Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Iako je pravno stanovište apelacionog suda o roku zastarelosti ustavnopravno prihvatljivo, različito postupanje sudova u istovetnim pravnim situacijama povredilo je pravo podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslavke Mitrović Jončić iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radoslavke Mitrović Jončić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1830/13 od 19. juna 2013. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostal om delu ustavna žalba odbija se kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslavka Mitrović Jončić iz Ćuprije podnela je, 20. septembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da potraživanje razlike između isplaćenog i pripadajućeg dela naknade i nagrade sudija porotnika zastareva u roku predviđenom članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, budući da se, u konkretnom slučaju, ne radi o pričinjenoj šteti, već dugu koji Republika Srbije ima prema podnositeljki ustavne žalbe na koji se primenjuje opšti rok zastarelosti; da drugostepeni sud prilikom donošenja osporene presude nije primenio odredbu člana 387. navedenog Zakona, imajući u vidu da je svakom isplatom naknade dolazilo do prekida roka zastarelosti navedenog potraživanja; da prvostepeni sud uopšte nije utvrđivao činjenicu koju je utvrdio drugostepeni sud - da je podnositeljka za štetu i učinioca znala još prilikom prve isplate umanjenog iznosa naknade; da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke; da odluka o troškovima postupka nije doneta u skladu sa uspehom u postupku. Polazeći od navedenog, podnositeljka smatra da su joj povređena označena načela i prava, pa predlaže da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu - Druga sudska jedinica u Ćupriji P. 1670/11 od 2. aprila 2013. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je tužena P epublike Crbije - Ministarstvo pravde obavezana da tužilji na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa naknade za obavljanje dužnosti sudije porotnika isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom koji su bliže označeni u ovom stavu izreke; stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužilji na ime neisplaćene nagrade za vršenje porotničke dužnosti isplati iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom koji su bliže označeni u ovom stavu izreke; stavom trećim izreke izreke tužena je obavezana da tužilji na ime parničnih troškova isplati 122.600,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da se potraživanja naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnika, u smislu čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudija porotnika, primenjuju na sudije porotnike koji nisu u radnom odnosu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1830/13 od 19. juna 2013. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Paraćinu - Druga sudska jedinica u Ćupriji P. 1670/11 od 2. aprila 2013. godine, u stav ovima prvom i drugom njene izreke kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilje za period od 13. novembra 2008. do 10. decembra 2009. godine, a žalba tužene je odbijena kao neosnovana; stavom drugim drugostepene presude preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje za period od 12. septembra 2007. do 13. novembra 2008. godine i u stavu drugom izreke za period od 10. oktobra 2007. do 13 . novembra 2008. godine, kao i u stavu trećem izreke, pa je presuđeno: 1. delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tužena obavezana da tužilji na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa naknade za obavljanje dužnosti sudija porotnika za period od 21. oktobra 2008. do 30. oktobra 2008. godine isplati 2.608,62 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. novembra 2008. godine; 2. odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da tužilji na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa naknade za obavljanje dužnosti sudije porotnika isplati iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, koji su bliže označeni u ovoj tački stava trećeg izreke ; 3. delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da tužilji na ime neisplaćene nagrade za vršenje porotničke dužnosti za mesec oktobar 2008 . godine, i to u periodu od 21. do 30. oktobra 2008. godine, isplati iznos od 2.544,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. novembra 2008. godine; 4. odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da tužilji na ime neisplaćene nagrade za vršenje porotničke dužnosti isplati iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, koji su bliže označeni u ovoj tački stava trećeg izreke ; 5. obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 50.226,00 dinara. U obrazloženju o sporene presude je navedeno: da je tužilja imenovana za sudiju porotnika Odlukom o imenovanju sudija porotnika od 2. aprila 2007. godine za mandatni period od pet godina; da je tužilja u periodu od 12. septembra 2007. do 31. decembra 2009. godine, obavljajući dužnost sudije porotnika, primila naknadu u ukupnom iznosu od 173.300,00 dinara; da je iz nalaza sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno da je za navedeni period naknada obračunata u manjem iznosu nego što je trebalo prema članu 6. Odluke o naknadama i nagradama sudija porotnika; da tužilji nije obračunata i isplaćena nagrada u skladu sa članom 8 . Odluke o naknadama i nagradama sudija porotnika ; da je prvostepeni sud ocenio da je prigovor zastarelosti koji je tužena istakla neosnovan, jer se neisplaćivanjem punog iznosa naknade i pripadajuće nagrade ne pričinjava šteta tužilji, budući da nema štetne radnje tužene, niti se tužilja na to poziva u svojoj tužbi; da prvostepeni sud smatra da je između tužilje i tužene na osnovu vršenja dužnosti sudije porotnika zasnovan obligacioni odnos po kojem je tužena dužna da isplati naknadu i nagradu sudiji porotniku, što znači da postoji dug tužene po tom osnovu, na koji se primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, saglasno članu 371 . Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nalazi da se osnovano žalbom tužene ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je za periode od 12. septembra 2007. do 20. oktobra 2008. godine i od 10. oktobra 2007. do 20. oktobra 2008. godine usvojio tužbeni zahtev. Naime, po oceni drugostepenog suda, Opštinski sud u Ćupriji je kao organ tužene bez pravnog osnova umanjivao visinu novčane naknade koja je tužilji pripadala prema čl. 6. i 8. navedene Odluke. Zbog toga je svojim nepravilnim postupanjem tužilji prouzrokovao štetu za koju, prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odgovora tužena, tako da se u konkretnom slučaju, imaju primeniti odredbe člana 376. stav 1. tog zakona. Kako je tužilja za štetu i učinioca znala još u trenutku kada joj je prvi put umanjen iznos, a to je 12. septembra 2007. godine, odnosno 10. oktobra 2007. godine, to je do podnošenja tužbe 20. oktobra 2011. godine proteklo tri godine, pa su zastarela sva potraživanja tužilje starija od 20. oktobra 2008. godine. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud je odlučio kao u stavu drugom tač. 1. do 4. izreke ove presude.

Drugostepeni sud je, takođe, ocenio da je osnovana žalba tužene u odnosu na odluku o troškovima parničnog postupka. Ovo stoga što je tužilja imala stvarne i nužne troškove u ovoj parnici, i to za sastav tužbe, tri obrazložena podneska , za zastupanje na tri održana i pet neodržanih ročišta, troškove veštačenja, takse za tužbu i presudu u ukupnom iznosu od 122.600,00 dinara. Međutim, s obzirom na uspeh tužilje u ovoj parnici u procentu od 41% , to joj pripadaju troškovi u iznosu od 50.266,00 dinara, na osnovu čl. 149 . i 150 . ZPP, zbog čega je Alelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, a priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja ( član 388.).

Odlukom o naknadama i nagradama sudijama porotnicima („Službeni glasnik RS“, broj 86/02) bilo je propisano: da sudija porotnik koji u vreme vršenja dužnosti nije odsustvovao sa rada i sudija porotnik koji nije u radnom odnosu ima pravo na naknadu u visini od 35% dnevne zarade sudije suda u kome je obavljao dužnost, bez minulog rada, u prethodnom mesecu (član 6.); da sudiji porotniku po jednom času pripada nagrada za vršenje dužnosti prema vremenu provedenom na radu kod opštinskog, okružnog i trgovinskog suda - 36% od časa rada sudije (član 8. stav 1.).

5. Ustavni sud je izvršio uvid u presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 378/11 od 4. maja 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, kao i presude Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. godine i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine koje su, pored ostalih, dostavljene uz ustavnu žalbu i za koje podnositeljka tvrdi da su dokaz različitog postupanja sudova u postupcima u kojima je razmatran zahtev sudija porotnika kojima su potraživali razliku između isplaćenog i pripadajućeg dela naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnika, i utvrdio sledeće: da su navedene presude donete u postupcima u kojima su tužioci bili lica koja su vršila dužnost sudije porotnika i nisu bila u radnom odnosu, a tuženi državni organ – Ministarstvo pravde; da su tužioci potraživali razliku između isplaćenog i pripadajućeg dela naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudija porotnika, u smislu odredbi čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima („Službeni glasnik RS“, broj 86/02); da su im navedenim presudama usvojeni tužbeni zahtevi; da su postupajući sudovi odbili prigovor zastarelosti tužene, zauzimajući stav da se, u konkretnim slučajevima, primenjuje opšti rok zastarelosti, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje zahtev pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku. Dakle, prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da kako u parničnom postupku povodom kojeg je podneta ustavna žalba, tako i u slučajevima iz presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 378/11 od 4. maja 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine i Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. godine i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine, koje je kao dokaz različitog postupanja sudova dostavila podnositeljka, postoji identitet pravnog i činjeničnog stanja. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe izveo pravni zaključak da je, u konkretnom slučaju, pravni osnov potraživanja podnositeljke naknada štete za koju je odgovorna država, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, te da zastareva u subjektivnom roku od tri godine od dana prve isplate umanjene naknade i da podnositeljka nema pravo da traži prinudno ispunjenje obaveze dužnika za period nakon roka propisanog navedenom zakonskom odredbom, a što je sve imalo za pravnu posledicu odbijanje njenog tužbenog zahteva za taj period. Međutim, u navedenim presudama koje je podnositeljka dostavila kao dokaz nejednakog postupanja, nadležni sudovi su odbili prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene, zauzimajući stav da se, u konkretnim slučajevima, primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima , a što je imalo za pravnu posledicu usvajanje njihovih tužbenih zahteva u celini. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u tim drugim postupcima. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka smatra da je osporenom drugostepenom presudom pogrešno primenjen o materijalno pravo, a na njenu štetu. Svoje navode obrazlaže , pre svega, navo dno pogrešnom ocenom drugostepenog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelost i.

Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu osporenu presudu zasnovao na pravnom stavu da se, u konkretnom slučaju, radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao podnositeljki ustavne žalbe obračunavanjem i isplaćivanjem manjeg iznosa od pripadajućeg na ime naknade i nagrade u vezi vršenja dužnosti sudije porotnika, zbog čega se na ova potraživanja primenjuje rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. tog Zakona.

Iz odredaba Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima iz 2002. godine proizlazi da je nadležni sud bio dužan da sudiji porotniku obračuna i isplati odgovarajuću naknadu i nagradu za vršenje dužnosti sudije porotnika. U tom smislu, Ustavni sud smatra da neizvršavanje te obaveze od strane nadležnog suda, u skladu sa navedenom Odlukom, predstavlja nepravilan rad državnog organa zbog čega bi on trebalo da odgovara za štetu koju je prouzrokovao u vezi sa vršenjem svoje funkcije, saglasno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je našao da pravni osnov potraživanja podnositeljke ustavne žalbe ne predstavlja dug, već naknadu štete, te da se stoga, u konkretnom slučaju, ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi je i pravno utemeljen stav drugostepenog suda da je podnositeljka za štetu saznala kada joj je isplaćena prva (umanjena) naknada, te je od tada imala pravo da zahteva ispunjenje obaveze, pa su zastarela sva njena potraživanja starija od 20. oktobra 2008. godine.

Pored toga, Ustavni sud ističe da su bez uticaja na drugačiju odluku navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da je, u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, svakom isplatom predmetne naknade prekidan tok roka zastarelosti navedenog potraživanja, s obzirom na to da je utvrđeno da osnov konkretnog potraživanja nije dug, već naknada štete. Takođe, nisu od uticaja ni navodi da prvostepeni sud uopšte nije utvrđivao činjenicu da je podnositeljka za štetu i učinioca znala još prilikom prve isplate umanjenog iznosa naknade, a koju je utvrdio drugostepeni sud, budući da se ne radi o utvrđivanju nove činjenice, već o činjeničnom zaključku.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnositeljka nezadovoljna i odlukom drugostepenog suda koja se odnosi na troškove postupka, te da smatra da joj je i tim delom osporene presude povređeno pravo na pravično suđenje. U konkretnom slučaju, rešavajući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je žalbu delimično odbio potvrđujući u jednom delu prvostepenu presudu, a delimično usvojio žalbu preinačujući prvostepenu presudu, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Pri tome, drugostepeni sud je odluku o troškovima zasnovao na odredbama čl. 149. i 150. ZPP, ceneći uspeh tužilje u predmetnoj parnici. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud prilikom rešavanja koji će se troškovi naknaditi podnositeljki ustavne žalbe cenio troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice , o čemu se izjasnio u obrazloženju osporene drugostepene presude.

U vezi navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisana zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti