Odluka o dospelosti zatezne kamate prilikom vraćanja isplaćene otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. J. utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da se zaposleni koji vraća otpremninu nakon poništaja otkaza smatra savesnim sticaocem. Zatezna kamata teče od dana podnošenja zahteva za povraćaj, a ne od dana isplate.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7430/2018
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Rgotine kod Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine i presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine, u delu stava prvog izreke koji se odnosi na dospelost zatezne kamate na iznos otpremnine za koju je tuženi obavezan da vrati tužiocu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz Rgotine kod Zaječara podneo je Ustavnom sudu, 21. juna 2018. godine, preko punomoćnika D. A, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine i Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnim postupcima koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetima P1. 122/14 i P. 1505/16.

Podnosilac je istakao i povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je otpremninu primio jer mu je prestao radni odnos, a osnov po kome mu je ova isplata izvršena otpao je tek pravnosnažnošću i izvršnošću presude kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, do kog momenta je on bio savestan, tako da je pogrešno stanovište parničnih sudova da je dužan da tužiocu na potraživani iznos isplaćene otpremnine plati zateznu kamatu od dana kada mu je taj iznos isplaćen. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je naveo da je, u konkretnom slučaju, reč o radnom sporu, koji je hitne prirode, a postupak za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu otpočeo je 30. januara 2014. godine, dok je postupak za vraćanje otpremnine, u kome su donete osporene presude, u 2016. godini. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, kao i da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu naknadi materijalnu štetu i troškove za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio privrednom društvu „K.“ d.o.o. Zaječar, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Navedeno privredno društvo je dopis Ustavnog suda uredno primilo 18. februara 2026. godine, ali se u ostavljenom roku nije izjasnilo.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da tužiocu isplati iznos koji je primio na ime otpremnine zbog prestanka radnog odnosa, po rešenju o otkazu ugovora o radu koje je poništeno pravnosnažnom presudom, sa zateznom kamatom počev od 26. decembra 2013. godine do isplate.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je tužilac 23. decembra 2013. godine tuženom otkazao ugovor o radu, zatim, da mu je 26. decembra 2013. godine isplatio otpremninu, kao i da je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 122/14 od 8. aprila 2015. godine, koja je postala pravnosnažna 24. jula 2015. godine. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je našao da tuženi potraživani iznos, koji je primio po osnovu otpremnine zbog prestanka radnog odnosa, a nakon poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, sada drži bez pravnog osnova, koji je otpao, usled čega je obavezan da iznos primljen po tom osnovu isplati tužiocu.

Dalje je navedeno da iz odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu proizlazi da sud u postupku u kojem se osporava odluka o prestanku radnog odnosa poništava taj akt, a da poništavanje deluje unazad i vodi uspostavljanju ranijeg stanja, iz čega sledi da se u slučaju poništaja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu smatra da to rešenje nije nikad doneto. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je našao da je tuženi u docnji po osnovu neosnovanog obogaćenja od 26. decembra 2013. godine, odnosno, od dana kada mu je isplaćena otpremnina, jer se radi o isplati po nezakonitom osnovu, a budući da poništaj deluje unazad, to je oluku o zateznoj kamati, kako je navedeno, doneta primenom odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog izjavljena samo protiv dela stava prvog izreke prvostepene presude koji se odnosi na dospelost zatezne kamate na iznos otpremnine za koju je obavezan da vrati tužiocu. Prema stanovištu drugostepenog suda, neosnovano se žalbom ukazuje da tuženi nije bio u docnji u periodu od dana isplate otpremnine do dana pravnosnažnosti presude kojom je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, jer nije mogao da zna ishod postupka do njegovog okončanja. Ovo stoga, kako je navedeno, jer odluka suda o poništaju otkaznog akta ima za cilj otklanjanje svih posledica nezakonitog otkaza i uspostavljanje pređašnjeg stanja, pa tužiocu pripada zatezna kamata od dana kada je isplata izvršena, a ne, kako tuženi tvrdi, od dana kada je presuda kojom je poništen otkazni akt postala pravnosnažna i time otpao osnov sticanja iste.

4. Odredbama Ustava na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije zajemčena i citiranim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na označene odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) bilo je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)). Odredbama člana 191. ovog zakona bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2).

Odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.); da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.). Odredbom člana 214. ovog zakona propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju da se vrate plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ove navode zasniva na tvrdnji da su sudovi pogrešno primenili merodavno pravo na njegovu štetu prilikom određivanja momenta od kog počinje da teče kamata. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ispitujući da li je u konkretnom slučaju proizvoljno primenjeno materijalno pravo, Ustavni sud je najpre konstatovao da su sudovi, nakon što je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, što podrazumeva da zaposleni vrati otpremninu primljenu po tom osnovu, primenjujući pravila o sticanju bez osnova, našli da je zaposleni dužan da zateznu kamatu plati počev od momenta kada mu je otpremnina isplaćena, uz obrazloženje da poništaj rešenja vodi uspostavljanju ranijeg stanja, što znači da se smatra da to rešenje nije ni doneto, pa je dužnik u docnji od momenta kada je isplatu primio.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je odredbama Zakona o obligacionim odnosima, propisano da sticanje bez osnova postoji onda kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, kao i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Stečeno bez osnova sticalac je dužan da vrati, a u slučaju da to nije moguće naknađuje vrednost postignutih koristi. Pored toga što mora da vrati primljeno (ili postignutu korist), sticalac mora da vrati plodove i plati zateznu kamatu, pri čemu se momenat od kog je sticalac u docnji računa različito u zavisnosti od toga da li je on bio savestan ili ne. Po shvatanju Ustavnog suda, nesavestan je onaj sticalac koji je znao ili je prema datim okolnostima mogao znati, postupajući pri tome sa pažnjom prosečno pažljive osobe, da je nešto stekao bez osnova. Takav sticalac je u docnji od dana sticanja, a u drugom slučaju od podnošenja zahteva.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje na to da, prema Zakonu o radu, radni odnos zaposlenog može da prestane, između ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem posla koji je obavljao ili dođe do smanjenja obima tog posla. Poslodavac je tada u obavezi da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu u propisanom obimu, dok se, s druge strane, zaposleni ovog prava ne može odreći. Kako je, dakle, otkaz ugovora o radu usled navedenih promena kod poslodavca, odnosno zakonitost tog otkaza uslovljena, između ostalog, isplatom otpremnine, to ova isplata ima svoj osnov sticanja. Lice kome je otkazan ugovor o radu (po bilo kom osnovu, pa i u slučaju tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca), ukoliko smatra da nisu postojali zakonski razlozi za ovaj otkaz, može u propisanom roku, pred nadležnim sudom, da pokrene postupak tražeći od suda da poništi takav akt. O zakonitosti akta na osnovu kojeg je prestao radni odnos, a u konkretnom slučaju i isplaćena otpremnina, odlučuje sud konstitutivnom presudom. Tek ukoliko pravnosnažnom presudom otpadne osnov, zaposleni ima pravo da traži da se vrati na rad, kao i naknadu štete pričinjene otkazom. Iz istog razloga i poslodavac ima pravo da od zaposlenog traži otpremninu koja je data po osnovu otkaza, odnosno, po osnovu koji je naknadno otpao, pa se na ovo potraživanje primenjuju pravila za sticanje bez osnova. Kako se u ovom slučaju, prilikom vraćanja primljenog novčanog iznosa, mora platiti zatezna kamata, kad je takav zahtev istaknut, to je kod određivanja momenta od kog ona počinje da teče za odluku suda relevantna savesnost zaposlenog. Nesumnjivo je da nakon što se pravnosnažnošću presude kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu taj akt ukloni iz pravnog poretka, sticalac postaje nesavestan. Međutim, kada je reč o prethodnom periodu, Ustavni sud nalazi da za rešenje o otkazu ugovora o radu važi pretpostavka zakonitosti. Dakle, takav akt se smatra zakonitim sve dok se suprotno ne utvrdi pravnosnažnom sudskom odlukom. S tim u vezi, Ustavni sud ne vidi način na koji bi zaposleni takvu pretpostavku mogao da obori, time što bi, pre suda od kojeg je zatražio ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, znao ili mogao da zna da je pobijani akt nezakonit. Uprkos tome što sudovi pravilno konstatuju da poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu deluje unazad i da se smatra da takav akt nije ni donet, kao i da poništaj otkaznog akta ima za cilj otklanjanje svih posledica nezakonitog otkaza i uspostavljanje pređašnjeg stanja, uzimajući u obzir pretpostavku zakonitosti o kojoj je napred bilo reči, sledi da je proizvoljan stav sudova u pogledu momenta kada je podnosilac ustavne žalbe pao u docnju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine i osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine, u delu stava prvog izreke koji se odnosi na dospelost zatezne kamate na iznos otpremnine za koju je obavezan da vrati tužiocu, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1412/17 od 22. maja 2018. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 1505/16 od 7. decembra 2016. godine, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu ustavnog prava, te poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete ocenio kao preuranjen, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava.

9. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, ocenio da se dva postupka – po tužbi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i po tužbi za vraćanje isplaćene otpremnine, ne mogu posmatrati kao jedinstvena celina.

9.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da je postupak u kome su donete osporene presude, od podnošenja tužbe – 5. avgusta 2016. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu od 22. maja 2018. godine, trajao jednu godinu i devet i po meseci. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku smatra očigledno neosnovanim. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9.2. Sa druge strane, posmatrajući postupak vođen po tužbi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, Ustavni sud je utvrdio da je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1582/15 od 24. jula 2015. godine kojom je taj postupak okončan, dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 25. avgusta 2015. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o dospelosti zatezne kamate prilikom vraćanja isplaćene otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti