Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambeno-radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Z. B. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u stambeno-radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra. Deo žalbe protiv revizijske presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 878/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B . iz Kraljeva je , 21. juna 2018. godine, preko punomoćnika L . S, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 878/14, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2451/16 od 16. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u stambeno-radnom sporu trajao punih devet godina, čime je podnosiocu učinjena povre da prav a na suđenje u razumnom roku ; da su razlozi osporene presude potpuno nejasni ; da je Vrhovni kasacioni sud, kao i nižestepeni sudovi pre njega, pravnim spekulacijama pokuša o da dokaž e neblagovremenost tužbe; da je Vrhovni kasacioni sud u celini prihvatio argumente drugostepene presude, ne analizirajući ranije doneto ukidajuće rešenje, u kome je Apelacioni sud u Kragujevcu iskazao jasan stav da zl oupotrebe tuženog u postupku dodele predmetnih stanova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, opravdavaju odlučivanje u sporu pune jurisdikcije .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 878/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. juna 200 9. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv tuženog JP „S .“ - ŠG „S.“, sa sedištem u Kraljevu, radi dodele jednog od dva stana koji su bili predmet konkursa broj 705/1 od 27. marta 2002. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 790/09.

Tuženi je odgovor na tužbu predao sudu 21. jula 2009. godine. Prvo ročišt e za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 9. oktobar 2009. godine, nije održano, jer punomoćnik tuženog nije imao uredno punomoćje za zastupanje. Stoga je prvo ročište održano 16. novembra 2009. godine. Tada je odlučeno da se od zakupaca predmetnih stanova (lica kojima su predmetni stanovi dodeljeni na konkursu) zatraži izjašnjenje o tome da li žele da stupe u parnicu kao umešači. Na narednom ročištu, koje je održano 8. februara 2010. godine, dozvoljeno je mešanje u parnicu tim licima.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Kraljevu preuzeo je Osnovni sud u Kraljevu. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 802/10.

U periodu do prvog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još 1 0 ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Izveden je doka z saslušanjem parničnih stranaka, s tim da je tužilac, zbog promene predsednika sudskog veća, saslušan u dva navrata. Izvršen je uvid u spise pet predmeta toga suda. Tuženom je na dva ročišta izdavan nalog da konkursnu dokumentaciju dostavi u dovoljnom bro ju primeraka, zbog čega je jednom i novčano kažnjen. Jedan od umešača je istupio iz parnice. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od dva do tri meseca, s tim da je u tri navrata taj period iznosio mesec i po dana. Glavna rasprava je zaključena 13. oktobra 201 1. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 802/10 od 13. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je parničnim stranakama otpravljena 1. februara 2012. godine.

Tužilac je 14. februara 2012. godine podneo žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu, kao nadležnom drugostepenom sudu, dostavljeni sredinom maja 2012. godine. Rešenjem Gž1. 1303/12 od 2. jula 2013. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je 10. jula 2013. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 668/13. Glavna rasprava je zakazana za 16. decembar 2013. godine. Nakon dva održana ročišta, na kojima je izvršen u uvid u spise predmeta P1. 221/08, kao i jednog neodržanog ročišta (sprečenost postupajućeg sudije), glavna rasprava je zaključena 19. maja 2014. godine. Vremenski intervali između ročišta iznosili su četiri meseca i jedan mesec.

Osnovni sud u Kraljevu je doneo rešenje P1. 668/13 od 19. maja 2014. godine, kojim je tužbu tužioca u pogledu jednog stana odbacio kao nedozvoljenu (zbog nekorišćenja pravnih sredstava za internu pravnu zaštitu u okoviru postupka dodele stanova), a u odnosu na drugi stan kao neblagovremenu. Ovo rešenje je parničnim strankama otpravljeno 21. jula 2014. godine.

Po žalbi tužioca od 28. jula 2014. godine, Viši sud u Kraljevu je doneo rešenje Gž. 753/14 od 23. decembra 2014. godine, kojim je ožalbeno rešenje ukinuto i predmet je vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Drugostepeni postupak pred Višim sudom u Kraljevu trajao je tri meseca.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 878/14 i u periodu do narednog presuđenja zakazano je još četiri ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Dokaznog postupka u ovom periodu nije bilo. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od mesec do mesec i po dana. Glavna rasprava je zaključena 28. maja 201 5. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 878/14 od 28. maja 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena i neblagovremena tužba tužioca u pogledu jednog od stanova, dok je u odnosu na drugi stan tuženi obavezan na njegovu predaju tužiocu. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 26. juna 2015. godine. Žalbe su izjavili tužilac i umešač na strani tuženog.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu dostavljeni u prvoj polovini septembra 2015. godine. Presudom Gž1. 2460/15 od 10. maja 2016. godine potvrđena je ožalbena presuda u delu kojim je tužba povodom jednog stana odbačena kao neblagovremena, a ukinuta, bez vraćanja na ponovni postupak, u delu kojim je tužba ocenjena kao nedozvoljena. Prvostepena presuda je u usvajajućem delu preinačena, te je tužba i u odnosu na drugi stan odbačena kao neblagovremena.

Po reviziji tužioca od 25. jula 2016. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 2451/16 od 16. novembra 2017. godine, kojom je revizija odbijena kao neosnovan a.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 17. maja 2018. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 24. maja 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 802/10 od 13. oktobra 2011. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 5. juna 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2451/16 od 16. novembra 2017. godine , koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 24. maja 2018. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro devet godina. Napred izneto, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je postupak u stambeno-radnom sporu, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao skoro devet godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta, u pretežnom delu postupka, nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, pri čemu posebno treba imati u vidu da je glavna rasprava po okončanju prvog žalbenog postupka zakazana pet meseci nakon vraćanja predmeta, da je kod pismene izrade prve po redu prvostepene presude, kao i rešenja o odbacivanju tužbe, koje je doneto nakon održane glavne rasprave, prekoračen zakonom propisani rok, da je na čak 16 održ anih ročišta za glavnu raspravu izveden samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka, te izvršen uvid u nekoliko sudskih predmeta, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka .

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca, koji u osnovi predstavljaju ponavljanje revizijskih navoda o kojima se u dovoljnoj meri izjasnio Vrhovni kasacioni sud, ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og a kta.

Ustavni sud nije posebno cenio navod kojim se ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir ukidajuće rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu, s obzirom na to da se navedeni drugostepeni sud u toj odluci nije bavio pitanjem blagovremenosti tužbe, već je samo izneo stav da zakonitost sprovedenog postupka dodele predmetnih stanova treba ispitati u sporu pune jurisdikcije . Blagovremenost tužbe bila je predmet rasprave u kasnijoj fazi postupka.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.