Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom i sudskom postupku koji je trajao osam godina. Glavni uzrok kašnjenja bilo je višestruko poništavanje upravnih akata od strane sudova, što ukazuje na sistemski nedostatak. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ž . iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Ž . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Čajetina u predmetu broj 413-9/562 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Ž . iz Bečeja je, 30. januara 2013. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz Bečeja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 29036/10 od 14. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena presuda suda kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog upravnog akta kojim je utvrđen porez na promet apsolutnih prava obvezniku Dž. B. iz Čajetine i određeno da će se naplata poreza od „kupca – supsidijarnog – solidarnog jemca“, ovde podnosioca ustavne žalbe, izvršiti u smislu člana 42. Zakona o porezima na imovinu.

Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Čajetina u predmetu broj 413-9/562. U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt, kao i u spise predmeta Ministarstva finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Čajetina u predmetu broj 413-9/562, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Ekspozitura Čajetina broj 413-9/343/6 od 17. septembra 2004. godine utvrđen je porez na promet apsolutnih prava obvezniku Dž. B. iz Čajetine i određeno da će se naplata poreza od „kupca – supsidijarnog – solidarnog jemca“, ovde podnosioca ustavne žalbe, izvršiti u smislu člana 42. Zakona o porezima na imovinu. Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Kragujevac broj 11-413-1-00345/2004-3 od 20. decembra 2004. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1786/05 od 4. oktobra 2006. godine uvažena je tužba podnosioca i poništen navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da su u sprovedenom upravnom postupku učinjene povrede pravila postupka, na taj način što je drugostepeno rešenje potpisalo lice čiji je potpis nečitak, u uvodu nije označen broj i datum ovlašćenja za lice koje je rešenje potpisalo, niti se u spisima predmeta nalazi to ovlašćenje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-413-1-00514/2006-3 od 12. decembra 2006. godine, u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, ponovo je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 17. septembra 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je i protiv ovog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 622/07 od 27. novembra 2008. godine uvažena, pa je poništeno rešenje drugostepenog organa od 12. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene sve odlučne činjenice, niti je tuženi drugostepeni organ ocenio sve žalbene navode podnosioca. Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-413-1-00249/2009-3 od 6. avgusta 2009. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 17. septembra 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 413-9/562 od 7. oktobra 2009. godine kojim je utvrđen porez na promet apsolutnih prava obvezniku Dž. B. iz Čajetine i određeno da će se naplata poreza od „kupca – supsidijarnog – solidarnog jemca“, ovde podnosioca ustavne žalbe, izvršiti u smislu člana 42. Zakona o porezima na imovinu. Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Kragujevac broj 413-1-00093/2010od 6. avgusta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da, ako se ima u vidu da se pravna identifikacija subjekta svojine na izgrađenom objektu vezuje za lice na koje glasi investiciono-tehnička dokumentacija za izgradnju, u slučaju kada lice – vlasnik zemljišta ili imalac prava gradnje na koje glasi investiciono-tehnička dokumentacija vrši izgradnju objekta, a druga ugovorna strana se pojavljuje kao finansijer, odnosno sufinansijer izvesnih radova na izgradnji te nepokretnosti, po kom osnovu ostvaruje neko od stvarnih prava iz člana 2. stav 1. Zakona o porezima na imovinu, na izgrađenoj ili delu izgrađene nepokretnosti, sledi da ugovor kojim se regulišu međusobna prava i obaveze tih ugovornih strana u vezi finansiranja izgradnje konkretnog objekta ima karakter akta o prenosu apsolutnih prava na nepokretnostima uz naknadu, na koji se plaća porez na prenos apsolutnih prava, u smislu odredbi čl. 23. i 24. Zakona o porezima na imovinu; da je drugostepeni organ cenio navode iz žalbe da ne postoji pravni osnov za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava zato što je podnosilac zaključio ugovor sa zadrugom, sa kojom je udružio novčana sredstva, a stambena zadruga preuzela obavezu da mu izgradi stan kao članu zadruge, ali je našla da isti nije osnovan iz razloga što na zadrugu nije glasila građevinska dozvola, te ista nije imala pravni osnov raspolaganja stanovima i zemljištem, jer se nije vodila kao pravni subjekt na koji je izdata sva investiciona dokumentacija, već je dozvola glasila na Dž.B. iz Čajetine, te je jedino ona mogla biti prenosilac prava svojine na predmetnoj nepokretnosti.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 6. novembra 2012. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 29036/10 od 14. decembra 2012. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac postao član zadruge 17. avgusta 2001. godine, posle početka gradnje stambenog objekta – 12. jula 2001. godine, te da nema osnova da kao član zadruge bude oslobođen plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava, posebno iz razloga što na zadrugu nije glasila građevinska dozvola, te nije imala pravni osnov raspolaganja stanovima i zemljištem, jer se nije vodila kao pravni subjekt na koji je izdata sva investiciono-tehnička dokumentacija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima prav na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojim se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; (član 71. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut krajem 2004. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 17. septembra 2004. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 29036/10 od 14. decembra 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za osam godina.

Očigledno je da je samo trajanje konkretnog upravnosudskog postupka prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji su vodili postupak, i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje jeste bilo relativno složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da su za osam godina, koliko je trajao ovaj upravnosudski postupak, doneta dva prvostepena rešenja, četiri rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođena tri upravna spora, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Organi uprave su uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima. Međutim, dva puta je nadležni sud u upravnom sporu poništavao konačne upravne akte i predmet vraćao na ponovni postupak i odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka broj 70767/01, odluka od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, odluka od 10. juna 2008. godine). Takođe, o svakoj tužbi koju je podnosilac izjavljivao u ovoj pravnoj stvari, nadležnim sudovima u upravnom sporu je trebalo skoro dve godine da odluče.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da se iz dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa uprave, imajući u vidu da podnosilac uz osporeni akt nije dostavio drugu dokumentaciju od značaja za odlučivanje, se ne može zaključiti da je koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave. Ustavni sud ponavlja da su organi uprave uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima. Međutim, nakon što je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 622/07 od 27. novembra 2008. godine tužba uvažena i poništeno rešenje drugostepenog organa od 12. decembra 2006. godine, taj organ je u ponovnom postupku doneo odluku po žalbi tek nakon osam meseci. Podnosilac je već nakon 30 dana imao pravo da posebnim podneskom traži donošenje novog akta, a nakon toga da koristi i druga procesnopravna sredstva propisana navedenim odredbama člana 71. Zakona o upravnim sporovima. Takođe, o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 7. oktobra 2009. godine je odlučeno tek 6. avgusta 2010. godine. Podnosilac je i ovom slučaju mogao da doprinese ubrzanju postupka, tako što je već nakon 60 dana mogao da se obrati najpre urgencijom drugostepenom organu da odluči o žalbi, a potom i da koristi druga sredstva protiv „ćutanja uprave“, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 29036/10 od 14. decembra 2012. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava nezadovoljstvo ishodom predmetnog postupka, pri čemu podnosilac ponavlja sve navode koje je već isticao najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta. Podnosilac ustavne žalbe posebno ukazuje da osporena presuda nije obrazložena.

Ustavni sud najpre konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu podnosioca kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge. Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud izneo jasne razloge za zauzet stav da su poreski organi podnosiocu ustavne žalbe, po osnovu jemstva u smislu člana 42. Zakona o porezima na imovinu, pravilno utvrdili solidarnu obavezu plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava, sa obrazloženjem da sticanje svojine na nepokretnosti sa lica na koje glasi građevinska dozvola, odnosno celokupna investiciono tehnička dokumentacija, na lice koje učestvuje u izgradnji – suinvestitora, podleže plaćanju poreza na prenos apsolutnih prava u smislu odredaba čl. 23. do 25. Zakona o porezima na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom, pre svega, jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost odluke koja se osporava, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da odlučivanje o postojanju poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu, već do povrede prava na imovinu eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne. U konkretnom slučaju, ustavnom žalbom se osporava odluka kojom je pravnosnažno okončan postupak utvrđivanja poreske obaveze, pa je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 29036/10 od 14. decembra 2012. godine odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti