Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o prestanku vojne službe. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog dugotrajnosti postupka i propusta organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Panovića iz sela Stapari kod Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Panović a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 739-31/2005 od 20. januara 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Panovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu broj 3-275 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Panović iz sela Stapari kod Užica podn eo je Ustavnom sudu, 20. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića , advokata iz Užica , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1 . Ustava. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Konvencije, prava na imovinu iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Konvenciju i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Upravni sud povredio pravo podnosioca na obrazloženu presudu, kao element prava na pravično suđenje, jer nije ispitao navode tužbe, u kojoj je, pored ostalog, istaknuto da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u upravnom postupku, jer mu nisu dostavljeni na izjašnjenje tačno navedeni akti. Ističe se da je podnosilac dobio saglasnost da bude preuzet iz VP 4830 Užice u VP 2895-50 Ponikve, ali da je Upravni sud u osporenoj presudi naveo da VP 2895-50 Ponikve nije dobila saglasnost "nadležnih organa", pozivajući se na akt pov. broj 03-1-2/10374-4 od 28. decembra 2010. godine, koji nije sadržan u obrazloženjima drugostepenog rešenja i ranijih presuda nadležnih sudova, niti je podnosiocu ikad dostavljen na izjašnjenje. S tim u vezi se dodaje da Upravni sud nije naveo ko je taj "nadležni organ", koja odredba Zakona o Vojsci Jugoslavije ili nekog drugog podzakonskog akta ovlašćuje "nadležni organ" da daje ili ne daje saglasnost.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak pred vojnim organima i nadležnim sudovima u upravnom sporu ukupno trajao osam godina. Pri tome je detaljno opisao tok osporenog postupka u kome je odlučivano o prestanku njegove profesionalne vojne službe, uz navođenje razloga koji se odnose na postupanje upravnih organa i sudova.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1 122 Beograd UP-2 broj 739/2005 , kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Dana 3. juna 2005. godine obavljen je službeni razgovor sa podnosiocem ustavne žalbe i tom prilikom mu je saopšteno da je odlučeno da se, na osnovu odredbe člana 108. stav 2. tačka 7) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije , pokrene postupak za prestanak njegove profesionalne vojne službe, jer se 15. avgusta 2005. godine ukida jedinica u kojoj je na službi po ugovoru.

Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2005. godine VP 4830/2 Užice podneo zahtev kojim je tražio da mu se omogući i da saglasnost za prelazak u VP 2895-50 Ponikve.

Komandant VP 4830 Užice je, povodom navedenog zahteva, aktom pov. broj 66-1 od 14. aprila 2005. godine dao mišljenje da se podnosiocu omogući prelazak u traženu vojnu poštu.

VP 2895-50 Ponikve (Užice) je aktom pov. broj 60/433-1 od 6. juna 2005. godine dala saglasnost da se "izvrši" aneks ugovora sa podnosiocem i da se on postavi na mesto radnika obezbeđenja u toj vojnoj pošti. U istom aktu je navedeno da je komanda VP 2895 Lađevci takođe dala saglasnost i tražila odobrenje od Komande Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane (u daljem tekstu: Komanda ViPVO) da se "izvrši" aneks ugovora sa podnosiocem.

Naredbom komandanta Vojne pošte 1097 Niš broj 3-275 od 21. juna 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, mlađem vodniku - vojniku po ugovoru, prestaje profesionalna vojna služba. U obrazloženju naredbe je navedeno: da je podnosilac primljen u službu u Vojsci na određeno vreme po ugovoru broj 854-3 od 30. oktobra 2003. godine, koji je zaključio sa VP 4830 Užice; da mu ugovoreni rok ističe 30. septembra 2006. godine; da je Odlukom Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove pov. broj 6285-1 od 28. maja 2005. godine regulisan prestanak profesionalne vojne službe profesionalnim vojnicima čije se jedinice rasformiraju; da se matična jedinica podnosioca rasformira sa 15. avgustom 2005. godine; da mu se stanje u službi ne može rešiti na drugi način; da će 15. avgusta 2005. godine nastupiti razlog da podnosiocu prestane profesionalna vojna služba na određeno vreme, saglasno odredbi člana 108. stav 2. tačka 7) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem VP 1084 Beograd Up-2 broj 739-2 od 5. septembra 2005. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedene naredbe prvostepenog organa.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1462/06 od 24. aprila 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da se u upravnim aktima prvostepenog i drugostepenog organa ne navode, niti se u spisima predmeta nalaze dokazi iz kojih bi proizlazilo da se status podnosioca u službi nije mogao rešiti na način propisan odredbom člana 108. stav 2. tačka 7) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 1122 Beograd je rešenjem Up-2 broj 739-19/2005 od 12. septembra 2008. godine odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv naredbe prvostepenog organa od 21. juna 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je postupak dopunjen preko prvostepenog organa, koji je u cilju utvrđivanja činjenice da je podnosiocu pokušano da se stanje u službi reši u okviru druge jedinice, uz akt VP 1097 Niš int. broj 7-19/522 od 12. avgusta 2008. godine dostavio akte VP 4830 Užice pov. broj 66-1 od 14. aprila 2005. godine i VP 2895 Ponikve pov. broj 60/433-1 od 6. juna 2005. godine iz kojih proizlazi da je VP 2895 Ponikve dala saglasnost za zaključenje novog ugovora sa podnosiocem, ali da se taj ugovor nije mogao zaključiti, jer nije dobijena saglasnost pretpostavljene komande.

Upravni sud je presudom U. 5501/10 (2008) od 22. aprila 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da u pobijanom rešenju nisu navedeni, niti se u spisima predmeta nalaze dokazi iz kojih bi proizlazilo da se status podnosioca u službi nije mogao rešiti na drugi način. To je obrazloženo time da akt VP 1097 Niš int. broj 7-19/522 od 12. avgusta 2008. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da ta vojna pošta nije bila u mogućnosti da podnosioca postavi u jedinicu u koju je izrazio želju da bude raspoređen, jer ista nije bila u sastavu Kopnenih snaga, ne može predstavljati dokaz u smislu odredbe člana 108. stav 2. tačka 7) Zakona, "da se stanje u službi podnosioca nije moglo rešiti na drugi način u avgustu 2008. godine".

VP 1122 Beograd je u izvršenju navedene presude Upravnog suda dopisom od 31. maja 2010. godine obavestila prvostepeni organ VP 1097 Niš da je potrebno da dopuni postupak u skladu sa primedbama suda, tako što će pribaviti i dostaviti dokaze koji su neophodni za utvrđivanje spornih činjenica, napominjući da je potrebno da podnosiocu , saglasno odredbama člana 9. stav 1. i člana 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, omogući da se upozna i izjasni o dokazima koji su pribavljeni u ponovnom postupku. VP 1097 Niš je sprovodeći dopunu postupka tražila od Komande ViPVO da joj dostavi primerak odgovora na akt VP 2895-50 Ponikve (Užice) pov. broj 60/433-1 od 6. juna 2005. godine. Prvostepeni organ je uz akt pov. broj 12-37 od 13. januara 2011. godine drugostepenom organu dostavio kopiju akta Komande ViPVO pov. broj 03-1-2/10374-4 od 28. decembra 2010. godine u kome je navedeno da je ta komanda od VP 2895 Lađevci dobila telegram kojim je obaveštena da od VP 4830-2 Užice nisu dobili saglasnost da se podnosilac premesti u VP 2895-50 Ponikve (Užice).

VP 1122 Beograd je 20. januara 2011. godine donela rešenje Up-2 broj 739-31/2005 kojim je ponovo odbila žalbu podnosioca. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u ponovnom postupku uz akt VP 1097 Niš pov. broj 12-37 od 13. januara 2011. godine dostavljen dopis Komande ViPVO u kome stoji da od VP 4830-2 Užice nije dobijena saglasnost da se podnosilac premesti u VP 2895-50 Ponikve (Užice). Pozivajući se na izvedene dokaze i činjenice utvrđene u ranijem postupku, drugostepeni organ je zaključio da je VP 4830 Užice pokušavala da reši stanje podnosioca u službi na drugi način, ali da VP 2895 Ponikve nije dobila pozitivan odgovor od pretpostavljene komande za premeštaj podnosioca u njen sastav, odnosno za zaključenje aneksa ugovora.

U tužbi kojom je pokrenut upravni spor istaknuto da je podnosilac ustavne žalbe, prema čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku, trebalo da učestvuje u postupku, uz napomenu da podnosiocu nisu dostavljeni akti VP 4830 Užice pov. broj 66-1 od 14. aprila 2005. godine, VP 2895 Ponikve pov. broj 60/433-1 od 6. juna 2005. godine, VP 1097 Niš pov. broj 12-37 od 13. januara 2011. godine i dopis Komande ViPVO.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da je matična jedinica podnosioca VP 4830 Užice pokušala da reši njegovo stanje u službi premeštajem u VP 2895-50 Ponikve, koja se saglasila sa preuzimanjem podnosioca, ali nije dobila saglasnost "nadležnih organa", pozivajući se na akt pov. broj 03-1-2/10374-4 od 28. decembra 2010. godine. Takođe je navedeno da su cenjeni navodi tužbe, ali da se njima ne dovodi u sumnju zakonitost drugostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbe člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, člana 36. stav 2, člana 58. Ustava i člana 21. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo, pravo na imovinu i načelo zabrane diskriminacije.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbom član 108. stav 2. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca u stavne žalbe, bilo je propisano da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice - ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, a stanje u službi ne može rešiti na drugi način.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama člana 133. navedenog zakona propisano je: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).

Odredbom člana 232. stav 1. tog zakona propisno je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar

5. U ustavnoj žalbi se povre da prava na pravično suđenje, pored ostalog, obrazlaže time da Upravni sud nije ocenio navode tužbe da podnosiocu nije data mogućnost da se izjasni o aktima na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje u drugostepenom rešenju, kao i da podnosiocu ta mogućnost nije pružena ni u odnosu na akt na koji se sud pozvao u osporenoj presudi.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine ).

Ustavni sud je konstatovao da je u obrazloženju drugostepenog rešenja iz akata VP 4830 Užice pov. broj 66-1 od 14. aprila 2005. godine, VP 2895 Ponikve pov. broj 60/433-1 od 6. juna 2005. godine, Komande ViPVO pov. broj 03-1-2/10374-4 od 28. decembra 2010. godine (koji je označen samo kao dopis) i VP 1097 Niš pov. broj 12-37 od 13. januara 2011. godine utvrđeno da je VP 2895-50 Ponikve (Užice) dala saglasnost da se sa podnosiocem zaključi novi ugovor, ali da se taj ugovor nije mogao zaključiti, jer od VP 4830-2 Užice nije dobijena saglasnost da se podnosilac premesti u VP 2895-50 Ponikve (Užice). D rugostepeni organ je iz tako utvrđenih činjenica izveo zaključak da se podnosiocu stanje u službi nije moglo rešiti na drugi način, što je bio uslov da mu profesionalna vojna služba prestane pre isteka ugovorenog roka, zbog ukidanja formacijskog mesta usled organizacijskih promena.

Ustavni sud je potom konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao da mu u upravnom postupku koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja nisu dostavljeni pomenuti akti kako bi se upoznao sa njihovom sadržinom i o njima izjasnio. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u slučaju kada se činjenice od značaja za donošenje rešenja utvrđuju u postupku po žalbi, postoji obaveza da se dokazi pribavljeni u dopunjenom postupku dostave stranci radi izjašnjenja i da joj se omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine). U konkretnom slučaju, drugostepeni organ je dopisom od 31. maja 2010. godine poverio prvostepenom organu da, u skladu sa primedbama iz presude Upravnog suda od 22. aprila 2010. godine, otkloni nedostatke koji su se suštinski odnosili na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, istovremeno ukazujući na obavezu da se prilikom upotpunjavanja postupka podnosiocu pruži mogućnost da se upozna i izjasni o pribavljenim dokazima. Na taj način je drugostepeni organ odredio prvostepenom organu da sprovede poseban ispitni postupak, u kome će se podnosiocu omogućiti da učestvuje, pozivajući se u pomenutom dopisu na član 9. i član 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Iz tih odredaba sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da činjenice sadržane u tim ispravama nisu odgovarale stvarnom stanju stvari pre prestanka njegove službe, odnosno da su bili ispunjeni uslovi da mu se stanje u službi reši na drugi način.

Međutim, prema podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene isprave nisu bile dostavljene podnosiocu u drugostepenom upravnom postupku, niti u upravnom sporu, iako je to bio osnovni navod tužbe. Podnosilac ustavne žalbe je tek iz obrazloženja drugostepenog rešenja mogao da sazna da su u upravnom postupku izvedeni d okazi uvidom u pomenute isprave, s tim što je njihov sadržaj iznet samo delimično ili nije uopšte iznet. Sledstveno tome, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje proističu iz tih isprava, iako su na njima zasnovani razlozi o ispunjenosti Zakonom propisan og uslova za prestanak njegove profesionalne vojne službe. Samo delimično saznanje o sadržaju isprava koje mu nisu bile dostavljene, bitno je smanjilo mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da u tužbi sa uspehom osporava zakonitost pobijanog rešenja , a pre svega, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 24. stav 1. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima propisano da je jedan od razloga za pokretanje upravnog spora ako u postupku donošenja akta nije postupljeno po pravilima postupka. Kako je podnosilac ustavne žalbe u tužbi zahtevao da se drugostepeno rešenje poništi kao nezakonito, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud trebalo da ispita da li su pravilno primenjene odredbe o postupku na koje je pre donošenja pobijanog rešenja ukazao upravo drugostepeni organ . S obzirom na to da osporena presuda ne sadrži razloge za navedenu ocenu, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Upravnog suda koji se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog procesnog prava.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji se, u ovom predmetu, pozvao drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, od 18. februara 1997. godine, stav 29.).

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava često utvrđivao povredu odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja sadržinski odgovara odredbi člana 32. stav 1. Ustava, u predmetima koji su se bavili sličnim pitanjima kao i ovaj predmet ( videti, na primer, presude Ziegler protiv Švajcarske, broj 33499/96, od 21. februara 2002. godine, st. 33.-40, Steck-Risch protiv Lihtenštajna, broj 63151/00, od 19. maja 2005. godine, st. 51.-59, Maravić Markeš protiv Hrvatske, broj 70923/11, od 9. januara 2014. godine, st. 46.-57.).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11 od 22. avgusta 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 739-31/2005 od 20. januara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, kao i prava zajemčenih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njenim protokolima navedenim u tački 1. obrazloženja.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1097 Niš broj 3-275, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 3. juna 2005. godine, kada se podnosilac uključio u postupak pokrenut po službenoj dužnosti , do 22. avgusta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2083/11. Dakle, nešto duže od osam godina i dva meseca .

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuta jedinica u kojoj je bio na službi po ugovoru, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu stanje u službi pre njenog prestanka reši na drugi način . U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti naredbe na osnovu koje mu je prestala služba za njega bi la od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo naredbu o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno rasformiranje jedinice, a time i ukidanje radnog mesta, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se stanje u službi reši na drugi način. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepene naredbe i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Drugostepeni organ ni u ponovnom postupku nije pribavio dokaze na osnovu kojih se moglo utvrditi da je podnosilac svoj status u službi mogao regulisati u drugoj vojnoj jedinici, te je i njegovo drugo rešenje poništeno u upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir dugo trajanje prvog i trećeg po redu upravnog spora . Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao sudovima da brže odlučuju o docnijim tužbama podnosioca.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv naredbe prvostepenog organa , u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 24. aprila 2008. godine i presude Upravnog suda od 22. aprila 2010. godine . Međutim, kako je period u kome je podnosilac mogao da koristi pravno sredstvo iz člana 63. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima i člana 71. važećeg Zakona o upravnim sporovima, bio relativno kratak, ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje osporenog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporo odlučivanje nadležnih sudova, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos upravnih organa i nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti intertnet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti