Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o razlučnom pravu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Privrednog apelacionog suda. Utvrđeno je da je parnični sud proizvoljno tumačio pravo o momentu sticanja hipoteke, ignorišući pravnosnažni upravni akt katastra, čime je podnosiocu povredio pravo na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz sela Hum kod Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 532/18 od 15. maja 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 532/18 od 15. maja 2018. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 754/17 od 30. novembra 2017. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Z. S . iz sela Hum kod Niša je, 21. juna 2018. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 532/18 od 15. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda, donetom u parnici po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog E. DOO … „E.“ u stečaju iz Niša, usvojena je žalba tuženog, pa je preinačena presuda Privrednog suda u Nišu P. 754/17 od 30. novembra 2017. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca da se utvrdi njegovo pravo na prvenstveno namirenje potraživanja – razlučno pravo na predmetnim nepokretnostima.
U ustavnoj žalbi se ističe da se osporena drugostepena presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i da je Privredni apelacioni sud u presudi Pž. 4406/17 od 7. marta 2018. godine, donetoj u drugom sporu sa istim činjeničnim stanjem, doneo drugačiju odluku i tužiocu priznao razlučno pravo, te je podnosiocu povređeno pravo na zakonito i pravično suđenje. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Privrednog apelacionog suda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, uvidom u dostavljenu dokumenataciju i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 754/17 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Opštinski sud u Nišu je , presudom P. 754/17 od 30. novembra 2017. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosi oca ustavne žalbe protiv tuženog E. DOO … „E“ u stečaju, tako što je utvrdio pravo tužioca na prvenstveno namirenje njegovog potraživanja – razlučnog prava (u skladu sa pravilnom o redosledu namirenja iz člana 40. Zakona o hipoteci) po osnovu pojedinačnih akata navedenih u stavu prvom izreke presude na nepokretnostima tuženog stečajnog dužnika navedenim u istom stavu izreke i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka (stav drugi izreke).
U sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno: da je tužilac, na osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu i zaključaka o određivanju izvršenja upisom u javnu knjigu zabeležbe rešenja o izvršenju, utvrđivanjem vred nosti i prodajom predmetnih nepokretnosti u svojini pravnog prethodnika tuženog, kao izvršnog dužnika, RGZ – Službi za katastar nepokretnosti Niš (u daljem tekstu: Služba) 12. maja 2015. godine podneo zahtev za upis hipoteke na navedenim nepokretnostima; da je Služba 4. juna 2015. godine donela rešenje kojim je dozvolila upis hipoteke na navedenim nepokretnostima u korist tužioca; da je rešenjem Službe od 24. juna 2015. godine ispravljeno propuštanje Službe da izvrši upis tereta na jednoj od nepokretnosti u svojini pravnog prethodnika tuženog, što je trebalo da učini rešenjem od 4. juna 2015. godine; da je nad pravnim prethodnikom tuženog otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 41/15 od 24. jula 2015. godine, pa je Služba na zahtev stečajnog upravnika tuženog od 7. avgusta 2015. godine brisala hipoteku na nepokretnostima u svojini tuženog, koja hipoteka je u javnu knjigu bila upisana po rešenju Službe od 4. juna 2015. godine; da je na zahtev tužioca, Služba 25. novembra 2015. godine donela rešenje kojim je ponovo dozvolila upis hipoteke kao po rešenju od 4. juna 2015. godine, navodeći u obrazloženju tog rešenja da kako je zahtev za upis hipoteke podnet pre roka od 60 dana od otvaranja stečajnog pos tupka, koji je stečaj otvoren 24. jula 2015. godine, hipoteke upisane rešenjem od 4. juna 2015. godine nisu trebale biti obrisane .
U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da prema odredbi člana 8. stav 1. tačka 4) Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“, broj 115/05), koji je bio na snazi u trenutku podnošenja zahteva tužioca za upis hipoteke, hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti na osnovu sudske odluke (sudska hipoteka), a prema odredbi člana 128. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik PC" br. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 Odluka US i 96/15), upis u katastar nepokretnosti se vrši danom donošenja rešenja kojim je upis dozvoljen, sa dejstvom od momenta prijema zahteva ; da iz citiranih zakonskih odredbi proističe da je tuži lac stekao sudsku hipoteku na nepokretnostima tuženog koje su predmet tužbenog zahteva za utvrđenje osporenog razlučnog prava i da stečena hipoteka ima dejstvo od 12. maja 2015. godine, kao dana podnošenja zahteva za upis hipoteke; da kako je nad tuženim otvoren stečaj 24. jula 2015 . godine, to proističe da je tužilac stekao sudsku hipoteku pre početka roka od 60 dana koji se računa unazad u odnosu na dan otvaranja stečaja; da prema oceni prvostepenog suda, plazeći od navedenih zakonskih odredbi, nije bilo osnova da Služba nakn adno, po zahtevu stečajnog upravnika tuženog, izvrši b risanje upisanih sudskih hipoteka u korist tužioca, te takvo postupanje Službe predstavljalo očigledni propust, a što je priznala i sama Služba u svom rešenju o ponovnom upisu istih sudskih hipoteka od 25. novembra 2015. godine; da je uvidom u izreku i ob razloženje tog rešenja sud utvrdio da se njime ispravlja propust načinjen brisanjem hipoteke na zahtev stečajnog upravnika tuženog; da je ponovni upis izvršen na zahtev tužioca za vraćanje obrisanih hipoteka; da je tužilac podneo zahtev za upis hipoteka na osnovu rešenja o izvršenju 12. maja 2015. godine, tj. pre roka od 60 dana do otva ranja stečajnog postupka, zbog čega hipoteke upisane u korist tužioca nije ni trebalo da budu obrisane; da je sa svega napred iznetog, doneta odluka o usvajanju tužbenog zahteva za utvrđivanje razlučnog prava, kao prava odvojenog namirenja tužioca na nepokretnostima tuženog stečajnog dužnika, po osn ovu punovažno stečenih sudskih hipoteka.
Rešavajući o žalbi tuženog podnetoj protiv prvostepene presude, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 532/18 od 15. maja 2018. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca i ukinuo odluku o troškovima postupka i vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da Privredni apelacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je prvostepeni sud pogrešno zasnovao svoju odluku na pravilu iz člana 128. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru prema kome se upis u katastar nepokretnosti vrši danom donošenja rešenja kojim je upis dozvoljen, a sa dejstvom od momenta prijema zahteva, jer Zakon o državnom premeru i katastru koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva tužioca za upis hipoteke 12. maja 2015. godine u članu 128. stav 1, ni u bilo kom drugom članu, nije sadržavao pravilo na koje se prvostepeni sud pozvao; da je odredbama člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru propisana pravna dejstva upisa u katastar nepokretnosti; da kada je upis u katastar nepokretnosti pretpostavka sticanja, ograničenja, prenosa ili prestanka stvarnih prava na nepokretnostima, kao i pretpostavka raspolaganja knjižnim pravom, upis ima konstitutivno dejstvo ( član 60. stav 1.), te je upis stvarnih prava ne nepokretnosti u korist sticaoca konstitutivan za sticanje stvarnih prava na osnovu pravnog posla; d a kada se stvarna prava stiču na osnovu zakona, sudske odluke ili odluke drugog nadležnog organa, upis u katastar nepokretnosti ima deklarativno dejstvo (član 60. stav 2.) što znači da se stvarna prava stiču i pre upisa u katastar nepokretnosti, ali tek upisom proizvode pravna dejstva prema trećim licima; da je članom 107. stav 1. i 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik PC“, br. 31/11, 99/11, 109/13, 55/14 i 139/14) koji je bio na snazi u vreme upisa zabeležbe u katastar nepokretnosti, propisano da izvršni poverilac na osnovu rešenja, odnosno zaključka izvršitelja o izvršenju na nepokretnosti izvršnog dužnika, stiče samo pravo za podnošenje zahteva za upis založnog prava, pa tek upisom založnog prava u katastar nep okretnosti stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti, čak i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine , iz čega proizlazi da zabeležbom rešenja o izvršenju i zaključka o izvršenju na nepokretnosti, izvršni poverilac ne stiče založno pravo na nepokretnosti, već samo pravo upisa založnog prava; da kod takvog stanja stvari da tužilac založno pravo - hipoteku na nepokretnosti nije stekao na osnovu zakona, sudske odluke ili odluke drugog nadležnog organa, upis u katastar nepokretnosti u konkretnom slučaju ne može imati deklarativno dejstvo predviđeno u članu 60. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru, a to znači da tužilac hipoteku nije stekao 12. maja 2015. godine, tj. pre upisa iste u katastar nepokretnosti 4. juna 2015. godine. U konkretnom slučaju ima se primeniti pravilo iz člana 60. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, a to znači da je za sticanje hipoteke na nepokretnosti pravnog prethodnika tuženog bio nužan konstitutivni upis, pa proizlazi da je tužilac hipoteku stekao 4. juna 2015. godine kad je ista upisana u katastar nepokretnosti; da imajući u vidu da je stečaj nad tuženim otvoren 24. jula 2015. godine, Privredni apelacioni sud nalazi da je hipoteka stečena za poslednjih 60 dana pre otvaranja stečaja, te da tužilac nije stekao svojstvo razlučnog poverioca u smislu pravila iz člana 49. stav 3. Zakona o stečaju ( „Službeni glasnik PC“, br. 104/09, 99/11, 71/12 i 83/14), prema kome se poverioci, koji su razlučna prava stekli izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka, ne smatraju razlučnim poveriocima; da budući da t užilac nije stekao svojstvo razlučnog poverioca, to on u smislu člana 49. stav 3. Zakona o stečaju nema pravo na prvenstveno namirenj e svog potraživanja u iznosu od 722.868,61 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. avgusta 2015. godine pa do isplate, te je njegov tužbeni zahtev neosnovan.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 128. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 12/09), koji je važio u vreme podnošenja zahteva podnosioca za upis založnog prava, a do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 96/15), bilo je propisano da se upis u katastar vrši danom donošenja rešenja kojim je upis dozvoljen, uz upis po službenoj dužnosti zabeležbe radi činjenja vidljivim da rešenje o upisu nije konačno; da se upis nepokretnosti vrši i na osnovu drugostepenog rešenja kojim se dozvoljava upis i na osnovu sudske odluke iz upravnog spora, danom prijema drugostepenog rešenja, odnosno sudske odluke i da se pod upisom u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana, podrazumeva i brisanje prava na nepokretnosti, kao i brisanje upisa izvršenog prvostepenim rešenjem koje je poništeno.
Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05, 60/15, 63/15 – Odluka US i 83/15) propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, na osnovu: ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka); založne izjave (jednostrana hipoteka); zakona (zakonska hipoteka) i sudske odluke (sudska hipoteka) (član 8. stav 1.).
Članom 49. stav 1. i 3. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US, 83/14, 113/17, 44/18 i 95/18) propisano je da su razlučni poverioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo i da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci, a na osnovu rešenja stečajnog sudije, nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan je da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava.
Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da ako odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) propisano je: da organ postupa na osnovu zakona, drugih propisa i opštih akata, da kada je zakonom ovlašćen da odlučuje po slobodnoj oceni, organ odlučuje u granicama zakonom datog ovlašćenja i saglasno cilju zbog koga je ovlašćenje dato (član 5. st. 1. i 2.); da rešenje protiv koga ne može da se izjavi žalba, niti pokrene upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su joj određene obaveze, može da se poništi, ukine ili izmeni samo u slučajevima koji su zakonom određeni (član 14).
Odredbama člana 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita, da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, da sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno, da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor.
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu označenog prava vidi u pogrešenom zaključivanju Privrednog apelacionog suda o momentu sticanja založnog prava, a koje je posledica proizvoljnog tumačenja odredaba Zakona o državnom premeru i katastru, kao i zanemarivanja pravnosnažnog rešenja RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Niš.
Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.
Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen radi utvrđenja razlučnog prava tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe) na nepokretnostima tuženog. Tokom postupka kao sporno postavljalo se pitanje da li je tužilac založno pravo stekao u poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Dakle, u predmetnom parničnom postupku kao prethodno pitanje postavilo se pitanje momenta sticanja založnog prava tužioca na nepokretnostima tuženog.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud najpre podseća da je razlučni poverilac lice koje ima založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja, ili pravo odvojenog namirenja nad stvarima i pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili registri. Založno pravo jeste stvarno pravo na tuđoj stvari na osnovu kojeg poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari pre ostalih poverilaca, ako dužnik ne ispuni svoju dospelu obavezu. Razlučni poverioci su privilegovani poverioci u odnosu na neobezbeđene poverioce, jer su u poziciji da svoje potraživanje namire iz vrednosti založene stvari i kada su ostali poverioci takve mogućnosti delimično ili u potpunosti lišeni. Ovo iz razloga što pravila odvojenog namirenja podrazumevaju isključenje od namirenja potraživanja svih ostalih neobezbeđenih poverilaca do potpunog izmirenja dospele obaveze prema razlučnom poveriocu. Založno pravo može nastati na osnovu pravnog posla (ugovora), zakona ili sudske odluke. Pravni posao, zakon i sudska odluka predstavljaju pravni osnov ( iustus titulus), dok je predaja (kada je predmet zaloge pokretna stvar), odnosno upis tih prava u odgovarajućoj javnoj knjizi (kada se zaloga stiče na nepokretnosti) način sticanja (modus aquirendi) ovih prava.
Ustavni sud dalje ističe da se priznanje razlučnog prava, prava odvojenog i prvenstvenog namirenja odnosno samog statusa razlučnog poverioca mora posmatrati u svetlu odredbe pomenutog člana 49. stav 3. Zakona o stečaju. Smisao navedene zakonske odredbe je upravo zaštita poverilaca, s obzirom na moguće zloupotrebe stečajnog dužnika, koji bi, u situaciji kada je otvaranje stečaja postalo izvesno, svoju imovinu mogao fiktivno opteretiti i na taj način osujetiti interese poverilaca. Naime, iz navedene odredbe proizlazi da treba razlikovati založna prava koja su stečena izvršenjem ili obezbeđenjem u poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka, jer ona prestaju da važe otvaranjem stečajnog postupka i založna prava koja su stečena u periodu više od 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka. Za utvrđivanje od kakvog je značaja otvaranje stečajnog postupka na založno pravo, relevantna je činjenica da li je i kada je ono stečeno, jer od toga zavisi da li na osnovu njega založni poverilac stiče status razlučnog poverioca ili se založno pravo gubi i briše.
Ocena ispunjenosti uslova za upis založnog prava u javne knjige u nadležnosti je Republičkog geodetskog zavoda.
U konkretnom slu čaju, podnosilac ustavne žalbe je zahtev za upis založnog prava podneo je 12. maja 2015. godine . RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Niš (u daljem tekstu: Služba) je rešenje o traženom upisu založnog prava donela 4. juna 2015. godine (što je period kraći od 60 dana pre dana otvaranja postupka stečaja nad „E.“ Niš), ispravljeno rešenjem od 24. juna 2015. godine, a zatim je, nakon brisanja ovog upisa, donela rešenje o ponovnom upisu hipoteke od 25. novembra 2015. godine tako što je utvrđeno da je hipoteka upisana sa datumom 12. maja 2015. godine – kao danom podnošenja zahteva za upis založnog prava i isto rešenje je konačno i pravnosnažno.
Primenjujući odredbe Zakona o državnom premeru i katastru, Zakona o hipoteci, Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Zakona o stečaju, u osporenoj presudi je zauzeto stanovište da podnošenje zahteva za upis založnog prava nije odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari, već da su odlučne činjenice za utvrđenje razlučnog prava datum upisa založnog prava , kao i datum otvaranja stečaja. Kako je rešenje o upisu založnog prava Službe doneto 4. juna 2015. godine, to Privredni apelacioni sud zaključuj e da je tužilac založno pravo na nepokretnostima koje su u svojini dužnika stekao navedenog datuma, što znači u periodu kraćem od 60 dana, pre dana otvaranja stečajnog postupka nad tuženim (24. jula 2015. godine), zbog čega je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za priznanje razlučnog prava.
Ustavni sud ukazuje da se u osporenoj presudi Privredni apelacioni sud ne osvrće na rešenje Službe od 25. novembra 2015. godine kojim je određen ponovni upis hipoteke i kao momenat upisa hipoteke određen dan podnošenja zahteva – 12. maj 2015. godine, već ističe da sag lasno odredbi člana 128. stav 1, kao i člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru , podnošenje zahteva samo po sebi nema konstitutivno dejstvo, već to dejstvo proizvodi samo rešenje o upisu prava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je Privredni apelacioni sud svojim tumačenjem odredaba Zakona o državnom premeru i katastru na štetu podnosioca ustavne žalbe de facto stavili van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U ovom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim rešenjem upravnog organa od 25. novembra 2015. godine.
Polazeći od odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne upravne akte, upravo zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ.
Imajući u vidu to da se o zakonitosti konačnih upravnih akata može odlučivati sud samo u upravnom sporu, stanovište parničnog suda o tome da je organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno, pogrešno primenio relevantne odredbe Zakona o državnom premeru i katastru, ne oslobađa ga obaveze da poštuje takav pravni akt.
Sledom iznetog, stav Privrednog apelacionog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja razlučnog prava podnosioca na nepokretnostima t uženog, predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-7851/2018 od 30. septembra 2021. godine.
Polazeći od navedenog, kao i potrebe da bivši radnici „E.“ Niš budu dovedeni u isti pravni položaj u pogledu mogućnosti da u stečajnom postupku koji se vodi nad tim privrednim društvom ostvare pravo da kao razlučni poverioci naplate svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15, 103/15 i 10/23 ) u tački 1. izreke utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedeno g, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 532/18 od 15. maja 2018. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, rešavajući kao u tački 1. izreke.
6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine i određivanjem da Privredni apelacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.