak podneskom od 5. decembra 2011. godine, o čemu prilaže dokaz – potvrdu o prijemu p ošiljke kod pošte. Tužena ističe da je sud pogrešno odbio njen prigovor mesne nenadležnosti suda (smatra da je službenik dopisao ugovorenu nadležnost, tako da ima indicija da se radi o krivičnom delu bankarskog službenika), a što je uticalo da postupak dugo traje pa je kamata na glavni dug narasla. Takođe, navodi da je u nekom od podnesaka „molila“ sud i suprotnu stranu da „uvaže molbu o eventualnom postizanju dogovora oko visine kamata, da uvaže njenu siromašnost, na šta su i sud i suprotna strana odgovorili negativno“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7835/12 od 9. jula 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1741/10 od 9. decembra 2011. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog navedeno, da taj sud u svemu prihvata pravni zaključak prvostepenog suda, dat na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja. Takođe, drugostepeni sud se izjasnio da nalazi da je pravilno odbijen prigovor zastarelosti istaknut u toku postupka, a istovremeno obrazložio i odbijanje žalbe nih navoda povodom „navodnog“ traženja odlaganja ročišta i povrede pravila postupka, kao i prigovora mesne nenadležnosti suda, uz izneto stanovište da imovno stanje tužene ne može uticati na pravilnost pobijane odluke. Ova presuda je uručena tuženoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe, 30. avgusta 2014. godine.

Republičko javno tužilaštvo je svojim dopisom GT.1. 615/14 od 25. septembra 2014. godine obavestilo Prv i osnovni sud u Beogradu da nisu podigli zahtev za zaštitu zakonitosti u predmetnom sporu i da su o tome obaves tili podnosioca zahteva.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti tužene od 30. oktobra 2014. godine izjavljenom protiv navedene prvostepene i drugostepene presude, koji je presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 25/15 od 9. aprila 2015. godine odbijen kao neosnovan, između ostalog bilo je navedeno da parnične stranke nisu bile u kreditnom odnosu pa s udovi nisu mo gli primeniti odredbu člana 400. stav 3. ZOO ; da „banka nije mogla tražiti dosuđenje zatezne kamate na iznos obračunate zatezne kamate, imajući u vidu da je od zabrane dosuđivanja kamate na kamatu u smislu člana 279. stav 1. ZOO izuzeta samo ugovorna kamata, ali ne i zatezna kamata, te da se zabrana iz navedenog člana odnosi i na banke u pogledu zatezne kamate“; da je tokom postupka obavljeno veštačenje konformnom metodom, iako je Ustavni sud 12. jula 2012. godine svojom O dlukom IUz-82/2009 utvrdio da je neustavna odredba člana 3. stav 1. Zakona o stopi zatezne kamate, u delu koji glasi „ primenom konformne metode“, zbog čega su navedene odluk e suprotne ne samo Zakonu o parničnom postupku i ZOO, nego i Ustavu R epublike Srbije. Ovaj zahtev je u ime podnositeljke podneo isti punomoćnik kao i u ovom ustavnosudskom predmetu i njegovi navodi povodom povrede prava na pravično suđenje su identični navodima ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Takođe, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1 i 2.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud (član 139. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak za tuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe , započeo 27. decembra 2006. godine, uručenjem tužbe, a da je okončan 30. avgusta 2014. godine, uručenjem presude Apelacionog suda Beogradu Gž. 7835/12 od 9. jula 2014. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak za podnositeljku trajao sedam godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično složen, iako je zahtevao obavljanje ekonomsko-finansijskog veštačenja. Međutim, Ustavni sud dalje ocenjuje da je bilo značajnih teškoća oko održavanja ročišta, odn osno obezbeđenja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta, zbog izostajanja uredne dostave za podnositeljku ustavne žalbe, a zatim i kod raspravljanja svih spornih pitanja, izostajanjem podnositeljke čak i kad je bila uredno pozvana. Zbog problema sa dostavljanjem (nema nikog u stanu, ostavljeno obaveštenje), s ud se obraćao i upravniku pošte, te konačno po saznanju da je odseljena sa adrese iz tužbe, pribavio preko Ureda za registar stanovništva tačnu adresu. U nastojanju da, shodno procesnim pravilima, te osnovnim odredbama ZPP, pruži mogućnost svakoj stranci da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne strane, sud je tragao za tačnom adresom tužene, umesto da ih istakne na oglasnoj tabli, i uporno pokušavao kako dostavu poziva, tako i nalaza i mišljenja vešt aka, te preciziranog tužbenog zahteva tužioca. Iz ovih razloga, iako su nalaz i mišljenje ve štaka dostavljeni sudu 8. februara 2008. godine, oni su tuženoj, zajedno sa preciziranim tužbenim zahtevom tužioca, uručen i tek 23. septembra 2011. godine, na novoj adresi. Konačno , tužena nije obavestila sud o promeni adrese, niti se izjasnila na nalaz veštaka i pored uredne dostave, kao ni pristupila na ročište n a kome je zaključena glavna rasprava.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je, iako ona tvrdi da je imala opravdani interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, te traži naknadu štete zbog duševnih bolova zbog nepotrebno dugog trajanja postupka, podnositeljka, upravo, svojim ponašanjem doprinela da postupak duže traje nego što bi bio razuman rok za okončanje spora u dve sudske instance. Ovo na sledeći način: izostajanjem sa ročišta za glavnu raspravu i pored uredne dostave poziva suda (bez obzira što je tri puta dostavila opravdanje nepotkrepljeno dokazima), zbog toga što je i njen punomoćnik otkazao punomoćje neposredno pred ročište jer ne može sa njom da stupi u kontakt; nedostavljanjem podataka o promeni adrese sudu, odnosno ne odazivajući se na obaveštenja o pristiglim pošilj kama. Ovakvo ponašanje je produžilo postupak za više od dve godine, jer je tužena poslednji podnesak, kojim pravda izostanak , mada bez dokaza, uputila sudu 24. septembra 2009. godine, a nalaz veštaka od 8. februara 2008. godine, joj je uručen tek pune dve godine kasnije. Kako je , pored toga, jedno ročište ostalo neodržano zbog otkazivanja punomoćja njenog punomoćnika, a i kod prijema prvostepene presude, upućene na novopribavljenu adresu, prvo uručenje nije uspelo, opet iz razloga „niko u stanu“, pa je sa ponovnim dostavljanjem presude postupak produžen za još dva meseca, to je njen doprinos dužem trajanju postupka premašio period od dve i po godine. Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ali licu koje se i samo ponaša na propisan način.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da postupanje nadležnih sudova u navedenim okolnostima nije imalo pres udan značaj za dužinu trajanja postupka, bez obzira što je prvostepeni sud napravio nekoliko propusta. Najpre, time što je postupajući sudija pet puta bio sprečen da održi zakazanu raspravu (ipak je promenjen rešenjem suda), ali i u tim slučajevima je većinom izostajala uredna dostava za tuženu ili se ona nije odazivala pozivima. Takođe, sud je jednom propustio da blagovrem eno naloži tužiocu da uplati predujam za troškove veštačenja. U sledeća dva slučaja neodržanih ročišta , ona ipak nisu bila u direktnoj i isključivoj vezi sa neefikasnošću suda, jer se radilo o izostanku združivanj a dokaza o uručenju poziva i dojav i o postavljenoj bombi u sudu. Nasuprot navodima ustavne žalbe da je žalbeni postupak trajao van granica za razumnog roka, stoji da je on trajao manje od dve godine od kada je predmet prosleđen drugostepenom sudu, ali da je kašnjenje u dostavljanju predmeta postojalo zbog nemogućnosti prvog uručenja presude tuženoj, a zatim i izostanka združivanja povratnice o prijemu presude od strane tužioca.

Iz navedenih razloga, neeosnovani su navodi podnositeljke da je odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva mogla i ranije da bude doneta, kod okolnosti vođenja spora i utvrđenog doprinosa podnositeljke dužini trajanja postupka, te obaveze parničnog suda da ispita sve okolnosti i utvrdi neophodne činjenice kako bi odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno svakoj stranki pružio mogućnost da se izjasni o zahtevima i predlozima suprotne strane.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1741/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9361/06), nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7835/12 od 9. jula 2014. godine , kojom je potvrđena osporena prvostepena presuda, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, u situaciji kada je tužena korišćenjem VISA kartice dovela svoj račun u minusni saldo izdavanjem naloga za isplatu bez pokrića, zbog čega je tužen a i obaveza na da tužiocu na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom isplati dug.

Istovremeno Ustavni sud ukazuje, da podnositeljka ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1741/10 od 9. decembra 2011. godine, kojom je obavezan a na isplatu navedenog iznosa tužiocu, nije, saglasno odredbi člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je, pored ostalog, propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, navela nijedan od razloga u vezi sa pogrešnom primenom materijalnog prava ili pogrešnom ocenom dokaza, odnosno metode koju je „navodno“ koristio veštak za obračun duga tužene. Ustavni sud, najpre , ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u isključivoj nadležnosti redovnih sudova. Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, nadležni sud ovi su na jasan način utvrdi li da tužena nije izmirila dug, a o čijoj visini se izjasnio veštak, bez primedbi bilo koje od parničnih stranaka. Ovo je od značaja zbog toga što se podnositeljka ustavne žalbe ne može prvi put u postupku pred Ustavnim sudom pozivati na povredu procesnog ili materijalnog prava, ako je ima la mogućnost i da to učini pred redovnim sudom, kao što je to ovde slučaj. Dakle, bez obzira na njihovu „eventualnu“ opravdanost, Ustavni sud ukazuje da navodi ustavne žalbe ne mogu biti osnov za tvrdnje o nepravičnosti predmetnog parničnog postupka, upravo iz razloga što isti nisu ni bili istaknuti do njegovog pravnosnažnog okončanja (vi deti Rešenje Ustavnog sudea Už-7598/14 od 2. juna 2016. godine). Naprotiv, u konkretnom slučaju, navodi ustavne žalbe su identični navodima iz vanrednog pravnog sredstava – zahteva za zaštitu zakonitosti izjavljenog po pravnosnažnom okončanju postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje prvostepenog i apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

S obzirom na to da je Ustavni sud konačno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7835/12 od 9. jula 2014. godine, saglasno odredabama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud podseća, povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti