Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge koji opravdavaju dalje trajanje pritvora zbog opasnosti od bekstva i opasnosti od ponavljanja dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. I . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. I . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 597/13 od 9. avgusta 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 338/13 od 21. avgusta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. I . iz Novog Sada je , 20. septembra 2013. godine, preko punomoćnika V . H, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 597/13 od 9. avgusta 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 338/13 od 21. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje iz člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je osporenim rešenjima pravnosnažno produžen pritvor, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 24. decembra 2012. godine, kada je lišen slobode. Podnosilac potom detaljno iznosi sadržinu osporenih rešenja i analizira razloge zbog kojih mu je pritvor produžen, te posebno ističe: da je prethodno doneto rešenje o produženju pritvora bilo ukinuto i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da mu je pritvor produžen po automatizmu „bez detaljne analize svih činjenica i okolnosti i bez utvrđivanja da li su od momenta određivanja pritvora do dana kada se preispituje odluka o pritvoru, prestali razlozi zbog kojih je pritvor određen“; da je u osporenim rešenjima „izostalo navođenje relevantnih razloga kojima se može opravdati trajanje mere pritvora“ i da nadležni sudovi „nisu postupali sa dužnom pažnjom prilikom produžavanja pritvora“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje se protiv podnosioca i drugih lica u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak u predmetu K.Po1. 72/13.

Krivični postupak je pokrenut 26. decembra 2012. godine, donošenjem naredbe Tužilaštva za organizovani kriminal da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) sprovede istraga.

Nakon sprovedene istrage, Tužilaštvo za organizovani kriminal je protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) podiglo 21. juna 2013. godine optužnicu. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

U vreme podnošenja ustavne žalbe optužnica nije bila potvrđena.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (20. septembar 2013. godine) nalazio u pritvoru nepunih devet meseci, računajući od 24. decembra 2012. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 34/12 od 26. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 3), te koji mu je tokom istažnog postupka produžavan.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 597/13 od 9. avgusta 2013. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, za još najduže 30 dana.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da okrivljeni (ovde podnosilac ustavne žalbe) V. I . ima prijavljeno prebivalište na jednoj adresi, a da boravi na drugoj adresi, te da „navedene okolnosti, povezane sa činjenicom da okrivljeni nema stalno zaposlenje, ukazuju da nije poslovno čvrsto vezan za mesto boravka, te imajući u vidu visinu propisane kazne za krivična dela za koja postoji opravdana sumnja da ih je izvršio, po oceni veća, predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi se okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao dati u bekstvo i na taj način omeo dalje vođenje ovog krivičnog postupka“.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da „iz predmetne optužnice proizlazi opravdana sumnja da su okrivljeni V. I . i B.G. u dužem vremenskom periodu, od 1. januara 2010. do 31. jula 2012. godine, kao organizatori organizovane kriminalne grupe, preduzimali niz radnji u kojima se stiču obeležja krivičnih dela koja su im stavljena na teret, iskazujući pri tome naročitu upornost“; da „ceneći navedenu okolnost, kao i činjenicu da je okrivljeni Vladimir Ivanović...osuđivan za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. Krivičnog zakonika, odnosno za istovrsno krivično delo, što ukazuje na sklonost ka vršenju krivičnih dela, krivično veće nalazi da sve napred navedene okolnosti na strani okrivljenih skupno predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni, ukoliko se nađu na slobodi, mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 338/13 od 21. avgusta 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 597/13 od 9. avgusta 2013. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da je „u ovoj fazi postupka produženje pritvora opravdano i nužno, ali da će prvostepeni sud u narednim fazama postupka, kada se za to budu ispunili uslovi, ceniti navedene predloge, imati u vidu da je pritvor najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenih, te u odnosu na svakog okrivljenog proceniti da li su ispunjeni uslovi za izricanje neke od blažih mera koje okrivljeni ili njihovi branioci budu predlagali“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog, ako: se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja, u suštini, zasniva na sledećim tvrdnjama: da mu je pritvor produžen po automatizmu „bez detaljne analize svih činjenica i okolnosti i bez utvrđivanja da li su od momenta određivanja pritvora do dana kada se preispituje odluka o pritvoru, prestali razlozi zbog kojih je pritvor određen“; da je u osporenim rešenjima „izostalo navođenje relevantnih razloga kojima se može opravdati trajanje mere pritvora“ i da nadležni sudovi „nisu postupali sa dužnom pažnjom prilikom produžavanja pritvora“.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od rečenog, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva i zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 597/13 od 9. avgusta 2013. godine je, u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pored ostalog, navedeno da podnosilac ustavne žalbe ima prijavljeno prebivalište na jednoj, a boravi na drugoj adresi, da nema stalno zaposlenje što ukazuje da nije poslovno čvrsto vezan za mesto boravka, te, imajući u vidu visinu propisane kazne za krivična dela za koja postoji opravdana sumnja da ih je izvršio, sve iznete okolnosti ukazuju da postoji opasnost od njegovog bekstva.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je navedeno da postoji opravdana sumnja da su podnosilac ustavne žalbe i okrivljeni B.G. u dužem vremenskom periodu, od 1. januara 2010. do 31. jula 2012. godine, kao organizatori organizovane kriminalne grupe, preduzimali niz radnji u kojima se stiču obeležja krivičnih dela koja su im stavljena na teret, te imajuću u vidu da je podnosilac ustavne žalbe ranije osuđivan za krivično delo poreska utaja, dakle za istovrsno krivično delo, sve te okolnosti „predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni, ukoliko se nađu na slobodi, mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Navedene razloge prvostepenog suda je kao valjane i zakonite u potpunosti prihvatio drugostepeni sud i istakao da je „u ovoj fazi postupka produženje pritvora opravdano i nužno, ali da će prvostepeni sud u narednim fazama postupka, kada se za to budu ispunili uslovi, ceniti navedene predloge, imati u vidu da je pritvor najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenih, te u odnosu na svakog okrivljenog proceniti da li su ispunjeni uslovi za izricanje neke od blažih mera koje okrivljeni ili njihovi branioci budu predlagali“.

Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenim zakonskim osnovima. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, jasno i dovoljno obrazloženo. Činjenica da podnosilac ustavne žalbe ima prijavljeno prebivalište na jednoj, a boravi na drugoj adresi, da nema stalno zaposlenje i da nije poslovno čvrsto vezan za mesto boravka, a imajući u vidu i visinu propisane kazne za krivična dela za koja postoji opravdana sumnja da ih je izvršio, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju relevantne i razumljive razloge za produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu, u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Istovremeno, Ustavni sud je ocenio i da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrernoj primeni krivičnog procesnog prava u odnosu na pritvorski razlog predviđen tačkom 3) člana 211. stav 1. ZKP. Nadležni sudovi su u osporenim odlukama argumentovano obrazložili konkretne osobite okolnosti (da su podnosilac ustavne žalbe i saokrivljeni opravdano sumnjivi da su u dužem vremenskom periodu, od 1. januara 2010. do 31. jula 2012. godine, kao organizatori organizovane kriminalne grupe, preduzimali niz radnji u kojima se stiču obeležja krivičnih dela koja su im stavljena na teret, a da je podnosilac ranije osuđivan za krivično delo poreska utaja, dakle za istovrsno krivično delo), koje u ovom slučaju dovoljno specifično ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo i ocenili da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu. Stoga je Ustavni sud navode podnosioca i u ovom delu ocenio neosnovanim.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neutemeljene navode podnosioca da je izostalo navođenje relevantnih razloga kojima se može opravdati dalje trajanje mere pritvora.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da nadležni sudovi „nisu postupali sa dužnom pažnjom prilikom produžavanja pritvora“, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti. Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje složen, kako zbog brojnosti krivičnih dela za koja postoji opravdana sumnja da su ih optuženi izvršili (krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela, krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica i krivično delo poreska utaja), tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Kako je do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak trajao nepunih devet meseci, za koje vreme je sprovedena istraga i podignuta optužnica, Ustavni sud smatra da je predmetni krivični postupak u svom dotadašnjem toku vođen sa primerenom hitnošću. Ustavni sud pritom posebno ističe da se Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenom drugostepenom rešenju naglasio „da će prvostepeni sud u narednim fazama postupka, kada se za to budu ispunili uslovi, ceniti navedene predloge, imati u vidu da je pritvor najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenih, te u odnosu na svakog okrivljenog proceniti da li su ispunjeni uslovi za izricanje neke od blažih mera koje okrivljeni ili njihovi branioci budu predlagali“.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dotadašnjem toku vođen sa potrebnom ažurnošću.

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na ograničeno trajanja pritvora, niti na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti