Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ocenjeno je da trajanje krivičnog postupka od preko sedam godina nije nerazumno s obzirom na složenost predmeta i značajan doprinos podnosioca odugovlačenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. L . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 939/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Bečeja je , 21. septembra 201 3. godine, preko punomoćnika V. J . Đ , advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 939/10 od 1. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 170/12 od 29. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da se pred Osnovnim sudom u Subotici (ranije pred Okružnim sudom u Subotici i Opštinskim sudom u Senti) protiv njega vodio krivični postupak, koji je pravnosnažno okonačan donošenjem osporenih presuda kojima je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Podnosilac detaljno iznosi tok krivičnog postupka i ističe da je isti okončan nakon „osam i po godina “, te da „iako su postupci D. L, njegovi nedolasci na pojedine glavne pretrese, delimično doprineli tome“, pretežni uzrok odugovlačenja postupka je „neefikasnost u radu sudova,“ iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac dalje ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i navodi: da mu je povređeno „pravo da o optužbi odluči zakonom već ustanovljen sud“, budući da su osporene presude doneli sudovi koji nisu bili ustanovljeni zakonom u trenutku donošenja rešenja o sprovođenju istrage i podizanja optužnice; da je Okružni sud u Subotici rešenjem Kž. 442/08 od 19. septembra 2008. godine uvažio žalbu njegovog branioca i ukinuo prvostpenu presudu i „dao nalog prvostepenom sudu“; da je „Apelacioni sud u Novom Sadu ignorisao gore citirane i podvučene navode Okružnog suda u Subotici, koji su povoljni po optuženog, i koji da su primenjeni, bi doveli do drugačijeg ishoda krivičnog postupka, jer nije bilo dokaza kojima bi se opovrgla odbrana Danijela Lakatoša...“; da „apsolutno nijedan dokaz nije izvoden o tome gde je i kako Danijel Lakatoš nabavio predmetni novac“; da je „odbrana optuženog paušalnom frazom proglašena neprihvatljivom iako tužilaštvo nije ponudilo tj. nije izveden nijedan dokaz koji bi je opovrgnuo“.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete , poništi osporene presude i dosudi mu troškove postupka pred Sudom.



2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.



3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudim u Subotici (ranije pred Okružnim sudom u Subotici i Opštinskim sudom u Senti) , koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 5. oktobra 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 85/04 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 168. stav 1. Osnovnog krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 4. novembra 2004. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Okružni sud u Subotici je 14. februara 2005. godine, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, doneo presudu K. 87/04 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 168. stav 1. Osnovnog krivičnog zakonika i izrekao mu je uslovnu osudu.

Vrhovni sud Srbije je 21. juna 2005. godine doneo presudu Kž. I 823/05 kojom je prvostepenu presudu Okružnog suda u Subotici K. 87/04 od 14. februara 2005. godine preinačio samo u pogledu odluke o kazni (tako što je podnosioca ustavne žalbe osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci), dok je u preostalom delu prvostpenu presudu potvrdio.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o vanrednom pravnom leku, zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, 9. marta 2006. godine doneo presudu Kzp. 359/05 kojom je zahtev usvojio i ukinuo presude Okružnog suda u Subotici K. 87/04 od 14. februara 2005. godine i Vrhovnog suda Srbije suda Kž. I 823/05 od 21. juna 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Subotici je 20. juna 2006. godine doneo rešenje K. 37/06 kojim se oglasio stavrno nenadležnim za postupanje u krivičnom postupku protiv podnosioca ustavne žalbe (imajući u vidu da je Okružno javno tužilaštvo u Subotici izvršilo prekvalifikaciju krivičnog dela, tako što je podnosiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. Krivičnog zakonika) i odredio je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Senti kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Opštinski sud u Senti je glavni pretres zakazao za 25. oktobar 2006. godine, ali isti nije održan jer nije pristupio podnosilac ustavne žalbe koji nije lično primio poziv, te je pretres odložen za 24. novembar iste godine.

Tokom 2007. godine podnosilac ustavne žalbe nije više puta pristupio na glavni pretres, te mu je rešenjem Opštisnkog suda u Senti Kv. 11/08 od 18. aprila 2008. godine odrđen pritvor, po kom rešenjeu je lišen slobode 18. maja 2008. godine.

Opštisnki sud u Senti je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka 10. juna 2008. godine doneo presudu K. 161/06 kojom je posdnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje novca uz člana 223. stav 2. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci (u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 18. maja 2008. do 10. juna 2008. godine). Navedena presuda je po žalbama ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotivi Kž. 442/08 od 19. septembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostpeneom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Senti je glavni pretres tokom 2009. godine zakazao pet puta, ali ga nijednom nije održao (u međuvremenu je došlo do spajanja predmeta, tako da se krivični postupak vodio protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela falsifikovanje novca i protiv podnosioca i još dva lica zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje – glavni pretres nije održavan dva puta zbog nedolaska svedoka, jedanput zbog nedolaska podnosioca koji se nalazio u pritvoru po rešenju iz drugom predmeta, jedanput na zahtev branilaca okrivljenih i jedanput zbog nedolaska jednog od okrivljenih.

Od 1. januara 2010. godine krivični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Subotici koji je 29. marta 2011. godine razdvojio krivični postupak koji se pred tim sudom vodio pod brojem K. 939/10 i odredio da će se u buduće voditi dva postupka, i to u predmetu K. 939/10 protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela falsifikovanje novca, a pod novim brojem protiv podnosioca i još dva lica zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje.

Osnovni sud u Subotici je nakon razdvajanja postupaka glavni pretres zakazao šest puta (tri puta nije održan zbog nedolaska posnosioca ustavne žalbe ), te je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 1. novembra 2011. godine doneo osporenu presudu K. 939/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za izvršenje krivičnog del a falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci (u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 18. maja 2008. do 10. juna 2008. godine) . Navedena presuda je ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Subotici K. 939/10 od 8. februara 2012. godine

Apelacioni sud u Novom Sadu je 29. maja 201 3. godine, nakon održane sednice veća, doneo osporenu presudu Kž1. 170/12 kojom je izjavljenu žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Subotici K. 939/10 od 29. maja 2011. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.



4. Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzimao u obzir celokupni period trajanja postupka i to za krivični postupak od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, odnosno podošenja optužnog akta, do donošenja odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut 5. oktobra 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Subotici da se protiv njega sprovede istraga.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je osporeni krivični postupak dva puta pravnosnažno okončavan, i to 21. juna 2005. godine (donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 823/05 koja je zajedno sa prvostepenom presudom po vanrednom pravnom leku ukinuta 9. marta 2006. godine presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 359/05) i 29. maja 2013. godine (donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 170/12).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzeo u obzir period od 9. marta 2006. godine, kada je po usvojenom zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude prethodno pravnosnažno okonačan krivični postupak počeo iznova, do 29. maja 2013. godine, kada je donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao sedam godina i nešto više od dva meseca.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da je trajanje krivičnog postupka od sedam godina i nešto više od dva meseca , koji se vodio zbog krivičnog dela falsifikovanje novca, a u jednom periodu i zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje protiv ukupno tri lica među kojima je i podnosilac, izlazi izvan okvira razumnog roka.

Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela falsifikovanje novca objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična, ali i pravna pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti. Ustavni sud takođe ukazuje i da se u jednom periodu krivični postupak protiv podnosioca (i još dva lica) vodio i zbog krivičnog dela nasilničko ponašenje, što je dodatno usložnilo krivični postupak. Po oceni Ustavnog suda, sve napred navedeno nesporno ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tokom 2007. godine više puta pristupio na glavni pretres, zbog čega mu je bio određen pritvor, kao i je da nakon 29. marta 2011. glavni pretres čak tri puta nije održan zbog nedolaska posnosioca.

Imajući u vidu nesumnjivu složenost činjeničnih i pravnih pitanja, okolnost da je predmet optužbe dva puta razmatran pred dve sudske instance, kao i da je okrivljeni značajno doprineo dužem trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvena celina, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da u krivičnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 939/10 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u prvom delu izreke.



5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Takođe, Ustavni sud ističe i da se navod podnosioca da su osporene presude donete od strane sudova koji nisu nisu bili ustanovljeni zakonom „u trenutku donošenja rešenja o sprovođenju istrage i podizanja optužnice“, iz čega zaključuje da mu je povređeno „pravo da o optužbi odluči zakonom već ustanovljen sud“, ne može smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.



6. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.