Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o prestanku službe u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Upravnog suda zbog proizvoljne ocene dokaza i pogrešne primene prava u vezi sa prestankom službe civilnog lica u Vojsci i obavezom obezbeđivanja alternativnog zaposlenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7449/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajke Sokić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rajke Sokić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9939/11 od 23. jula 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9939/11 od 23. jula 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd UP-2 broj 42-28/09 od 11. avgusta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajka Sokić iz Beograda podn ela je, 20. septembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Upravnog suda U. 9939/11 od 23. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je rešenje o prestanku službe u Vojsci doneto 29. jula 2005. godine, a da su izmene i dopune formacije u vojnu jedinicu stigle 3. avgusta 2005. godine; da stoga u vreme donošenja rešenja nije postojala formacija po kojoj bi joj prestala služba; da je Upravni sud u osporenoj presudi kao validne dokaze prihvatio potvrde koje su izdale uprave Ministarstva odbrane, iako se one razlikuju po pitanju odluke ministra odbrane kojom je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena; da Upravni sud nije prihvatio činjenicu koja proizlazi iz prvog izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje, da je u relevantnom periodu bilo 17 slobodnih radnih mesta za III stepen stručne spreme, za zanimanje administrator; da je nadležna komanda preduzela bilo šta u vezi sa ostvarivanjem nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, podnositeljka bi danas bila u radnom odnosu u nekom od preduzeća.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su povređena označena ustavna prava podnositeljke, da poništi osporenu presudu, da podnositeljki nadoknadi štetu zbog donošenja nezakonitog akta i da "udovolji njenoj tužbi".

Podnositeljka je dopunom ustavne žalbe od 21. februara 2014. godine osporila rešenje Upravnog suda Ui. 83/11 od 9. jula 2013. godine i predložila da Ustavni sud poništi navedenu sudsku odluku i vrati predmet na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 42-28/09, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3395 Batajnica int. broj 03/206-18 od 29. jula 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 3395 Batajnica , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, „po potrebi službe“, na osnovu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dana 31. avgusta 2005. godine.

Nakon što je rešenjem VP 1094 Beograd odbijena žalba izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, podnositeljka je protiv konačnog rešenja pokrenula upravni spor, koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1436/06 od 4. septembra 2008. godine. Tom presudom je uvažena tužba i poništeno pobijano rešenje, jer nisu navedeni dokazi na osnovu kojih su utvrđene činjenice da je zaista ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena i da joj se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 5002 Beograd Up-2 broj 42-14 od 7. jula 2009. godine je odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 29. jula 2005. godine. Drugostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio sledeće isprave: potvrdu Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 583-5 od 27. maja 2009. godine iz koje proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije Školskog centra RV i PVO, broj formacije 210.613, tako što je određeno da se u Komandi, broj 102831, u Odseku za štabne poslove, ukida formacijsko mesto „operater za obradu i unos podataka“, CL, ES 63206, SSS, GRM i bb 08/545, a da je rok za realizaciju ove odluke bio 31. jul 2005. godine; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10767-34 od 21. oktobra 2008. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0116-052-2/2009 od 28. aprila 2009. godine o slobodnim radnim mestima za zanimanje daktilograf i admnistrator u periodu od 1. aprila do 31. avgusta 2005. godine.

Presudom Upravnog suda U. 11079/10 (2009) od 4. marta 2011. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da naknadno pribavljene potvrde i izveštaj ne sadrže pozivanje na propis koji njihove izdavaoce ovlašćuje da vode službenu evidenciju, odnosno da se radi o ispravama koje imaju značaj javnih isprava, u skladu sa članom 161. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Posebno je ocenjeno da u potvrdi Uprave za kadrove od 21. oktobra 2008. godine nije označen vremenski period na koji se ona odnosi.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje Up-2 broj 42-28/09 od 11. avgusta 2011. godine kojim je ponovo odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke. Taj organ je u ponovnom postupku pribavio nove isprave, i to: potvrdu Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 857-2 od 25. maja 2011. godine u kojoj su navedeni isti podaci kao i u ranije izdatoj potvrdi od 27. maja 2009. godine; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3929-2 od 12. jula 2011. godine u kojoj je navedeno da se podositeljki nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije zbog toga što su, saglasno Odluci ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova i ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica na službi u Vojsci, ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica, kako u Vojsci tako i u ustanovama Ministarstva odbrane, pa je podnositeljki obezbeđeno pravo na jednokratnu otpremninu, saglasno odredbi člana 144. stav 2. navedenog zakona (Ustavni sud je konstatovao da je u istoj potvrdi navedeno i da je radno mesto na kome se nalazila podnositeljka ukinuto na osnovu Odluke ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine); izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0116-052-2/2009 od 5. jula 2011. godine u kome je navedeno da je u periodu od 1. jula do 31. avgusta 2005. godine bilo prijavljenih potreba za zanimanjem daktilograf i administrator i da je određeni broj radih mesta popunjen, ali da je na evidenciji nezaposlenih na dan 31. avgusta 2005. godine ostalo ukupno 384 lica u zanimanju daktilograf i administrator. Isti organ je ocenio da je neosnovan navod žalbe da u vreme donošenja rešenja o prestanku službe nije postojala formacija kojom je ukinuto radno mesto, jer je rešenje doneto 29. jula 2005. godine kada je Odlukom ministra odbrane od 25. jula 2005. godine radno mesto već bilo ukinuto. Pri tome je našao da nije od uticaja to što je nova izmenjena knjiga formacije 3. avgusta 2005. godine primljena i zavedena u vojnoj jedinici, pod pov. brojem 03/257-3. Takođe je ocenjeno da je neosnovana tvrdnja podnositeljke da joj je trebalo omogućiti zasnivanje radnog odnosa na slobodnim radnim mestima u zanimanju daktilograf ili administrator prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, jer Zakonom o Vojsci Jugoslavije, Zakonom o radu, "Zakonom o zapošaljavanju" i drugim propisima nije bila predviđena obaveza poslodavca da radniku koji je "u višku" obezbedi zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu. Po njegovom shvatanju, odredba člana 144. stav 1. Zakona se, pored ostalog, odnosila na raspoređivanje van Vojske na dužnosti u državnom organu, preduzeću ili drugoj organizaciji, koje su se, u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona, smatrale službom u Vojsci.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9939/11 od 23. jula 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno u upravnom postupku utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane od 25. jula 2005. godine ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka raspoređena i da nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom i zanimanjem u matičnoj jedinici, Vojsci i Ministarstvu odbrane, kao ni zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na poslovima koje obavljaju profesionalni pripadnici Vojske raspoređeni aktom nadležnog starešine van Vojske, niti mogućnost prekvalifikacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se službom u Vojsci smatra i vršenje vojnih i drugih dužnosti u Saveznom ministarstvu za odbranu, drugom državnom organu, preduzeću ili drugoj organizaciji koje obavljaju profesionalni pripadnici Vojske raspoređeni aktom nadležnog starešine (u daljem tekstu: raspoređeni van Vojske) (član 8. stav 2.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ( "Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/ 04), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke u stavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je Upravni sud "prevideo" da su u naknadno pribavljenim potvrdama navedene različite odluke ministra odbrane kojima je ukinuto radno meto na koje je bila raspoređena, da nije prihvatio činjenice koje proizlaze iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje i da u vreme donošenja rešenja o prestanku službe izmene i dopune formacije još nisu bile dostavljene vojnoj jedinici. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa tih stanovišta.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugos tepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sp oru, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Imajući u vidu razloge zbog kojih je, po oceni Upravnog suda, drugostepeni organ pravilno utvrdio da je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 857-2 od 25. maja 2011. godine. Prema toj potvrdi, radno mesto na koje je bila raspoređena podnositeljka ukinuto je Odlukom ministra odbrane od 25. jula 2005. godine. Sa druge strane, Ustavni sud primećuje da su drugostepeni organ i Upravni sud u obrazloženjima svojih odluka iznoseći sadržinu potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3929-2 od 12. jula 2011. godine , izostavili deo u kome stoji da je radno mesto podnositeljke ukinuto Odlukom ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine. U vezi sa tim, izostala je i ocena navoda tužbe da iz naknadno pribavljenih potvrda proizlazi da je različitim odlukama ministra odbrane određeno ukidanje radnog mesta podnositeljke. S obzirom na to da je u osporenoj presudi prihvaćena ocena dokaza izvedenih u upravnom postupku, iako nisu izneti razlozi o njihovoj međusobnoj vezi, Ustavni sud je našao da drugostepeni organ i Upravni sud nisu dali ustavnopravno prihvatljiv zaključak o ukidanju radnog mesta podnositeljke ustavne žalbe. Stoga se Ustavni sud nije mogao upuštati u ocenu navoda ustavne žalbe o nepostojanju uslova za donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke u Vojsci na dan 29. jula 2005. godine.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na tumačenju odredaba člana 144. stav 1. Zakona, koje je prethodno dao drugostepeni organ, a prema kome se zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu odnosilo na poslove koje obavljaju profesionalni pripadnici Vojske raspoređeni aktom nadležnog starešine van Vojske, u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona.

Ustavni sud je ocenio da odredbe člana 144. stav 1. Zakona nisu davale osnova za različito tumačenje, odnosno da su u dovoljnoj meri obezbeđivale njihovu jedinstvenu primenu u praksi. Navedenim zakonskim odredbama prestanak službe civilnog lica u Vojsci bio je uslovljen time da mu se pre thodno nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnos a u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno sticanje stručne osposobljenost, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za zasnivanje tog radnog odnosa. Dakle, u konkretnom slučaju se radilo o mogućnosti zasnivanja radnog odnosa civilnog lica na službi u Vojsci, čije se radno mesto ukida, a ne o njegovom raspoređivanju aktom nadležnog starešine na dužnosti van Vojske, koje se smatraju službom u Vojsci. Pri tome, okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci nije pokušano da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri ocen i zakonitosti odluke o prestanku službe podnositeljke. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnositeljke, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je podnositeljka u relevantnom periodu ispunjava la uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanja. Prema obrazloženju drugostepenog rešenja i osporene presude, iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje od 5. jula 2011. godine proizlazi da je bilo prijavljenih potreba za zapošljavanjem u zanimanju daktilograf i administrator.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba Zakona zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, i to na štetu podnosi teljke ustavne žalbe . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 9939/11 od 23. jula 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 42-28/09 od 11. avgusta 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je podnositeljka u ustavnoj žalbi obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje .

6. Razmatrajući dopunu ustavne žalbe od 21. februara 2014. godine kojom je osporeno rešenje Upravnog suda Ui. 83/11 od 9. jula 2013. godine , Ustavni sud je konstatovao da je tom sudskom odlukom odbačen zahtev podnositeljke kojim je tražila donošenje rešenja u izvršenju presude Upravnog suda U. 11079/10 (2009) od 4. marta 2011. godine.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporeno rešenje Upravnog suda Ui. 83/11 od 9. jula 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe dostavljeno 26. septembra 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu u kome se osporava navedena sudska odluka, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o prestanku službe u Vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti