Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti zahteva za povraćaj novčane kazne

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu privrednog društva protiv rešenja Privrednog suda. Sud je utvrdio da novčana kazna, izrečena zbog nepostupanja po nalogu suda u izvršnom postupku, ne predstavlja „izvršnu radnju“ čije se ukidanje može tražiti nakon obustave izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Patent inženjering“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Patent inženjering“ d.o.o. izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 4683/12 od 12. avgusta 2015. godine i IPV(I). 393/15 od 4. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Patent inženjering“ d.o.o. iz Beograda podnelo je Ustavnom sudu, 18. novembra 2015. godine, preko zastupnika Jovana Radovanovića, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 4683/12 od 12. avgusta 2015. godine i IPV(I). 393/15 od 4. septembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede člana 145. stav 2. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvecije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je na osnovu rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine, kao izvršne isprave, određeno izvršenje protiv podnosioca kao izvršnog dužnika; da je Odlukom Ustavnog suda Už-5395/2012 od 18. februara 2015. godine poništeno navedeno rešenje Privrednog apelacionog suda, nakon čega je obustavljeno izvršenje i odlučeno da se ukinu sve izvršne radnje, jer je izvršna isprava poništena; da kako su ukinute sve izvršne radnje , to je podnosilac ustavne žalbe tražio od izvršnog suda da ukine i rešenje o novčanoj kazni, koja je njemu izrečena u toku izvršnog postupka, jer se radi o jednoj vrsti izvršne radnje, ali je izvršni sud takav zahtev pravnosnažno odbio, čime je, po mišljenju podnosioca, arbitrerno primenjeno merodavno pravo.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredni sud u Beogradu je presudom P. 2432/11 od 3. oktobra 2011. godine , u stavu prvom izreke, utvrdio potraživanje tužioca „Patent inženjering“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženom - stečajne mase „Sartid“ , dok je, u stavu drugom izreke , obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka .

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 11135/11 od 23. februara 2012. godine preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Privredni sud u Beogradu je dopunskim rešenjem P. 2432/11 od 8. juna 2012. godine obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine je preinač io dopunsko rešenje prvostepenog suda , tako što je snizio iznos troškova parničnog postupka.

Izvršni poverilac stečajna masa „Sardid “ podneo je predlog za izvršenje Privrednom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika „Patent inženjering“ d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu izvršne isprave - navedenog rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine , radi namirenja novčanog potraživanja, i to na računima izvršnog dužnika . Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 4683/12 od 4. decembra 2012. godine odredio predloženo izvršenje.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 4683/12 od 20. maja 2013. godine izrekao novčanu kaznu izvršnom dužniku u novčanom iznosu od 100.000,00 dinara, jer izvršni dužnik nije postupio po nalogu suda za dostavljanje izjave o imovini.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 29. januara 2015. g odine, doneo Odluku Už-5395/2012 kojom je, između ostalog, u tački 3. izreke, poništio rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine (izvršnu ispravu u predmetnom izvršnom postupku).

Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 4683/12 od 6. maja 2015. godine obustavio postupak izvršenja i ukinuo sve izvršne radnje , u smislu odredbe 76. stav 1. tačka 1)) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine, kao izvršna isprava, poništeno navedenom Odlukom Ustavnog suda.

Izvršni dužnik je podneskom od 21. maja 2015. godine tražio povraćaj naplaćene novčane kazne , navodeći da su usled obustave izvršnog postupka ukinute sve izvršne radnje, te kako izricanje novčane kazne spada u izvršnu radnju, to njemu pripada pravo na povraćaj novčanog iznosa na ime novčane kazne.

Privredni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 4683/12 od 12. avgusta 2015. godine odbio predlog izvršnog dužnika za povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne .

Sudsko veće Privrednog suda u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(I). 393/15 od 4. septembra 2015. godine odbilo prigovor izvršnog dužnika i potvrdilo rešenje sudije pojedinca. U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je izvršni dužnik podneskom od 21. maja 2015. godine tražio povraćaj naplaćene novčane kazne i da je rešenjem sudije pojedinca taj zahtev odbijen sa obrazloženjem da je u trenutku izricanja novčane kazne postojao pravni osnov za to, a tek kasnije je doneta odluka Ustavnog suda kojom je poništena izvršna isprava, na osnovu koje je vođen izvršni postupak; da je pitanje pravnog dejstva Odluka Ustavnog suda uređeno Zakonom o Ustavnom sudu, a što i proizilazi iz odredbe člana 175 . stav 3 . Ustava ; da je odredbom člana 89 . stav 4 . Zakona o Ustavnom sudu p ropisano da odluka kojom je usvojena ustavna žalba ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku; da je u konkretnom slučaju ustavna žalba izjavljena u odnosu na izvršnu ispravu koja je bila osnov za vođenje izvršnog postupka, a donetom Odlukom Ustavni sud je dao nalog Privrednom apelacionom sudu da ponovno odluči o žalbi izjavljenoj u konkretnoj parnici , a što je sve bio osnov za obustavu izvršnog postupka, u smislu odredbe člana 76 . sta v 1. tačka. 1)) Zakona o izvršenja i obezbeđenja; da je postojao pravni osnov za donošenje rešenja o izricanju novčane kazne, u smislu čl. 51. i 5 5. navedenog zakona , pa izvršni dužnik povraćaj naplaćene sudske kazne ne može ostvarivati na način kako to traži u konkretnom izvršnom postupku, koji je i obustavljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 51. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da se n ovčana kazna može izreći fizičkom licu, kao i odgovornom licu u pravnom licu ili u državnom organu, u iznosu od 10.000 dinara do 200.000 dinara (stav 1.); da n ovčanu kaznu izriče sudija rešenjem, na predlog stranaka, izvršitelja ili po službenoj dužnosti, vodeći računa pri odmeravanju visine kazne o značaju radnje koju je lice koje se kažnjava moralo obaviti (stav 4.); da n ovčanu kaznu naplaćuje sud po službenoj dužnosti i da će se t roškovi prinudnog izvršenja novčane kazne prinudno naplatiti istovremeno sa prinudnim izvršenjem kazne (stav 8 .); da se novčana kazna, po odredbama ovog člana, može izreći i izvršiti prema izvršnom dužniku, dužniku izvršnog dužnika, banci i drugim fizičkim i pravnim licima, kao i odgovornim licima u pravnom licu ili državnom organu u slučaju da ne postupe po nalogu ili zabrani izrečenim u izvršnom postupku, ako je to ovim zakonom predviđeno (stav 9.). Odredbama člana 55. istog zakona je bilo propisano da će sud doneti rešenje kojim će naložiti izvršnom dužniku da pristupi u sud radi davanja izjave o imovini na zapisnik pred sudijom ili da u roku koji ne može biti duži od pet radnih dana dostavi sudu izjavu o imovini u potrebnom broju primeraka (stav 1.); da ako izvršni dužnik ne postupi po nalogu suda iz stava 1. ovog člana, odnosno ako ne da potpunu izjavu o imovini sud će doneti rešenje o novčanom kažnjavanju i postupiti na način propisan članom 51. ovog zakona (stav 3.). Odredbama člana 76. istog zakona bilo je propisano da: izvršni sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (stav 1. tačka 1)) ; da će se o dlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne d ira u stečena prava trećih lica (stav 5.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je na osnovu izvršne isprave, rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine , određeno izvrš enje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika i da mu je u navedenom izvršnom postupku izrečena novčana kazna, da je Odlukom Ustavnog suda Už-5395/2012 od 29. januara 2015. godine poništeno navedeno rešenje Privrednog apelacionog suda, nakog čega je obustavljen izvršni postupak i ukinute izvršne radnje, jer je izvršna isprava poništena. Podnosilac ustavne žalbe je nakon obustave izvršnog postupka tražio povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne, navodeći da je izricanje novčane kazne jedna vrsta izvršne radnje, te je izvršni sud trebalo da ukinu navedenu izvršnu radnju odnosno da mu vrati novčani iznos po osnovu naplaćene novčane kazne . Privredni sud u Beogradu je osporenim rešenjima I. 4683/12 od 12. avgusta 2015. godine i IPV(I). 393/15 od 4. septembra 2015. godine pravnosnažno odbio navedeni predlog podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (takvo pravno stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84 oi 46.). Ovakvo stanovište je zauzeo i Ustavni sud. Međutim, ovakvo stanovište nije primenljivo u konkretnom slučaju , jer predmetnom postupku nije prethodio parnični ili neki drugi kognicioni postupak u kome se utvrđuju obaveze izvršnog dužnika. Ustavnosudskom postupku prethodio je postupak sui generis u kojem je podnosilac ustavne žalbe samo formalno imao svojstvo izvršnog dužnika, ali suštinski je imao svojstvo stranke koja je tražila realizaciju određenog prava po osnovu obustave izvršnog postupka. Ustavni sud ukazuje da svaki izvršni dužnik ima pravo da u njegovom slučaju u potpunosti nastupe pravne posledice obustave izvršnog postupka i da u skladu sa tim da zahteva od izvršnog suda ukidanje svih izvršnih radnji koji su preduzete protiv njega.

U prigog navedenom jeste i činjenica da je o predlogu podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne odlučeno u formi rešenja, a u kojoj formi odluke se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u izvršnom postupku, kao i to da je protiv osporenog rešenja sudije pojedinca kojim je odlučeno o navedenom predlogu, podnosilac ustavne žalbe imao pravo prigovora, a o kom pravnom sredstvu je meritorno odlučilo sudsko veće izvršnog suda osporenim rešenjem. Dakle, na osnovu svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da osporena rešenja izvršnog suda predstavljaju pojedinačne akte iz člana 170. Ustava protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba.

Ustavni sud zatim ukazuje da je Privredni sud u Beogradu pravnosnažnim rešenjem I. 4683/12 od 6. maja 2015. godine obustavio izvršni postupak koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe, te je ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. Od pravno relevantnog značaja je izraz u izreci navedenog rešenja „izvršne radnje“, a koji izraz je preuzet iz odredbe člana 76. stav 5. ZIO iz 2011. godine. Jezičko i ciljno tumačenje navedenog zakonskog izraza ukazuje na to da se usled obustave izvršnog postupka ukidaju izvršne radnje, a šta spada u kategoriju izvršnih radnji to određuje sam zakon u zavisnosti koja vrsta izvršnog postupka se sprovodi. Zajednička karakteristika svih izvršni radnji jeste da se one preduzumaju u ime i za račun izvršnog poverioca , a protiv izvršnog dužnika , odnosno na njegovoj imovini , radi namirenja potraživanja poverioca iz izvršne ili verodostojne isprave. Kada je reč o novčanoj kazni iz člana 51. ZIO iz 2011. godine , Ustavni sud ocenjuje da se navedeno ne može podvesti pod zakonski poj am izvršnih radnji. Naime, novčana kazna predstavlja jedan vid sankcije novčanog karaktera koju izriče sud izvršnom dužniku zbog nepostupanja izvršnog dužnika po nalogu suda i novčanu kaznu naplaćuje sud po službenoj dužnosti. Dakle, novčna kazna nije nešto što je u neposrednoj i direktnoj vezi sa namirenjem potraživanja izvršnog poverioca. Dalje, doneto rešenje izvršnog suda o novčanoj kazni predstavlja novu izvršnu ispravu („troškovi prinudnog izvršenja novčane kazne prinudno će se naplatiti istovremeno sa prinudnim izvršenjem kazne“, član 51. stav 8. ZIO), a koje rešenje ima samostalnu pravnu sudbinu u pravnom poretku, nezavisno od rešenja o izvršenju. Zatim, novčani iznos na ime novčane kazne je naplaćen u nekom novom izvršnom postupku koji je pokrenut po službenoj dužnosti od strane suda , a koji postupak nije obustavljen.

Imajući u sve navedeno, Ustavni sud ukazuje da je izvršni sud postupio na ustavnopravno prihvatljiv način kada je odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da se izvršni sud u konkretnom slučaju bavio pitanjem dejstva usvajajuće odluke Ustavnog suda na izvršni postupak što, po oceni Ustavnog suda , nije bio pravno relevantan momenat u konkretnom slučaju, već je od pravnog značaja bilo pitanje obim dejstva obustave izvršnog postupka na radnje u izvršnom postupku. Međitim, ovakav propust izvršnog suda ne dovodi u sumnju pravičnog predmetnog postupka, a imajući u vidu sve napred navedeno.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu I. 4683/12 od 12. avgusta 2015. godine i IPV(I). 393/15 od 4. septembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe nije pov ređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud ukazuje da je izvršni postupak koji je vođen pred Privednim sudom u Beogradu u predmetu I. 4683/12 , formalno okončan rešenjem tog suda o obustavi izvršenja I. 4683/12 od 6. maja 2015. godine, a sam postupak koji je vođen po predlogu podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne ne može se smatrati jedinstvenom celinom sa navedenim izvršnim postupkom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na trajanje izvršnog postupka koji je vođen pred Privednim sudom u Beogradu u predmetu I. 4683/12, jer je navedeno rešenje o obustavi izvršnog postupka dostavljeno podnosiocu pre 18. juna 2015. godine, a sama ustavna žalba je izjavljena 18. novembra 2015. godine, dakle posle isteka roka od 30 dana iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, dok je postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanog iznosa na ime naplaćene novčane kazne pravnosnažno okončan za četiri meseca (trajao je od 21. maja 2015. do 4. septembra 2015. godine), a koje trajanje postupka objektivno nije moglo da dovede do povrede pr ava na suđenje u razumnom roku.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim aktima povređena načela zabrane diskriminacije i sudske zaštite iz čl. 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim ustavnim normama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Ustavni sud zatim ukazuje da se odredbom člana 145. stav 2. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe, ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te stoga nave dena ustavna norma ne može biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tač. 2. i 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovim delovima ustavnu žalbu odbacio, rašavajući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić