Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu dužem od devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Nerazumna dužina postupka posledica je neefikasnog postupanja sudova i početne dileme oko nadležnosti, a ne ponašanja podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednik Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. Ž . iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. Ž . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 514/12 (inicijalno predmet Suda državne zajednice Srbija i Crna Gora Us. 892/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. Ž . iz Šapca po dneo je Ustavnom sudu, 29. septembra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 514/12 (inicijalno predmet Suda državne zajednice Srbije i Crne Gore Us. 892/05).

Podnosilac smatra da mu je povređeno označeno ustavno pravo time što je postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad pokrenut 11. jula 2005. godine protiv tadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - Uprava za odbranu Ministarstva odbrane u Republici Srbiji, pravnosnažno okončan tek 4. juna 2014. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4725/13, a da spor nije bio složen i da je kao radni spor zahtevao hitno rešavanje. Podnosilac smatra da je, zbog pogrešne pravne pouke državnog organa, te dileme sudova oko vrste spora i nadležnosti, a zatim odugovlačenjem sudova da odluče u ovoj pravnoj stvari, te bez ikakvog doprinosa od strane podnosioca, postupak trajao devet godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P1. 514/12 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. jula 2005. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Sudu državne zajednice Srbije i Crne Gore protiv rešenja Ministarstva odbrane Republike Srbije - Uprava za odbranu kojim je odbijen njegov izjavljen prigovor protiv prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa, a prema pravnoj pouci iz pobijanog rešenja, koja je data na osnovu član 46. stav 1. alineja 7. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Po urgenciji podnosioca ustavne žalbe upućenoj 6. decembra 2006. godine Vrhovnom sudu Srbije, taj sud ga je obavestio dopisom od 16. aprila 2007. godine da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutim pred Sudom državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa i njegov predmet broj Us. 892/2005, koji je kod toga suda zaveden pod brojem U- SCG 1180/2006 i zatražio odgovor da li ostaje kod podnete tužbe, o čemu se podnosilac izjasnio dopisom od 16. aprila 2007. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1180/2006 od 25. februara 2008. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu u smislu člana 25. Zakona o upravnim sporovima, ali se po dostavljenom podnesku tužioca - zahtev za ocenu zakonitosti konačnog rešenja 18. marta 2008. godine, taj sud rešenjem U- SCG 1180/2006 od 25. februara 2008. godine 21. maja 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio na nadležnost Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), u kojem je tada formiran predmet P1. 262/08.

Opštinski sud je prvo ročište zakazao za 3. februar 2009. godine, ali je po predlogu tužioca iz podneska od 5. januara 2009. godine spise dostavio Opštinskom sudu u Šapcu kao mesno nadležnom.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o sukobu nadležnosti, rešenjem R. 123/09 od 21. maja 2009. godine, vratio spise Opštinskom sudu u Šapcu, radi dostavljanja spisa Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod novim brojem P. 458/09, pa je nakon urgencije tužioca od 14. septembra 2009. godine za zakazivanje ročišta, Opštinski sud zakazao ročište za 29. decembar 2009. godine, ali ga je otkazao nakon par dana.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini ovaj postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 7068/10, a tužilac je novom urgencijom od 25. februara 2010. godine tražio zakazivanje ročišta. Prvo ročište zakazano je za 7. april 2010. godine.

Do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7068/10 od 5. novembra 2010. godine, kojom je usvojen u celosti tužbeni zahtev tužioca, zakazana su i održana tri ročišta na kojima je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i pročitani pismeni dokazi - Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta - važeći u vreme otkaza, rešenja tuženog i dr. Zakonski zastupnik tužene je 13. decembra 2010. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 559/11 od 11. januara 2012. godine je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7068/10 od 5. novembra 2011. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P1. 514/12. Nakon četiri zakazana i održana ročišta, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 514/12 od 22. marta 2013. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini povodom glavne stvari, dok je povodom troškova njegov tužbeni zahtev delimično usvojen. Zakonski zastupnik tužene je 15. aprila 2013. godine izjavo žalbu, a tužilac je dostavio odgovor na žalbu sudu 29. aprila 2013. godine, a zatim 10. jula 2013. godine urgirao da prvostepeni sud dostavi spise na odluku o žalbi drugostepenom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4725/13 od 4. juna 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda u felu kojim je odlučeno da se tužilac vrati na rad i tužba tužioca odbačena, a u preostalom delu prvostepena presuda je preinačena i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene i odbijen njegov zahtev da mu se nadoknade troškovi postupka. Navedena presuda je uručena punomoćniku tužioca 29. avgusta 2014. godine i punomoćnik tužioca je 23. septembra 2014. godine protiv drugostepene presude izjavio reviziju, koju je dopunio tri dana kasnije.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1542/14 od 14. maja 2015. godine je preinačena drugostepena presuda i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 514/12 od 22. marta 2013. godine potvrđena u delu u kojem su poništena rešenja tužene kao nezakonita i u delu kojim je tužena obavezana da tužioca vrati na rad, kao i za dosuđene troškove prvostepenog postupka. U preostalom delu je revizija tužioca odbijena, a obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka. Ova presuda je uručena punomoćniku tužioca 16. septembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, te polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad započet 14. jula 2005. godine podnošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti Sudu državne zajednice Srbija i Crna Gora, a pravnosnažno je okončan 4. juna 2014. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4725/13, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 29. avgusta 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak do pravosnažnog okončanja ukupno trajao devet godina, jedan mesec i 15 dana.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao poseban značaj, kako u egzistencijalnom, tako i u moralnom smislu, jer se radilo o sporu u kome je trebalo odlučiti o radnopravnom statusu podnosioca i njegovom vraćanju na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da na njegovoj strani nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, da je uredno pristupao na sva ročišta i u toku spora pokazao proaktivan stav jer je više puta urgirao da se postupak što pre okonča, te da nikako ne može snositi štetne posledice pouke o pravnom leku u osporenom aktu. Na teret podnosioca se ne može staviti ni to što je predložio da se spor vodi pred Opštinskim sudom u Šapcu, jer su sudovi ti koji su ovlašćeni da u skladu sa zakonom upravljaju postupkom.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u ovom radnom sporu dali su državni organi i sudovi, koji su podnosioca doveli u nedoumicu koje pravno sredstvo da koristi za zaštitu svojih prava i pred kojim državnim organom, te o kojoj vrsti spora je reč i ko je nadležan da vodi postupak o zaštiti prava iz radnih odnosa, pa je iz ovih razloga, u suštini, raspravljanje pred sudom započelo tek 2010. godine nakon rešavanja o stvarnoj i mesnoj nadležnosti suda u ovoj pravnoj stvari. Međutim, iako je prva prvostepena presuda doneta za nepunih sedam meseci, ona je ukinuta nakon sprovedenog žalbenog postupka koji je trajao godinu dana, te je postupak pravnosnažno okončan preinačenjen druge po redu prvostepene presude (kojom je odbijen njegov zahtev) za nešto više od tri godine. I pored toga što nije osporeno trajanje revizijskog postupka od još šest meseci, ovaj spor je okončan u korist podnosioca ustavne žalbe. U svakom slučaju, ne može se prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od devet godina u dve instance . Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 514/12 (inicijalno predmet Suda državne zajednice Srbija i Crna Gora Us. 892/05). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i doneo Odluku kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ovde odluke, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i njegovu vrstu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja državnih organa i sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.