Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Upravni organ je pogrešno vodio skraćeni postupak umesto da održi usmenu raspravu u stvari sa dve stranke suprotstavljenih interesa. Upravni sud je propustio da sankcioniše ovu povredu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „U .“ d.o.o. G, opština Požega, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „U.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00 186/2014-07 od 7. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „U.“ d.o.o. G, opština Požega, preko punomoćnika D. P , advokata iz Požege , podnelo je Ustavnom sudu , 30. septembra 2016. godine , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da nadležni prvostepeni organ u postupku koji je prethodio donošenju rešenja od 6. marta 2015. godine nije poštovao odredbu člana 139. Zakona o opštem upravnom postupku da u dvostranačkoj upravnoj stvari održi javnu raspravu i da utvrdi pravno relevantne činjenice za primenu odredbe člana 95. Zakona o zadrugama, već je doneo rešenje po skraćenom postupku, pa je bez održane javne rasprave, bez izvođenja dokaza veštačenjem i bez omogućavanja podnosiocu da se izjasni o predmetu odlučivanja, usvojio predlog predlagača Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. i „oduzeo od podnosioca svu nepokretnu i pokretnu imovinu i predao je predlagaču“.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je na sve ove propuste prvostepenog organa ukazivao u žalbi podnetoj Ministarstvu finansija, kao i u tužbi podnetoj Upravnom sudu, ali da ni drugostepeni organ, niti nadležni sud nisu ocenili ove njegove navode, iako je isti sud ranije, a pre njega Vrhovni sud Srbije, ukazivao upravnim organima na ove propuste i tri puta iz ovih razloga uvažavao tužbe podnosioca ustavne žalbe i poništavao drugostepena rešenja. Podnosilac, s tim u vezi, navodi da je Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu u presudi U.2413/10 od 12. januara 2012. godine istakao da nije jasno zašto je tuženi organ odustao od svojih ranije datih razloga u obrazloženju rešenja od 19. februara 2009. godine.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi: da upravni organi i Upravni sud u svojim odlukama citiraju odredbu člana 95. Zakona o zadrugama, ali uporno izbegavaju obaveznu fazu upravnog postupka u kojoj treba pojedinačno za svaku stvar utvrditi izvor, način i vreme sticanja, pa ocenom izvedenih dokaza utvrditi da li te stvari čine zadružnu svojinu i da li se u statusnim promenama bez naknade nalaze kod podnosioca; da predlagač Zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. nije u svom predlogu ponudila nijedan pravno relevantan dokaz o sticanju zadružne svojine, a da je, nasuprot tome, podnosilac za svaku „česticu“ imovine ponudi o isprave o načinu sticanja i predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kako bi se ocenili izvori finansiranja i vreme sticanja pojedinih stvari.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje: da je društvena imovina kojom se služilo preduzeće „U.“ G. privatizovana u zakonito sprovedenoj privatizaciji; da se ne može reći da je bilo koji deo imovine bivše zadruge prenet bez naknade, ali, ukoliko jeste, to se mora utvrditi ; da ima ogromne dugove prema bivšim vlasnicima nacionalizovane, eksproprisane i konfiskovane imovine, koju je bivša zadruga prodala i opet došla u gubitke; da je za brojne objekte podnosilac bio investitor, o čemu postoje isprave; da je zadruga prodala brojna vozila mašinskog parka, a sada predlaže da se podnosilac obaveže da joj vrati baš ta vozila; da je o navedenim transakcijama dostavio dokaze i predložio veštačenje, ali da su nadležni organi doneli odluke bez ikakvih dokaza , lišavajući ga prava na imovinu, bez omogućavanja da se na raspravi izjasni o svojim pravima.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih prava i p oništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt , spise predmeta Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za privredu i lokalni ekonomski razvoj Opštinske uprave Požega 03 broj 462-6/2012 od 6. marta 2015. godine, u stavu prvom dispozitiva, usvojen je predlog predlagača Zemljoradničke zadruge „M .“ iz G. za vraćanje zadružne imovine, pa su predlagaču kao zadružna imovina vraćene nepokretnosti pobrojane u tački A, građevinski objekti pobrojani u tački B i pokretne stvari pobrojane u tački V. Istim rešenjem, u stavu drugom dispozitiva, obavezan je protivnik predlagača preduzeće „U.“ d.o.o. G, ovde podnosilac ustavne žalbe, da nepokretnosti, građevinske objekte i stvari iz stava 1. tač. A, B i V preda predlagaču u posed i na korišćenje u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti tog rešenja. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je taj organ doneo rešenje od 18. septembra 2012. godine, kojim je odbio predlog Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. za vraćanje zadružne imovine i da je odbijena žalba predlagača izjavljena protiv tog rešenja, ali da je u izvršenju presude Upravnog suda U. 3869/13 od 21. avgusta 2014. godine, kojom je uvažena tužba te zadruge, poništeno navedeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje; da je presudom Upravnog suda U. 5110/12 od 20. marta 2014. godine uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje drugostepenog organa od 30. marta 2012. godine; da je navedenim rešenjem odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja od 15. maja 2009. godine, kojim je usvojen predlog Opšte zemljoradnič ke zadruge „M.“ iz G; da je Upravni sud svoju odluku obrazložio time da je pre donošenja presude ta zadruga izgubila stranačku sposobnost , pravnosnažnošću rešenja Privrednog suda u Užicu St. 223/11 od 1. februara 2012. godine ; da je u izvršenju presude Upravnog suda U. 5110/12 od 20. marta 2014. godine poništeno rešenje prvostepenog organa od 15. maja 2009. godine i predmet vraćen na ponovni postupak, nakon čega je isti organ obustavio postupak po predlogu Opšte zemljoradničke zadruge „M .“ iz G. Prvostepeni organ je dalje naveo da je drugostepeni organ u rešenju od 13. novembra 2014. godine istakao da se n e mogu prihvatiti navodi iz pobijanog rešenja od 18. septembra 2012. godine da se radi o istovetnoj imovini, zbog čega je nalož io da se ponovo odluči o osnovanosti zahteva Zemljoradničke zadruge „M .“ iz G, imajući u vidu primedbe iz tog rešenja i presude U. 5110/12 od 20. marta 2014. godine. Prvostepeni organ je odluku donetu u ponovnom postupku zasnovao na odredbama čl. 95. i 96. Zakona o zadrugama, „imajući u vidu da je u dosadašnjem toku postupka utvrđeno jasno činjenično stanje, a naročito uzimajući u obzir presude Upravnog suda U. 3869/13 od 21. avgusta 2014. godine i U. 5110/12 od 20. marta 2014. godine, u pogledu zadružne imovine koja se nalazi na korišćenju kod podnosioca ustavne žalbe i da je navedena zadružna imovina predmet podnetog predloga novoosnovane Zemljoradničke zadruge „M .“ iz G“. Prvostepeni organ je, takođe, naveo da je odluku doneo saglasno odredbama člana 131. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom na to da je „predlagač u svom zahtevu od 27. jula 2012. godine naveo činjenice i dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, kao i da je neposrednim uvidom , odnosno na osnovu službenih dokaza kojima raspolaže, rešio ovu upravnu stvar“. U rešenju je, takođe, navedeno da je postupljeno na navedeni način, „naročito imajući u vidu trajanje postupka u ovoj pravnoj stvari, kao i načelo ekonomičnosti postupka…pošto su činjenice i okolnosti za donošenje odluke u ovom predmetu dovoljno razjašnjene“.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00186/2014-07 od 7. decembra 2015. godine odbijene su žalbe „Zemljoradničke zadruge „U.“ d.o.o. iz G.“ i Zemljoradničke zadruge „M .“ iz G. izjavljene protiv rešenja Odeljenja za privredu i lokalni ekonomski razvoj Opštinske uprave Požega 03 broj 462-6/2012 od 6. marta 2015. godine. Drugostepeni organ je u rešenju konstatovao da je u žalbi Zemljoradničke zadruge „U .“ d.o.o. iz G, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ odlučivao u ovoj upravnoj stvari u skraćenom postupku i da nije utvrdio koje stvari čine zadružnu imovinu. Ocenjujući ove navode žalbe neosnovanim, drugostepeni organ je istakao da su u konkretnom slučaju sve činjenice relevantne za odlučivanje utvrđene u ranijem postupku i da su stranke više puta saslušavane u vezi tih činjenica, te da je predlagač uz svoj zahtev priložio sve dokaze koje je podnosila Opšta zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. i koji su ocenjeni kao validni, pre nego što je u odnosu na nju obustavljen postupak.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00186/2014-07 od 7. decembra 2015. godine naveo: da se predlog Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. „pozivao na spise predmeta“ u kome se postupalo po zahtevu Opšte zemljoradničke zadruge „M .“ iz G; da je prvostepeni organ imao uvid samo u predlog za vraćanje zadružne imovine, a da su se spisi navedenog predmeta nalazili u Osnovnom javnom tužilaštvu u Požegi; da je u obrazloženju rešenja trebalo prikazati sadržinu isprava i dati ocenu dokaza, na šta je ukazano u žalbi; da je obavezan da preda stvari koje se uopšte ne nalaze kod njega, jer je bivša Opšta zemljoradnička zadruga „M .“ iz G. otuđila tačno određena vozila u vreme dok su se nalazila u njenom posedu i d a se ugovori o kupoprodaji tih vozila nalaze u spisima predm eta čiji je postupak obustavljen; da je obavezan da preda predlagaču zgradu „Z .“ u G, iako su ta zgrada i parcela na kojoj se nalazi pravnosnažnom sudskom odlukom dosuđeni Mesnoj zajednici G. pre deset godina, a da se isto odnosi na nepokretnosti u L; da je obavezan da preda parcelu sa kompleksom objekata, koji su bili vlasništvo S.P, od koga je ta imovina konfiskovana, a potom vraćena njegovim vlasnicima, nakon čega su mu je oni prodali.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da iz pobijanog rešenja proizlazi ocena tuženog organa da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je rešenjem od 6. marta 2015. godine ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 95. Zakona o zadrugama. Nalazeći da je u upravnom postupku utvrđeno da je imovina koja je predmet predloga za povraćaj na korišćenju kod podnosioca ustavne žalbe i da Zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. posluje na području na kojoj je delatnost obavljala zadruga koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži, Upravni sud je ocenio da je tuženi organ pravilno odlučio da odbije žalbu podnosioca i da t a odluka nije doveden a u sumnju navodima tužbe. U zapisniku sa usmene javne rasprave konstatovano je da punomoćnik tužioca osta je pri navodima iz tužbe i p redlogu da se pobijano rešenje poništi i pre dmet vrati na ponovni postupak, te da je Upravni sud odredio da se izvede dokaz uvidom i čitanjem spisa organa dostavljenih uz odgovor na tužbu i pismena priloženih uz odgovor zainteresovanog lica i na raspravi.

Rešenjem Privrednog suda u Užicu od 29. juna 2010. godine otvoren je stečajni postupak nad Opštom zemljoradničkom zadrugom „M.“ iz G. zbog trajnije nesposobnosti plaćanja (stav 1.), utvrđeno da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka (stav 2.) i zaključen stečajni postupak nad tom zadrugom (stav 3.).

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U.2413/10 od 12. januara 2012. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje drugostepenog organa od 18. juna 2010. godine, a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno: da je rešenjem prvostepenog organa od 15. maja 2009. godine usvojen predlog predlagača Opšte zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. za vraćanje zadružne imovine i obavezan podnosilac ustavne žalbe da predlagaču preda u posed i na korišćenje nepokretnosti, građevinske objekte i pokretne stvari označene u rešenju; da je navedeno rešenje doneto u izvršenju rešenja drugostepenog organa koji je ukazao na potrebu da se, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, odredi ponovno veštačenje sa istim ili drugim veštacima, odnosno veštačenje od strane naučne ili stručne organizacije; da prvostepeni organ nije postupio po nalogu tuženog organa, već je bez održane rasprave i određivanja ponovnog veštačenja, doneo rešenje od 15. maja 2009. godine; da tuženi organ nije naveo razloge zbog kojih je odustao od svojih ranije datih razloga u obrazloženju rešenja od 19. februara 2009. godine.

Presudom Upravnog suda U. 3869/13 od 21. avgusta 2014. godine uvažena je tužba Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. i poništeno rešenje drugostepenog organa od 23. januara 2013. godine, kojim je postal o konačno rešenje o odbijanju zahteva te zadruge za vraćanje zadružne imovine. Upravni sud je istakao: da je upravni spor u predmetu tog suda U. 5110/12, na koji se pozvao tuženi organ, okončan, tako što je uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno pobijano rešenje; da je predlogom Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. „obuhvaćena zadružna imovina na korišćenju protivnika predlagača, kao i ranije podnetim predlogom“ Opšte zemljoradničke zadruge „M .“ iz G. za vraćanje zadružne imovine, o kome je odlučeno r ešenjem od 15. maja 2009. godine; da je „protivnik predlagača protiv tog rešenja izjavio žalbu i da od odluke organa o žalbi zavisi ostanak u pr avnom prometu odluke po predlogu Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. za vraćanje zadružne imovine “.

Zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. je podneskom od 11. januara 2019. godine dostavila Ustavnom sudu „odgovor na ustavnu žalbu u predmetu Už-7442/2016“, u kome je iznela mišljenje da su navodi podnosioca ustavne žalbe „samo ponovljeni pokušaji da odugovlači ceo tok postupka povraćaja zadružne imovine“. U prilogu podneska dostavljen je izveštaj o „celom toku postupka povraćaja zadružne imovine sa navedenim svim odlukama i aktima nadležnih državnih organa, koji se nalaze u predmetu“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06), koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva za vraćanje zadružne imovine , bilo je propisano: da će imovina koja je bila u vlasništvu zadruga i zadružnih saveza, odnosno saveza zadruga, posle 1. jula 1953. godine, a koja je organizacionim odnosno statusnim promenama ili na drugi način preneta bez naknade drugim korisnicima koji nisu zadruge ili zadružni savezi, biti vraćena zadruzi iste vrste čija je imovina bila, odnosno zadružnom savezu, koji vrši funkciju zadružnih saveza čija je imovina bila, a ako nje nema onda zadruzi iste vrste koja posluje na području na kome je poslovala zadruga koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži, odnosno zadružnom savezu koji vrši funkcije zadružnog saveza odnosno saveza zadruga čija je imovina bila (član 95.); da zadruga, odnosno zadružni savez iz prethodnog člana podnosi zahtev za vraćanje imovine pravnom licu kome je imovina preneta bez naknade, odnosno njegovom pravnom sledbeniku (član 96. stav 1.); da u slučaju da se u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva iz stava 1. ovog člana, ne postigne sporazum o vraćanju imovine, podnosilac zahteva može u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno od dana formiranja novoosnovane zadruge, pokrenuti upravni postupak pred nadležnim opštinskim organom (član 96. stav 2.); da ako se imovina iz čl. 95. i 96. ovog zakona ne može vratiti u obliku u kome je preneta bez naknade, podnosilac zahteva ima pravo da traži novčanu protivvrednost imovine ako se sa obveznikom vraćanja imovine ne sporazume da se vraćanje imovine izvrši u drugim stvarima i pravima (član 97. stav 1.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da organ može po skraćenom postupku rešiti upravnu stvar neposredno (član 131. stav 1.), ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, ili ako se to stanje može utvrditi na osnovu opštepoznatih činjenica ili činjenica koje su organu poznate (tačka 1)) i ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, odnosno na osnovu službenih podataka kojima organ raspolaže, a nije potrebno posebno saslušanje stranke radi zaštite njenih prava, odnosno pravnih interesa (tačka 2)); da se poseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da službeno lice koje vodi postupak određuje, po svojoj inicijativi ili po predlogu stranke, usmenu raspravu u svakom slučaju kad je to korisno za razjašnjenje upravne stvari (član 139.), a mora je odrediti u upravnim stvarima u kojima učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima (tačka 1)) ili kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok ili veštak (tačka 2)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što je nadležni organ uvažio zahtev Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G. i kao zadružnu imovinu vratio toj zadruzi svu njegovu nepokretnu i pokretnu imovinu, a da pre toga nije održao javnu raspravu, izveo dokaz veštačenjem, niti mu omogućio da se izjasni o predmetu odlučivanja. Podnosilac ističe da ni drugostepeni organ, niti Upravni sud nisu ocenili navode kojima je na to ukazivao, iako su iz navedenih razloga poništavana ranije doneta rešenja kojima je odlučivano o predlogu za vraćanje predmetne imovine. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, u predmetnom upravnom postupku nije utvrđeno da li imovina koja je predmet zahteva za vraćanje čin i zadružnu svojinu i da li mu je organizacionim, odnosno statusnim promenama preneta bez naknade . Podnosilac, s tim u vezi, ukazuje da je za svaku „česticu“ imovine ponudio isprave o načinu sticanja i predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kako bi se ocenili izvori finansiranja i vreme sticanja pojedinih stvari, ali da su upravni organi odbili da sprovedu dokazni postupak i utvrde navedene činjenice. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da je bio investitor u izgradnji brojnih objekata, o čemu postoje isprave, da je zadruga prodala brojna vozila mašinskog parka, a sada je podnosilac obave zan da joj vrati baš ta vozila, te da je o navedenim transakcijama dostavio dokaze i predloži o veštačenje.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud dalje ukazuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. Sud, takođe, naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/2012 od 9. jula 2015. godine i Už – 3676/2015 od 17. novembra 2016. godine.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je rešenje prvostepenog organa od 6. marta 2015. godine doneto po skraćenom postupku, saglasno odredbama člana 131. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o opštem upravnom postupku, jer je taj organ našao da su u zahtevu za vraćanje imovine podnetom 27. jula 2012. godine navedene činjenice i dokazi na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, te je „neposrednim uvidom, odnosno na osnovu službenih dokaza kojima raspolaže, rešio ovu upravnu stvar“, „imajući u vidu trajanje postupka u ovoj pravnoj stvari, kao i načelo ekonomičnosti postupka…pošto su činjenice i okolnosti za donošenje odluke u ovom predmetu dovoljno razjašnjene“. Drugostepeni organ je u svom rešenju istakao da su sve činjenice relevantne za odlučivanje utvrđene u postupku po zahtevu Opšte zemljoradničke zadruge „M .“ iz G. i da je Zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. uz svoj zahtev priložila sve dokaze koje je podnosila Opšta zemljoradnička zadruga „M .“ iz G. i koji su ocenjeni kao validni, pre nego što je u odnosu na nju obustavljen postupak. Upravni sud je u osporenoj presudi naveo da je u upravnom postupku utvrđeno da je imovina koja je predmet zahteva za vraćanje na korišćenju kod podnosioca ustavne žalbe i da Zemljoradnička zadruga „M.“ iz G. posluje na području na kojoj je delatnost obavljala zadruga koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži, te da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju pravilnost odluke tuženog organa.

Iz navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da se upravna stvar može rešiti po skraćenom postupku, po pravilu, u jednostranačkim upravnim stvarima u kojima se postupak vodi po zahtevu stranke, kada je on a sama podnela sve što je neophodno kao činjenični osnov za donošenje rešenja, odnosno ako se pravno relevantno činjenično stanje može utvrditi na osnovu opštepoznatih činjenica ili činjenica koje su organu poznate. Organ može odlučiti na navedeni način i u slučaju da se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, odnosno na osnovu službenih podataka kojima organ raspolaže, a nije potrebno posebno saslušanje stranke radi zaštite njenih prava, odnosno pravnih interesa. S druge strane, u upravnim stvarima u kojima učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima ili kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok ili veštak, službeno lice koje vodi postupak mora odrediti usmenu raspravu, radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese.

Ispitujući da li je neodržavanje usmene rasprave pred prvostepenim organom , u konkretnom slučaju, imalo za posledicu povredu Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu da je zahtev za vraćanje predmetne imovine prvobitno podnela Opšta zemljoradnička zadruga „M.“ iz G, koja je izgubila stranačku sposobnost pravnosnažnošću rešenja Privrednog suda u Užicu St. 223/11 od 1. februara 2012. godine, zbog čega je postupak vraćanja zadružne imovine po zahtevu te zadruge obustavljen. Sud, međutim, ukazuje da su i u tom postupku bile sporne činjenice od kojih je zavisila odluka o zahtevu, pa je prvostepenom organu ukazano na potrebu da se, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, odredi ponovno veštačenje sa istim ili drugim veštacima, odnosno veštačenje od strane naučne ili stručne organizacije. Ustavni sud konstatuje da navedeni propust prvostepenog organa nije otklonjen u postupku po žalbi, jer se drugostepeni organ pozvao na to da su „ocenjeni kao validni“ dokazi koje je uz svoj zahtev priložila Opšta zemljoradnička zadruga „M.“ iz G, iako iz presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U.2413/10 od 12. januara 2012. godine proizlazi da u tom postupku nije ponovo izveden dokaz veštačenjem, u skladu sa primedbama Upravnog suda i drugostepenog organa. Ustavni sud, takođe, ističe da se iz rešenja prvostepenog organa od 6. marta 2015. godine ne može zaključiti koje činjenice je taj organ utvrdio odlučujući o zahtevu Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G, niti je u rešenju navedena sadržina dokaza izvedenih u drugom predmetu tog organa, čijom je ocenom utvrđeno da su ispunjeni uslovi za vraćanje predmetne imovine. Upravni sud je u postupku donošenja osporene presude održao javnu raspravu, ali je na njoj izveo dokaze „uvidom u spise organa , dokaze dostavljen e uz odgovor na tužbu i sve isprave i podneske“. Osporena presuda ne sadrži ocenu navoda tužbe kojima je podnosilac ustavne žalbe ukazivao na to da je obavezan da preda nepokretne i pokretne stvari koje više nisu u njegovom vlasništvu ili su stečene teretnim pravnim poslom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je odlučivanje m prvostepenog organa u sk raćenom postupku, bez održavanja usmene rasprave – protivno odredbama člana 139. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, podnosilac ustavne žalbe onemogućen da zaštiti svoja prava u postupku pred tim organom. Imajući u vidu da drugostepeno rešenje , ni osporena presud a ne sadrže navode o činjenicama koje su utvrđene i dokazima koji su izvedeni u postupku vođenom po zahtevu Zemljoradničke zadruge „M .“ iz G, ovaj sud smatra proizvoljnom ocenu Upravnog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 95. Zakona o zadrugama. Nalazeći da zbog n avedenih propust a osporena presuda ne ispunjava garancije prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za vraćanje imovine koja je predmet zahteva Zemljoradničke zadruge „M.“ iz G , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00186/2014-07 od 7. decembra 2015. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17994/15 od 23. juna 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.