Odluka Ustavnog suda o sticanju svojine po osnovu faktički sprovedene arondacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su odbili zahtev za utvrđenje svojine na parceli stečenoj u postupku arondacije, jer postupak nije formalno okončan. Sud smatra da podnosilac ne sme snositi štetne posledice propusta organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanoja Trifunovića iz Bošnjana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanoja Trifunovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Osnovnog suda u Paraćinu P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanoje Trifunović iz Bošnjana podneo je , 25. januara 2014. godine, preko punomoćnika Milovana Arsića, advokata iz Paraćina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine na spornoj parceli koja mu je dodeljena u postupku arodancije; da je pravnosnažno odbijen podnosiočev tužbeni zahtev sa obrazloženjem da arodancija nije do kraja sprovedena, te da ne postoji pravni osnov za upis prava svojine na spornoj parceli u katastar nepokretnosti; da je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, arodancija sprovedena samom razmenom nepokretnosti između njega i korisnika arodancije i da je bilo potrebno samo da se to formalno konstatuje u javnim knjigama o nepokretnosti; da je korisnik arodancije bio dužan da rešenje nadležnog organa o utvrđivanju opšteg interesa za sprovođenje arodancije sprovede kroz javne knjige.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene parnične presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Stanoje Trifunović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Paraćinu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, radi utvrđenja, između ostalog, prava svojine na spornoj parceli po osnovu održaja.

Osnovni sud u Paraćinu je osporenom presudom P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac bio vlasnik parcele 6593, KO Ćuprija; da je rešenjem SO Paraćin broj 02-461-18/87 od 12. februara 1987. godine utvrđen opšti interes za sprovođenje arondacije za potrebe korisnika arondacije Zemljoradničke zadruge „1. maj“ Paraćin; da je postupak arondacije započet time što je iz državine tužioca izuzeta parcela 6593, KO Ćuprija, u korist korisnika arondacije, a tužiocu je predata u državinu sporna parcela 891, KO Paraćin; da između tužioca i Zemljoradničke zadruge „1. maj“ nije zaključen pismeni ugovor o razmeni nepokretnosti, niti bilo kakav pravni posao; da se u Službi za katastar nepokretnosti parcela 6593, KO Ćuprija, i dalje vodi na ime tužioca; da se sporna parcela 891, KO Paraćin, vodi u Službi za katastar nepokretnosti kao vlasništvo Republike Srbije, a korisnik je Ministarstvo poljoprivrede; da imajući u vidu da između tužioca i korisnika arodancije Zemljoradničke zadruge „1. maj“ nije zaključen nikakav pismeni ugovor o razmeni nepokretnosti, niti bilo kakav pravni posao, to tužilac nije mogao steći pravo svojine na spornoj parceli 891, KO Paraćin; da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96) brisana ranija odredba člana 29. naznačenog Zakona koji je regulisao pitanje sticanja svojine na stvarima u društvenoj svojini i prema tim izmenama, savesni sticalac može steći svojinu i na stvari koja u državnoj svojini nakon proteka roka od 20 godina; da je tužilac u državini sporne parcele od 1987. godine; da se početak roka za sticanje svojine na stvarima u društvenoj svojini može računati od 4. jula 1996. godine kada su stupile na snagu odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ali kako taj uslov - protek roka od 20 godina nije ispunjen, to tužilac nije mogao steći svojinu na spornoj parceli 891, KO Paraćin, ni vanrednim održajem; da ne stoji činjenica da je u toku 1987. godine vršena arondacija i da je iz poseda tužioca izuzeta njegova parcela 6593, KO Ćuprija, a da je zauzvrat faktički njemu predata u državinu sporna parcela 891, KO Paraćin; da tužilac spornu parcelu koristi od tada do danas, na njoj seje pšenicu i detelinu; da, međutim, prilikom vršenja arondacije nikakav ugovor između tužioca i Zemljoradničke zadruge „1. maj“ nije zaključen da bi predstavljao pravni osnov za sticanje svojine, iako je tužilac držalac sporne parcele; da pravni osnov po osnovu vršenja arondacije ne postoji jer arondacija nije sprovedena do kraja, niti pak postoji neki drugi ugovor koji bi poslužio kao pravni osnov da tužilac stekne svojinu na spornoj parceli.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, tražio utvrđenje prava svojine na spornoj parceli, po osnovu arodancije (odnosno po osnovu održaja), a koja mu je dodeljena u zamenu za zemljište koje je njemu oduzeto u postupku arodancije. Međutim, sporno zemljište se u Katastru nepokretnosti vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pravo korišćenja je upisano na Ministarstvo poljoprivrede.

Ustavni sud dalje konstatuje da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i da pravo svojine može biti oduzeto samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nesumnjivo je utvrđeno da je doneto rešenje kojim je utvrđen opšti interes za sprovođenje arondancije, da je podnosiocu oduzeto zemljište u postupku arondacije i da je to zemljište dodeljeno na korišćenje korisniku arodancije Zemljoradničkoj zadruzi „1. maj“. Podnosiocu ustavne žalbe je na ime naknade za oduzeto zemljište dodeljena na korišćenje sporna parcela, koja mu je predata i u posed, ali postupak arondacije nije formalno okončan – nije zaključen pismeni ugovor o razmeni nepokretnosti između podnosioca i korisnika arodancije, niti je sprovedena promena prava vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na oduzetoj i dodeljenoj parceli. Osporenim parničnim presudama je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca da se utvrdi njegovo pravo svojine na spornoj parceli po osnovu arodancije i održaja jer, po nalaženju suda, podnosilac nije dokazao da ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornoj parceli – pismeni ugovor o razmeni nepokretnosti. U konkretnom slučaju, postupak arondacije koji je formalnopravno pokrenut je faktički i sproveden, te stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice što postupak arodancije nije formalnopravno okončan zaključenjem ugovora ili donošenjem pojedinačnog akta nadležnog organa, koji bi bio osnov za promenu prava vlasništva na dodeljenoj (spornoj) parceli u javnim knjigama o nepokretnostima.

Ustavni sud smatra da su Osnovni sud u Paraćinu i Apelacioni sud u Kragujevcu povredili garancije prava na pravično suđenje kada su osporene presude zasnovali na restriktivnom tumačenju člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da se pod punovažnim pravnim osnovom za sticanje zakonite državine podrazumeva samo formalno -pravni akt (ugovor) na osnovu koga je državina stečena, a ne i sticanje državine u postupku arodancije koji zbog krivice nadležnih organa nije sproveden do kraja. Ustavni sud ističe da je održaj pravni institut koji postoji u opštem interesu, zato što se pretvaranjem faktičkog stanja u pravno stanje ostvaruje izvesnost u pravnim odnosima, odnosno realizuje načelo pravne sigurnosti. Ovakvim tumačenjem normi merodavnog prava podnosilac ustavne žalbe je lišen prava na naknadu za zemljište koje je njemu oduzeto u postupku arondacije i postalo državno dobro, odnosno prava da mu se umesto oduzetog zemljišta na ime naknade dodeli u svojinu drugo odgovarajuće zemljište – sporna parcela.

Ovakvo pravno stanovište je već zauzeto u Odluci Ustavnog suda Už- 8576/2014 od 19. novembra 2015. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Osnovnog suda u Paraćinu P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Sud je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3054/13 od 1. novembra 2013. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1757/11 od 11. jula 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić