Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Privrednog apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Stav suda da prenos potraživanja u stečaju ne uključuje i prenos založnog prava ocenjen je kao proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić , Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „B.“ d.o.o. Beograd, B. L . iz Sokobanje, T . V, R . J . P, Ž . P, Č . K . i T . Ć, svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „B.“ d.o.o. Beograd, B. L, T . V, R . J . P, Ž . P, Č . K . i T . Ć . i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 292/18 od 8. maja 2019. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 292/18 od 8. maja 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 378/17 od 20. oktobra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „B.“ d.o.o. Beograd, B. L . iz Sokobanje, T . V, R . J . P, Ž . P, Č . K . i T . Ć, svi iz Beograda izjavili su Ustavnom sudu, 18. jula 2019. godine, preko punomoćnika B. L, advokata iz Sokobanje, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 20. marta 2020. godine, protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 292/18 od 8. maja 2019. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da sud proizvoljnim tumačenjem i primenom odredaba čl. 437. i 440. Zakona o obligacionim odnosima i odredaba Zakona o izvršnom postupku, pogrešno zaključuje da oni nisu stekli založno pravo na nepokretnostima tuženog, zbog čega odbija njihov tužbeni zahtev za utvrđenje razlučnog prava na tim nepokretnostima. Podnosioci ukazuju i na različitu praksu Privrednog apelacionog suda u istim situacijama.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise p redmeta Privrednog suda u Nišu P. 378/17 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Nišu P. 378/17 od 20. oktobra 2017. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe , kojim su tražili da se prema tuženom „E.“ a.d. u stečaju, Niš utvrdi razlučno pravo poverilaca za izno s priznatog potraživanja po zaključku Privrednog suda u Nišu St. 47/15 od 11. aprila 2017. godine i pra vo prvenstva naplate priznatog potraživanja u stečajnom postupku nad tuženim, na taksativno navedenim nepokretnostima; stavom drugim izreke su obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 292/18 od 8. maja 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu P. 378/17 od 20. oktobra 2017. godine. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su tužioci pravni sledbenici ŠKO „D .“ a.d Beograd, nad kojim je stečajni postupak zaključen rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine; da je navedenim rešenjem izvršen prenos prava naplate potraživanja ŠKO „D.“ a.d Beograd od njegovih dužnika na tužioce, sa svim sporednim pravima, potraživanjima i primljenim i zasnova nim sredstvima obezbeđenja plaćanja; da na osnovu navedenog rešenja na tužioce nije upisana hipoteka na predmetnim nepokretnostima; da su tužioci prijavili navedena potraživanja u postupku stečaja nad tužeim i is ta su im delimično priznata i svrstana u treći isplatni red; da je tužiocima osporeno razlučno pravo.

U obrazloženju osporene presude dalje je navedeno : da se u konkretnom slučaju ne radi o prenosu potraživanja, u smislu čl. 437. i 440. Zakona o obligacionim odnosima, već samo o prenosu prava na naplatu potraživanja, zbog čega nije moglo po sili zakona da dođe i do prenosa založnog prava, a da su tužioci na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine stekli samo pravni osnov za sticanje založnog prava, dok je za sticanje hipoteke, saglasno odredbi čla na 8. stav 1. Zakona o hipoteci, potreban i upis u nadležni registar nepokretnosti. Polazeći od navedenog, Privredni apelacioni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 49. stav 1. Zakona o stečaju da se utvrdi razlučno pravo tužilaca za iznos priznatih potraživanja .

4. Odredbom Ustava je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05, 60/15, 63/15 – Odluka US i 83/15) propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, na osnovu: ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka); založne izjave (jednostrana hipoteka); zakonska (zakonska hipoteka) i sudske odluke (sudska hipoteka) (član 8. stav 1.) .

Članom 49. st. 1. i 3. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US, 83/14, 113/17, 44/18 i 95/18) propisano je da su razlučni pov erioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo i da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci, a na osnovu rešenja stečajnog sudije, nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan je da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava.

Odredbama člana 102. Zakona o izvršnom postupku ( "Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je važio u momentu upisa zabeležbe rešenja o izvršeu na predmetnim nepokretnostima, u korist pravnog prethodnika podnosilaca - ŠKO „D.“ a.d Beograd, propisano je: da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige, da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je: da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga, da ugovor o ustupanju nema dejstvo prema dužniku, ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugoga ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka (član 436.); da sa potraživanjem prelaze na prijemnika sporedna prava, kao što su pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i sl, da, i pak, ustupilac može predati založenu stvar prijemniku samo ako zalogodavac pristane na to, inače ona ostaje kod ustupioca da je čuva za račun prijemnika, da se pretpostavlja da su dospele, a neisplaćene kamate ustupljene sa glavnim potraživanjem (član 437.); da prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, da d užnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kad je saznao za ustupanje (član 440.) ; da kad dužnik umesto ispunjenja svoje obaveze ustupi poveriocu svoje potraživanje, ili jedan njegov deo, zaključenjem ugovora o ustupanju dužnikova obaveza se gasi do iznosa ustupljenog potraživanja, da, kada dužnik ustupi svome poveriocu svoje potraživanje samo radi naplaćivanja, njegova se obaveza gasi, odnosno smanjuje tek kad poverila c naplati ustupljeno potraživanje, da je u oba slučaja prijemnik dužan predati ustupiocu sve što je naplatio preko iznosa svog potraživanja prema ustupiocu, da u slučaju ustupanja radi naplaćivanja dužnik ustupljenog potraživanja može ispuniti svoju obavezu i prema ustupiocu, čak i kad je obavešten o ustupanju (član 444.); da k ada je ustupanje izvršeno radi obezbeđenja prijemnikovog potraživanja prema ustupiocu, prijemnik je dužan da se stara sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina o naplati ustupljenog potraživanja i da po izvršenoj naplati, pošto zadrži koliko je potrebno za namirenje sopstvenog potraživanja prema ustupiocu, ovome preda višak (član 445.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da p odnosioci povredu označenog prava vide u pogreš nom zaključivanju privrednih sudova o nepostojanju njihovog prava na odvojeno namirenje na nepokretnostima tuženog.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen radi utvrđenja razlučnog prava podnosilaca ustavne žalbe na nepokretnostima tuženog. U postupku stečaja koji je vođen nad ŠKO „D.“ a.d Beograd na tužioce, kao stečajne poverioce, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine izvršen je prenos prava naplate potraživanja stečajnog dužnika od njegovih dužnika (pored ostalih i tuženog) , sa svim sporednim pravima, potraživanjima i primljenim i zasnovanim sredstvima obezbeđenja plaćanja. ŠKO „D.“ a.d Beograd je prethodno radi naplate tih potraživanja protiv tuženog vodio izvršne postupke u kojima su, u toku 2006. godine, na predmetnim nepokretnostima upisane zabeležbe rešenja o izvršenju.

Tokom postupka kao sporno postavljalo se pitanje da li su tužioci navedenim prenosom potraživanja stekli i založno pravo, a samim tim i svojstvo razlučnih poverilaca.

Ustavni sud podseća da su, saglasno odredbi član 49. stav 1. Zakona o stečaju, razlučni poverioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo. Založno pravo može nastati na osnovu pravnog posla (ugovora), zakona ili sudske odluke. Pravni posao, zakon i sudska odluka predstavljaju pravni osnov (iustus titulus), dok je predaja (kada je predmet zaloge pokretna stvar), odnosno upis tih prava u odgovarajućoj javnoj knjizi (kada se zaloga stiče na nepokretnosti) način sticanja (modus aquirendi) ovih prava (s tim u vezi videti Odluku Ustavnog suda Už-3730/2018 od 16. jula 2020. godine).

Saglasno odredbama člana 102. Zakona o izvršnom postupku ( koji je važio u momentu upisa zabeležbe rešenja o izvršenju na predmetnim nepokretnostima, u korist pravnog prethodnika podnosilaca - ŠKO „D.“ a.d Beograd), zabeležbom rešenja o izvrš enju u javne knjige, izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, kao i pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo založno pravo.

Polazeći od odred aba čl. 437. i 440. Zakona o obligacionim odnosima, u osporenoj presudi je zauzeto stanovište da u konkretnom slučaju nije došlo do prenosa potraživanja, u smislu navedenih odredaba, već da su tužioci na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine stekli samo pravni osnov za sticanje založnog prava. Naime, Privredni ap elacioni sud smatra da je tužiocima navedenim rešenjem preneto samo pravo na naplatu potraživanja, zbog čega nije moglo po sili zakona da do đe i do prenosa založnog prava, jer je za sticanje hipoteke, saglasno odredbi člana 8. stav 1. Zakona o hipoteci, potreban i upis u nadležni registar nepokretnosti. Imajući u vidu da na tužioce nije upisana hipoteka na predmetnim nepokretnostima, Privredni apelacioni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 49. stav 1. Zakona o stečaju da se utvrdi razlučno pravo tužilaca za iznos priznatih potraživanja .

Polazeći od odredaba člana 102. Zakona o izvršnom postupku, kao i člana 437. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne može prihvatiti stanovište izraženo u osporenoj presudi.

Naime, pravni prethodnik podnosilaca - ŠKO „D.“ a.d Beograd je upisom zabeležbe rešenja o izvršenju stekao pravo na odvojeno namirenje svog potraživanja iz cene ostvarene prodajom predmetnih nepokretnosti. Zatim je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine na podnosioce preneto predmetno potraživanje uz naznaku da se isto prenosi sa svim sporednim pravima, potraživanjima i primljenim i zasnovanim sredstvima obezbeđenja plaćanja, u šta svakako spada i prvo odvojenog namirenja na nepokretnostima. U prilog navedenom govori i o dredba člana 437. stav 1. Zakona o oblig acionim odnosima koja propisuje da sa potraživanjem koje se prenosi prelaze na prijemnika i sporedna prava, kao što su pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i sl . Takođe i odredba člana 440. stav 1. istog zakona predviđa da prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja . Ovo znači da na osnovu ugovora o ustupanju potraživanja koji zaključuju ustupilac i prijemnik, između prijemnika i dužnika nastaje isti odnos koji je, pre ustupanja, postojao između ustupioca i dužnika.

Ustavni sud ukazuje da su odredbama čl. 444. i 445. Zakona o obligacionim odnosima regulisani posebni slučajevi ustupanja potraživanja, a to su ustupanje umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja i u stupanje radi obezbeđenja. Kada je u pitanju institut ustupanja radi naplaćivanja , Zakon o obligacionim odnosima u odredbama člana 444. predviđa da u situaciji kada dužnik ustupi svome poveriocu svoje potraživanje samo radi naplaćivanja, njegova se obaveza gasi, odnosno smanjuje tek kad poverilac naplati ustupljeno potraživanje, te da je prijemnik dužan predati ustupiocu sve što je naplatio preko iznosa svog potraživanja prema ustupiocu, kao i da dužnik ustupljenog potraživanja može ispuniti svoju obavezu i prema ustupiocu, čak i kad je obavešten o ustupanju . Odredbe člana 444. Zakona o obligacionim odnosima ne isključuju prenos sporednih prava na prijemnika, prilikom ustupanja glavnog potraživanja.

Sledom svega iznetog, stav privrednih sudova da, u konkretnom slučaju, podnosioci na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 119/10 od 28. januara 2015. godine nisu stekli i sredstvo obezbeđenja, zasnovano u korist njihovog pravnog prethodnika, a samim tim i svojstvo obezbeđenih, odnosno razlučnih poverilaca predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktima podnosiocima ustavne žalbe pov ređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) u tački 1. izreke utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporen e presude Privrednog apelacionog suda Pž. 292/18 od 8. maja 2019. godine i određivanjem da Privredni apelacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužilaca (ovde podnosilaca ustavne žalbe) izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 378/17 od 20. oktobra 2017. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajem čenog članom 32. stav 1. Ustava, i da je odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti